Постоје две врсте пера: лака и тешка. Лака пера пишу као да их пишчева рука и не држи. Она лебде над хартијом и не дотичући је се право. Чини се као да су у каквој божијој руци, а нико не зна шта та смера. Ту свако слово изненађује својим обликом и смислом. Благо мисли што борави у њима. У лаким перима станује дух неба, па се сваког часа чини да ће одлепршати горе; горе где се, ваљда, пуне некаквим небеским мастилом и смислом.

    А тешка пера припадају потпуно овом свету, земљи. Кад падну на хартију, из које се чини као да су и настала, више се не дижу и не размишљају о небу, као лака. Земља је њихово небо. За разлику од лаких пера која једва да се површине хартије и дотичу, тешка пера, док пишу, пробијају ту површину и, некако, испод ње пишу. Или, боље и не пишу. Јер, тешка пера ору. Она засецају до бола, до крви. И, она и пишу крвљу, густом, непрозирном, пуном угрушака и "крмача" које на сваком кораку по хартији грокћу. Код тешких пера кретање се чини да је привид и да све стоји укопано у некакву вечну масу духа која сама од себе и без њих својом непокретљивошћу пише. То писање личи на елементарно људско гласање у крику, урлику и јауку. Писање тешког пера је само рефлекс тих елементарних геста гласања духа света и човековог духа.

    Петар Кочић (1877-1916) писао је тешким пером. На кантару српске књижевне историје можда је то и најтеже перо. Оно је сачињено од олова ископаног из безданих дубина српског језика и духа српског народа. Оно је сама тежина, сам терет и бол који су се у том језику и у том духу таложили вековима, ту се окоштавали и отежавали, да би после један писац устао и јаукнуо их у своме делу. Зато се шкрипа Кочићевог пера и збиљски доживљава као јаук - који је ушао и у наслов једне његове књиге: Јауци са Змијања (1910).

    У своје јауке, који су и суштина његовог писања као писања, Петар Кочић је, маниром коренског писца - писца који се држи извора и првина, уткао и јауке читавог његовог змијањског и читавог његовог српског народа. Ако се раније наговестило да је писао крвљу, сад може да се каже да је писао и сузама. Или боље, ону прегусту крв змијањску сузама је мешао и мекшао да би уопште могло да се њоме пише. Зато се његово књижевно дело и не чини књижевним делом, већ животом. Оно као да није ни искоракнуло из онога из чега је настало, због чега је настало и чему се и враћа. А јесте, искоракнуло је. И тај корак је један од наших најкрепкијих књижевних корака, јер у њему учествује све својом снагом и кракатошћу: и наши брегови и долине, и наше шуме и оранице, и наше љубави према њима и према свему, свему што је наше, што је тврдо и постојано, што је грлато и љуто, несавитљиво и неподмитљиво, што је одвајкада и што је досвакада.

    Због тих многоструких веза са свиме што је српско и помешаности читавог свог бића с тиме, помешаности до потпуног поистовећења, Петар Кочић је један од најизворнијих наших писаца. Та изворност, разуме се, још не би била довољна да Петар Кочић није носио у себи исконски таленат и дар за писање и да тог талента и дара није био свестан. Штавише, његова самосвест је ишла до те мере да је свака негативна примедба на његово писање изазивала бол до смрти. - Један пример. Када је као матурант напустио Сарајево и дошао у Београд са свеском песама под мишком, потражио је Јанка Веселиновића, који ће му касније бити и узор (приповетка Туба). Веселиновић му је рекао да су те песме слабе и да би било боље да се огледа у прози. Кочић је занемео. Осетио је да је све готово, да се цео свет порушио. Помисао да није песник била је нешто што га је до тада најближе примакло смрти. И ваљда из те близине настајале су касније његове приповетке у којима се заиста, без обзира на тематику и проблематику, осећа та спремност да умре за своје дело. А само онај писац који је збиљски спреман на смрт за своје дело, остаје да у томе делу живи. Иако је свако дело и истински гроб писца, јер је у њему похрањена сва његова снага, умеће и знање, он је само ту истински вечан.

    Петар Кочић је, дакле, почео са песмама. И није успео. Није успео у смислу у коме се успех мери општим прихватањем песничких идеја и песничке форме казивања. Његове песме као што су Поноћни звуци, Пролећни звуци, Ја те љубим дивни створе, Пошљедња суза и друге немају довољно песничке имагинације, непосредности, лакоће и, ваљда, радости казивања. У песми се не сме осетити песникова рука која је нешто наумила да каже, па тако или никако мора да буде; песма мора да се показује као да је сама свој производ, производ сопствене руке и да је ту све настало само из ње, кроз њу, због ње и у њој. Али то све не значи да је сама песничка твар мртва у Кочићевом духу. Напротив - можда је то парадоксално, али је, ипак, истинито - она је основа и константа тога духа која, као таква, никада није била довођена у питање, што значи ни онда када је Кочић писао у другим, "непесничким", жанровима. Баш ту она је, као какво мезимче духа, најбрижније и најбоље чувана. Ту је она присутна као шећер у воћу, као светлост у оку. Зато није погрешно ако се за Кочића каже да је песник. Штавише, он је Песник и у томе је сабрана суштина његовог књижевног стварања. Песничка твар у Кочићевом делу није кореспондентна са начином његовог казивања, ни у песмама а, врло често, ни у приповеткама. Јер је писцу, пре свега, стало да она буде казана, а форма је, ипак, на другом месту.

    Рекло се: "а, врло често, ни у приповеткама". То значи да је приповетка примарнија форма песничког казивања него песма!? Тако је. Али не уопште и увек. Тако је код Кочића. Он је у том начину успео да омогући оном песничком у себи да се најпримереније огласи и артикулише. Он је песник у прози. Но и ту треба да се буде опрезан. "Он је песник у прози" не значи само да пише песничке текстове у прозном облику (иако има и таквих текстова, као што су, на пример, Молитва, Слободи и др, као што има и прозних текстова у којима су само неки делови такви, као што су, на пример, приповетке Мргуда, Вуков гај и др), него, много више, да су његови текстови жанровски слојевити и да је песнички слој у њима, некада у вишој, некада у мањој мери, али, опет, готово увек, присутан и неопходан, као со или ваздух. То их и одржава у оној мери која им омогућава да оно "стварно" приче добије смисао фикционалног по коме и јесу то што јесу: уметничка дела. А Петру Кочићу као да је највише и стало до тога да његова дела, са једне стране, буду уметнички релевантни предмети, а са друге, у истој мери, верна слика стварности.

    Дакле, Петар Кочић је писац две истине: истине света и истине уметности. Али не истине света посредоване самом собом и истине уметности посредоване самом собом; већ истине света посредоване самом собом и истином уметности и истине уметности посредоване самом собом и истином света. Тек прва посредована самом собом и оном другом и друга посредована самом собом и оном првом јесу истине. Сам живот поетичан је по себи - као што је учио Аристотел у Метафизици: да physis има свој Poesis, такође као што човек има свој poiesis - као што је и сама уметност животна по себи - као што је певао Хесиод у Теогонији: да, поред своје "лажи", уметност има и своју "истину". Али ту треба да се каже да нас и сам живот бранио од "испразности" уметности, саме по њој самој, и уметност сама да нас брани "од "препуњености" истином живота, самог по њему самом. Е, тако нешто већ се чуло испод једних кочићевских бркова пре Кочића, Ничеових: ми имамо уметност да не пропаднемо од истине.

    Шта то све, опет, другачије, значи? И, како другачије? - Кочићевски: једноставно и јасно. Недвосмислено. Чисто. - Елем, пишући, Кочић је водио рачуна да то што каже "стоји". Или, како је сам, кроз уста Симеуна ђака у Зулуму Симеуна Ђака, као кроз пословицу, рекао да ће приповедати "онако од истине (Н. С.) што је за дужине". Или, како је, опет, у другој приповеци о Симеуну ђаку већ у наслову инсистирао да ће то што се буде причало бити истинито: Истинити зулум Симеуна Ђака. А то је и у приповеци и на овај начин "расправљено": Мићан, који преузима приповедање на себе, саопштава како је у пређашњем причању Симеун "удар’о устрану" али ће он да то исправи: "Млого је, бог и душа, удар’о устрану, ама није му замјерити: остарио је. Ја ћу вам сад један зулум његов приповједити, - али прави, истинити зулум."

    То право, истинито, које је за Кочића непоткупиво и незамењиво и без чије правости и истинитости би у његовом приповедању све било доведено у питање, удружује се, опет, са оним "неправим" и "неистинитим " уметничког казивања, без којега би такође та правост и та истинитост нестајале. Правост и истинитост уметничког дела, које је у суштини оно фикционално и лажно, јесу највиши критериј нашег постојања, виши и од критерија што нам га сам живот пружа. Штавише, Ниче, као филозоф, каже, а Кочић, као уметник, зна да нас уметност брани од живота, од његове неумољиве једнодимензионалности, огољелости и испразности. Брани нас од оне језе с којом лежемо и устајемо, језе што смо сами и бачени у бескрајност света, у незнан и ништину, бездан и дубину. Уметност нас ословљава својим танким, танким гласом, као у сну, подарујући нам наду и веру у постојање. Она је оно светло што обасјава и север наших бића.

    А она све то може зато што је истинитија од живота и што животу даје смисао без кога би овај остајао затамњен и празан. Причање о животу је много вредније од причања живота. Посредовање је знак оне моћи којом бог производи (poiesis) ствари, распоређује их и смешта на места која баш по мери њихове природе јесу и у којима оне једино јесу ствари. Тако је и приповедање врста посредовања кроз које су ствари увек испонова освештене и осветљене светлом језика и пишчевога духа. То осветљавање их чини староставним, па цео свет личи на књигу коју је, стварајући га, исписао бог, а описујући га, промовисао човек.

    Староставност код Кочића је, такође, везана уз божије и човеково приповедање; уз божије приповедање стварањем и човеково стварање приповедањем. Али, док бог ствара не ослањајући се ни на кога и ни на што, човек ствара ослањајући се на бога и његов свет. То ослањање је посредно и непосредно: кроз посредно ослањање настају пророчке књиге, тј. оне у којима је "исписана и запечаћена судбина свега што живи и оди по’вој грешној и плачевној јудоли, белшим земљи", а кроз посредно настају оне књиге, у којима се сећамо прошлости света. И што је прорицање у првима усмерено према већим висинама у будућности и што је сећање у другима усмерено према дубљим дубинама у прошлости, књиге су вредније. У приповеци Истинити зулум Симеуна Ђака Кочић за ове прве наводи пример свете Староставне књиге за које каже да су такве три на свету: "једна у јерусалимског патријара, друга у светој Москви, а трећа ево сад у твојим шакама. Она је, каже, била у патријара константинопољског, па кад мрски и проклети Агарјани заузеше Цариград и претворише цркву Софију у џамију, стани се ова света књига, послије дугог лутања и басања, на Атонској гори у нашем манастиру. Њу су ко и оне друге двије списали, вели, крвљу и љубављу свети пророци и богоносни оци на ползу и упражненије роду человјеческом". А за оне друге књиге писац не наводи тако директно пример, али се подразумева да су те књиге и његове приповетке које је од почетка, од приповетке Туба, писао сећајући се родног краја с којим је тако посредно поново успостављао контакт. Контакт, без којега, као писац, не би могао писати, а као човек живети.

    Отуда може да се каже да је писање за Кочића умакање пера у свете воде Мнемозинина језера, воде мајке памћења у свију Муза. Сећајући се, овај писац, са једне стране, доводи у поновну присутност моменте из сопственог живота, а са друге, моменте из живота свога завичаја. Али он то чини тако да се у његовим приповеткама једни моменти препознају у другим, једни чувају и осмишљавају друге, и ваљда, управо у томе може да се види она магијска моћ Кочићевог пера којом се у оном приповедачком, "објективном", јасно препознаје и види и оно песничко, "субјективно". Разуме се, за то Кочић не узима само један модел, тачку, угао, па некада то "објективно" иде кроз уста Симеуна ђака, некада кроз Мићанова уста, некада кроз нека "непозната" и неидентификована уста, а некада кроз уста самог писца.

    Оно песничко, "субјективно" у делу Петра Кочића прогледава и у драмском делу његовог опуса. Али, важно је, а можда и најважније, и ово да се каже: не само у драмском делу Кочићевог опуса. Јер код њега граница између драмског и оног што припада другим жанровима не иде линијом дијалога, монолога и других начина драмског говорења и представљања. Та линија је - ако се драмско не посматра тек кроз пуко драмско говорење и представљање - код Кочића увучена у саму дубину пишчевих "недрамских" текстова који, с разлога те увучености, говоре оним драмским језиком по коме драма и јест драма. А тај језик је језик дијалога у смислу у коме је свако говорење усмерено према другој речи, другом говорењу као својој супротности и када то није очигледно. Тако може да се каже да је сав Кочићев језик, језик сукоба и напетости, језик исконске располућености бића у којој ово покушава да пронађе поновно јединство са собом и светом. А то је, можда, уопште, она основа из које Кочић пише. Драма човека и драма света преплићу се и изједначују се овде кроз дух и чин Руке која је све сатворила и дала.

    Кочићева рука, исписујући своје текстове, неовисно о њиховој жанровској припадности, у суштини је увек рука пуна грча и раздртости, па његово перо не клизи равномерно и милозвучно по хартији већ, с разлога великог притиска на њега, шкрипи и цвили и оставља неједнаке, трагове за собом: час су они на граници да буду мрље, час засецају и у саму хартију стварајући јој болне хематоме, а час, опет, тече "нормално" и мирно. Тако се оно драмско Кочићевог дела не показује тек у "Јазавцу пред судом" или "Суданији", ту је оно, у мањој или већој мери, и у формалном смислу манифестно као драмско. Драмско његовог дела показује се, превасходно у свакој гести његовог језика и његовог бића. А начини на које се они манифестују су различити. Ето, у Јазавцу пред судом показују се у својеврсном хумористичком, затим ироничном и сатиричном тону. Али све то је опет типично кочићевско и разликује се од тога код других писаца. На пример, Кочић је веома ценио Стевана Сремца, поред осталог и због хумористичке основе његовог приповедања. Али Сремчев хумор је једно, а Кочићев друго. Сремац се, док исписује "смешне" странице својих дела, смешка, а Кочић шкрипи зубима. Такав је Кочићев хумор: смех кроз сузе, које не долазе из очију, већ из жучи. Слично је и са сатиром и са иронијом.

    Али, разуме се, тиме није исцрпен цео космос Кочићевог језика. Хумор, иронија и сатира су само неки начини на које се он у делу овога писца показује. Кочићев однос према језику је многодимензионалан и тиче се свих његових кључних аспеката, како на дијахронијској тако и на синхронијској равни. Кочић је, дакле, видео, и не само видео, већ и "користио", језик као тоталитет. А оно што изнад свега плени јесте сазнање да је он језик познавао и разумевао из његовог корена, почетка и прапочетка. Кочић је, једноставно, знао шта је то српски језик и на том језику и писао из искуства тога сазнања. Тако, као писац, он је сав у језику као - као што је учио древни филозоф из Милета, Анаксимандар - основу и разлогу (архе) сопствености бића, из кога основа и разлога све произилази по закону и коме се све по закону и враћа. На томе почива Кочићево дело, као што на томе почива и читаво његово биће.

    Разуме се, његов однос према српском језику и његова брига о српском језику не иду само у том "филозофском" правцу, већ и у правцу непосредне списатељске и животне праксе. Никао из духа и даха српског народа, српске земље и неба, српске "вјере и учевине" српски језик је и у историјском смислу поље Кочићевог снивалишта и бригалишта, поприште борбе за идентитет и самобитност српског народа. Кочић је ту дубоко на трагу Немањине мисли да се слобода српског народа и српске земље чува у језику, свести о његовој чистоћи, његовој онтолошкој и повесној утемељености у бићу српског народа у целини и сваког Србина као појединца; и да је "унакажавање и мрцварење" српског језика уношењем, пре свега, духа језика других, освајачких народа "унакажавање и мрцварење" и саме суштине српског народа.

    "Нас обузима наизмјенично гњев и сјета посматрајући како се бездушно насрће на драгоцјену духовну тековину народну, на чистоту и љепоту народног језика. Гњев нас обузима што у том унакажавању и мрцварењу нашег сјајног и слободног језика осјећамо своју свеопшту колонијску порабоћеност и подврженост; сјету дубоку у души носимо што смо слаби и немоћни да заштитимо од профанисања и обесвећења свој велики силни језик, који нас својом обилном и сјајном традиционом књижевношћу, својом кристалном чистотом и планинском свјежином свога даха храбри и соколи да не клонемо на путу живота, на путу вјековног посртања и страдања, на путу падања и устајања" (За српски језик, 1912).

    Та подземна Кочићева мисао да српски језик ваља прочистити и окадити од "канцеларијског немачког језика и граничарске команде", чија је стратегија била да нам оставе речи, али да нам узму језик, има дубоки катарзистички смисао, а односи се на све канцеларијске несрпске језике у прошлости, али и садашњости и будућности. Наиме, Петар Кочић као писац, но и као бранилац српских националних интереса и суштине бића српског народа, дубоко је свестан чињенице да је језик народ и да је језик отаџбина и да је и историја народа и историја отаџбине, у бити, историја језика која се манифестује кроз веровање, предање, обичаје, односе према другима, односе према себи, према сопственим коренима, надама и стремљењима.

