IV



Али, од тога нема ништа; и, ако сте чули од кога да ја идем да поучавам људе и да за то узимам паре — ни то није истина. А чини ми се да је и то похвално како би ко био способан да поучава људе, као Горгија Леонтињанин, и Продик Кејанин, и Хипија Елиђанин. Сваки од ових, грађани, има ту способност: они иду од вароши до вароши па гледају на младе људе, који се могу бадава дружити са којим год хоће од својих суграђана, за се придобију, позивајући их да прекину везе са оним дру­штвом и да саобраћају с њима, да им дају новаца и да им, поред тога, буду благодарни. Уосталом, овде је још један му­драц, Паранин, за кога сам дознао да је допутовао. Случајно сам се састао са човеком који је соф истима платио више новаца него сви остали, са Калијом сином Хипониковим. Овај има два сина, па га упитам:

»Калија, рекох, да су се твоји синови родили као ждрепци или јунци, било би у реду да им нађемо и најмимо неког чувара који ће их учинити лепима и добрима у врлини каква већ припада њихову роду; а то би био или какав коњар или земљорадник. Али код тебе је реч о људима, па кога намераваш да им узмеш за учитеља? Ко уме да предаје такву врлину, људску и грађан­ску? А како имаш синова, ти си свакако о тој ствари размислио. Има ли кога, »запитах«, или нема?«

»Дабоме да има«, одговори он.

»Па ко је то?« продужих ја. »И одакле је и пошто учи?«

»Еуен, Сократе, Паранин,, за пет мина« одговори он. И ја сам Еуена ценио као срећна човека, ако он заиста има ту вештину и ако учи за тако мале паре. Ја бих се заиста и сам каћунио и господио кад бих то умео. Али не умем, грађани атински.

 V



Можда би ко од вас прихватио: »Али, Сократе, чиме се ти, у ствари, занимаш? Одакле су потекле клевете против тебе? Нису ваљда отуда што се ти ниси ничим нарочитим бавио него остали? Не би се толики глас и говор о теби растурио да ти, ипак, ниси нешто друкчије радио него остали! Говори нам, дакле, шта је у ствари, да не нагађамо о теби!«

Ко то говори, чини ми се да право говори. И ја ћу покушати да вам изложим шта је то што је мени донело име и клевету. Слушајте, дакле! Можда ће неки од вас помислити да се ја шалим, али будите уверени, казаћу вам пуну истину. Ја, грађани атински, нисам ничим другим до некаквом мудрошћу стекао то име. Па каквом то мудрошћу? Мудрошћу која је можда људска.

Чини се да сам заиста у тој мудрости мудар. А они што сам их мало пре поменуо, можда ће бити представници које веће мудрости него што је људска, или ја не знам да нађем за то погоднији израз. Али ја је не разумем, а ко то тврди, тај лаже и говори то да ме оклевета.

И сада, грађани атински, немојте подићи грају, ни онда ако вам се учини да се хвалишем. Јер, оне реци што их будем рекао нису моје, него ћу се позвати на беседника који заслужује вашу пуну веру. Као сведока за своју мудрост, ако је уопште има и ако је каква, навешћу вам бога у Делфима. Херефонта ваљда знате. То бесе и мој пријатељ од младости, а био је и пријатељ већини од вас, и с вама је био у оном изгнанству и с вама се вратио. И познајете природу Херефонтову, његову жестоку страст кад би се на што дао. Па он, дакле, оде једаред и у Делфе, па се усуди да запита пророчиште ово — али, као што рекох, немојте, људи, ударити у грају — он запита да ли је ко мудрији од мене. Питија одговори да нико није мудрији од ме­не. И то ће вам, ето, његов брат потврдити, јер Херефонт је већ умро.

