Kakve su ovo gluposti prijatelju moj zar je moguce da ti je um toliko pomracen da stvarno verujes u te gluposti. Ovo je stvarno zalosno

Pa sta.

"Daleko smo od istine o ubistvu"
Beograd -- Punomoćnik porodice Zorana Đinđića advokat Rajko Danilović kaže da smo "daleko od pune istine o ubistvu".

Danilović je u Poligrafu TV B92 ocenio da "nema političke volje da se ta stvar ispita". On je rekao da je prvostepeno Sudsko veće posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu "u potpunosti rešilo optužnicu", da se zna ko su organizatori, a ko je neposredni izvršilac ubistva.

"Ostala je tajna, nedovršena priča ko je stajao iza tog ubistva", kazao je Danilović. Prema njegovim rečima, pobuna "crvenih beretki" bila je "generalna proba ubistva Đinđića pa i menjanje političkog režima".

O rezultatima ispitivanja političke pozadine ubistva Đinđića, Danilović je kazao da su to inicirali punomoćnici oštećenih a ne Specijalno tužilaštvo i da prema saznanjima punomoćnika "tu nije urađeno ništa osim spektakularnog hapšenja okružnog tužioca Radeta Terzića.

Danilović je rekao da je kod hapšenje Terzića u pitanju "zla namera da se onemogući taj posao ispitivanje pozadine ubistva Đinđića".

O suđenju, Danilović je rekao da su neki mediji imali "kvazi stručnjake" koji su osporavali nesporna veštačenja, i da je u sudnici bilo nešto čega nije bilo, ali da je Sudsko veće uz velike napore došlo do rezultata.


U posebnom odeljenju Okružnog suda, 23. maja prošle godine, izrečena je prvostepena presuda za ubistvo Đinđića kojom su na po 40 godina zatvora osuđeni nekadašnji komandant JSO Milorad Ulemek Legija i bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović.

Na po 35 godina zatvora osuđeni su Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević i Sretko Kalinić.

Na po 30 godina osuđeni su Željko Tojaga, Branislav Bezarević, Miloš Simović, Milan Jurišić i Dušan Krsmanović, dok je Saši Pejakoviću izrečeno osam godina zatvora.

Atentat na premijera kao medijska tema

Svi elektronski mediji su imali specijalne emisije posvećene petoj godišnjici atentata na premijera Đinđića, a to je bila i udarna vest u informativnim emisijama televizijskih stanica.

RTS je emitovao dokumentarnu emisiju novinara vremena Filipa Švarma o medijskoj pozadini ubistva premijera Srbije, a na B92 je emitovan ekskluzivni intervju sa Đinđićevom suprugom Ružicom.

Većina medija bavila se juče godišnjicom ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, ali pojedine novine nisu o tome objavile tekstove. Većina dnevnih novina na naslovnim stranama imala je podsećanje na 12 mart. Nekima je godišnjica atentata na premijera Zorana Đinđića bila tema dana.

Ipak neki listovi nisu pisali gotovo ništa, Politika nije imala ni jedan autorski tekst o godišnjici.

Na 6. strani je objavljena najava današnjih komemoracija, a na poslednjoj strani je najavljeno da će dokumentarac o ubistvu premijera autora Filipa Švarma biti emitovan na RTS-u.

Glavna urednica tog lista Ljiljana Smajlović nije želela da komentariše za B92 zašto Politika nije posvetila više pažnje godišnjici tog događaja.

U Glasu javnosti su objavljena dva odvojena teksta o godišnjicama smrti Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića ali je na naslovnoj strani objavljen zajednički naslov "Zašto su umrli?".

Advokat porodice Đinđić Rajko Danilović rekao je u Poligrafu B92 da je ovo nastavak medijske kampanje protiv pokojnog premijera koja je počela pre 12. marta.

Izvor: B92

Ја опет питам вас жуте, зашто се његова прича пред смрт у потпуности подудара са причом сада омрзнутог Коштунице???
Зашто га узимате у уста када је политика коју је тада кренуо да спроводи тотално другачија од ваше?!

И да завршим! Био је човек а не бог. Грешан довољно да га не идолизујемо! Почео је државнички да сазрева тих месеци пре убиства!