    У Кочићевој списатељској свести на посебан начин постоји и функционише његов однос према православљу. Оно није само вера и не припада само сфери душе; оно је много више од тога и припада сфери ecce и existere читавога Кочићевог бића. Он у православљу види ону заштитну енергију за српски народ која долази с највишег места, с Божијег престола, и која је неисцрпна, свемогућа и вечна. Његов змијањски српски народ носи у своме срцу православље као светлост, помешану са светлошћу српске историје, која му је увек обасјавала пут да не залута у тами, пут према своме срцу, православље као светлост, помешану са светлошћу српске историје, која му је увек обасјавала пут да не залута у тами, пут према слободи. А самом Кочићу оно је обасјавало пут до речи, оне суштинске којом се казује неисказиво и расветљава нерасветљено, до речи за коју се моли Господу, у тексту Молитва, овако: "О, Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господине мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати." (1907).

    Петар Кочић везује православље, изнад свега, за лозу Немањића коју он уздиже до висине на којој је божанство. На томе месту налази се и свети кнез Лазар и уопште "свете обитељи српске и ришћанске", до Карађорђа и Обреновића. Али, Кочић не остаје на томе: до ових висина он уздиже и обичне људе, сељаке и тежаке, учитеље и калуђере, ђаке и чтеце и све Змијањце који су у својој једноставности и лепоти, непосредности и чистоти, својим патњама и страдањима, својом ванђељошћу и кандилошћу, слободарењем и сврзијармством, такође, свети. А, као Змијањац, и Кочић је такав. Као Змијањац, али и као писац.

    Као писац, Петар Кочић је - да покушамо све у једном рећи - досегао највише висине, чини се, јер је својом причавином и својом учевином озеленио српски језик и српски књижевни израз јеликама и оморикама свога Змијања и читаве своје Крајине српске.

Никола Страјнић

ИСТИНИТЕ МЕЈДАНЏИЈЕ

Змијање

Змијање. Током 1909. и 1910. године Кочић је у више часописа и листова објављивао одломке из ове приповијетке (у Српском књижевном гласнику, Српској ријечи, Развитку, Босанској вили) дајући им различите наслове: „Кроз Змијање“ (посвећено Јовану Цвијићу), „Књаз Микаило спасава Ратково“. „Ратково се зацарило“. У цијелости је приповијетка објављена у збирци Јауци са Змијања (Загреб 1910), с Кочићевим „Малим објашњењем“ на крају књиге. Оно се односи управо на ову приповијетку и гласи:
„Прва ствар у овој књижици, Змијање, казује, простосрдачно и без приповједачког уљепшавања, историју оне исте области, из које сам и досад узимао грађу за своје приповијетке, штампане у три књиге под називом „С планине и испод планине“. Према методи умног нашег научењака госп. дра Ј. Цвијића бавио сам се љетос антропогеографским испитивањима Змијања. Та област, одвајкада национално несумњиво српска, није свуда у народу нашем под тим својим старинским именом позната. Да би се многе црте и из ових а и из досадашњих радова мојих лакше схватиле и разумјеле, и да би задовољио радозналост многих пријатеља који су ме питали шта је то Змијање, ставио сам ово народно казивање на почетку књижице, остављајући да послије у једној већој умјетничкој приповијеци изнесем живот и борбу старих Змијањаца.
У најстаријим пјесмама народним спомиње се Са Змијања Рајко, властелин босански, по коме је, на сву прилику, и прозвано Ратково, једно од највећих српских села уопште. И у Вуковом Рјечнику имају два стиха под ријечју Змијањ(е):
А нема нам са Змијања Рајка.
– – – – – – – – – – – –– – – – – – –
Пуна му је змијањске ракије
То је све, јер у Вука нема пјесама које пјевају јуначке подвиге од Змијања Рајка, побратима Милоша Обилића, Реље од Пазара и Бановић Страхиње, иако се и данас многе пјевају на Змијању. Ја сам двије и штампао у „Босанској вили“, број 16, 17, 18, 19 од 1909. године.
У страних писаца, почевши од Курипешића 1530. године, има много више директних и индиректних напомена о овој области, која је имала за турског суда и своју аутономију.
Није без интереса навести да су многи наши угледни људи и вође из пошљедњег босанског устанка, међу првим војвода Голуб Бабић, поп Каран и други, старином Змијањци. Напошљетку је занимљиво чути и разговор што га је водио фра Грга Мартић са једним Змијањцем кад је прешао 1878. године преко Змијања, ходећи у Беч да ћесару честита окупацију. „Oтворисмо разговоре дипломатске с њиме (са старцем Пантелијом). – Како то би, ви сте паметни људи фратрови, да каурин Босну узима? – А би ли волио Турчину? – А богами свеједно је, зулумћар ово, зулумћар оно. Ово је СРПСКА ЗЕМЉА. „То старац – наставља фра Грга – од 90 година, а ја зубима гризем и пљувачку ждерем“ (Види фра Гргина Запамћења, стр. 113)“.
Кочићева и Мартићева национална одређења Змијања треба свакако схватити у контексту историјског тренутка којем припадају, а Кочићеву погрешку у наводу да „у Вука нема пјесама које пјевају јуначке подвиге од Змијања Рајка“ треба исправити: у Вуковом зборнику епских народних пјесама постоје двије пјесме у којима се помиње и Рајко од Змијања, у једној која носи наслов „Котарци и Турци“ и у другој, свакако познатијој, „Женидба Краљевића Марка“. (Види о томе у раду Љубомира Зуковића „Кочићев однос према усменој књижевности“, Радио Сарајево, Трећи програм, 1980, бр. 30. стр. 560–561.)
O пјесмама које је Кочић објавио у Босанској вили („Oд Змијања Рајко“ и „Ђурић Барјактар) остао је помен и у његовој преписци – у писму уреднику овог часописа Н. Кашиковићу (видјети 59. и 60. писмо у III књизи овог издања).

___

Кола су тупо шкрипјела пењући се тешко уз Кољанску Планину, кроз коју је вијугао друм, губећи се у дугуљастим провалама, да опет избије на видик на каквом овећем заравањку, па да се поново изгуби и сакрије, и тако, рекао бих, бескрајно иде и вијуга се као огромна, сива змијурина, којој се чељусти не дају сагледати.

Око друма, овдје ондје по крчевинама, из којих стрше опаљени и поцрњели пањеви, сјакте се весело према сунцу дуге њиве заруђеле стрви, а брадали кукурузи сморено шуште, жудни, прежудни кише. Из даљине као да се чује умртвљено, малаксало роморење Врбаса.

Високо под небом, изнад Луњевца и Вијагоште, вијају се и круже орлушине, а поврх њих се наднијели облаци големи као голе планинске литице и бијели као препадани снијег.

Ишли смо сви пјешице за колима, и ја, и кочијаш, и стари Милић Вујиновић, који се бијаше од Тополе запутио с нама. Сва смо тројица шутјела и грабила уза страну до првог хлада. Ту би мало одахнули, па би се опет кренули, журећи се Давидовом Хану, гдје ће кочијаш коње хранити.

- Вијају се орлови, могло би и кише бити - одахну тешко Милић, али му нас ни један не одговорисмо, и он ушути као да није ништа ни рекао.

Негдје пред попасно доба, кад већ и жега бијаше прилично јењала, уморни и знојави, падосмо у хлад код Ајдучке Воде, ниже Давидова Хана. Кочијаш метну коњима да једу, а ми запалисмо, па мало и ракије потегосмо, умора ради.

- Видиш, господине - обрну се Милић, ударајући лулом о врх опанка - ово је некад била све стећа планина, па су је Турци ишјекли. Увијек је она била пуна горскије ајдука, сад само пањеви. И данас се стари Турци боје овуда проћи: од сваког пања мисле да је ајдук… Нешто ти мене питаш, малоприје доље на Тополи, за Змијање. И ово је Змијање…

Кочијаш, с којим сам се нешто уз пут разговарао о Змијању, кад чу ријеч Змијање, ненадно се трже, па, сав весео, убрза, не предишући:

- Милић, господине, зна све! Он зна све! Ето, сам га је бог данас с нама упутио… Он зна све, од њега ћеш све дознати. Он је из Раткова, а Ратковчани ти знају и самом цару фе-фет-фет-ву дати…

И да весели кочијаш случајно, у свом одушевљеном говору, не удари на ријеч фетва, богзна кад би престао, јер ју је једва једвице изговорио. То га застиђе, па ушути, зацрвенивши се сав у образу.

Милић одговори хладно и одмјерено:

- Знао сам, дијете, али сам све поборавио и побацио. Бочим се само са својом муком и потребом не бил се какогођ до гроба докотуро свијетла образа и поштена гласа.

- А колико би ти могло бити година, Милићу? - запитах га, пружајући му боцу с ракијом да га мало освјежим за причање.

Примивши боцу, поврже је покрај себе, па се као дубоко замисли.

- Е, како би ти казо - рече послије одужег размишљања. Млого, млого ми има година!… Кад је Серашћер паша пошо низ Босну и вође доље, на Добрињском Пољу, потуко Алију Кедића и крајишке Турке, онда ми се било најдраже оженити, и баш сам се некако тога времена и оженио, па ти сад рачунај… Ко да сад гледам Али-пашу од Ерцеговине како унатраг јаше на магарцу, а ноге му у букагијама. Кажу да је и њега вође неђе Серашћер-паша убио, а ено му гроба - Турци реку мезар - у Бањој Луци код џамије Вередије… Давно је то богме било! - заврти Милић главом и натеже боцу с ракијом.

- А шта је то, Милићу, Змијање? Одаклен оно почиње и доклен допире? - уплете се опет кочијаш, мислећи, ваљда, да ће то Милић прије њему казати, jер га боље познаје, него мени. - Кажи нам штогођ од старине…

Милић се накашља, извади кесу с дуваном иза припошаја, па поче, оборивши очи, пунити лулу.

- Што се ти, дијете, уплећеш толико у разговор? Што знам казаћу. Знам ја овог човјека ко је он. И он је Змијањац! - осмијехну се и отворено ме погледа. Ако би иком казо, бели њему затајио не би што сам слушаво од старије људи.

Ушути, повуче неколико димова, па се опет даде у мисли као да се спрема и сабира сјећања из прошлости.

- Змијање, велиш! - трже се Милић из премишљања, вртећи главом и благо се осмјехујући. Е, дијете, велико је некад Змијање било. Змијањска је међа - Турци веле удут - ишла је од ријеке Сане, па изнад села Слатине, па на Катуниште, па на Млиништа - туј има камен машет - па отален право на Скокове Дели-Радојице - и туј има камен машет - па од Скокова Дели-Радојице на село Пердуве, од Пердува у ријеку Пљеву, па Пљевом до Врбаса - ђе Пљева скаче у Врбас, туј је камен машет - па сад све низ Врбас, низ Врбас, низ Врбас до села Јакуповаца, од села Јакуповаца окреће међа на Рукати Раст навр’ Козаре - ено га и данас! - па од Рукатог Раста право у Сану. Ето, то вам је било старо Змијање прије Косова.

Ми се много зачудисмо Милићевом казивању, и ја га упитах:

- А ко је владао Змијањем?

- На Змијању је судио од Змијања Рајко. Зар ти то не знаш? - зачуди се Милић. То зна у нас и мало дијете. Он је водио Змијањце и на Косово. То сам слушо ђе говоре стари људи, а и у пјесми се пјева како га је звао цар Лазар на Косово и како га је пресрео неђе на путу Троглав Арапине:

Кад дођоше на воду Марицу,
Ал повика Троглав Арапине:
"Курвин сине, од Змијања Рајко,
Зар ћеш проћи, провести Змијањце,
Брез јуначке пошјечене главе
И брез српске проливене крвце?"

Тако се, овамо у нас тежака, пјева уз гусле, па ја сад подсигурно не знам. Додуше, што свијет, веле, говори ил' је било, ил' ће бити. Није нешто брез нешта! - рече Милић више као за се и ушути.

- Не реко ли ја теби, господине, да Милић зна све? - пита кочијаш, сав срећан.

- Нека, дијете! Бог зна све - брани се зловољно Милић. Бог зна све, синко, бог и нико више - додаде мекше и настави: кад је царство на Косову пропало, насрнуше Турци - бог им не до - и на Босну и освојише све. Само су се Змијањци дуго година гонили с Турцима. Ко пусте планине, па им је лако било, а и људи су онда били крабрији и сложнији него данас! Виђеше Турци да не могу изаћи на крај са Змијањцима, а и Змијањци се опет уморише од дугог и непрекидног војевања, па се погодише да чувају у Стражицама стражу и да по мало војују с Турцима кад би на кога пошли. Султан им даде верман колик мутап са златном царском туром да је њиова земља, да не плаћају ни цару арача ни попу колача, да могу остати у својој вјери и носити оружље… Кнезу Ратку, а неки веле кнезу Обраду, јер Ратко бијаше умро, дана је суданија на Змијању. Осим тога дао је султан кнезу Тимар да кобиле ждријеби, Обровац да плоске налијева, Лијевче да овце јањи, и златну сабљу. Кнез је судио и заповиједо. Он се слушо у свачем. Турци се, у први крај, нијесу ни у што мијешали. Кнез је имо и своју тавницу. Ено и сад остатака од његове тавнице на њиви код ријеке Бањице, ниже наше цркве. И данас се виде два стражарска гроба што и’ је кнез пошјеко, јер су, брез његова изуна, оставили стражу на Стражицама и дошли на збор цркви… Чуо сам ђе стари људи говоре да се само наше село Ратково звало Змијање, и да је оно од бирземана, прије Косова још, имало своју земљу и своју праву. Неки опет кажу да су и остала села од Чађавице под Црном Гором до Бистрице под Козаром била уза Змијање и да су имала своју земљу, па су им поотимали ови нашки Турци… аге и бегови. Ја ти само могу подсигурно казати да је Тимар имо своју земљу, јер је и он био у ратковачком верману...

- А шта се данас зове Змијање?

- Ми, тежаци, кад овако између се поведемо еглен, кажемо да су сва села од Кадине Воде до Чађавице Змијање, срце Змијања старинског. За турског суда то се звало Кол-Змијање, или Змијањ-коло.

- А на који су град Змијањци… Ратковчани ударали с Турцима?

Ово питање Милићу паде прилично тешко. Данашњи би Ратковчани од срца жељели да се за вјечита времена заборави да су њихови стари са Турцима заједно војевали. То им није драго причати, јер су доцније грдно пострадали, доста муке видјели и крви пролили, борећи се с овим нашким Турцима, како Милић рече, да очувају своју земљу. Они мисле да их је бог покарао што су некрсту помагали. Тако то неки схватају. Они само кажу да се говори како су ратовали с Турцима, и врло их је мало наћи који ће што више казати. У тој својој жељи, изгледа, они су и измислили једну причу како су дошли до своје земље и праве. Поуздано, тој причи ни они сами, барем старији, у свему не вјерују, али увијек о том много радије причају него о војевањима са Турцима. Та њихова жеља и прича доста је, поред времена, и учинила да се данас и не зна много о јуначким подвизима старих, ратоборних Змијањаца.

Милић је позадуго шутио. Кад му рекох да су и Црногорци некад помагали Турцима, он ме зачуђено погледа као да у то не може ни по које благо вјеровати:

- Баш Црногорци помагали Турцима? То не мере бити!

- Може, може. То има и у књигама.

- Баш и у књигама има?!

- Има, има - уплете се опет кочијаш.

- Нека, дијете! А, бог ти помого, господине, има ли што у књигама о Ратковчанима… Змијањцима, да речемо?

- О, има много! - слагах ја с намјером да коју ријеч више од њега извучем.

