XIV



Него, грађани атински, то је већ очевидно да Мелету, као што рекох, није било до тих ствари ни много ни мало стало. Али ипак нам објасни, Мелете, како ја по твом мишљењу кварим омладину? Или је очевидно да по оптужби коју си поднео кварим тако што је учим да не верује у богове у које верује држава него у друга нова бића демонска? Не кажеш ли да је кварим таквим учењем.

Мелет: Сасвим одлучно то кажем.

Сократ: Тако ти баш тих богова, Мелете, о којима је сада говор, реци још јасније и мени и овим људима овде! Јер, ја не могу да схватим: тврдиш ли ти да ја омладину учим да верује да има неких богова, тако да према томе и сам верујем у богове, и да зато нисам потпун безбожац, и да нисам по томе кривац, али опет да не верујем у оне богове у које верује држава него у друге, и да ли је то, тј. веровање у друге богове, оно за што ме ти тужиш; или тврдиш да ја уопште ни сам не веру­јем у богове и да то своје неверовање као учитељ преносим на друге?

Мелет: Ја тврдим то последње: ти уопште не верујеш у бо­гове.

Сократ: Чудновати Мелете, шта хоћеш с том тврдњом? Ја, дакле, не верујем ни за Сунце ни за Месец да су богови, као што верују остали људи?

Мелет: Тако је, Дива ми, људи судије, јер каже да је Сунце камен, а Месец да је земља?

Сократ: Ти мислиш Анаксагору да оптужиш, драги Мелете, и тако мало држиш до суди ја и мислиш да су они толико неписмени да не знају да су списи Анаксагоре Клазомењанина пуни таквих изјава? Па и омладина, дакле, учи од мене ту мудрост коју може понекад, ако је веома скупа, да купи код игра­лишта за једну драхму, да онда исмејава Сократа, ако он ту мудрост себи присваја, поготово кад је тако чудновата? Него, тако ти Дива, зар се теби заиста тако чини да ја поричем бога?

Мелет: Тако је, Дива ми, ти га потпуно поричеш!

Сократ: То ти, Мелете, нико не верује, а како се мени чини, ти то не верујеш ни сам себи. Јер, мени изгледа, грађани атински, да је он и сувише бесан и необуздан, па је и подриео ову тужбу из некога беса, и необузданости, и необазривости младалачке. Наличи ми на некога ко саставља загонетку, па хоће да прави оглед: »Хоће ли Сократ, она мудрачина, моћи опазити да се ја шалим и да сам себи противречим или ћу њега и остале слушаоее преварити?« Јер, овај тужилац као да сам противречи својим тврдњама у тужби, као кад би казао: »Сократ је крив не што не верује у богове, него што верују у богове«. А то је посао онога који се шали.

 XV



Па сада, грађани атински, размотрите са мном по чему ја мислим да он тако говори. Ти нам одговарај, Мелете, а ви, као што вас у почетку замолих, водите рачуна о "томе да се не буните ако будем на свој уобичајени начин говорио!

Има ли кога од људи, Мелете, који верује да има људских особина, а не верује да има људи? Нека одговара, људи, и нека не виче ово па ово! Има ли кога ко не верује у коње, а верује да има коњских особина? Или не верује да има свирача, а верује у свирачке особине? Нема тога, предобри човече! Ако ти не желиш да одговараш, онда ја то саопштавам теби и осталима који су овде. Али ми одговори бар на оно што после тога следује: има ли кога ко верује да има демонских особина, а не ве­рује у демоне?

Мелет: Нема га.

Сократ: Колико си угодио ствари кад си једва једаред одго­ворио, и ако само из поштовања према судијама. Дакле, не тврдиш ли да верујем у демонска бића, или нова или стара, и да то учим? На сваки начин, у демонска бића верујем према тво­јој изјави, а то си ти у тужби и заклетвом потврдио. А верујем ли у демонска бића, онда је неминовно потребно да и у демоне верујем. Не стоји ли тако? Та стоји! Узимам да си сагласан с тим кад не одговараш. А не сматрамо ли демоне заиста за бо­гове или за децу божју? Тврдиш ли то или не?