 VI



А не заборавите зашто ја то говорим! Хоћу да вас обавестим одакле је потекла клевета против мене. Јер кад сам ја оно чуо, овако сам умовао: шта то, управо, мисли бог, и какву то загонетку казује? Та ништа нисам налазио у себи по чему бих знао да сам мудар. Шта он, дакле, управо мисли кад изјав­љује да сам ја најмудрији? Ваљда не лаже. То противречи ње­гову бићу. И дуго времена нисам знао шта је управо смисао његове изјаве и, најзад, после тешког размишљања, латио сам се да га овако отприлике испитам. Упутих се једноме од оних који уживају глас да су мудри да бих ту, ако већ игде, побио пророчанство и показао пророчанству: ево, овај је од мене мудрији, а ти си изјавио да сам ја. Док сам изближе, посматрао овога човека — имена му не треба да напомињем, а бесе то један од државника кога сам испитивао и такво нешто, грађани атински, доживео — и док сам се с њимр разговарао, добио сам утисак да тај човек, додуше, изгледа мудар многим дру­гим људима, а највише самом себи, али да то у ствари није. Ја сам, потом, покушавао да му доказујем како он, додуше, мисли да је мудар, али да није. Тако сам омрзао и њему и многима који су били присутни. На повратку размишљао сам у себи да сам ја, ипак, мудрији од тога човека, јер, као што се чини, ниједан од нас двојице не зна ништа ваљано и добро, али он мисли да зна нешто, а у ствари не зна, док ја, као што не знам, и не мислим да знам. Ја сам, чини ми се, бар нешто мало мудрији од њега, и то баш по томе што и не мислим да знам оно што не знам. Од овога одох до другога, и то до једнога од оних који су важили као мудрији него онај, па сам добио исти утисак. И тако сам и њему и многима другима омрзнуо.

 VII



Потом, ишао сам по реду даље. И мада сам — и са жалошћу и са страхом — опазио да сам само мрзак постајао, опет ми се чинило да је нужно реч божју поштовати изнад свега: да треба ићи испитивати пророчанство шта оно каже, па се обраћати свима који су на гласу да нешто знају. И боба ми, грађани атински — та треба да вам истину кажем — заиста сам искусио овако нешто. Док сам испитивао према реци божјој, готово ми се учи­нило да су они који беху највише на гласу најпразноглавији, а они други који су мање запажени да су по разборитости врснији. Треба да вам изнесем своје лутање како сам промучио цео низ некаквих мука, само да ми изјава пророчишта остане у важењу.

После државника обратих се песницима, и онима који певају трагедије и онима који певају дитирамбе, и осталима, мислећи да ће ме овде као лопова у крађи ухватити да сам беднија незна­лица него они. Узимајући, дакле, њихове песме, и то оне за које ми се чинило да су највише израђене, стао бих да испитујем у чему је смисао тих песама, не бих ли, у исти мах, и научио што­год од њих. Стид ме је, грађани, да вам кажем истину, али ми је ипак ваља рећи. Право да кажем, готово сви присутни умели су боље од њих да објасне оно што они сами беху испевали. Докучио сам за кратко време и код песника да оно што они певају није плод њихове мудрости, него неког природног дара и задахнућа, као што бива код врачева и пророка. И ови, додуше, кажу многу и лепу ствар, али од онога што кажу не знају ништа. Учинило ми се да су и песници тако нешто искусили; и, у исти мах, опазио сам да песничка обдареност ствара у њима веровање да су они и у осталим стварима најмудрији, а то нису. Одох, дакле, и одавде са уверењем да сам их оним истим превазишао чиме и државнике.

 VIII



Напослетку пођох рукотворцима. Било ми је потпуно ја­сно да, тако рећи, ништа не знам, али сам био уверен да ћу код њих наћи многих и лепих знања. И у томе се нисам преварио, јер су знали оно што ја нисам знао и били су мудрији од мене у стручном знању. Али, грађани атински, учинило ми се да и те ва­љане занатлије имају исту ману коју и песници. Зато што је сваки од њих лепо радио свој занат, сваки је држао да и у оста­лим најкрупнијим стварима превазилази мудрошћу све друге, па им је та њихова мана застирала ону њихову стручну му­дрост. Тако сам сам себе питао у име пророштва да ли бих волео да останем онакав какав јесам, тј. никако мудар као они што су мудри, ни неук као они што су неуки, или да имам оно оба­двоје што они имају. Одговорио сам сам себи и пророштву да је за мене боље да останем онакав какав јесам.