- Оно кад буде по души - поче Милић онако поиздаље, отежући у први мах сваку ријеч. Оно кад буде по души и овамо по истини, и у нашем је, кажу, верману писало да ће Ратковчани, кад и’ цар позове, војевати, па сад једни веле да су ратовали с Турцима, а други кажу да нијесу него да су само чували стражу на друму код данашњије Стражица. Зато се то село, ваљада, данас тако и зове… Стари Теле Босанчић - кршћено му је име Теодор, и било му је сто и тридесет година кад је промијенио свијетом - казиво ми је да су наши стари подсигурно ратовали с Турцима, и били им у индату више пута и на више мјеста, ко мртва стража, отворили мејдан… Предраго им је, вели Теле, било ускочити у кауре, и они су врло често ускакали, онако сами од себе, брез Турака, и млого су, каже, палили, робили и плијен одгонили од Сења, Задра, Шибеника и Дрниша, а млого су пута слазили и у Равне Котаре… Пошљедњи, велики мејдан отворили су Ратковчани… Змијањци на Бијаћу, тако каже Теле, и са Турцима узели град од каура. Ко мртва стража навалило је седамдесет Ратковчана са кнезом ко седамдесет рисова! Први је ускочио у град Ситвук Бабић, главна кнежева поглавица, који је чуво стражу на Крагујевици. Ено му и сад зидина од карауле. Ситвук је био врлетан чојек - једна газија, и држо је седам жена од седам закона. Некакав поп Кочић - јер њиова је поповина од давније давнина - тужи га владици да ради и живи преко закона, и замоли владику да ућера Ситвука у вјеру и закон. Владика нареди да му дође Ситвук. Кад се помоли Ситвук од Крагујевице - јадна мајко! - сав се крши у срми и под пусатом, једна му ногавица од чакшира зелена, друга црљена, а за њим штекти и пишти седамдесеторо вижлади! Онда ће владика упитати попа: "Ко је оно, попе?" - "Оно је, свети владико, ако почем нијеси знао, Ситвук Бабић". Владика се грдно престрави и стане викати:

"Просто му, просто му било! Нека не иде овамо…" Једни кажу, кад је овај исти Ситвук ускочио у бијаћки град, да у граду није никог затекао. Све је било побјегло, и он се вратио са Бишћа и умро код кнежеве куће. У Бањици има и данас један биљег који личи крсту и нашем и нишану турском. То је, веле, Ситвуков биљег, и ударен му је, кажу, таки биљег више гроба што је држо седам жена од седам вјера… Други веле да су каури Ситвука на Бишћу заробили, па да су га одвели у Шибеник и залили оловом и рекли: "Досад си био сити вук, а сад буди гладни вук!…" На Бишћу је погинуло дванаест Ратковчана. Ено им и данас гробова код села Рипча кад се пође у Бијаћ. Стари ми Теле рече: "Рођо, вели - јер и ја сам од племена Босанчића, и сви ми служимо Јовањдан уз оно пет дана1 - и наш је, каже, један племенштак, Обрад Босанчић, погинуо на Бишћу…" А, бог ти помого, господине, има ли у књигама штогођ о тој кавзи на Бишћу? - на једном се заустави у причању Милић.

- Има, Милићу, има - одговорих ја и пружих му опет боцу с ракијом.

- Па колико се пише, бог ти помого, да има вакта од те кавге? - пита Милић радознало и држи боцу на кољену.

- Има три стотине и седамдесет пуних година, ни једна више ни једна мање! - издигох ја мало више гласом него обично.

- Три стотине и седамдесет пуније година, велиш? Млого! - рече Милић и нагну боцу. Млого! - понови, кад предуши, и метну боцу између нас на траву, па настави: кад је легла кавга на Бишћу, врне се кнез Обрад са Змијањцима преко Сане, па преко ријеке Гомјенице и обноћи се, са дружином, онђе ђе је данас намастир Гомјеница… Сад ћу вам нешто рећи што сам ћутио од покојног кнеза Раде Кнежевића - они су племена од Змијања Рајка, и њиово је кнезовање од бирземана. На Бишће су, вели покојни кнез Раде, млого пута ударали Турци, али му нијесу ништа могли учинити, док им Змијањци нијесу прискочили у индат. Брез њи, каже, није могло бити ништа! Они, ко што сам ти малоприје казо, први ударе и узму од каура Бишће. Онда им паша, за ту њиову краброст и за тај њиов, бог ти помого, индат изда бурунтију да могу себи саградити намастир ђе оће и какав оће. Кнез Обрад бегенише оно мјесто ђе је с дружином уватио конак на повратку са Бишћа, и ту сагради намастир Гомјеницу. Тако ми је казиво покојни кнез Раде Кнежевић, па ја сад не знам... Неки опет кажу да је намастир Гомјеницу саградила султанија Мара. Ко би то знао, давно је било...

- Па шта је било даље с кнезом Обрадом кад се повратио са Бишћа?

- Не знам ти ништа више о њему рећи, већ ако није умро или ђе погино. Само се памти и казује да је иза њег заступио кнештво на Змијању кнез Грујица. И о њем се само то зна. Иза кнеза Грујице дошо је на кнештво кнез Вукобрад. Он је саградио у Бањици цркву. То је овако било. Кнез Вукобрад имађаше побратима арамбашу Кузмана, кога једном уватише Турци и рекоше му: ил воли да се потурчи или да га пошјеку. "Волим се потурчити", рече арамбаша Кузман, и потурчи се, а Турци га, послије седамдесет година живота, ожене. Роди му се син Хусе, а жена му умре. Једном кнез Вукобрад пође у послу везиру и, у Грабу код Точкова, сврати се побратиму потуру Кузману. - "Побратиме, шта радиш? " - "Побратиме, слабо радим. Чељад помрла, ја остарио, Хусе нејачак". - "Не брини се ништа, побратиме. У кући ми је девет жена, да свака опреде по вретено пређе, могу твога Хусу заођети" - одговори му кнез Вукобрад, и на повратку од везира узме малог Хусу за се на коња и донесе га кући. Послије девет дана дође кнезу и потур Кузман и умре. Кнез га, по турском закону, укопа у Црљенима у турске мезарлуке. Мали Хусе остане у кнеза шеснаест година, живећи по турском реду и закону. Кад је прошло и минуло шеснаест година, бану кнежевој кући пашалије и не нађу кнеза код куће. Врате се везиру на Подрашницу и реку: "У кнеза роб Турчин!" Везир се грдно ражљути, плане и крене се с војском и пане на Раванац више кнежеве куће. Дозове кнеза Вукобрада: "Отклен теби, кнеже, роб Турчин? !" Кнез му Вукобрад исприча све како је било од истине. Везир узме Хусу, а кнез га опреми што је љепше мого, дадне му седамдесет гроша, свог коња и стајаће руво своје: "Ајде, синко Хусе, дабогда се на Босни везир огласио!" И послије петнаест шеснаест година Хусе постане везир, пође низ Босну и пане на Подрашницу. Кнез му изађе у сретање. Везир га богато обдари и изда му бурунтију да море саградити цркву код воде Седреника, ђе је некад Хусе пландово кнежева говеда. - Није много иза тога прошло, а кнезу Вукобраду паде на конак Јанковић Стојан и салети га да се дигне на Турке. Кнез Вукобрад пристане, па је и четово годину дана са Стојаном, али се покаје и оде везиру. Везир плане на њег: "Не мореш бити и судибаша и четобаша!" - и одузме му суданију на Змијању. Онда књегиња Смиља одлети везиру, па се заплаче и замоли. Везир дадне књегињи Ратково, а кнезу Вукобраду остави голо кнештво, брез суданије, само на Раткову…

Наједном ушути Милић, па и ми ушутисмо. Мене су мориле и гониле немиле мисли. Некуд далеко, предалеко, лутао сам у машти за јуначким подвизима змијањских мартолоза и за црном судбином племена нашег…

- Па шта је, Милићу, послије било кад је одузета суданија? - несвјесно у премишљању ударих на ову мисао.

Он, шутећи и гледећи преда се, махну руком као да хоће да рече: немаш зашто питати, па настави:

- Кад је одузета кнезу Вукобраду суданија, он убрзо пресвисну од жалости, а на Змијању настаде вријеме, тешко и мучно вријеме, дјецо, онако вријеме што се у пјесни спомиње:

С крви ручак, а с крви вечера,
Свак крваве жваће залогаје.

Кад је наша суданија пропала, на Ситницу падоше данашње аге Ситнице и отворише турску суданију на Змијању. Онда се Бања Лука није низашто питала. На Ситници се сваком и за све судило, и што би аге Ситнице осудиле, не би ни везир кварио. Добри су људи биле аге Ситнице, и бранили су, колико су знали и могли, Ратково и Ратковчане, на које, одма послије смрти кнеза Вукобрада, почеше ударати ови нашки Турци, највише бегови Џинићи и аге Бумишићи, да им отму царски верман и земљу. И наши су се стари крабро и паметно бранили, и у три стотине, колико ли, година, не памти се да је било икакве издаје и невјере. Тако се, на прилику, казују како су једном дошли Турци у Ратково и тражили да виде царски верман. Наши стари учинише овако: два се чојека испоредише, раскрилише верман и узеше га између се, а друга четри стадоше иза њи и натегоше пушке: "Учите, Турци, рекоше, али за живу главу не ватајте рукама, јер ћемо пуцати!" То су, белћим, учинили да не би Турци отели и растргали верман, па рекли да је раја брез царске оправе и сигурације силом поклонила царску земљу. Турци су једнако обигравали да дознају у кога је верман, и силну су јаспру давали ко би им га дао, али им је све било узалуд. Верман је стајо у најсиромашнијег, и Турци, у својој сили и ганилуку, нијесу могли ни помислити да би то могло бити. Они су увијек ударали на прве и главешине и тражили верман по њиовим стајама… Други пут, казује се, дође на Змијање од везира пашлија и затражи да проучи царски верман. Ратковчани се искупише и опколише пашалију. Неко из скупа на једном баци преда њ верман. Ко? Не виђе пашалија, а не виђеше ни млоги у скупу. Кад он учини дову - није шала златна царска тура и јазија! - и проучи верман, рекоше му да га повргне на земљу и да се мало окрене у страну. Неко из скупа зграби верман. Ко? Не виђе пашалија, а не виђеше ни млоги из скупа. Тако се у старо вријеме паметовало, радило и бранило… Турци почеше све силније и љуће наваљивати на Ратково да га поработе и укмете; једни силом, а други милом… палитиком, како но би се данас рекло. Палитиком су највише радили бези Џинићи, а силом и зулумом аге Бумишићи из Бање Луке. Ратковчанима бијаше отешчао и зацрнио живот до грдила! Ниђе им није било сигурно: ни на суду, ни на збору, ни на друму, ни у чаршији. Бумишићи су и’ немилице гонили, убијали и отимали све што је љепше и боље било, само да и’ поработе… укмете. Први и згоднији људи нијесу се смјели никад обноћити код куће, већ увијек у планини, а и чељад њиова… Пођеш, да речемо, у чаршију. Сретне те Турчин. "Чији си, рајкане? " - пита. Ти слегнеш раменима и шутиш. - "Чији си, рајкане? " - опет ће Турчин. - "Божји па царски." - "Какав божји, какав царски! Ђе море Вла’ бити царски? ! Ти си из Раткова!" - и ороби те до голе душе. Ако речеш да си кмет бега Џинића, Бумишића или кога другог бега и аге, не смије ти ништа, него ти само љутито осује крст, и на томе би се и мјесец мијенио. Стари су наши задрти и завозити били, па су се увијек поносили што су своји и грдно су страдали. Паметнији су боље пролазили, док им Турци не би ушли у траг… Ето видите, дјецо, да је сигурније било и беговско и агинско него царско. Чудновата је судбина ове наше добросретне постојбине Босне! У њој је одвајкада, казују стари људи, било сигурније свачије него царско. Како ће и одсад бити, то само бог драги зна! - забринуто прекиде Милић причање и потеже лулу иза припошаја.

Кад напуни лулу и припали, Милић настави:

- Док Турцима буде што криво, да речемо, на Црногорце, Србијанце или на кога другог, одма сви ко у један глас:

"Ратково се зарацило!" па удри по Раткову. И кад се Црни Ђеорђије диго на Турке, и онда је, кажу, поробљено и попаљено Ратково, и млого нашег свијета ишјечено… Кад виђеше Ратковчани да ће пропасти, да ће се затрти, привише се уз бегове Џиниће и почеше им давати по жут дукат и по јунгу масла с куће на кућу. Само неки Бајо, чојек паметне бешједе и слободна срца, није никако ћео пристати да се што даје Турцима. "Зар се све потурчило што је било српско, па зар да се и ова наша проклета громила потурчи! Жалосна вам мајка ваша, реко је људма Бајо, зар не знате шта је било с Добрињом? ! Кроз кратко вријеме, ја не био ко сам, ако се и у Раткову чардак не забијели!…" Бајине се ријечи убрзо и на длаку испунише. Одма друге године Џинићи затражише да се у Раткову чардак дигне. Људи се упрепастише и узбунише. "Честити беже, рекоше, у Раткову, откад је свијета и Раткова, није било чардака. То наш обрез не мере поднијети! Ишти блага колико ти драго, а о чардаку не говори више." Бег рече: "Ја ово порад вас говорим. Биће вам боље и сигурније, бићете мирнији и сербезнији. Чуваће вас мој субаша ко очи у глави." Људи рекоше: "Теби, честити беже, вала на такој бешједи и еглену, али ако нас твој глас и твоја ријеч не очува, бели нас неће ни субаша очувати. Знамо се ми у Раткову и сами бранити. Нека смо ми мирни и сербез на друму и овамо у чаршији, а за Ратково је већ лако!" Окрени, обрни - бег и’ кандерише, чардак се сагради и субаша се усели. Млога је суза тада проливена, и људима је било тешко, претешко! Говорили су: "Потурчисмо се, па крај!" - Друге ће године рећи бег: "Како би било да вас сваки одвоји по један разор два субаши, нека и он баци себи што у земљу? То ја говорим изим вас, да сте мирни, да не тражи од вас и да вас не узнемирује, ни вас ни чељад вашу. То би му неколико разора, што му одвојите, могли и обрадити…" "Oво иде на беглучење!" - прошапташе људи, слегоше раменима и дадоше. Иза тога бег рече да се субаши одвоји по једна овца двије, да му се оплете и неколико љеса за тор, па и амбар да му се подигне. За кратко вријеме, дјецо, диже се око чардака читава мала касабица. Људи дају и тешко уздишу: "Падамо, све више падамо у црно сужањство!" Само онај Бајо не да ништа: нити оће шта да плаћа Турцима, него једнако говори људима да би требало попу завити око камилавке чалму, а кнеза послати да клања ићиндију у чардаку са субашом. Један Гуслов - има и’ и данас око тријестак кућа - веле да је говорио Баји: "Ја би се, Бајо, шјутра брез поговора потурчио, само кад би Турци примили и служили крсна имена!" Казаћу вам послије нешто о једном Гуслову што сам ћутио од покојног Теше Марића… Мачкића кад је одио српском књазу Микаилу у Биоград са Ристом Ђуричићем - прекиде разговор Милић, осмјехивајући се, и поче истресати лулу да је опет напуни.

Након малог прекида и шутње, Милић продужи:

- Пронесе се глас да ће Џинићи изаћи на Змијање и да ће прогласити, и пред судом и пред народом, Ратковчане својим кметима. Људи се узбунише ко никад до тад, и сазваше скуп у Светигори да се договоре шта ће и како ће. Једни су били да се спали чардак и убије субаша, а други су говорили да се то не чини, јер ће Ратково грдно пострадати. Онај Бајо, кажу, да је реко: "Зар не видите, јадни не били, да је ова наша врлетна громила жедна крви, и српске и турске? Напојмо земљу своју крви својом и крви турском, јер ће нам се измакнути из руку, и пашћемо, и ми и дјеца наша, у тешко сужањство." На то сви домаћини и старјешине пристадоше сложно и једино да се субаша убије и да се чардак и све стаје и торови око чардака спале и сагоре до земље… да се истаре сваки траг ђе је био чардак. Сложно рекоше, сложно и учинише! Девет дана горјеле су стаје, лизо пламен високо, пуцало у пламену жито и дизала се голема думагија. "Ратково се зарацило!" - алакнуше Турци, и кадија Бумишић скупи сву силу бањолучкије арамија и зликоваца, удари на Ратково и паде на Мразово. Туј на вјеру позва прве људе и затражи им царски верман. Туј на вјери - вјера га убила - посијече кадија Бумишић кнеза Микаила Бабића, попа Симу Кочића и Зељку Кочића, јер му не ћедоше ни дати ни казати ђе је верман. Поп Симо је био млад ко кап - истом што се запопио - и лијеп, веле, ко најљепша дјевојка. Кад га је џелат - неки Моралија из Граба - пошјеко, високо су шикнули млазови вреле крви из вратније жила и попрскали Бумишића чардак, а труп му је стајо усправ, док га није један Турчин гурно ногом… Ага Ситница јави одма везиру шта је кадија Бумишић починио на Мразову. Везир нареди да се и кадија смакне, и одиста кадију Бумишића убише из засједе на бањолучкој ћуприји.

Од погибије на Мразову и смрти кадије Бумишића, па све до свијетлог књаза Микаила и Топал-паше није се могло смирити и умирити Ратково. Иза смрти кадијине почеше Бумишићи још јаче насртати, биједећи и облагивајући Ратковчане код везира и царског суда да су непокорни и да дижу буну... Док се је на Босни промијенио онај везир што је наредио да се убије кадија Бумишић, одма се Бумишићи дигоше на Ратково, поваташе прве људе и побацаше и’ у сургун: неке у Сарајево, неке у Видин, неке у Цариград. Млоги су помрли уз пут, а млоги по тавницама… Што сам вам досад казиво, све сам то ћутио од старије људи, а ово, дјецо, што ћу вам сад рећи, гледо сам својим очима и слушо својим ушима:

Био сам повелик момчић, кад једног дана изненада ударише Бумишићи са бањолучкијем арамијама на Ратково. Поваташе на пријевари седамдесет првије људи, повезаше и’ све два и два, напријед метнуше кнеза Раду Кнежевића, а остраг старог Телу Босанчића. Између њи турише дугачак синџир, па и’ све скопчаше у један ланац и догнаше на Ситницу.

Скупило се жена и дјеце, броја нема. Све је то својат и родбина. Разлијеже се јаук и писка дјетиња - чојеку се од големе жалости срце цијепа!