Obeleženo pet godina od ubistva prvog demokratskog premijera Srbije
Da je Đinđić živ bili bismo dvadeset godina ispred
Autor: T. N. Đ. - N. E. | 13.03.2008 - 08:22



Po čemu pamtite premijera Đinđića? Kako bi Srbija izgledala danas da premijer nije ubijen? Kako vi živite u toj Srbiji? To su pitanja na koja su građani Srbije imali spremne odgovore dok su juče u odvojenim šetnjama do sedišta Vlade, gde je premijer Zoran Đinđić ubijen pre pet godina, i Novog groblja, gde je u Aleji zaslužnih građana sahranjen, odavali poštu prvom demokratskom premijeru Srbije.

Za pedesetčetvorogodišnju Bratislavu Parezanović „Đinđićeva smrt je šteta koja može celim vekom da se meri“. Ona smatra da ukoliko se brzo vratimo na taj „njegov put, istine i rada, bez ucena, možda možemo da uhvatimo korak sa svetom“: „Taj njegov rad treba da nam je putokaz. On za to nikada nije štedeo sebe. Svi moramo da guramo napred, jer teško je da će se neko kao što je bio on ponovo pojaviti. Da je živ, i pored užasnih poteškoća, Srbija bi danas bila bar 20 godina ispred.“
Šezdesettrogodišnji Marko Vidojković nema sumnje da za sve što nam se događa smo sami krivi. „Kažite, kakav je to narod koji od Karađorđa ubija svoje čelne ljude? Sada se grizemo, kao zmije svoj rep. Ljudi su puni čemera“, konstatuje Vidojković.
Dvadesetogodišnji Aleksandar Jovanović ubeđen je da smo uz Đinđića „bili vrlo blizu ulasku u Evropu“ i misli da bismo s njim vrlo brzo razrešili mnoga pitanja. „Sada, u 2008. godini, ne bismo imali dilemu - da li ćemo u Evropu ili ne“, kaže on.
Za Stevana Novkovića (45) „Srbija sa Đinđićem, bi bila mnogo srećnija“. „Možda bismo već ušli u EU. Verovatno bi manje ljudi napuštalo zemlju. Bili bi srećniji, nasmejaniji“. Kaže da je poslednjih 20 godina, samo u njega verovao. „Po tome ga pamtim“, dodaje.
Čedomir Bosanac (50) zaključuje da posle smrti premijera Srbija ide samo u rikverc. „Bio je izuzetno pametan i zato je smetao ovim trutovima. Uvek sam podržavao njegovu viziju, stavove. Poštovao neizmeran rad. Nažalost, zaustavili su ga samo posle dve godine, a to, ma koliko on brzo hodao, nije bilo dovoljno za 15 koje smo izgubili.“
Tridesetrogodišnji Darko Mandić dežurao je pored premijerovog groba. Svaki dan, čitavih godinu i dva meseca. „Svake godine, 12. marta, ja sam tu. I vidim, svake godine sve više ljudi dolazi na premijerov grob, na pomen. To govori više od svega o njegovoj viziji Srbije i onome što smo izgubili.“
Inače, počast ubijenom premijer odali su juče i lider DS-a i predsednik Srbije Boris Tadić, rukovodstvo stranke i svi ministri u Vladi iz redova te stranke. Sveće su zapalili i supruga ubijenog premijera Ružica Đinđić i njegova deca Jovana i Luka. Tokom čitavog dana Vlada Srbije, političke stranke i nevladine organizacije odavale su poštu i obeležavale pet godina od ubistva prvog premijera Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića, ali u različito vreme i na različitim mestima.
Članovi Vlade Srbije, na čijem čelu je bio Zoran Đinđić, položili su vence na spomen-ploču i upalili sveće u dvorištu Vlade, na mestu gde je Đinđić ubijen. Potpredsednik Vlade Srbije i ministar finansija u Đinđićevoj vladi Božidar Đelić izjavio je da je ponosan što je bio član vlade Zorana Đinđića i ocenio da se pet godina nakon njegovog ubistva „vidi koliko nam nedostaje“. „Važno je da Srbija Zorana Đinđića pobedi 11. maja i to će biti način da budemo verni njegovom delu. Moramo da napravimo vladu koja će nas uvesti u EU“, kazao je Đelić.
Bivši premijer Srbije Zoran Živković rekao je da su „vlade Vojislava Koštunice vratile Srbiju deceniju i po unazad“, da Srbija još nije pod sankcijama, ali da je po svemu ostalom u 1991. godini, te da su izbori šansa da se izabere prodemokratska i proevropska vlast. Polaganju venaca prisustvovali su kao članovi Đinđićeve vlade, osim Živkovića i Đelića, Goran Pitić, Gašo Knežević, Rodoljub Šabić, Gordana Matković, Slobodan Milosavljević, Aleksandar Vlahović, Dragan Domezet, Dragoslav Šumarac, Nebojša Čović i Dragan Milovanović.
Premijer Vojislav Koštunica i članovi njegovog kabineta položili su venac u dvorištu zgrade Vlade Srbije. Članovi Vlade su minutom ćutanja odali poštu ubijenom premijeru Đinđiću.
Predstavnici Liberalno demokratske partije, na čelu sa Čedomirom Jovanovićem, položili su venac na spomen-ploču u dvorištu Vlade Srbije i upalili sveće na mestu gde je pre pet godina ubijen premijer Zoran Đinđić. Više stotina pristalica i članova LDP je do zgrade Vlade došlo pešice centralnim gradskim ulicama od sedišta stranke u Siminoj ulici. Oni su potom pešice, „šetnjom za Zorana“, otišli do Novog groblja i položili vence na Đinđićev grob.