 IX



Тај начин испитивања, грађани атински, бесе за мене извор многих непријатељстава, и то веома тешких и веома мучних, јер су се из њих развиле многе клевете против мене, па се про­носи тај глас о мени да сам мудрац. Јер, они који су редовно присутни мисле да сам ја сам мудар у ономе у чему другога побијем. И тако се чини, грађани, да је, у ствари, само Бог мудар, и у оном пророштву каже он само то да људска му­дрост нешто мало важи, штавише — нимало. И као да он у томе смислу говори о Сократу, па се послужио мојим именом, узи­мајући ме само као пример, као да је хтео рећи: »Онај је од вас, људи, најмудрији који је, као Сократ, увидео да његова мудрост ништа не вреди.« Да бих, дакле, у смислу изјаве божје то истраживао и испитивао, ја још и сада обилазим и грађанр, и странце, ако мислим за кога да је мудар. Посветивши се таквом делању, нисам имао времена да урадим нешто што би вредно било спомена ни за град ни за своју кућу, него живим у бе­скрајној сиротињи ради тога служења Богу.

 X



Осим тога, они младићи који ме драге воље прате, и који имају највише слободна времена, а то су све синови најбогатијих грађана, веселе се кад слушају како се људи испитују, па и сами често угледају се на мене, па доцније покушавају да на дру­гима огледају своју вештину испитивања. И притом, мислим, проналазе велику множину људи који верују да знају нешто, а ствари знају мало или ништа. Отуда долази да се ови што их ти мла­дићи испитују срде на ме а не на се, па говоре: »Има некакав гадни Сократ који квари омладину.« И кад их ко упита шта ради и шта учи кад их квари, они ништа не умеју да одговоре, него су у неприлици. А да се не би чинило да су у шкрипцу, наводе оно што се лако износи против свих оних који се баве философијом, тј. да он испитује оно што је на небу и што је под земљом, и да не верује у богове, и да лошију ствар прави бољом. Та истину, мислим, не би хтели да износе, тј. не би хтели да признају како је Сократ јасно показао да се они петварају да знају, а не знају ништа. А како су они, мислим, частољубиви, и жестоки, и многобројни, па како су у својим изјавама против мене упорни и убедљиви, разумљиво је да су вам напунили уши, бедећи ме одавно и же­стоко.

Зато су из тога круга и навалили на мене Мелет, и Анит, и Ликон. Мелет се љути за песнике, Анит за занатлије и државнике, а Ликон за беседнике. Зато, као што сам у почетку споменуо, ја бих се чудио кад бих успео да вам за тако кратко време ишчупам из срца ту клевету, која је тако силно набујала.

То вам је, грађани атински, пуна истина; и док сам говорио, нисам ни крупно ни ситно затајио ни прећутао. Па опет прилично знам да се баш тиме замерам, а то је, у исти мах, и доказ да истину говорим, и да је то та клевета против мене, и да јој је то извор. Па бавили се ви испитивањем те ствари сада или доцније, наћи ћете увек да је моје схватање правилно.

 

XI

 

Од онога зашто су ме првашњи тужиоци тужили то може бити довољна одбрана пред вама. А од Мелета, онога поштењака и пријатеља отаџбине, како он себе зове, и од оних доцнијих тужи­лаца, покушаћу да се сада браним. Да чујемо опет, као да су то сасвим нови тужиоци, поново и њихову оптужбу! А она гласи овако некако: »Сократ   је   крив   што,   каже,   квари омладину, и што не верује у богове у које верује држава него у друга нова бића де­монска.« Ето, то је предмет те оптужбе! Испитајмо сада сваку поједину тачку те оптужбе!

Каже, пре свега, да сам крив што кварим омладину. А ја, грађани атински, изјављујем да криво ради Мелет кад од озбиљ­не ствари прави шалу, тј. лакоумно вуче на суд своје суграђа­не, претварајући се да се озбиљно стара за ствари за које се он заиста никада нимало није бринуо. А да ствар тако стоји, потрудићу се да и вама докажем.

 XII



Сократ: Овамо, дакле, Мелете, па одговори није ли ти много стало до тога да омладина буде што боља?

Мелет: Мени бар јесте.