- Зар се с царскијем верманом буна диже! - викну Ђумишић - заборавио сам му име, по злу се оно спомињало док је свијета и вијека - и исука сабљу, а бањолучке гладнице и зликовци натегоше пушке пут људи. - На сриједу с царскијем верманом, јер ћу вас све од реда ишјећи! - урличе ко бијесан пас и залијеће с голом сабљом.

Људи у синџиру шуте ко нијеми, скамењени: ни ко говори ни ромори.

Жене и дјеца плачу и јаучу, и савијају се око скутова аге Ситнице. Залијећу се и Бумишићу, али крволок не да прићи себи. Ага Ситница, добар чојек, не валећи му вјере и закона, тјеши све и соколи:

- Не бојте се ништа - вели. Људи ће поћи у Сарајево, и док везир види верман, они ће се вратити.

- Вратити?! - диже се јаук са свију страна. А камо они што и’ сургунисаше прије десет година? Ђе су гробови њиови?!

Ђумишић се једнако залијеће на људе с голом сабљом, а ага Ситница зауставља га и виче:

- Дур, дур! Бу адемлер канун вар! Бу Ситница… Мразово јок!

То оће ага Ситница, на прилику, да каже: "Oво су људи… закон има, па нек им се по закону суди. Ситница је ово - није ово Мразово, да мореш шјећи ко што су ти стари шјекли праве здраве људе. Јок, јок!"

Туркеса тако ага Ситница и натмурено гледа, али не мере ништа. И његова је снага малена. Некад су аге Ситнице судиле, ко што сам вам казо, па су им Џинићи отели суданију, а од Џинића Ђумишићи. Али опет је сваки везир млого вјерово ријечи ага Ситница. Зато су се њи Ђумишићи и прибојавали колико толико.

Наједном викну из синџира стари Теле Босанчић:

- Не мучи нас више, Ђумишићу! Или нас сијеци, или нас пушћај, или нас гони пред везира. Доста је већ и твог набрецивања и зулума!… Вермана царског нећеш добити, кунем ти се богом живијем, нити ћеш укметити Ратково док је свијета и Раткова! Ратково је ово - није ово невјерни Тимар…

Ђумишић се бијесно затрка да га посијече, али му увати сабљу ага Ситница и викну: "Дур, дур!"

Стари се Теле распалио, па сикће ко гуја присојкиња:

- Сијеци, Ђумишићу! Само се бојим, отупиће ти сабља, малаксаће ти јуначка десница, док исијечеш само све Босанчиће, а камоли све Бабиће, Кнежевиће, Мачкиће, Гвозденовиће, Кочиће, Гуслове… Благојевиће! Не исијече, Ђумишићу, не исијече, а иступи сабљу и умори десницу јуначку!…

У тој гунгули минуше друмом према Подрашници два огољела и прљава прошјака - прљавији у животу дотад нијесам видио! Слијепац оборио очи земљи, а вођ, добро сам то уверчио, намигну нешто, и брзо мину крај људи.

Ђумишић затуркеса, борија турска писну: "иклери!"2, и људи се, оковани у тешко гвожђе, кренуше, а око њи склопи преко педесет заптија и деврија. И један момак аге Ситнице узја коња и пође назорице за људима, да им се нађе у невољи и да гледа да и’ Ђумишић не мучи. Кад људи кренуше, диже се јаук и писка да уши заглуну!

Гледам уз друм. Прошјаци се још виде, иду брзо, грабе уз пут ко да и’ неко гони… Замакоше и прошјаци и људи у планину. Опет писка, јаук и лелек!

Ја велим: прошјаци, и онда сам тако мислио. Оно нијесу, како се послије дознало, били прошјаци. То су били наши паметни људи: Тешо Марић и Ристо Ђуричић. Турци су на њи двојицу највише назубили били. Чувајући се добро Турака, они су се овдан крили по планинама и ноћијевали по другим селима код кумова и пријатеља. Кад су чули да је Ђумишић на пријевари повато људе, дошјетише се, обукоше просјачку ођећу, узеше верман и пођоше у Сарајево да прије стигну везиру него Ђумишић.

И стигли су прије Ђумишића.

"Раскрилисмо - вели покојни Тешо - верман пред везиром. Ристо држи једном руком верман, а другом тури под серџаду везирову везену кесу са педесет здравије дуката. Док везир, вели, виђе шта је у кеси, остави нам верман, узе кесу, пусти људе и сиктериса Ђумишића."

Уз пут и у Сарајеву казивали су Ристо и Тешо неким Турцима и сарајским газдама своју голему невољу и муку живу. Један им је, кажу, Турчин, кад је проучио верман, реко: "Везири се, рајо, на Босни често мијењају. Од везира не надајте се млого. Што један потврди и поткаити, дође други па обатали и помрси. Најбоље би, вели, било да измеђ себе изаберете два паметна и ријечна чојека, па да и’ пошљете, са царским верманом и удутлемом, у Цариград самом султану. Нека се заплачу султану на своје муке и патње, и нека му поднесу верман. Мораћете нешто платити, али ће вам султан потврдити и својијем златнијем муром поткаитити вашу праву, и ви ћете бити мирни и сербез у царском здрављу." За овај шјет дали су оном Турчину пет жутије дуката.

Није прошло млого иза повратка људи из Сарајева, скупише се старјешине на једној пољани у Светигори да изаберу два чојека који ће поћи у Цариград, јер су се Ђумишићи почели опет рогушити на Ратково. Тог ћу се скупа и вијећања, дјецо, шјећати док сам жив.

Била је ноћ, а мјесечина ко дан. На свима путовима и раскршћима пометане су страже да се пази да не би оклен ударили Турци и затекли људе на скупу. И ја сам био на стражи. Већ се било подобро уноћало, кад се људи почеше скупљати и замицати у Светигору… Ја се примако и иза једног грма погледа на пољану: већ су готово сви на скупу. Видим све и све добро чујем. Отворише вијећу.

Рече кнез Раде Кнежевић:

- За овај посо, браћо, и за овај далеки и мучни пут ми немамо паметнији, слободнији и спретнији људи од Теше и Ристе.

- Шта велите, браћо, на ову бешједу брата Раде? - пита стари поп Симо, рођак оног младог попа Симе што је погино на Мразову.

- Ми од њи двојице за тај посо бољије људи бели немамо, па бог им а душа им! - викнуше сви, осим Теше и Ристе. Њи двојица шуте, док ће рећи Тешо:

- Ми смо, браћо, спретни и паметни за ова наша брда и наше друмове, али није Бања Лука, Травник или, да речемо, Сарајево…

- Није богме! - дочека Ристо. Далеко је, браћо, Цариград. Ваља проћи толике земље и градове… ваља проћи племениту земљу Шумадију - каконо се у пјесни пјева - Бугарију, Каравлашку и Карабогданску, Скендерију, земљу Румелију, па се истом онда навести у галији на сиње дебело море… Ђе ми то знамо и како ми то моремо?

- Мила браћо и дјецо моја дуковна - вели поп Симо, а ријечи му подрктавају - ако вам је још драга ова наша злеуда громила, за коју толике муке претрписмо, и ми и наши стари, толико суза и крви пролисмо, бранећи је да се не потурчи, пођите на пут! Пођите на пут, браћо, а срећа, божји благослов и молитве наше пратиће вас на сваком кораку и у сваком тренутку!…

- Пођите, пођите! - дигоше се гласови са свију страна, а брда одјекнуше ко да и она моле: пођите, пођите!

- Поћи ћемо, па шта нам бог и срећа дадне! - рекоше Тешо и Ристо. Онда рече кнез Раде:

- Браћо, сад треба да покупимо попудбину за људе… наше путнике. Ево нас има преко стотину старјешина, свак по два дуката - двије стотине дуката.

- Дријешимо, људи, кесе! - чу се крупна и врлетна гласина старог Теле Босанчића, и он први баци три дуката, два попудбине, а дукат на пиће.

Иде кнез Раде измеђ људи, купи, а дукати звецкају и шјаје се према мјесечини.

Кад покупише попудбину, поп Симо рече:

- Браћо моја, ви ћете поћи ноћас на пут. Ајдете пријекијем путом, клон’те се друма. Кад дођете Сави води, шједите у лађу, па лађом до Биограда... Кад будете у Биограду, замол’те се да уђете свијетлом књазу Микаилу. Заплачите се и све му слободно кажите… У Србији су браћа наша, крви наше и вјере наше, па ако браћа буду браћа - а у бога се драгог уздамо да ће бити - нашјетоваће вас како ћете доћи до Цариграда и изаћи пред султана… Паметни сте људи, али вам опет велим: чувајте се у путу, ниђе млого не говор’те и не просипајте узалудније бешједа, јер свађе има турскије музевира…

Кад то изговори поп Симо, повика кнез Раде Кнежевић:

- Ђе је верман и удутлема?

Из скупа се диже стари Стојан Јеличић, убоги сиромашак, сав прњав и дроњав, и предаде у једној црној воштаној кеси верман и удутлему од Раткова. У њег је увијек стајо царски верман, јер за њ није запирало ничије око. Велико је некад било његово племе, па нешто се раселило по свијету, нешто куга поморила, а нешто рашћерали и ишјекли Турци. Он осто сам самдијан. Толико се пута крето да иде из Раткова, па му се никако није дало - срасто се, штоно веле, са земљом и гробовима.

Кад стари Стојан предаде царски верман и удутлему, стидљиво се повуче опет међу људе.

Рече Теле Босанчић:

- Нека се сада браћа, Тешо и Ристо, завјере и закуну овом нашем скупу да ће бити вјерни, да ће чувати верман ко очи у глави и да ће све учинити, колико знадну и могну, да султан потврди ову нашу праву.

Поп Симо им пружи крст и по груду земље, па и’ стаде заклињати; он напријед говори, они за њим:

- Заклињемо се овом скупу богом живијем и свемогућијем, и овом грудом, покапаном сузама нашије мајки и сестара и крви нашије ђедова и пранђедова, да ћемо бити вјерни, да ћемо чувати верман и удутлему ко очи у глави, и да ћемо све што знадемо и колико могнемо, учинити да султан потврди ову нашу праву! Како радили право, онако нам бог помого! Амин!

- Амин! - дочекаше сви ко једно грло. Опет рече Теле Босанчић:

- А сад, браћо, да се сви вође завјеримо и закунемо да нећемо ниђе и ником казати куда и којим послом полазе на пут наша браћа, Ристо и Тешо.

Поп Симо диже високо крст и поче, а људи за њим:

- Заклињемо се богом живијем и свемогућијем да нећемо ниђе и ником, ни свом ни туђем, казати куда и којим послом полазе на пут ова наша браћа, Ристо и Тешо! Ако издамо и невјеру какву учинимо, шјеме нам се затрло, племе нам се по злу спомињало, девет годин’ иза прага сунце гледали, жељели умријети а не могли умријети! Како право и истинито ове тешке бешједе говорили, онако нам бог помого! Амин!

Иза тога предаде кнез Раде Теши царски верман и удутлему, а Ристи попудбину. Онда им поп Симо очита молитву за сретна пута. Кад се сврши молитва, рече им:

- Браћо моја и дјецо моја дуковна, ви полазите ноћас на далеки и мучни пут. Нека је у сто добрије часа!… Чувајте се добро у путу и немојте ђе оба заспати. Кад један спава, нека други бдије, јер: туђа земља - туђи обичаји. Кад будете ђе говорили, помоз’те и испорав’те један другог у бешједи… Рођаче Ристо, паметан си, али си врлетне ћуди. Сустежи се, дијете, у туђој земљи, и немој, побогу синко, да би се ђе запио и заметно кавгу, јер је тешко дати џевап кавзи у туђој земљи... А ти, куме Тешо, паметни и мудри куме Тешо, теби ћу рећи само једну бешједу: драга ти је шала и маскара, и предраго ти се сваком подсмјенути у брк. Немој, туго моја, да би се заборавио и заметно шалу и маскару са султаном или са свијетлијем књазом Микаилом, или с каквим пашом и везиром!... То вам само кажем, а сад збогом, путници наши мили! Нека вас бог драги просвијетли и умудри на вашем тешком, мучном и далеком путу, да се сретно и здраво поврнете и повратком својијем овеселите ова наша ојађена брда и голијети!

Онда се сви ижљубише ш њима и алалише, и скуп се разиђе мирно, тио и брез гласа. И страже се дигоше, а мјесечина шја по брдима и пољима… ко дан.

Те исте ноћи пођоше Тешо и Ристо, сађоше обноћ, пријекијем путом, Сави води и шједоше у лађу и сретно приспјеше у Биоград.

Чекали су - каже ми покојни Ристо - једно два дана док и’ је примио књажев први доглавник, крупна, вели, и главита људина - мјере му није! Поднијеше му царски верман и указаше му се ко су, шта су и куд су наумили.

Рече им књажев доглавник:

- Браћо, тешко је и опасно у данашње вријеме поћи Цариграду. Султан се, вели, порошко нешто са Инглизом… Вранцузом - с ким ли, рече - па би се сваки час могла затурити кавга…

Ми шутимо - вели ми Ристо - а и он ушути, и дуго је шутио и нешто мислио, док ће нас упитати:

- А познајете ли ви, браћо, Гавру Вучковића?

Одговорише му:

- Славна поглавицо свијетлог књаза, ми не познајемо Гавру Вучковића, али смо чули шта је и ко је Гавро...

То рече Ристо, а Тешо га исправи и додаде:

- Добро знамо, славна поглавицо нашег свијетлог српског књаза, и Гаврино село. Његово село, Дабар, није далеко од нас… Кажу да је овај исти Гавро био у каурима девет дебелије година на учевини, и веле да је зорли и кабасто учеван чојек - карара му није!...

На ове Тешине ријечи осмјехну се књажева поглавица и рече:

- Браћо Бошњаци, у вас то све нешто крупно!

- Пред крупнијем чојеком бешједимо, па су нам и бешједе крупне! - дочека покојни Тешо ко из рукавице.

Мила бијаше ова Тешина шала књажевој поглавици, па се још више осмјену.

- А, славна поглавицо српска, што нас питаш за Гавру Вучковића? - рећи ће Ристо.

- Онако само… Из једног сте краја, па… А би ли вам, вели, мого у том вашем послу помоћи што Гавро Вучковић, кад је тако учеван?

- Ко нас то пита, славна поглавицо српска, нека нам то и одговори и нека нам да свој шјет… ми молимо покорно! - одговори му Тешо.

Књажев доглавник на Тешине ријечи не одговори ништа, него узе царски верман и удутлему, и рече:

- Ја ћу ово прегледати, а ви дођите шјутра… Добро ће све бити. Надам се да ћемо то некако свршити: нећете ни морати ићи у Цариград...

Ми се - вели ми покојни Ристо - замолисмо да уђемо и књазу Микаилу, да се и њему заплачемо на своје муке и невоље тешке... Шјутрадан уђосмо књазу и пођосмо му руци. Лијепо нас дочека. Меке му и слатке ријечи, на рану би и’ привио! Ми му се заплакасмо и казасмо све.

- Јадом и чемером, плачом и јауком с краја на крај прелијева се и разлијеже се несретна Босна! Помагај, свијетла круно српска! - зацвиљесмо ми - вели ми покојни Ристо - ко сужњи у тавници.

- Млого жалим Босну и о Босни и у сну мислим! - вели књаз, а ријечи му жалобитно подрктавају. Али бог ће драги дати, па ће све добро бити. Уздајмо се у бога и у своју снагу… Ваша ће се права потврдити, не морате ићи у Цариград, него се морете слободно поврнути у Босну… у нашу драгу Босну - рече свијетли књаз Микаило и ријеч му у грлу стаде. Жао му Босне, млого му жао Босне!

И он и’ је пито за Гавру Вучковића, али им не шћеде рећи за што и’ то пита.

Свијетли књаз Микаило лијепо и’ је отпустио, и они се врнуше из Биограда. Ристо дође у Ратково, а Тешо се разбоље у путу и остаде код рођака, доље неђе близу Саве воде.

Не прођоше ни три мјесеца иза њиова пута у Биоград, а из Сарајева дође абер у Ратково: ето Топал-паше из Сарајева, са два табора царског аскера, да потврди ратковску праву и да изда нове царске тапије. Спремајте ручак за Топал-пашу и за два табора царског аскера!

И Ратково се, дјецо, претвори у голему ашчиницу: коље се, пече се, кува се - није шала наранити два табора царске војске! Заклано је шест волова трогодаца и седамдесет овнова, и десетеро трзади и преко педесет пилади за везира и његове доглавнике; укувано је двадесет товара јечмена, зобена и курузовна крува, и десет погача на копрен за Топал-пашу и његове поглавице; испечено је седамдесет и седам тевсија пита, деведесет варићака колачића, три стотине кајгана, три стотине чимбура и три стотине цицвара - драга су ова јела Турцима! - изнијето је на Кадину Воду три стотине карлица варенике, двадесет каца кисела млијека, десет големије каца сира тученика и два товара масније сираца, а за везира и његове ћатипе, евендије, муле и авизе убијено је десет трмки чела, изнесено тридесет заструга младог скорупа и тридесет здјела варенике под скорупом…

Шјутрадан иза абера цикну од Подрашнице турска борија, и војска се указа, обори се у поље, пријеђе поље, паде на Кадину Воду, и у часку се забијеље са Пајдоса големи чадор везира Топал-паше.