Мелет: Свакако.

Сократ: Дакле, ако већ верујем у демоне, као што ти ка­жеш, па ако су демони нека врста богова, онда би то било оно што ја тврдим, тј. да ти постављаш загонетку и шалу замећеш кад кажеш да ја не верујем у богове, а онда опет да верујем кад већ ето у демоне верујем. А ако опет стоји да су демони деца божја, некаква ванбрачна, или од нимфа или од других ка­квих жена, а и говоре да су од њих, — ко би онда од људи веро­вао да има деце божје, а да богова нема. То би исто тако било бесмислено као кад би ко веровао да има младунчади од коња и магарица, и то је мажџад, а не би веровао да има коња и магарица. Него, Мелете, ти сии свакако поднео тужбу да нас искушаваш, или ниси знао какву би ми истинску кривицу нато­варио. А да би ти ма кога ко само мало памети има могао убедити да ће један исти човек, с једне стране, веровати у демон­ска и божанска бића, а, с друге стране, не веровати ни у демоне, ни у богове, ни у хероје, то није никако могуће.

 XVI



Него, грађани атински, да ја нисам крив у смислу тужбе Мелетове, за то, по моме мишљењу, није потребно да се много браним, него је и то довољно. А што сам и раније напоменуо да се против мене дигло јако непријатељство, и то код многих, то је, нема сумње, истина. Та то и јесте оно што ће ме осудити, ако ме осуди, а не Мелет ни Анит, него клевета многих и њи­хова завист. То је заиста већ многе и друге и добре људе осу­дило, а мислим да ће тако бити и у будућности. Па нема никакве опасности да ће се то код мене зауставити.

Али можда би ко рекао: »Е зар се ти не стидиш, Сократе, што си се предао таквом занимању с кога си сада у опасности да ћеш главу изгубити?« Ја бих таквом човеку правом речју одго­ворио: Не говориш мудро, човече, ако мислиш да један човек, ако и нешто мало има користи од њега мора да рачуна са опа­сностима живота или смрти, а да у своме раду и делању не мора да гледа само на то да ли ради право или неправо, и да ли врши посао добра или зла човека. Јер, бар по твоме суду, били би бу­дале сви они од полубогова што су пред Тројом погинули, и сви остали и син Тетидин, који је толико презрео опасност само да не би остао под каквом срамотом. Кад је горео од жеље да убије Хектора, мати његова, богиња, овако му је некако, чини ми се, казала: »Сине, ако осветиш смрт другара свога Патрокла и убијеш Хектора, сам ћеш погинути, јер«, каже она,

»После Хектора одмах и тебе судбина чека.«

Мада је он то чуо, ипак је мало пазио на смрт и опасност. Много више уплашио се од тога да живи као кукавица и да не осве­ти своје пријатеље, па је рекао:

»Нека погинем одмах«

кад казним кривца, само да не боравим као срамота и да не »Седим код лађа залудно бреме земаљско!«

Ваљда не верујеш да је он размишљао о смрти и опасности? Овако ствар стоји, грађани атински, уистину: где се год ко сам постави и где процени да је најбоље, или где га заповедник одреди, ту, изгледа ми, треба да остаје и да се излаже опасности, не пазећи ни на смрт ни на што друго него на срамоту.