Сократ: Па хајде кажи сада овде пред судијама ко је чини бољом! Ти то свакако знаш кад водиш бригу о њој. Пронашао си у мени, као што кажеш, онога који је квари, па ме доводиш пред судије и тужиш; али хајде помени и онога ко је чини бољом, па покажи судијама ко је тај! Видиш, Мелете, ти ћутиш и не умеш ништа рећи? Па зар ти се не чини да је то срамота и довољан доказ за моју тврдњу да ти то нимало није било на срцу? Него реци, драговићу мој, ко је чини бољом?

Мелет: Закони.

Сократ: Али не питам те за то, пријатељу мој, него који је то човек — који, пре свега, баш и то мора да зна, законе.

Мелет: То су ови овде, Сократе, судије.

Сократ: Како кажеш, Мелете? Ови су способни да омладину васпитају и да је бољом чине?

Мелет: Свакако.

Сократ: Зар сви или само један од њих могу, а други не?

Мелет: Сви.

Сократ: Тако ми Хере, добро говориш! И помињеш велико обиље добрих васпитача! А шта онда? Да ли је и ови слушаоци чине бољом или не?

Мелет: И они!

Сократ: А шта кажеш за саветнике?

Мелет: И саветници!

Сократ: Онда, Мелете, можда кваре омладину они у скуп­штини, скупштинари (еклесијасти) Сли се и они старају за њено васпитање?

Мелет: И они!

Сократ: Према томе, изгледа, сви се Атињани старају да омладина буде добра и ваљана осим мене: само је ја једини кварим. Тако ли кажеш?

Мелет: Сасвим одлучно то кажем.

Сократ: Тиме си ме осудио на голему невољу! Али одго­вори ми на ово питање: да ли је по твом схватању и с коњима тако? Да ли сви људи чине коње бољима, а само један има што их квари? Или важи оно што је потпуно противно томе: тј. има један који уме да их чини бољима, или их је веома мало, и то су коњари, док их већина, ако је око њих и служи се њима, ква­ри? Не бива ли тако, Мелете, не само са коњима него и са сви­ма осталим створењима? Разуме се, несумњиво је тако, па потврдили ви то, ти и Анит, или не потврдили. Та била би то и нека голема срећа за омладину ако је само један квари, а сви дру­ги јој користе. Али, Мелете, ти довољно показујеш да се никада ниси старао за омладину, и очевидно одајеш своју лакоумност кад ти ништа није стало до онога ради чега ме на суд водиш.

 XIII



Осим тога, кажи нам, тако ти Дива, Мелете, да ли је боље живети међу честитим грађанима или међу рдавим? Одговори, пријатељу, то није нимало тешко питање! Зар не чине рђави нека­кво зло онима што су им увек најближи, а добри некакво добро?

Мелет: Свакако.

Сократ: Има ли, дакле, кога ко би више волео да му ближњи шкоде, неголи да му користе? Одговори, драговићу мој! Та и закон наређује да одговараш. Има ли кога ко жели да му се шкоди?

Мелет: Нема.

Сократ: Ето, дакле, гониш ли ти мене овамо зато што ја намерно или ненамерно кварим омладину и гором је чиним?

Мелет: Ја бар зато што намерно квариш.

Сократ: Па шта, Мелете? Толико си ти у својим младим годи­нама мудрији од мене у овим старим годинама да си увидео да зли увек праве некакво зло својима најближима, а добри до­бро, а ја сам, ево, загрезао у још дубље незнање да не знам ни то да ћу, учиним ли кога рђавим у свом собраћању с њим, доспети у опасност да се морам бојати да какво зло не доче­кам од њега? Па тој толикој беди да се излажем намерно, као ти што кажеш? То ти не верујем, Мелете, а мислим да не верује ниједан други човек; него, или ја уопште не кварим омла­дину, или ако је кварим, кварим је ненамерно, тако да ти у оба­два случаја лажеш. А ако је кварим ненаи лерно, онда закон тра­жи да се за такве ненамераване грехе чц век не доводи овамо пред суд, него се насамо узме, обавештава и опомиње. Оче­видно је да ћу, ако будем обавештен, престати да чиним оно што ненамерно чиним. А ти си се измакао и ниси хтео да се са мном састанеш и да ме обавестиш; место тога, ти ме водиш ова­мо пред суд, куда се по закону воде они које треба казнити, а не они које треба поучити.