Постави се ручак, и царски аскер кад нешто алакну и затуркеса, наклопи се и сладокусно поједе све што је изнијето, пождера, опири све ко мећава и облиза прсте.

Кад се нове тапије царске подијелише, и кад везир од сваког кућног старјешине узе по неколико дуката за некакве вереке, писну опет турска борија ко змија у процијепу, ударише таламбаси, војска се диже и крену према Бањој Луци…

Тако су наши стари, дјецо, задобили и очували своју земљу и праву… У пошљедње вријеме, како сте чули, љуто су и’ били сколили Турци да и’ укмете и поработе, и да им не дође у индат свијетли књаз Микаило - свијетла му душа и пред богом и пред људима - пали би у црно сужањство… Док је она наша врлетна и злеуда громила одбрањена и очувана, млого је суза и крви проливено, млого је пуста жежена злата поарчено! Колико је злата за њу дато, сва би се златом могла засути; колико је за њу крви проливено, у крви би се потопила, а данас нас више, дјецо, ни сувијем крувом не мере да рани! - заврши Милић дубоко уздрхталим гласом, и у очима му засвијетљеше крупне сузе.

Сунце се примицало отпочивању, кад је кочијаш почео хватати коње. Планински врхунци обавијали су се лагано у све црњу тиморину, и сјенке њихове, кад смо изашли над Кадину Воду, прекрилиле бијаху попут тавних покривача, овдје-ондје као продераних и прошкопљених тананом свјетлошћу, широко поље које се испред нас, пресјечено сивкастим друмом, протезаше у големом полукругу. Испод Мањаче, Вијагоште и Светигоре бјеласају се разбацане куће и кроз коминове диже се и повија дим, а око нас непрекидно и уједначено струји похладан вјетар, пун горског мириса, здравља и снаге.
Напомене

1 Свети Јован Златоуст

2 „Напријед!“

Ратково

Овај листић из архиве Петра Кочића је уступљен часопису Воља од његове породице и није досад објављен ни уједним сабраним дјелима нити књизи. Иако је без нарочитих књижевних одлика, овај текст заслужује пажњу јер потврђује стално и непоколебљиво интересовање великог националног борца за народ и његову прошлост, још од најранијих дана младости. Објављује се по први пут у овим Сабраним дјелима, иако је написан 1891. године.

___

Ово се село налази у Босанској Крајини источно од историјског града Кључа (4-5 км). Најпрво се звало Бањица или Бањице, а по неком кнезу Ратку прозове се Ратково, званично се пише данас доње и горње Ратково.

Народно предање вели:

У Бањици живео је кнез Ратко, а у њега је био у најму дјечак по имену Хусеин. Ратко се побојао Турака, и совјетује своме најамнику Хуси, да он иде у свијет, јер он по своме стасу, узрасту и природном дару приличи за што више а не за говедара.

Хусеин добивши од Ратка пара, запне па управо оде у Стамбол, пријави се султану и каже да би желио у војничку школу.1

Султан узме Хусеина у војску. Хусеин је брзо напредовао, тако да је постао везир, па као везир дође једном са војском у Босну са царским послом. Дошавши у Подрашницу, ту разапе чадоре и утабори се.

Одатлен пошаље суварије у Бањицу по кнеза Ратка. Ратко се је био врло препао, јер је мислио ево оде глава.

Дошавши пред везира учини му поклоне, а везир сасвим љубазно ослови га и посједне покрај себе. Распитивао га ово и оно. При растанку обдари га парама и дадне му бурунтију на све село Бањицу, као и да сагради цркву код извора воде Седреника. Још му је дао село Обровац и кулу у Обровцу покрај рјечице Гомјенице, па и Тимар, уз то му још дадне сабљу...

Насељеници и сељани кнеза Ратка скупо су платили поклон везиров. Послије смрти књежеве Тимар и Обровац пријеђе у турске руке, куда допадне у руке некога Ћејван-аге.

Ратковљани са великом муком очувају своје тапије на земљу...

Мој духовни отац Герасим Кочић, пређе поп Јово, казивао ми је: Људи су се у просјачко одијело преоблачили и у штапове тапије крили, и у Травник носили, показујући везирима како имају исправе на земљу, а амо зулумћари хоће да их присвоје себи.

Око 1839. год. кадија Ђумишлић покупи у Бањој Луци зликовце и удари на Ратково. Најпрво позове на вјеру: свештеника Симу Кочића, Зељку Кочића2 , Михајла Бабића, Тодора Босанчића и друге. Испребија их и опљачка, а прву тројицу погуби, и то све зато што тапија није могао добити, како би Ратково присвојио.

Неки Ситница ага, са Ситнице, све јави у Травник; везир је из Травника заповједио да се и кадија Ђумишлић убије. Како ми Герасим рече, убили су Ђумишлића на ћуприји на Врбасу у Бањој Луци, наравно мучки...

1891. године

Напомене

1 Да није овај Хусеин хришћанско дијете, род можда кнезу Ратку - П. К.

2 Симо Кочић био је млад, 25 година, а стасит и лијеп. као каква дјевојка. - П. К.

Јаблан
Као и Ђурине записе, и ову своју приповијетку Кочић је први пут објавио у Босанској вили, XVII/1902, бр. 6, као прву из циклуса под заједничким насловом „С планине и испод планине“, а исте године, неизмијењена, она је штампана и у књизи која носи тај наслов.
Милан Карановић је у свом напису „3мијање Петра Кочића“ извршио идентификацију јунака Кочићеве приче у стварном животу и написао о њему сљедеће:
„Код Кочића Хана поручих по Лују из Кочићеве приче „Јаблан“. Драго му беше што сам поручио да дође. Водио ме на Кочића Главицу. Пењући се причао ми је згоде из свог и Петровог чобановања. Показа ми Понор где се је бф његов Јаблан са царевим Рудоњом. Са заносом причаше о том што је то покојни Петар метнуо у „новице“. Тада је чувао 50 говеда, међу њима 16 волова таљигаша и 17 крава музара. Његов Јаблан, у црно дјетласт, на пропланку Превије, који се зове Прогал, могао је 65 пута рикнути у једном душку без предаха, а рика се целим Змијањем разлегала… Лујо се зове Кочић и брат је стричевић Петров. Знаде и читати и писати… Сад је толико осиромашио да нема ништа жива пред кућом, сем пет туђих оваца.“
(Споменица П. Кочића, 1928, стр. 17–18)
Испод текста приповијетке у Босанској вили стоји ознака да је написана у Бечу, па је и она, сигурно, као и остале, читана у књижевном кружоку Кочићевих бечких пријатеља с Павлом Лагарићем на челу.

___

Одавно се ухватио сумрак. На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико прамичака жућкасте косе расуте по челу. Пред њим на неколико корака пасе Јаблан.

Сваке вечери, од кад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Двапут га на недјељу соли. И ужину с њиме полови. Воли он Јаблана - јер је Јаблан најјачи бак у цијелој околици. Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћити кад је Јаблан с њиме.

- Само шјутра! - трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.

Устаде, приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му:

- Добро се ти, Јабо наруцај. Руцај бате колико ти дуса подноси… Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги мој Јабо - само шјутра!

У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно преклињање. Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу.

- Зар мене, Јабо? пита га пријекорно. Сад ћу ја плакати.

Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.

- Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио… Е, немој се, оца му, одма за свашта љутити! Де, да се појубимо!

Пољубише се. Лујо огрну хаљиницу, па се опет спусти на влажну траву да сања о сјутрашњем дану.

Сјутра ће се његов Јаблан бости с царским баком. У њему већ одавно букти, пламти жеља да се Јаблан и с Рудоњом пободе. Преклињао је кнеза да му испуни жељу. И остарији су људи молили кнеза.

- Ма, људи моји, није то тако лако - царски је во! Него, ја ћу бацити молбу. Одреди ли царство да се боду, добро и јест - не браним ни ја; не одреди ли - није ништа ни било! Је ли тако, браћо?

- Тако је, кнеже. Само ајде по реду, па се не бој!

Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се. Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња.

O томе Лујо будан сања. Час види како је Јаблан пао, како убоден издише; час опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига:

Воло-лиге, доло-лиге!
Јаче моје мило баче
од те ваше јадне краве!
Ћа кравуљо, нагрдуљо!
Нагрдим ти говедара
и у кући кућаницу
и на струзи стругарицу
- - - - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - - - -

- Јабо, је ли теби студено? - чу се Лујо испод хаљинице.

Јаблан пасе, шути, ништа не одговара. Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну пред бака, па леже крај њег. Послије дугог полусанљивог, дрхтавог трзања превари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код свог доброг друга.

Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућа, што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод планине. Кровови, обрасли маховином, једва се распознају, према мјесечини од зелених шљивика, кроз које стрше. Само се гдјегдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче када га мати подоји и уљуља.

*

Сунце се лагано помаљало иза планинских врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку. Један тренутак - па се све обли у бјеличастој свјетлости! Све трепти, прелива се. Само тамо далеко испод планина у присојима трепери магличасто, тиморно плаветнило. Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином.

- O, свануло већ! - протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. Јабо, бате, што ме нијеси пробудио?

Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао. Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли.

- Е, кад си се тако, бате, наруцо, ето ти па мало нако заслади! - вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби.

Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући.

Вране пролијећу из околних шумарака и падају на кукурузе, који су се истом почели зрнати. Чувари хајкају! Страшила на оградама око кукуруза лепршају се. Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на све стране.

Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли - не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану.

Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап:

- ’Оће Јабо надбости - неће; ’оће; - неће; ’оће; - неће; ’оће!" - викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости.

Од драгости стаде љубити и грлити бака.

- Је л де, Јабо, да ћеш ти њега надбости? Нека је он царски! Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако? Де, кази своме Јуји! - поче му се безазлено улагивати.

У разговору с Јабланом стиже Лујо кнежевој кући, гдје се бијаше доста свијета искупило. Светац је, не ради се, па дошли људи да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду. Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем, и дебљи и већи од Јаблана.

- Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме! - уздахну Лујо, припи се уз вола, па поче опет, кријући од људи, мјерити штап. Изађе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице.

- Јеси ли се уплашио, мали?

- Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија - соколи га један чичица.

- Не бојим се ја, вала, ништа! - вели Лујо поуздано.

- Богме ћеш ти, малишане, и јаукнути кад Рудоња исуче Јаблану цријева - застрашава га пољар. А и јест ми млого додијо.

- Е, то ћемо, пољаре, истом виђети! - смије му се пркосно, заједљиво Лујо.

- Маните се, људи, празна разговора! На страну дјеца и жене! - викну кнез оштро, готово званично. Поведите бакове на ову раван ниже плота!

Изведоше их. Околи свијет са свију страна. Бакови се почеше њушкати, као да се упознају.

- Трке, Јаблан!

- Трке, Рудоњ!

Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима.

Лујо дрхће, стрепи. Сваки му се живац разиграо. Избечио крупне, грахорасте очи, не трепће. Сваки покрет прати; сваки удар одјекне у разиграном срцу. Стиснуо се, погнуо се - помагао би Јаблану да може. Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба.

Рудоња насрну свом силом.

- Подувати га, Јабо! - викну Лујо, као изван себе.

Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно кољено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата.

- Не дајте, људи, нагрди вола! викну преплашено кнез.

Испод врата Рудоњина шикну велик млаз крви. Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно - силно одјекују.

Гроб слатке душе
Објављена такође у Босанској вили, XVII/1902. бр. 14–15, као једна од прича „С планине и испод планине“, она је исте године ушла и у прву Кочићеву збирку под тим насловом.

___

Упекло сунце - сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо - далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима.

Пријатан мирис скорушеног планинског сијена с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези.

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдјегдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазовима по дивљачној, мљечикастој трави.

- Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! - одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. - А само да ти је знати каква љута зима море бити ’вође, на планини.

- Зима, велиш?

- Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на ’вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса… у ’ном пристранку?

- Јесам.

- Оно су све пометенички и гињенички гробови. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на ’вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и вамо покоран чојек. А има и’ доста који, ако ’ш, овог суда млого и не бендају… Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије откоса? Оно је гроб Слатке Душе…

- Слатке душе! - зачудих се ја. Како то слатке душе?

- "Како то слатке душе!" - као да се мало Дуле љутну. Лијепо! Слатке Душе оно је гроб…

Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доље под планином.

- Ено, оно тамо накрај села у ’ној долини, више које ко у сумаглици трепере двије јасике… Видиш ли? Видиш зар! Е, нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познаво он кога, не познаво - он сваком: моја слатка душо!

Прије неколико година - поче Дуле, а чело му се намршти - диже га спаија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је мого! Спаија и суд тражили су да се пресели јер није имо чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спаију и за царевину.

Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у ’вој пошљедњој буни изгину. Остаде сам с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бање Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино… Тако је он, кукавац, осто ко окресана грана сам самдијан!

Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се туко кад га дигоше.

- Ајде, стари, пртљај! - веле му ђендари.

Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу.

- Нећу! - издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. - Зар је баш до тог дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизо?!… Коме да оставим? Шваби… Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте да иде том Шваби у најам!… А-а, то не мере бити!

- Ајде, ајде, стари! - веле му ђендари мало блаже. Мораш јер те закон гони; не гонимо те ми…

- Чујеш, господине, оставите ме још једно двије, три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине пролеће, све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати… ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спаији свега доста… Тако ти то мени учини, мој добри господине, моја слатка душо! - објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати.

Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче!

- Немој, господине, да на мене пане проклетство да сам угасио своју крсну свијећу, да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе… моја крв, бог ти сваку срећу дао! - преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе ко киша.

- Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо.

- Какав је то закон?! - јаукну Мијо и свали се на земљу. - Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја… - загрцну се. Земљо моја, мајко моја, колико ти сам зноја, суза и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!… Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!… Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју праву. Ић’емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата…

- То ти, стари, можеш одма тражити док ти унук одрасте, а сад устај!

- Баш се мора ићи? - пита Мијо и гледа оштро у ђендаре.

- Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.

- Онда вас молим с божје стране, прикаж’те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље.

Дигоше га.

Он се пресели у ’ну долину. Од старије’ брвана и дасака подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије’ кућа’. Имо је само једну једину кравицу. То му је био сав мал.

У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије гра.

Он се селу од своје стране одуживо како је и колико је мого. Казиво нам је кад је који светац; кад се смије, бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен’ма чато је кршњаком славу, а на пировије’ приказиво дарове… Био је учеван и вамо разговоран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одма по старог Мију да мртваца окупа и да код њег прешједи док се не укопа.

Село га је волило и штимало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати.

- Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!… Ти знаш - Свето писмо каже: "Једно стадо и један пастир" - љутио би се поп на покојног Мију.

- Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја нако знаш, казујем… Шта ’ш: дрво на дрво - чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, ко велим, свађе приспјети, па ја ко млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и нако доста гријеха и клетве на нашем закону… А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу… Помого би’ му, бог зна и моја напаћена душа, и друкчије, кад би мого и знао…

- Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!…

Кнез се јопе љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћо тежаке да не иду суду за сваку ситницу.

- Немојте, дјецо - говорио би покојни Мијо - за свашто одмах летити суду. Суд је суд!… Боље, насул’те се вође, у селу, пред својим људма, јер коме данашњи суд суди… Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови… Не иде, дјецо, па ет! Неко вели: ово - оно… турски суд!… Мријети ваља - није ни за турског земана било праве, ама… Немојте, моја рођена дјецо! Насул’те се вође пред људма, па се пољуб’те ко браћа… ко прави Србови. Нема у овој земљи праве. Наша је права на Косову закопана… Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с богом, сваком бити право… Тако, дјецо, бог вам сваку срећу дао!…

- Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти вође господин пријестолник или сам ја?! - пито би га намргођено кнез.

- Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака…

- Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер овога ми царскога мyра, биће свашта!

- Ама, ко ја велим…

- Нема туј: - "Ама, ко ја велим!"… Ман’ се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, ка ко изврци!

Мијо би само слегно раменије’, па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи а он сио више огњишта па плаче.

- Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо ми се на далеки - далеки пут - тако је увијек Мијо говорио - не могу да гледам како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и обара моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле.

Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.

*

Преклани, биће баш уз оно девет бабиније ука иза Мученика, забразди’ и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па вако шједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весо је нешто.

- Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошо свом ђеду да потражи своју старевину.

- Куд сте то наумили, акобогда? - питам ја.

- Пошли смо тражити своју праву… своје старо огњиште и земљу.

- Е, мој Мијо, тешко да ти то…

- Ма, што тешко?!

- На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска права.

- Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске праве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошо… Ја ћу обићи сва судска врата у ’вој земљи. Не буде ли ништа - ја ћу самом цару у Беч!

Те је године Мијо с малим Стојаном обишо све судове. Ишо је чак и у Сарајево пјешице Земљаној влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне вериге, врати се с дјететом у село.

Ђе си био - ниђе. Шта си радио - ништа!

- Шта ћеш сад, Мијо? - питају га људи.

- У Беч, управ у Беч!… Ишо би и на другу страну, али се нема куд.

- А трошак? - упита неко.