 XVII



Ја бих, на пример, страшно урадио, грађани атински, да сам онда кад су ме заповедници, које сте ви одабрали да мноме заповедају, постављали и под Потијом, и под Амфипољем, и код Делиона, да сам тада, као и сваки други, остајао на ономе месту где су ме поставили, и излагао се опасностима пркосећи смрти, а да сам се сада кад ми је бог наредио, како сам поми­слио и разумео, да свој живот посветим философији и испитивању себе и осталих — препао или смрти или ма чега другога, па оста­вио своје место. То би страшно било, и заиста би ме онда с пуним правом могао неко довести на суд што не верујем да има богова кад се не покоравам пророчанству, а бојим се смрти и држим да сам мудар, а ипак нисам. Јер, бојати се смрти, гра­ђани, не значи ништа друго него држати се мудрим, а не бити му­дар. То значи мислити да човек зна оно што не зна. Та нико не зна није ли смрт од свих добара највеће добро за људе, а опет плаше се од ње као да поуздано знају да је највеће зло. И ка­ко да то није незнање и то оно најпрекорније, кад неко уображава да зна што не зна. А ја грађани, по томе и у томе питању одударам можда од већине људи; па ако бих заиста смео рећи да сам у чему и мудрији него други, рекао бих да сам у томе што како нисам довољно обавештен о приликама у Хаду, тако и не држим да имам какво знање о томе. А знам да је рђаво и срамотно кад неко криво ради и не слуша бољега, било бога било човека. Дакле, место онога зла за које поуздано знам да је зло, ја се никада нећу бојати ни клонити се ствари о којима не знам нису ли можда добре за нас. Зато ни онда кад бисте ме ви ослободили и не сложили се с Анитом који је изјавио да или уопште није требало да ја овамо дођем, или, кад се већ то једаред догодило, да ме свакако мора погубити, и који вам уз то додаје да ће се, ако ја будем ослобођен, ваши синови занимати оним што Сократ учи и потпуно се искварити, — и кад бисте ви на то мени казали: »Сократе, сада, додуше, нећемо поверовати Аниту него те пуштамо, али само под тим условом, разуме се, да се више не бавиш тим испитивањем и да се махнеш љубави према мудрости; ако те ухватимо још једаред у таквом послу, изгубићеш главу сигурно«; — кад бисте ме, дакле, као што рекох, под тим условом ослободили оптужбе, ја бих вам одговорио: »Ја вас грађани атински, поздрављам и веома ценим, али ћу се виише покоравати богу него ли вама, и докле год буде даха у мени и докле год будем снаге имао, нећу престати да се бавим испи­тивањем истине, и да вас саветујем, и поучавам, кад се с не­ким од вас већ будем састао, говорећи по свом обичају; .Честити мој човече, Атињанин си, грађанин највеће и по мудрости и сна­зи најугледније државе, а није те стид што се стараш за благо како ћеш га више нагомилати, и за славу, и за част, а за памет, и за исти­ну и за душу, да буде што боље, за то се не стараш и нимало не хајеш?' А ако би ко од вас то оспорио и устврдио да се стара за то, нећу га пустити да одмах оде, нити ћу се ја с њим растати, него ћу га питати, и испитивати, и прорешетавати; па, ако добијем утисак да он нема врлине, а тврди да је има, корицу га што нај­важније ствари најмање цени, а ништавније више.«

Тако ћу се држати и према млађему и према старијему, на кога се год намерим, и према странцу и према грађанину, али више према грађанину, уколико сте ми ближи по крви. Јер то, будите уверени, бог наређује, и ја сматрам да вама и вашему граду још никада није већа срећа осванула од ове моје службе богу посвећене. Та ја и не радим ништа друго него непрестано обилазим и саветујем вас, и млађе и старије, да се не старате више ни за тело ни за благо, а ни тако ревносно, него за душу, да вам она буде што боља. И учим да се врлина не рађа из блага, него из врлине да се рађа благо и сва остала добра људима и у домаћем и у јавном животу. Дакле, ако ја оваквим учењем кварим омладину, то би било оно штетно; а тврди ли ко за ме да друго учим него ли ово, ништа не тврди. Према томе, изјавио бих, грађани атински, ово: послушали ви Анита или не, и пу­стили ви мене испод суђења или не, ја нећу никако друкчије да радим, ни ако бих имао по неколико пута главом да платим.

 XVIII



Немојте викати, грађани атински, него останите при ономе што сам вас молио да не дочекујете моје реци грајом, него да слушате! Јер, по моме мишљењу, нећете се кајати ако ме буде­те мирно слушали. А намеравам да вам кажем још нешто друго, на што ћете можда заграјати; али немојте то нипошто чинити.