Vesna Pešić:
Ubijen da bi naš put u EU bio sprečen
Predsednica Političkog saveta LDP Vesna Pešić izjavila je da je premijer Zoran Đinđić ubijen da bi se sprečilo da Srbija uđe u Evropu, da su odmah posle oktobarskih promena u Srbiji počele da deluju antievropske snage.

Gernot Erler:
Đinđićevo razmišljanje je dobar orjentir
Povodom godišnjice smrti premijera oglasio se i nemački državni ministar Gernot Erler na skupu u nemačkoj fondaciji „Fridrih Ebert’’. On je dodao da bi podsećanje na nasleđe i razmišljanja Zorana Đinđića moglo pomoći građanima Srbije da se bolje orijentišu.

Dragoljub Mićunović:
Njegova smrt treba da bude podstrek
Sigurno da je to ogroman gubitak i za Srbiju i za DS i za, naravno, ceo demokratski pokret. Međutim, njegova smrt treba da bude samo podstrek drugima da se tim putem velikom energijom i željom nastavi i ostvare zajednički ideali.


Zoran Đinđić o Kosovu
Septembra 2001. godine premijer Đinđić je konstatovao da međunarodneinstitucije na Kosovu stvaraju potpuno nezavisnu državu, prebacujući državne ingerencije na kosovske institucije. Najavio je da će Beograd tražiti da se kosovskim Srbima da status koji uživaju Hrvati u Federaciji BiH. Zalagao se za teritorijalnu autonomiju za Srbe na Kosovu i specijalan pravni status, uz formiranje posebnih srpskih institucija.
Januara 2003. godine Đinđić je izjavio da je „pravo vreme“ da se pokrene pitanje statusa Kosova, upozoravajući da tu „nastaje jedna nezavisna država“. Rekao je da država ima strategiju za Kosovo i da je „prošlo vreme čekanja“, kao i da Srbija treba da traži da je Evropska unija uzme u zaštitu. Njega su oštro kritikovali DSS i Koštunica što poteže to pitanje kada je zapadna diplomatija okrenuta Iraku. Tada je potpredsednik DSS Dragan Maršićanin ocenio da je „nezamislivo“ otvoriti pitanje konačnog statusa Kosova pod sadašnjim okolnostima i da to može da učini samo neko po stranim instrukcijama.
Februara 2003. premijer Đinđić najavio je da će uputiti pismo nadležnim međunarodnim institucijama u kojem će zatražiti dosledniju primenu Rezolucije 1244 UN u traženju rešenja za status pokrajine. „Postoje dve stvari koje tražim. Prvo, da se ne prenose nadležnosti bezbednosti na lokalne strukture vlasti na Kosovu bez konsultovanja i saglasnosti sa Jugoslavijom. Drugo, ako kažu da se stvaraju uslovi za smanjenje snaga NATO, znači da su se stekli uslovi za povratak naših snaga.“
Deset dana pre atentata, 2. februara 2003. godine, premijer Đinđić zatražio je povratak naše vojske na Kosovo. On je izrazio zabrinutost zbog mogućnosti da Unmik poveri neke poslove obezbeđenja lokalnim vlastima kosovkih Albanaca. Rekao je da bi takav potez uticao na odluku o konačnom statusu pokrajine. Komandant NATO-a za jugoistočnu Evropu, admiral Gregorij Džonson odgovorio je da nema potrebe da na Kosovu deluje bilo koja vojska osim pripadnika misije Kfora koje predvodi NATO.
Đinđić je zatražio hitan razgovor o statusu Kosova i uputio pisma liderima Velike Britanije, Amerike i Rusije Toniju Bleru, Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu. Đinđić je u pismima upozorio da Kosovo klizi u nezavisnost, zatražio hitne pregovore o statusu i izneo svoj predlog - Kosovo treba podeliti. Zalaganje za podelu Kosova takozvane patriotske snage u Srbiji ocenile su kao veleizdaju.