- Ја млим, људи, требало би да се село пореже па да му скуца штогођ трошка? Севап је! - рек’о ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне.

- Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати - рече Мијо и сузе му ударише. Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију.

Шјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом. Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи.

- Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати.

Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и’ је мећава кад су се враћали из чаршије, на ’вој планини.

*

- Нађосте ли пара при њему? - упитах ја Дулу.

- Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петнаест однесе кнез суду и сасу у царску касу.

- А ко му подиже биљег?

- Село је подигло биљег својој Слаткој Души.

Ђурини записи
Ђурини записи. Приповијетка је у својој првој објављеној верзији, у Босанској вили, XVI/1901, бр. 4 и 5, имала подужи уводни дио који је Кочић, уносећи приповијетку у своју прву збирку „С планине и испод планине“ (1902), изоставио. Ево тог текста:
„Недјеља је. Устао сам, као и обично, врло рано и отворио прозоре. Свјежи планински ваздух струјио је у собу.
Узех зимски капут, огрнух се и наслоних на прозор, који је гледао на Луке, по којима се још повијала јутарња магла у густим, непрозрачним и сивкастим слојевима…
Кроз сивкасту масу пробише се први сунчани зраци. Сивкаста се боја прели у отворено-сребрнкасту. Разбијена сунчаним зрацима, магла се поче проређивати и узмицати испред моћног непријатеља, који нагло продираше и све више и више земљишта освајаше. Цвјетне и питоме равни, кроз које се вијугаше живахни поточић, обрастао с обадвије стране суморним врбама – осмјехнуше се под бијело-сребрном сунчаном свјетлошћу!
Магле је полако, тихано нестајало… Само су се још танки, кружни праменови вијали око шиљастих врхунаца китњастог Кика и голе Рустине… Ено, нестаде и њих! Скрише се негдје, да се, можда, опет лукаво прикраду кроз густе шумарке у меке и родне луке, кад се непријатељ умори и легне, да почива.
Село оживи. Чују се довикивања. Добра мајка дозива сина од тора, да му метне у торбицу ужину – кришку младог сира и комадић тврде кукурузе – а озбиљни и намргођени отац да га покара и опомене, да не пушта више сермије у зијан, као што је јуче учинио, „јер, здравља ми, неко ће поиграти“.
Уз Луке тјера Ђуреин Пејканове коње и нешто сам гунђа и псује: „Није шала… двије кљусине цијелу ноћ бити у ’курузима! Веребог, Пејкане порошкаћемо се доље… пред господином пријестолником, па коме бог вољадне! Брез мој сирац’ ја видим… Де, вуци те изјели! Ја видим, да брез суда не море ништа бити. Сатрло, брате, десета цима није усправ остала. Де, газда ти се крви напио! Ала, моја мајко! Ето, зашто се јадни чојек мучи и лети и дан и ноћ. Вала, пољару, бели ни теби неће кривати! Доље ћемо ми, доље… пред господина пријестолника, па ћемо се питати, да ли те суд поставио… Де, Цигани на теби воду гонили!… да једеш и цицваре и лижеш таве по селу… Де, газда са тебе врат сломио!… или да надгледаш зијане! Доље ћемо, доље!“
– Оooo, Јоване! – Зове неко од Давидовића кућа.
– Чујемооо! – одазва се неко с Ивановића Брда.
– ’Оћеш ли ти у шкр, ’оћеш?
– ’Оћу, ’оћу!
– Купи ми, вјере ти, једну литру шпирита! Нешто ми је, да простиш, ОНА слаба, па…. Нашло ми се ноћас дијете…
– Добро, добро! Нека ти је са срећом!
Са селишта чу се ћурлика. Погледах. Ђурлика Ристин Стојић. Колико сам пута слушао те неразумљиве и нескладне звуке, па су ми још увијек мили и драги. Слушао сам Стојића, виђао сам га, видим га и сад, како, с торбицом на леђима, полако и некако одмјерено ступа за сермијом и весело ћурлика.
Погледах уз Пилиповића Брдо. „Хм, опет она!“ оте ми се узвик, кад на брду под орахом познах Савину Марушку. Тако она увијек истјера краву на пашу, прислони се уз орах, па кф ђоја сеири, да нема шта у зијану. Знам те, Марушко!
Досјетљиво и враголасто дјевојче запјевуши ону пјесму „Жетву жела лијепа ђевојка“. Стојић трже ћурлику из уста, диже главу и погледа уз Пилиповића Брдо, а Марушка махну руком према свом тору: „Није отишла у род. Довече ћу сама мусти овце. Дођи, болан, Стојићу, да мало проегленишемо“ – ријешисмо ја и Стојић чудновати ребус. Неко ће добити и награду.
Са звоника манастирског одјекнуше звона. Стојић скиде фес, па се прекрсти. И ја се прекрстих. Кад звона умукоше, он опет засвира. Много је љепше свирао, него малочас.
Учини ми се да се на соби отворише врата. „Можда, Лука однесе ципеле, да очисти“, помислих и даље слушах Стојићево ћурликање… Мало тра’ чу се удар поткованих сељачких опанака. Осјетих јаку струју, па се окренух“.
Уз „Тубу, објављену исте године у Новој искри, ово је прва Кочићева објављена приповијетка.

___

На полуотвореним вратима стоји човјек, једном ногом у соби, а другом с ону страну прага. Протрх очи, погледах боље и познах Ђуру Џ. из Кола. Знам га добро. Мајстор је и то добар мајстор. Хода по свијету по мајсторији. Покрива амбарове, кукурузане, појате; набија пред јесен каце за ком. Мало и жита у земљу баци. Шта ће човјек - отима се и тежаклуком и мајсторијом.

- Која добра, добри Ђуро? - викнух ја.

- ’бро јутро, господине! Вала ништа… - вели Ђуро и плашљиво подиже главу.

- Дао ти бог добро, мој добри Ђуро! Улази, божји човјече; не бој се, мајка му стара, наши смо!

- Ма знаш, господине, ко… ако ’ш ме питати, и мрско ми је. Знаш - што ’но кажу - господа си, па није лако с господом...

Он затвори полагано врата, приђе бојажљиво на прстима до стола и пружи му руку.

- Здраво свано, господине?

- Здраво сам, како си ти, Ђуро?

- Нека вала богу и ја сам. Како је оче Јеросим, је л’ он здраво?

- Здраво је, хвала богу!

- Нека вала богу! Како је баба Марија, је л’ она здраво?

- Здраво је Ђуро.

- Нека вала богу! Како је стари Дако, је л’ он здраво?

- Та мани ме, Ђуро - велим ја и смијем се. Здраво је!

- Нека вала богу! Како је, господине, љетина вуда око вас?

- Па, да речеш, није лоша.

- Нека вала милостивом богу! Какав је десетар? … Је ли нако? …

- Богами, Ђуро… ет’…

- Еј, бог га убио! И у нас, мој господине, подави! Пукло у њег из ведра неба!

- Сједи, Ђуро; ето ту на сећију или, ако хоћеш, на столицу. Како ти је згодније?

- Ој, јој, господине, шта ти то велиш? - зачуди се Ђуро и лупну се у прси. Зар да ја с таком господом сједим? Вала ти, вала ти од неба до црне земље! Морем ја и вако…

- Сједи, човјече; не буди дијете.

- А-а! То никако, ни по које паре - одбија он и дрма главом. О, јој, зар да ја с таком господом?…

Видјех: неће сам да сједне. Узех га за руку и посадих на сећију. Он се неспретно помаче на крај сећије. Сећија вагну, а Ђуро се скотрља на под.

- О, јој, господине! - јаукну Ђуро и једва се диже. Сами бог и данашња света неђеља није рекла тежаку да с таком господом барабар сједи.

- Е, па, ето, кад нећеш, а ти стој! - мало ћу ја љутито.

- Дај ми руку - вели Ђуро и држи плоску у десној руци.

- Што ће ти рука?

- Да те пољубим, моја добра господо! - подилази Ђуро.

- Мани се, Ђуро, ја нит сам поп ни калуђер.

- Како нијеси, моја славна господо? Ти си нам и поп и калуђер и игуман и ариманит и све, ет’… Све си нам ти!

- Ма немој, човјече - отимам ја руку, коју он бијаше чврсто ухватио.

- Ето, господине, то ти је од мене милошта - вели Ђуро и пружа ми плоску, пошто ме на силу пољубио.

- Е, хвала ти, Ђуро!

- Вала богу и славној господи!

- Ја видим, Ђуро, ти си нешто с послом дошао, а?

- Па… и јесам, моја учевна господо.

- Које су те виле донијеле? - викнух ја онако у шали и погледах у плоску.

- О, јој, господине! Не дај, боже, нијесу виле - препаде се Ђуро и стаде се крстити.

Ја се осмијехнух и погледах га испод ока.

- Нако, знаш, дошо сам… да простиш, на кобили сам дојо. - Даде ми Максим своју кобилицу. Да простиш, господине, ждребна је. Вели Максим кад сам пошо:

"Чувај, Ђуро, прошћеш, ждребна је кобилица". Богами, господине, више сам је водио нег’ ја’о. Неће страна, неће низа страну, па тако…

- Добро, Ђуро, тако и ваља. Ама кажи ти мени што си ти до мене дошао?

- Јест, јест, господине, ждребна је. Могла би се, да простиш, изјаловити, па куд би ми онда душа? Душе ми, јест, јест, господине, здравља ми! Истину ти кажем, није нако да ти лажем: ждребна је.

- Ама добро, ет’… ждребна је, па?

- "Ждребна је, каже, припази је, Ђуро. Купи јој мало зоби ил’ накоси траве; неће она сијена". Јест, здравља ми, господине, кобилица је ждребна, а ја сам добар, ко… ко…

- Е, доста, Ђуро, већ и с кобилом и… - велим ја и смијем се. Него ти, брате, кажи што си овамо потеглио?

- О, јој, моја славна господо! - подилази Ђуро из петних жила. Вала ти што ме питаш. Ја се, ето, заборавио, па… Вала ти од неба до црне земље - црне и свете земљице, у коју ћемо сви… Ето, дошо сам, да те нешто, ако ’ош, и молим… ко старијег и паметнијег… Дошо сам, господине… - вели Ђуро и чеше се иза врата. Знам се добро с твојим оцем… оче-Јеросимом, а молимо ти се, господине, памтим ти и матер, још кад је цуром била. Очију ми, јест, господине! Дошла - покој јој души - нашој цркви на збор. Боже мој, сва окована у паре! Све сама цванцика и крсташ-талир… Онда је оче-Јеросим био момак, па ко "ода" за њом. Висока, брате, пристала, кршна… Лете момци, пружају плоске, дају јабуке. А-а! Она и не гледа! Веле: ода за њом Јојо Стојанов. Тако су звали оче-Јеросима кад је учио поповину… Јест, здравља ми, господине, тубим ја њу! ја млим, господине, да ти и не тубиш матере?

- Не тубим, Ђуро.

Ово ми безазлено Ђурино питање паде тешко на душу. У мени се пробуди стара жеља. Мисли ми одлетјеше далеко, далеко…

Ђуро је и даље нешто причао.

- Е, мој господине, нико се не море боље вољети нег мати, а нико јопе не море више вољети ко мати свом дјетету.

- Имаш праве, Ђуро, тако је! - тргох се из мисли. Е, сад ми кажи, што си дошао?

- Ето, господине, знам се добро с твојим оцом… оче-Јеросимом. Пазимо се још од турског земана. Ето, он дође мојој кући, па ја и он шједнемо. Он мало више горе - на простирач, а ја доље крај простирача… до огњишта. Испечем ја каву, па онда изнесем, ет’ у ’вој плошчици мало ракије. Увијек у мене има ракије. Пијемо тако и егленишемо… O, добар је оче-Јеросим, а и паметан је! Ја не знам… ти би, ако ’ш, господине, мого с том својом науком и памети тамо… код суда и код право приказати и израдити да оче-Јеросима и завладиче, а, господине?

- Па гледаћу, Ђуро, ако се могне - велим ја озбиљно.

- Онда не би било вјенчање дваест воринти ни страшна молитва пет сексена - то би оче-Јеросим снизио, а, господине?

- Би, Ђуро, би!

- O, добар је оче-Јеросим! Ш њим, ако ’ш, море и мало дијете бешједити… А ја се и он добро држимо. Ја сам му набио двије каце; по дваест котлова кома море у њи стати. Покрио сам му и онај амбарић у Суботици. O, добар је оче-Јеросим, а и ја сам добар, моја добра и учевна господо!

- Добар си ти, Ђуро, знам ја; причао ми је отац.

- Је л’ де?

- Јест, јест.

- Је ли вође оче-Јеросим? Ишо би да га пољубим у руку, па би се нама’ вратио. O, добар је…

- Није овдје, у селу је. Ето, Ђуро, кобилица је ждребна, тубиш кад ми је мати цуром била, оче-Јеросим је добар, а и ти си, како видим, добар. Кад је то све тако, сад ми укратко кажи што си дошао? Је ли тако?

- O, добар си и ти, наша славна и учевна господо!

- Е, добар сам и ја - добро! Сад кажи што си дошао?

- Дошо сам, господине, да ми зап… O, добар је твој отац, ко добар дан! Дошо сам, да ми… Немој ти, господине, знаш нако што… да ми запишеш запис - једва превали Ђуро преко језика.

- Шта велиш, Ђуро? - питам ја зачуђено.

- O, мој господине, да ти знаш како се ја пазим с оче-Јеросимом! Да ми запишеш запис - вели Ђуро и плашљиво обори очи. Зорли си, веле, учеван; учио си књигу у Србији, Русији и у Бечу, веле. Ти знаш то најбоље, а, господине?

- Знам, Ђуро, шта ти је, шта те боли?

- O, добра моја, славна, учевна и главата господо! - узвикну радосно Ђуро и раскрили руке, па ми обгрли кољена.

- Па баш велиш, Ђуро, "и главата господо"? - смијем се ја.

- Да, главата господо! Знаш, пријестолнику се рекне: главати господин-пријестолниче! А твоја и његова учевина некако је на барабар…

- Неће бити тако, Ђуро?

- Јест, јест, тако је: главати господин-пријестолниче! Знам ја, тако му се вели. Само ти кажи Шваби: главати господине! па немај бриге.

- Биће то свакако, Ђуро, да се каже: поглавити господине!

- А-а! - вели Ђуро и показује на главу. Главати, главати! Глава, мозак, памет! Еј, господине, камо твоја школа и учевина? Море бити да је и тако ко што ти велиш - трже се Ђуро. Ама га ми, тежаци, тако штимамо.

- Па велиш, тако га штимате?

- Да тако га штимамо, а њему драго, боже, па се све смије.

- Баш ми је драго, Ђуро, што тако знате старијег штимати.

- Знао би ја, ако ’ш, господине, и са Земљаном владом бешједити. Све вако ко и с тобом. Само ми је, ако ’ш питати, мучно егленисати с оним писарчићима у суду. Забоду оне мотке за уво, па се ко паунови по суду шећу. Док се чемерни тежак помоли на врата, а они: "Напоље марво!" Ја млим, господине, да они друго ништа и не знају. Шта би ти реко?

- У неку руку, Ђуро, имаш и ти праве. Него ти мене питаш нешто за запис?

- Да, господине, јест, питам. Је ли ово она књига рожданик? - пита Ђуро и показује на укоричену "Босанску вилу", која стајаше на столу.

- Јест, то је књига "рожданик". Ђуро се побожно прекрсти и цјелива књигу "рожданик".

- У њој пише кад се ко родио, колико ће живити, кад ће умријети. Све у њој има… Је л’ де, господине?

- Има, има, Ђуро!

- Би ли ти мени, господине, видио у књигу? Све ме нешто боде у очи… не могу спавати. Чини ли су, набача ли је, уроци ли су? Не знам… Она ме роспија… Ђурђија урекла, нико други! Бог јој не до! Онда би ми мого и запис записати, а господине? … А ја теби нако, што је право… Ето колико ти рекнеш. Само ти мени запиши запис и види у књигу: набача ли је, чини ли су? Ама ја млим да су уроци… роспија она, нико други!… Удовица, господине, а ја се тревио, да простиш, удовац, па…

- Је ли ти ико још "гледао" у књигу и писао запис?

- Па, господине… - извлачи се Ђуро, да ми не каже. - Није ми нико писо.

- Кажи ти слободно, не бој се - храбрим га ја.

- Није, господине, очију ми!

- Сад ћу ја видјети у књизи "рожданику", па тешко оном ко лаже! - пријетим ја и узимам "Босанску вилу".

- Јест, господине, јест! - викну Ђуро преплашено.

- Е, ко је?

- Закло ме да не казујем… Нема лијека ако кажем.

- Кажи ти! Ја ћу теби записати запис, а нећу ти много ни искати.

- Оћеш онај, господине, велики од два воринта ил ћеш онај мали од пет сексена?

- Који год хоћеш! Само ми кажи ко ти је прије писао?

Сиромашни Ђуро дуго се мучио и гледао преда се.

Ја сам га за то вријеме посматрао. Близу му је педесет; ја једна мање, ја једна више. Лице му блиједо, испијено, нос доста правилан и врло шиљаст, очи, одвећ свијетле и влажне, играју као на зејтину. Снага му дрхће, мислиш: пашће на земљу.