Добро знајте: ако ме осудите оваква каквим се ја приказу­јем нећете мени нашкодити више него сами себи, јер мени зачело ништа неће нашкодити ни Мелет ни Анит, нити могу, јер сматрам да божански поредак ствари не подноси да бољи човек страда од горега. Па ипак, можда ће ме он погубити, или изагнати, или оду­зети грађанско право; али, можда он и ко други узима то за неко велико зло, али ја не узимам, него узимам много више за велико зло оно што он сада ради, тј. покушава да на правди погуби човека.

Отуда, грађани атински, нипошто се не браним ради себе, како би то ко могао да мисли, него ради вас, да ме не осудите и да се, на тај начин, не огрешите о дар који вам бог даде. Јер, ако мене погубите, нећете лако наћи другога таквога који би, мада је то и нешто смешно казати, управо сео на град као на коња који је велик, додуше, и племенит, али који баш због величине понешто нагиње спорости, и коме је зато потребно да га подстиче нека мамуза. Тако, ето, чини ми се да је мене бог и приделио граду као таква човека који ће вас без престанка подстицати, и саветовати, и корити свакога појединога, укратко: који ће вам по цео дан свуда на рамена седати. Овакви други неће вам се лако родити, суграђани моји. Зато, ако мене послушате, поштедећете ме. Ви ћете се, можда, љутити као дремљиви кад их буде, па ме ударити и, слушајући Анита, лако ме погубити, а онда ћете цео свој остали живот непрестано спавати, ако се бог за вас не поштара и не пошаље вам кога другога. А да сам ја баш тај кога је бог подарио граду, то можете до­знати из овога. Не наличи на људско држање то што сам ја све своје личне ствари запустио и што подносим да се моја домаћа привреда већ толике године занемарује, а непрестано подижем

вашу корист, обраћајући се свакоме посебно као отац или старији брат, и саветујући свакога да врлину негује. Па да сам ја од свега тога икакву корист вукао и да сам за своја саветовања какву плату добијао, онда би се моје држање дало разумети, али сада видите, ето, и сами да тужиоци, који ме у свему осталом тако бестидно туже, нису могли у бестидности отићи толико да нађу сведока за то да сам ја икада и од кога узео какву плату или је само затражио. Ја, мислим, имам поуздана сведока за то да истину говорим. Ко је тај сведок? Моја сиротиња

 XIX



Можда би се, пак, могло учинити чудно то што ја идем нао­коло и само свакога појединога то саветујем и у све се пачам, а не усуђујем се да јавно изиђем пред вас у скупштини, па да саветујем граду. А томе је узрок то што сте ви мене често и на многим местима чули где говорим да се мени јавља нешто божанско и демонско, неки глас; а то је оно што је и у тужби Мелет навео ругајући се. То је неки глас који мене прати још од ране младости; и кад се јави, увек ме одвраћа да не чиним оно што намеравам да чиним, али ме никада не навраћа. То је оно што ме спречава да се бавим државним пословима. И чини ми се да је то права срећа што ме спречава. Та верујте ми, гра­ђани атински, да сам се ја рано латио државних послова, ја бих одавно погинуо, па не бих ни вама ни себи ништа користио. И немојте се на ме љутити што истину говорим; јер нема човека који би спасао свој живот ако би се отворено и часно противио или вама или коме другом народном збору, па покушавао да спречи да се многе неправде и безакоња дешавају у граду, него онај који се истински бори за правду, он мора, па хтео он ма и кратко време да се одржи у животу, да се ограничи на рад у приватном животу, а учешћа у јавном животу мора се одрећи.