Šta je rešenje
Prva opcija je federalizacija u kojoj bi Albanci i Srbi imali sličan status kao Muslimani i Hrvati u Federaciji BiH. Ovakvo konstituisano Kosovo bi imalo asimetričan status u odnosu na Srbiju: više od pokrajine, manje od federalne jedinice. Druga opcija bi se ugledala na Kipar, sa teritorijalnom demarkacijom, ali nepromenjenim granicama. U ovom slučaju, Srbi bi organizovali svoj politički život uglavnom u severnom Kosovu. Podrazumeva se da će manjinska prava biti garantovana u enklavama/ili pojedincima na teritoriji sa administracijom druge nacije i da će verski objekti kulturni spomenici biti zaštićeni.
Treća opcija, u slučaju da ove dve ne uspeju, biće promena granica sporazumom. U tom slučaju, srpska nacionalna zajednica bi dobila svoj deo teritorije... Međutim, trebalo bi da budemo dovoljno hrabri i da se suočimo sa najdramatičnijom opcijom - trećom.“

O Evropi i EU
Moj prioritet je da uklonim sve prepreke koje vode ka ubrzanom vraćanju zemlje u Evropu, ne razmišljajući da li su te prepreke na opravdan ili neopravdan način postavljene.
Naš cilj je, i mi našu zemlju vidimo da 2004. godine bude zvanični kandidat za Evropsku uniju, da 2010. godine bude ravnopravni član Evropske unije. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, bilo da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao čoveka koga drže pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja.
Dakle, da se pogledamo u oči i kažemo: ako hoćemo cilj, moramo da hoćemo i sredstva koja vode do tog cilja. Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili.
Možda ćemo po pitanju Haga ponovo doći u situaciju da biramo - da li idemo svojim putem u pustinju ili u Evropu. Ja sam za Evropu.
Želim da vam kažem nešto kao činjenicu, ne kao upozorenje: Ovo je naša istorijska šansa. Ukoliko je ne iskoristimo u narednih 10 ili 20 godina, nećemo imati nijednu sledeću.
Naša parola je: postati ravnopravni deo sveta, da naša deca i unuci imaju svoju budućnost, kako je ne bi tražili u drugim zemljama.
Mi od Evrope, koja je 200 godina bila izvor problema za nas i Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata, hladnog rata, očekujemo da nam sada, kada je konačno stala na svoje noge, vrati to što nam je dužna.
Da naši ljudi ne bi odlazili u svet, potrebno je da svet dovedemo u zemlju.
U Evropu nas u stvari vode tri puta. Prvi podrazumeva jačanje političkih i javnih institucija političkog sistema, demokratske izbore, nezavisno sudstvo i medije, prava pojedinaca, građana, grupa, partija, crkava, etničkih zajednica. Drugi put je ekonomija, koja finansira troškove društva, ekonomija koja je konkurentna, dok je treći put u jačanju javnih servisa, administracije, zdravstva, školstva i drugih službi koje treba da budu takve da građani budu zadovoljni. Pomenuo bih još i iskorenjivanje kriminala, kao i rešavanje problema siromaštva. To su polja gde se mere napredak i naša brzina i sposobnost za integraciju.
Evropa ne želi zemlju čije će probleme da rešava, ona želi stabilnu „porodicu“. Šanse su nam u tom pogledu veoma dobre i nikad bolje u našoj istoriji, ali one neće biti pred nama unedogled. Te šanse moramo da iskoristimo sada, s obzirom na to da smo dosad kao zemlja i narod šanse samo propuštali.
Mi smo u tome unikat. Proučio sam istoriju reformi u pojedinim zemljama i mi smo jedini primer gde se reforme sprovode po planu, dok na nivou političkih organizacija vlada prilična konfuzija. Imamo dva-tri primera gde je nejedinstvo zakočilo reforme - Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Makedonija. S druge strane, imamo Mađarsku, Poljsku, Češku, Sloveniju, gde se reforme ubrzano sprovode i gde oko toga postoji potpuni konsenzus. Reformska situacija nije kod nas lošija nego što je u Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj, s tim što su oni u tome imali potpuno jedinstvo. Kod nas je 2002. bila godina političkog nejedinstva i sigurno je da bi reforme bile brže da je jedinstva bilo.
Reforme bi bile brže da smo bili jedinstveni, a ono što se dešavalo manifestacija je naših kapaciteta, ali i sposobnosti Vlade. Manjkavost reformi više leži u strukturama vlasti, administrativnog aparata, nego u preprekama koje se postavljaju izvan nas.
U tehnologiji promena redosleda poteza na prvom mestu zahteva odlučno rukovodstvo koje probleme mora da rešava na dnevnoj bazi i uspostavlja elementarne mehanizme za sprovođenje odluka.
Moja filozofija srpske istorije jeste da smo izgubili ceo 20. vek, i uveren sam da 21. vek može da bude vek naših postignuća.