Дуго је тако стајао, док се одједанпут врцну, хвати се за кајиш, одријеши припашај и метну га на сто, мало подаље од књиге "рожданика".

- Ево, господине, записа - вели Ђуро и дрхћући извади једну прљаву кончану кесицу иза црвеног, широког појаса, којим се сељаци опасују испод припашаја. Били су ушивени до мене у појасу, па сам и’ јутрос, кад сам пошо, одашио. Знаш, било ме престало, па - на моју голему несрећу - оставио појас кад сам неки дан набијо каце код Максима, те прешла преко њега мачка, па ме нама’ оне вечери спопало. Е, Ђурђија, не до ти бог ни овог ни оног свијета! - уздахну дубоко и тужно Ђуро.

Ја узех кесицу, одријеших и извадих два записа. Размотах први. Био је двострук. У спољашњој хартији, која је била бијела - по свој прилици од омота шећерне главе - смотана је друга. Развих радознало ту другу и прочитах ово наштампано: "Висока земаљска влада наименовала је…" Више није ништа стајало. Познадох хартију званичног листа високе Земаљске владе.

- Би ли икако могао знати, Ђуро, ко ти је овај запис писао? - питам ја и држим хартију у руци.

- Би, господине, знам ја по… Тај ми је писо онај наш десетар што су га лани ишћерали из царске службе. Знаш, он има књигу рожданик, па сад ода вако по селу, гледа у рожданик и пише записе. Ја сам му дао два воринта у тврду. Вели: "Ђуро, то је велики запис, а ако ’ш, има и мали од пет сексена". Еј, Ђурђија, да од бога…

Ја уздахнух, па размотах други. Овај је био једноставан.

- Еј, Аркaдије, небо те убило! - уздахнух опет кад познах рукопис "учитеља" Аркадија, што се сваке године пред школски распуст довуче из "лепог Срема" у ове несретне крајеве с прљавом торбом и "исправним документима".

- Јест, господине, тај ми је Аркадије писо. Вид’, како ти знаш! - чуди се Ђуро. Кад је лани пролазио из шера да вође буде учитељ, свратио се мојој кући, па смо цијелу ноћ пили. O, море, господине, Акардије добро пити! Попили смо читаву пинту (10 ока) ракије. Увијек у мене има ракије. Кажем ти цијелу смо ноћ пили и чатали - боже ме не покарај - ко у цркви. O, добро, господине, Акардије чата, а добро и пије! Па вели мени: "Помажи, Ђуро, помажи Србину свом из лепог Срема!" Нагони ме да и ја нако из главе чатам; а кад, мој господине, поче из свег грла! "Добро, врло добро, Босно поносна", вели Акардије и удара ме по плећије’. Мило мени, мој боже, па све чатам и крстим се; а и Акардији мило.

- Па јесте ли што јели? - питам ја и трудим се, по свом обичају, да у машти представим слику како "учитељ" Акардије из "лепог Срема" и мајстор Ђуро из Кола "чатају". Знам да је Акардије, као и сваки брат Сремац, "добар певчик", ама Ђуро?

- О! Како нијесмо, мој господине? Оборио сам најбоље јагње… Било је некако око јација… Нама’ ми један запис записо; други ми је записо у глуво доба, а трећи у зору… а све смо јели, пили и чатали. O, добро једе Акардије!

- Колико ти је узео за записе тај твој Акардије?

- Па, господине, три велика записа по два воринта: шест воринти. Је ли тако по твом рачуну, господине?

- Јест управо шест воринти или на гроше: 75 гроша!

- Види господина, како зна и наш рачун - боже мој, дубоке науке!

- Па гдје су ти она друга два записа?

- Је ли што је Акардије писо?

- Да.

- Онај смо спалили што је писо око јација, онај сам други - глувњаш, ишјеко и попио у води, а то је трећи - зорњаш што га држиш. Ту је уштрампо Акардије моје очи, нос, главу, обрве, чело… све, све је уштрампо! Узме комадић меса, чашу ракије, а све штрампа и гледа у мене. O, добро Акардије, господине, једе, добро пије, а да видиш, добро и штрампа. Лети му рука кад пише - боже ме прости, ко у пријестолника. Има ли то туј… моја штрампа?

- Нема, Ђуро, овдје у овом запису твоје "штрампе".

- Баш велиш нема? Виђај-де боље!

- Бадава, Ђуро, нема. Има само "наштрампан" Оченаш.

- Аа, знам! Оно: очењаш иже јеси…

- Јест, јест, то је.

- Ваљда је моја штрампа била у ’номе што смо га спалили ил’ у ’ном што сам га попио у води?

- Може бити, Ђуро.

- И ја млим тако, господине. O, добро једе Акардије, добро пије, а добро и чата, а, ето, ме није добро уштрампо! Мор’ да се пребацио у ракији, а, господине? - Може и то бити, Ђуро.

- O, добро једе Акардије - не буди урока! До поноћи, мој господине, спреса пола јањета, а пола метну у торбу; а добра му и торба. Мого би у њу стати подруг улчек ’куруза… У свануће освоји га ракија, па ми вели: "Уби ми, Ђуро, једно пиле за вруштук, а ја ћу мало одспавати." Па баш велиш нема моје штрампе?… Еј, мојије крвави шест воринти, па јагње, па нолика част! Да ме уштрампо, не би жалио ни пара, ни ракије, ни јагњета, ни пилета… ништа ја не би’ жалио!… Е, мој господине, свак ли нас вара и гули! Ама, је л он Швабо, не вјеруј ти њему! Еј, Ђурђија, дабогда, сестро, и данашња света неђеља - небеска царица - никад среће не имала! Дабогда, девет година иза прага сунце гледала, па нит могла живити нит умријети! Што учини ово од мене?! Дабогда…

- Не куни, Ђуро, није жена крива. Чекај док видим шта књига "рожданик" каже, па онда можеш…

- Зар и ти, господине, роспију браниш?! - продера се Ђуро.

- Не дери се, човјече; ево шта књига каже!

- Шта, господине? Шта вели књига рожданик? - спусти Ђуро глас и поче молити.

- Књига пише да ћеш се двапут женити и да ће ти се друга жена звати Ђурђија… Ето шта књига каже.

- Немој ти то, господине, говорити на сва уста? - чуди се Ђуро.

- Књига тако вели, па ти сад… Ти удовац, Ђурђија удовица, па зар то не би могло бити? Ђуро и Ђурђија! То се и у пјесми пјева. Само ако ти хоћеш и ако си вољан? Књига пише да Ђурђија није тако рђава као што ти велиш. Ђурђија је добра - бисно, ваљано чељаде…

- На моју и вјеру и душу, књига добро каже. Све је тако ко што књига рожданик вели, ама ја… ко болестан… Сав ми је свијет крвав пред очима. Јопе, јопе, оне очи… Ђурђине не слуте на добро. Она ме урекла, нико други! Ама ја млим кад б’ она пошла за ме да би ме ова мука прошла. Шта би ти реко, господине?

- Би, Ђуро, би… Ако те је мало урекла - то је од драгости, воли те.

- Па баш велиш, господине, и књига пише да ме Ђурђија воли?

- Да, Ђурђија те воли. Црче за тобом, а ти…

- Ако ’ош ти мене питати, господине - претрже ме Ђуро - на моју душу, Ђурђија није по том ни рђава. Свијет говори: Ђурђија је вака, Ђурђија је нака, Ђурђија јаше на вратилу, Ђурђија одузима марви млијеко, Ђурђија баца омразу измеђ чојека и жене; у Ђурђије су ваке, у Ђурђије су наке очи… Ама, ко ће свијету угодити! Свијет је, ко свијет… Пријестолник је пријестолник, па му свијет нађе ману… На моју и вјеру и душу, Ђурђија је жена једна по једна! Кад сам јој гођ дошо кући - туј ти је нама’ кава, па ракија, па цицвара, па кајгана на маслу, па колачићи, па… сто некије маслајета! Кажем ти, дочека ме боље - боже ме не покарај - него владику! Очију ми, јест!

- Ето, видиш, Ђуро, кажем ја: Ђурђија је добра. А то би тебе одмах прошло… та мука, кад би узео Ђурђију. Само ако имаш онако драгу вољу. Данас, знаш, нема барем у том силе.

- Бог ти је помого, господине, одавно сам ја њој мукајет… Ама она, ко затегла, па се чини и невјешта…

- За то не води бриге. То ћемо ја и оче-Јеросим већ уредити. А сад да коју попијемо у здравље Ђуре и Ђурђије. Здрав си Ђуро!

- Бог ти дао здравље!

Једну по једну, па се угријасмо. Ухвати Ђуру, а богами, да простите, и мене. Пуста башица, прва кап испод цијеви, клизи низ грло - гладан би је пио!

- Мој господине, - не буди урока - мореш и ти добро ракије - вели Ђуро и мућа празну плоску. Сва ова, речемо каз’ти, главата господа море добро пити. Ето, наш порезник… Ама здрав исан море и… Ништа боље на ’вом свијету од здравља! Па велиш, господине, у рожданику пише да ћу се двапут женити… да ме Ђурђија воли… Е, Ђушо, - поче Ђуро тепати Ђурђији - пост ти се твој укиселио, друкчије ћемо сад! Де-де, господине, наздрави ми! O, празна, бог је убио!… Па баш велиш, господине, Ђуша ме урекла нако, ко… од драгости. Вид’ ти, вид’ ти моје Ђушице! Од драгости, да… ја, шта ти мислиш? Де-де, господине, наздрави ми! O, празна, бог је убио!

*

Оженисмо Ђуру. Из почетка је Ђурђија, као и свака удовица, мало затезала. Говорила је како се не мисли удавати, како је њезино било и прошло, како је остарила и шта ти ја знам.

- Канте ви се мене; моје је већ прошло… Није мени до шта је вами.

- Тако ти је суђено, Ђурђија. Што раније, то боље - велим ја.

- Суђено, да! Тако ти и у рожданику пише - додаје Ђуро и пружа јој плоску. На, узми! Моремо ли што проти божје воље? Што је од бога, слађе је од меда - давно су казали… Судбина, па ет’!

- Узми, узми, Ђурђија - потпомаже нас оче-Јеросим. Не ’ш наћи ниђе боље прилике. Ђуро је добар мајстор; живићете ко једни по једни. Дајем вам свој пастирски благослов, па куд ћете више!

- Е, кад је тако… - прошапта Ђурђија, онда устаде, поклони се, пољуби оче-Јеросима у руку, а мене у образ, па прими од Ђуре плоску.

Ђурђија "попи" плоску и кроз недјељу дана вјенчаше се. На вјенчању пришапнух Ђури на ухо и показах на Ђурђију: "То је мој запис. Боже са срећом и хаиром!"

*

Била је Млада недјеља. Дошао Ђуро с Ђурђијом на збор. Некако стидљиво, погнуте главе, приђе ми Ђурђија, поклони се, као и свака млада, пољуби ме у оба образа и у чело, као и свака млада, па се онда поизмаче мало на страну, као и свака млада.

- Како је Ђуро сад? Је ли боље?

- Па, господине, с богом и с твојим записом, добро је - смије се Ђуро и показује на Ђурђију, а она обори очи и поцрвени, као и свака млада. ’Вако, кад ће рђаво вријеме… мијена, уштап, дође ме мало, ама ја и моја Ђуша… O, добра Ђуша, мој господине!!!

Код Марканова точка

Ову приповијетку Кочић није претходно објављивао ни у једном листу, те је она први пуг штампана у првој књизи „С планине и испод планине“ (1902), а како се том приликом поткрала грешка у њеном наслову, гдје је писало Марконова умјесто Марканова, та се грешка касније више пута понављала, па и у „Сабраним дјелима“ Кочићевим 1928. и 1961. Како тачно наводи Т. Крушевац у издању „Сабраних дјела“ 1967. Марканов (а не Марконов) точак и данас постоји у близини манастира Гомионице.

___

Више Чергића кућа затече ме зора. Јутро је било тихо, као да је све изумрло. Изнад села шути планина. Ниједан лист да се крене, да зашушти. По равни испод планине једва се назиру торови кроз рану сумаглицу. Далеко доље пољем кроз зеленкасту бујад жути се друм као дугачка, неубијељена крпа платна, замичући стрмо под Кадину Воду, под слатку Кадину Воду!

Све удара на влагу помијешану с лаким, освјежавним мирисом. Све шути, ништа се не креће. Све стоји усправ, тихо, побожно: и црне, жалосне јеле; и осамљени редак трешања изнад Чергића наслона; и она крошњаста крушка дивљака код Марканова точка; и они лугасти гињенички биљези под њом. Све се диже некако свечано према изведреном небу, с кога звијезда за звијездом нестаје. Чинило ми се да села моја и планине моје нешто с чежњом очекују и да је све окренуло лице према блиједоседефастом истоку.

Јест, јест, планине моје и села моја, ви за нечим чезнете, за нечим гинете!

Ишао сам једном узвишицом. Испод мене, на десну руку, измеђ двије окомите низбрдице шуми поток. Неоклен се чу слаб, нејачак узвик, па га брзо нестаде. Изумрије у нијемој, леденој тишини, слијевајући се са жалобитним поточним шумом, који, можда, туговаше за изумрлим животом, или у својим уједначеним, многом срцу неразумљивим звуцима пјеваше пјесму вјечите чежње.

На небу ниједне звијезде. Над западним видиком дигли се бјеличасти облаци, збијени као огромни сметови снијега поврх планинских голијети. Остало је небо ведро, мирно и нешто необично тужно.

Преко пута, за један пружљај волова од мене, прелетје зец. Тргох с рамена нешто двоцијевке. Цикну пушка и силан пуцањ разли се кроз магличасте планинске увале. Од торова залајаше пси, а по селу узаврјеше пијетлови… Зора се бјеласа. Умире ноћ.

Мене обузе некакав немир, дрхат. Покајах се што изметнух пушку. Тргох иза сна толико живота, из оног слатког, меденог сна кад се немирна, ватрена планинска срца у несвјесном полусну снажно притежу, грле и љубе.

У тренутку стрчах Маркановом точку. Из шупљикасте седре дерао је дебео, сребрн млаз, слијевао се низ ижљијебљено дрво и падајући на земљу разбијао се у округласте, свијетле капље. Запахну ме од воде нешто студено и цијелом снагом прође ме лака, дрхтава језа. Умих се, па сједох на клупу покрај гињеничких биљега.

Село се буди. Допире до мене нејасан жагор. Чује се дремљиво протезање до наврх прста, испрекидано кашљуцање и једва разумљиве ријечи:

- Ајде, очи моје, изгони сермију на пашу!

- Људи моји, ђе је ово мого наш Бјелан замркнути?

- Ја млим да је мого газдиници Милеви доље под Кадину Воду за видна стићи.

- O-о, Ђуране! - зове неко. Кажи, вјере ти, Луји нек одма иде у Чергиће, јер је реко десетар да ће данас вијатити и Злорекову зоб на Раскршћу… Кажи тамо људма да је овај нови десетар злочест. Вели: "У памет се људи! У овог цара има за свашто школа, само нема за десетара. Нит има, вели, у оку кантара, нит у овог цара школе за десетара…"

-… бро јутро! - чу се иза мене ситан, промукао глас.

Окренух се. Крај точка је стајао момчић. Могло му је бити петнаест до шеснаест година. Плаве су очи биле тужне, с лаким премлазом старачке забринутости. Окрајци косе, што су вирили испод фесића, жутјели су се као восак. Кад се уми, сједе на клупу покрај мене.

- Какви су ово, дијете, гробови?

- Гињенички.

- А кад је овај свијет изгинуо, можеш ли знати?

- Још за турског, кажу, суда, кад су Турци судили.

- А кад ћемо ми, мали, судити? Он обори главу и мало ошути:

- Ала селамет! бог свети зна! - диже он некако тешко главу, уздахну и махну руком.

- Ама, што си ти мени, момчићу, тако тужан, нешто забринут?

- Ко, зар ја? Нијесам ја ништа тужан! Што би био тужан?… Нако да речеш, да нијесам забринут и вамо замишљен, па и јесам; јер да ти знаш шта се мени све разбија о главу!

- Шта се теби, велиш, све разбија о главу! Ти си дијете, болан! Шта ће се теби о главу разбијати?

- Е, мој брате, не знаш ти вамо… На моја је леђа пала сва кућа. Ако не самељем, несамљевено је; ако не купим, некупљено је; ако не урадим вамо ове тежачке послове, неурађено је. Све ја, па ја!

Како то?

- Е, лијепо, рођено моје! Оде ми брат у солдачију, отац умрије послије неколико неђеља, остадосмо ја, двије ми сестрице и упатна, саката нам мати… На ме пада кућа и старешинство. Смирујем мирију, десетину, трећину… Што гођ ишту дајем, а штогођ јопе од суда иде, на мене се пише… Је ли вако, брате мој, Грац под запад?

- Да.

Он се окрену према западу и дуго је, дуго гледао преко планина, онда се обрну мени и уздахну:

- У Грацу ми је брат. Ономадне сам продо једно прасе, па сам му посло мало пара. Пише да је нешто оболио - рече он више као за се, па настави: - Посло ми је зимус књигу да ће ко овог прољећа доћи, па сад кажу да ће служити још годину. Дигло, веле, на три године. Еј, бог и’…

Он се трже као опарен. Присједе му ријеч у грлу:

- Не замјери брате: јеси л' ти овај наш чојек! Ја млим да нијеси Швабо?