 XX



За ове тврдње навешћу вам јаке доказе, не реци него дела, а ви то цените. Саслушајте, дакле, што се мени догодило да се уверите да се ја не бих ни у једном случају повукао мимо правду из страха пред смрћу, него да бих и главу дао, а не бих узмицао. Што вам будем говорио, биће, додуш,г,»наметљиво и  опширно, али све истинито. Ја, грађани атјпшки, никада никакву другу службу нисам вршио у граду, осим што сам био саветник. Наша фила, Антиохова, баш је била у служби кад сте ви оних десет војвода, који нису покупили страдалнике у поморској бици, хтели све заједно осудити, а против закона, као што сте се сви доцније уверили. Тада сам се ја једини од притана успро­тивио вама да се ништа не ради против закона, и гласао сам противно; и мада су беседници били спремни да ме пријавес и одведу у тамницу, а и ви то захтевали и викали, ипак сам сматрао да се ја радије, у савезу са законом и правдом, морам изврћи опасности неголи, у страху пред оковима или смрћу, сложити се с вама који сте доносили неправедно решење. И то бесе у оно време док је држава још имала демократски устав.

Али, кад је дошла олигархија, опет су мене, са четворицом других, она Тридесеторица позвали у толос и наредили нам да са Саламине доведемо Леонта Салмињанина да га они погубе; а таква многа наређења издавали су они и многима другима, јер су хтели да их што више оптерете кривицама. Али тада сам ја не речју него делом поново доказао да мени — ако то није сувише грубо рећи — нимало није стало до смрти, а да ми је уопште стало само до тога да не радим ништа ни неправедно ни безбожно. Мада је била онако свирепа, та влада није ме уплашила да учиним какву неправду, него кад смо из надлештва изишли, она четворица отпловише на Саламину и доведоше Леонта, а ја оданде одмах одох кући. И можда бих за то главом платио да она влада није убрзо пала. И то ће вам многи сведоци посведочити.

 XXI



Мислите ли ви, дакле, да бих ја кроз толике године жив остао да сам се посвећивао државним пословима, и да сам се, притом, као што и доликује честитом човеку, заузимао за правду, и да сам у томе, као што треба, свој најкрупнији задатак налазио? До тога треба много, грађани атински! Ниједан други човек не би то постигао.

Ја ћу се кроз цео свој живот исти овакав показати, како у јавном животу, ако сам где што урадио, тако и у приватном: никада никоме нисам ја ма ништа допустио против правде, и при­том не мислим само на грађане уопште, него и на оне за које моји клеветници кажу да су моји ученици'. А ја никад нисам био ничији учитељ. Ако је ко желео, додуше, да чује како ја говорим и вршим свој нарочити посао, био млађи или старији, ја никада никога нисам одбио, нити се разговарам само онда ако ми плате, а ако не плате не, него и богаташу и сиромаху једнако стојим на расположењу да ме питају, и ко зажели може да одговара и да слуша оно што ја говорим. Постане ли ко од тих људи ваљан или не, ја за то с правом не бих био одговоран, јер никада нико­ме никакво учење нисам обећао, нити сам га учио; а устврди ли ико да је од мене икада ишта научио посебице чуо што не би и сви други чули, будите уверени да не говори истину.

 XXII



Али зашто, дакле, неки воле да проводе са мном толико вре­мена? Ћули сте већ, грађани атински, ја сам вам казао сву истину: воле да слушају како се испитују они који мисле да су мудри, а то нису. Јер, то слушати — није непријатно. А мени је то, како мислим, и наређено од бога да радим, и преко пророштва, и преко снова, и на сваки начин на који је икада ишта и друга воља божја наредила човеку да ради.