Izvor: Blic

Danilović: Daleko od pune istine o ubistvu Đinđića
Autor: Tanjug | 12.03.2008 - 21:53

Punomoćnik porodice ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića advokat Rajko Danilović večeras je ocenio da smo "daleko od pune istine o ubistvu, jer nema političke volje da se ta stvar ispita".

Danilović je rekao da je prvostepeno Sudsko veće posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu "u potpunosti rešilo optužnicu", da se zna ko su organizatori a ko je neposredni izvršilac ubistva.
"Ostala je tajna, nedovršena priča ko je stajao iza tog ubistva", kazao je Danilović u emisiji "Poligraf" TV B92.
Prema njegovim rečima, pobuna "crvenih beretki" bila je "generalna proba ubistva Đinđića pa i menjanje političkog režima".
O rezultatima ispitivanja političke pozadine ubistva Đinđića, Danilović je kazao da su to inicirali punomoćnici oštećenih a ne Specijalno tužilaštvo i da prema saznanjima punomoćnika "tu nije urađeno ništa osim spektakularnog hapšenja okružnog tužioca Radeta Terzića koji se sumnjiči da je pustio iz pritvora neke članove "zemunskog klana".
Danilović je ocenio da je kod hapšenje Terzića u pitanju "zla namera da se onemogući taj posao (ispitivanje pozadine ubistva Đinđića)".
O suđenju, Danilović je rekao da su neki mediji imali "kvazi stručnjake" koji su osporavali nesporna veštačenja, i da je u sudnici bilo nešto čega nije bilo, ali da je Sudsko veće uz velike napore došlo do rezultata.
U posebnom odeljenju Okružnog suda, 23. maja prošle godine, izrečena je prvostepena presuda za ubistvo Đinđića kojom su na po 40 godina zatvora osuđeni nekadašnji komandant JSO Milorad Ulemek Legija i bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović. Na po 35 godina zatvora osuđeni su Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević i Sretko Kalinić. Na po 30 godina osuđeni su Željko Tojaga, Branislav Bezarević, Miloš Simović, Milan Jurišić i Dušan Krsmanović, dok je Saši Pejakoviću izrečeno osam godina zatvora.

Izvor: Blic

"Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete!"

Ivo Andrić

Ovo upravo opisuje dubiozu u kojij se srpski narod nalazi zadnjih 50-60 godina i iz koje ce vrlo vrlo tesko izaci. Jednom, kada je najblize bio da se konacno osvesti i krene napred, culi su se pucnjevi u dvoristu vlade.....A posledice toga trpimo i danas i ko zna koliko jos.....

Hahhahahhahaha kakve gluposti sve nece da napisu pa ne mogu da verujem pa da sledeci naslov je da je on ostao ziv mi bi bili nuklearna sila broj 1 u svetu i drzali bi i ameriku i rusiju za muda vukli bi ih za usi i terali da klece pred nama, o Gospode Boze kakvih debila sve nema na ovom svetu, i sto je najgore imaju prava da skrabaju po novima ovakve baljezgarije!

On je ovo rekao kao zakljucak iz istorije srpskoga naroda a sad nam se desava da pravimo iste greske iz proslosti