- Нисам.

- Виђо ја одма да си Срб. Лијепо еглендишеш… А што ће ти те швапске руте… аљине те?

- Таки је сад адет. И ја их мрзим, из дубине душе мрзим, ама шта ћеш!

- Нако ја, знаш, питам, а одијело какво било - свеједно! Нек је чојек вамо добра срца и поштена гласа, а одијело - свеједно! Ти мене малоприје питаш: "Шта си, велиш, момчићу, тако тужан? " У једну руку морам бити и тужан. Шта смо ми све некад имали, па до шта смо дошли!

Малом навријеше сузе на очи.

- Па шта смо имали?

- Имали смо своје царство, своје цареве и јунаке, - своју снагу и господство, па данас ништа! Данас, смо прошјаци, и туђе слуге и измећари… O, кад мој покојни отац загуди, па кликне уз гусле ону пјесну:

"Силна војска на Косово пада, силна војска српског цар Лазара" - мени перчин расте, сузе ми саме на очи навиру, а срце почне јаче куцати! Примио сам доста пјесана од оца, али ми данас није до пјесне… Ето имам кућу, кућиште и нешто сермије, а све ми се чини да немам ништа. Некако ми је несигурно. Шјутра спаији да што пане на ум… Е, мој брате, тешко нами! Ми смо ти једни, што се каже, незаробљени робови: код куће, а брез куће; код земље, а брез земље; код постојбине, а брез постојбине!

*

Сунце је било одскочило за два, три копља изнад зажареног, блиставог видика кад сам се кренуо од Марканова точка. Кроз кућне комјенове избијао је риједак, плавичаст дим, повијао се там’ и тамо поврх кровова, па се онда мијешао с модросивкастом паром, која се обично изјутра прелијева у сунчаној свјетлости над јеловом шумом. Све се кренуло, све је оживјело, али се на свему огледаше дубока, неизмјерна туга, преливена тешком, леденом збиљом. Ниоткуд се пјесма не чује као у прве дане дјетињства мога.

Планине моје, што сте ми тако тужне?

Вуков гај
Ову приповијетку Кочић је први пут објавио у београдској Политици, VI/1909, бр. 2088, а затим, идуће године, унио и у своју збирку Јауци са Змијања (1910).

___

Негдје пред Петровдан, када је сунце високо дрхтало на небу, обасјавајући освјежавном блиставошћу све под собом и около себе, бануше неки страњски људи пред кућу Станка Босанчића.

На једном бијаху бијеле хаљине као снијег са црвенкастим пругама, и на глави широк, кломпав шешир, испод кога му се једва назираху очи и нос. Из џепа на лијевој страни испод пазуха вирио му је метар, савијен, и на преклону жутјела се округла чивија, преливајући се у сунцу. Други, много млађи, подбулих образа, помодрела носа и као неиспаван, бунован, носио је шумарско одијело: зеленкаст шешир са перушком навише, саметне панталоне до кољена, а од кољена дебеле зелене чарапе са тешким, поткованим ципелама, чији ударци тупо одјекиваху о скорену земљу, остављајући иза себе по набујалој прашини шаролик траг. На леђима му је висила торба са кожним упртама испод којих је, кроз жућкасто и изанђало одијело, пробијао зној. Преко торбе некако му се немарно испријечила двоцијевка.

Станко је био сам од мушкијех глава код куће са једном женом и старим Вуком, кога је већ поодавно обузела и оборила старост и изнемоглост, те не може никуд макнути из куће. Жена је спремала јело за посленике у пољу, а Станко тесао гобеље за кола. Вук је лежао у кући више огњишта, нијем и непомичан.

Станко, кад угледа страњске људе, пометну брадву и некако се тешко подиже да их дочека.

Онај је први шутио, а онај у шумарском одијелу, скидајући пушку са себе, назва бога и упита се са Станком за здравље.

- Но, како комшија? - промрмља и први, некако бојажљиво, као натежући.

- Добро, добро, господине. Како си ти? - осмјехивајући се одговори Станко.

Странац му не знаде ништа рећи, већ се сав зацрвени. Више није ни ријечи проговорио, него је непрекидно гледао у крупну и одраслу шуму у Вуковом гају, који се у полукругу савијао изнад Станкових стаја као какав свјеж и зелен вијенац, стршећи високо у небо поврх ниске и закржљале шикаре што се протезаше над цијелим селом, чак тамо до стеће планине.

Они су се још позадуго одмарали и нешто се између се разговарали некаквим језиком кога Станко није разумијевао. То му је мучно било, па их је од неко доба почео криво, неповјерљиво погледати. Шумар то опази, па пошто искапи пуну здјелу кисела млијека - онај први није хтио - дигоше се и пођоше уз брдо Вуковом гају.

На поласку шумар рече:

- Босанчићу, овог љета биће доста посла и зараде. Вуков гај је продо спаија овом странцу. Кроз који дан почеће рад…

Станко га забезекнуто погледа, па се усплахири:

- Какав спаија?! Који гај?... То не мере бити. Гај није спаијин већ нашег Вука; то зна сав свијет. То не мере бити!

Странац, кад видје ненадну и наглу усплахиреност Станкову, поблијеђе и поизмаче се за неколико воловских пружљаја подаље од њих. Шумар на Станкове ријечи не рече ништа, већ се и сам упути за странцем. Станко остаде непомичан, без ријечи, зурећи у врх цијеви пушчане како се пресјајива у сунцу и лагано замиче у Вуков гај.

Глас да ће каури сјећи Вуков гај брзо се разнесе по свему Змијању, и сав се крај узнемири, а највише изнемогли Вук. Тo је уистину његов гај. Он га је подигао и одгајио.

Већ се и заборавило кад је Вук стао у најам у Босанчића. O рођењу његовом испредале су се дуге и различне бајке. Највише се говорило да је као дијете нађен у планини, и то кад је некакав паша уз буну проходио Босном, и када се многи свијет из доњих крајева са сермијом склонио у планинске збјегове. Када се све прилично било умирило и слегло, враћао се народ из збјегова. Жени је једној нестало дјетета. Много га је и дуго тражила, срљајући као без душе кроз планине, и није га нашла. Уморну и изнемоглу растргали су је вуци. То су дијете послије нашли чобани, отхранили га и надјели му име Вук.

У Босанчића Вук се најмио дјететом и ишао је првијех година за сермијом, прво за овцама, па онда за говедима. Ријетко би кад радио на њиви са осталом чељади. Испрва му је о Ђурђеву и Митрову исплаћиван најам: педесет гроша и опанци кузолаши по врху. Послије је престало и то, и њега су почели држати као укућанина и као свог рођеног, те се и он попут остале чељади стао беслеисати, одијевати и обувати из куће.

Био је тих и смирен као овца. Ни с ким се никад није свадио, то се не памти. Није никог мрзио, нити је кога одвећ волио. Према свачем и сваком био је равнодушан и хладан као студени камен. Махом је шутио и свирао у ћурлик, који се далеко чуо, и свак је могао распознати звуке и даворијање Вукова ћурлика. Цркви није ишао осим у години једном, на причешће; у чаршију није никад слазио, осим у прољеће, кад би се овце спуштале са Змијања на јањило, доље у Лијевче.

Кад би љети сјавио благо на пландиште, или кад би га изјутра или увече напасао, увијек је уза се носио сикиру и поткресавао младе буквиће и јавориће у шикари изнад Босанчића кућа. То је радио од малена, неуморно и непрекидно, из године у годину, и од закржљале шикаре, која је била свачија и ничија, издвајао се лагано и неосјетно гај са високим и витким буквама и јаворовима, висећи се и ширећи се. Те букве и јаворови били су му мили и драги као нешто своје рођено што му је прирасло за душу и срце. Кад је беспослен, ријетко би се кад од њих одвајао. Увијек је неку жалост око њих баратао, кресао нешто и поткресавао. Из гаја се увијек светачним даном чула његова сикира.

И ту, у гају, у љетне дане кад се шума одјене листом и облије блиставошћу сунчаном, отварала би се тврда и опора душа Вукова. Он би дуго и дуго гледао свој једри и набујали гај као да га погледом милује. Ту би он највише и говорио. "Дјаге сестје и бјацо, јасите, јасите! Висјоко јастите!" - тепао би он, гледећи уз вите букве и јаворове како се тихано повијају и ослушкивајући њихово дрхтаво и тајанствено шумљење.

Једном се био нешто грдно ражљутио на Станка и кренуо се некуд да иде, али се није могао никако растати са својим гајем. Изишао бијаше испод села и легао под једну крушку дивљаку. Очију није скидао с гаја. Чинило му се да чује у гају ударце сикире, и као да се високи буквићи превијају и шкрипе. Онда би се као све умирило и стишало, и њему се гај причињао необично тужан и као да се скаменио од жалости: ниједна грана да се макне, ниједан лист да се затресе, да задрхће и затрепери. Гај није шуштио, није се дизало оно чудновато, потмуло шуштање које му је увијек душу заносило и опијало. Над гајем се његовим, тако му се привиђало, бијаше спустила некаква ледена гробна тишина и туга која се дизаше у магличастом привиђењу измеђ зелених овршака и помодрелог неба. Он се први пут тада у свом животу заплакао, и вратио се опет у село.

У прољеће, највише у прољеће гладних година каквих је у овом удом и врлетном крају често бивало у старо вријеме, тешко би се Вук забринуо. Тада би изнемогла и прегладњела свјетина осуком навалили на младе буквиће да гули кору и снима мезгру, те би се тиме и цријемушом отимала да не скапа од глади. Са запрепашћеним очима гледао је он како се кроз шуму бјеласају огуљена стабла, стрепећи, да се не посуше, увену и угину.

Сваке године о Ђурђевдану скупљало се све Змијање на збор код Добре Воде у Вуковом гају, и сав би гај тада мирисао сувим босиљем и планинским пјесмама, у којима се славила и величала љубав, младост, здравље и снага. И тада је Вук широко отварао очи и пазио да не буде каква квара. Када би га ко опоменуо што толико пази, одговорио би он кратко, благо осмјехујући се:

"Змијањци смо!"

Кад су се млада стабла развила и поодрасла, сваки је могао усјећи какве јапије за малу потребу да не иде далеко стећу планини, али је свак морао за то питати Вука да му допусти. То његово право свак је поштовао, и Вук мало кад не би допустио. На мјесто посјечених стабала одмах би он поткресавао и подгајивао младице.

И он и цијело Змијање били су нечим тајанственим и језивим везани за тај гај. У вријеме гладних година када би се домаћини, погружени и убијени, враћали из далеке Каурске, без жита, са празним коњима, стала би силна кукњава, јаук и лелек цијелог Змијања, и тада би Вуков гај и бујна цријемуша по њему спасавали невољнике да не пресвисну од грдног очајања и глади.

*

Странци се истога дана вратише из шуме и зађоше по селима да купе раднике. На Змијању не могоше за тај посао наћи ни једног јединог човјека.

- Не говорите више о том, већ се што прије кин’те са Змијања, јер би могли главом платити! - запријети им стари Чочорика, и за два дана сазва Змијање на скуп. И Вука су, онако слаба и немоћна, извели на скуп. Он је само шутио и слушао што остали говоре. Највише је говорио стари Чочорика. Усред његова говора поче довикивати једно чобанче из поља:

- Ено крава у Вуковом гају!

Вук се трже, бризну у плач и викну:

- Чујте, браћо, оно је мој гај, а није спаијин. Не дајте, ако за бога јединога знате, да га каури исијеку. Неправда је то велика и гријек… - загуши се у сузама.

- Не дамо, не дамо брез грдног зла! - узавреше повици са свију страна. Чочорика наставља:

- Вуков гај је ко наша светиња једна. Наши ђедови и пранђедови спасавали свој голи живот у том гају од немилосне глади… Кад сад, душо си моја драга, и дјецо и браћо моја, чуо да га је спаија продо каурима… тобож што је на његовој земљи, и овамо кад сам проесабио да ће га попити у вину и ракији са каурским роспијама, е душо си моја драга, било ми је да полудим!… Синоћ сам дуго под ноћ шједио пред кућом и све нешто о том размишљо. Никако ми се није дало спавати… Неће око поноћи на једном ми се учини ко да се небеса отворише и над Високом Гредом указа се кршна и наочита женска прилика са црљеним барјаком у руци…

- И ја сам видио синоћ некакву црљен изнад Високе Греде! - чу се неко из скупа.

- И ја сам! - дочека други.

- И ја сам! - потврђује трећи.

- Маше барјаком - продужује Чочорика - и виче: "Не дајте Змијањци, тако проклети не били, да каури исијеку Вуков гај!"

- Не дамо, не дамо брез грдног зла и крви! - загрмјеше опет поклици са свију страна.

И сви се завјерише, и старо и младо, и мушко и женско, да бране Вуков гај и да без голема јада не дају да га каури исијеку, и опремише суду испред Вука и народа старог Чочорику са неколико људи.

Послије два три дана вратио се од суда стари Чочорика са људима, али није ништа успио. Свагдје су му рекли да је Вуков гај уписан на спахију, и спахија га је могао продати коме је хтио. Напошљетку, у великом очајању понудио је и Чочорика у име Змијања спахији новце за гај, али он на то није хтио и смио пристати, јер је са странцем већ био подвезао погодбу и уговор, и то је била свршена и готова ствар. Неизмјерно огорчење бјеше обладало Змијањцима кад им је Чочорика све то казао.

И једног дана помолише се друмом испод Кадине Воде у дугим редовима страњски радници, све сами каури, са четири жандарске патроле.

Змијање се узруја и узбуни као никад до тада. Са дна до дна Змијања одјекиваху узвици и дозивања: "Каури иду да сијеку Вуков гај! На скуп, браћо и Србови!"

Из свију села са њива и од кућа похрљеше гомиле узрујаног и запрепашћеног народа. Људи бацају косе и виле преко рамена, на дјевојачким и момачким уснама прекидају се пјесме, жене остављају колијевке са расплаканом дјецом, и све то хрли и срља према Вуковом гају, погнано некаквом непојмљивом и неодољивом силом. Хрли и куља свијет са свију страна као да из земље ниче и искупља се под Вуков гај.

И Вук се диже, доби снагу као да се препороди. У кошуљи, гологлав и распојас, блијед као смрт и испијен као каква авет изиђе у народ.

Каури се примичу све ближе и ближе. Натакнуте бајонете на жандарским пушкама све се јасније распознају. Истом језиво бљесну у сунцу, па опет се изгубе, потону као у какву помрчину.

Кроз непрегледну гомилу искупљеног и до дна душе узбуњеног народа проструји нешто, везујући једно за друго, стапајући сав тај свијет у једно, у нешто чврсто и непробојно. Наједном се дигне жагор и повици, па се опет све ушути, следени, скамени. Свак осјећа, слути, да се нешто страхобно приближује, само што се није збило!

Вук, као какво страшило, кад видје да се радници све ближе примичу, рашири руке као да ће бранити гај, напрегну се и прозбори немоћним и уздрхталим гласом:

- Ето каура! Не дајте, браћо, да…

- Не дамо, не дамо! - забруја на све стране, одјекујући у планинским висовима.

Радници наједном застадоше. Једна се патрола одвоји од осталих и пође према скупљеном народу, у коме се дизаше све јача и силнија граја што се радници ближе примицаху.

- Нек се врате радници, ми не дамо шјећи Вукова гаја! - викну Чочорика према патроли која застаде подалеко од скупљеног народа који се силно узруја.

- Не дамо, не дамо брез мртве главе! - осуше се опет повици из скупа.

- У име закона, разилаз’те се!

- У име бога и божје правде нек одступе радници да се крв не пролијева!

- Ми смо бацили молбеницу на царство. Нека то још мало стане, да видимо шта ће доћи са царства! - довикује патроли Станко Босанчић.

Жандари звизнуше. Остале патроле и оборужани радници прилетјеше и свом жестином навалише да разгоне народ.

- Ми смо бацили молбеницу на царство! - чују се испрекидани узвици.

- Каква молбеница, какво царство! Натраг у име закона! Разилаз’те се…

Вук, узрујан, измакао се испред народа, раширио руке као да нешто брани и само виче:

- Не дајте, браћо!

И прва пушка пуче. Свијет се усталаса, узруја, побјесни. Настаде ломљава и урнебесна граја. Стадоше се гушати. Једног жандара нечим ранише, отеше му пушку, сломише и бацише. На то пушке још јаче, још силније учесташе. Јаук и вриска да уши заглуну. Рањеници падају и јече, а Вук као какво привиђење увијек напријед и једнако виче:

- Не дајте, браћо!

И он паде, обливен крвљу, непрестано млатајући рукама око себе и вичући: "Не дајте, не дајте!" Крај њег посрну и паде стари Чочорика, и свијет се разбјеже, праћен силном праском пушака…

Гињенике покопаше, и Вуков гај почеше сјећи.

Немилосна туђинска рука исијече и сасијече све и однесе у далеку земљу, а ојађено Змијање обави се у тугу и жалост голему.