То је, грађани атински, и истина и лако се може доказати. Јер, ако ја заиста једне младе људе кварим а друге сам покварио, онда би, разуме се, неки старији, да су увидели да сам им ја у њиховој младости икад ишта рђаво саветовао, морали сами сада да се овде јаве па да ме туже и да ми се свете. А кад они сами не би то хтели, онда би морали неки од њихове родбине — очеви, и браћа, и други рођаци — да се тога сада сете и да ми се свете, ако је родбина њихова икакво зло од мене доживела. Заиста, многи су од њих, као што видим, овде присут­ни: први ето Критон, мој вршњак и општинар, а отац овога ево Критобула; затим Лисанија Сфећанин, отац тога Есхина; па да­ље Антифонт Кефишанин, отац Епигенов. Затим, ту су и други чија су браћа боравила у томе друштву, Никострат, син Теосотидов, а брат Теодотов — а Теодот је умро, и он није могао приморати брата да ме не тужи — ту је и Парал, син Демодоков, коме брат бесе Теаг. Ту је, ето, и Адимант, син Аристонов, чији је брат овај Платон и Ајантодор, чији је брат онај Аполодор. И многе друге могао бих напоменути, од којих је Мелет бар једнога или другога у својој беседи имао да наведе као сведоке. Ако је то заборавио оном приликом, нека их наведе сада, ја то допуштам, и нека изјави ако има таквих података. Али место тога, грађани, наћи ћете што је сасвим противно томе: сви они приправни су да помажу мени који сам их кварио и зло чинио њиховим рођацима, као што тврде Мелет и Анит. Баш они који су покварени можда би сами имали разлога да говоре мени у прилог, али они који нису покварени већ су старији људи, рођаци ових, какав они имају други разлог да ми иду на руку до онај ваљан и праведан, јер сви знају за Мелета да лаже, а за мене да говорим истину?

 

XXIII

 

Нека буде тако, грађани! Што сам могао рећи у своју одбрану, то је отприлике, мада би се и друго што слично дало до­дати. А можда ће се ко од вас наљутити кад се сети себе како је он, налазећи се у мањој парници од ове парнице, молио и заклињао суди је лиј ући многе сузе па довео своју децу како би изазвао што више самилости према себи, и многе друге рођаке и пријатеље, а ја, ево, од свега тога ништа нећу да учиним, мада се находим, како би се могло чинити, у крајњој опасности. Можда ће ко када то види бити према мени немилостивије распо­ложен па ће се баш зато разљутити и у Ијутини гласати. Ако је ко од вас такав, ја, додуше, то не верујем, али ако јесте, чини ми се да бих томе с правом овако одговорио: »Ваљда и ја, при­јатељу, имам некаквих својих рођака.« Јер, баш по оним реци­ма Хомеровим, нисам се ни ја родио од храста, ни од камена него од људи, па имам и својих рођака, грађани атински, штавише, и три сина, један је већ момак, а два су још деца. Па, ипак, нисам ни једнога од њих овамо довео да их показујем и да вас молим да ме ослободите.

А зашто ништа од тога нећу да учиним? Не зато што бих био тврдоглав, грађани атински, ни зато што бих вас презирао, него — да ли се ја плашим смрти или не, то је друга ствар, али за добар глас није лепо, мислини, ни за ме, ни за вас, ни за цео град, да ја ишта тако радим, па још у оваквим годинама и с тако познатим именом, било то име истинито или лажно. Створило се бар мишљење да се Сократ нечим разликује од већине људи. Ако би, дакле, између вас они који мисле да се одликују или мудрошћу, или храброшћу, или ма којом другом врлином, хтели да се понашају онако као што сам раније рекао, онда би то била срамота. Ја сам често видео неке такве људе кад им суде; они мисле да су нешто, а чудновато се понашају, као да сматрају да ће им се нешто страшно догодити ако би морали погинути, и као да ће бити бесмртни ако их ви на смрт не осудите! Ти, чини ми се, товаре срамоту на државу, па би онда и понеки странац могао закљу­чити да се они Атињани који се одликују врлином, а које грађани бирају и за службе и за друге почасти, ништа не разликују од жена. Такво држање, грађани атински, не треба да показујемо ни ми који мислимо да нешто у свету вредимо, а ни ви да допуштате ако бисмо се ми тако држали, него треба управо да то показу­јете да ћете кудикамо радије осудити онога који пред вама пра­ви такве ганутљиве призоре и тиме државу чини смешном, неголи онога који се на суду мирно понаша.