Pokucaj na vrata sudbine svoje... Možda će ti otvoriti put u dubinu duše... Zrak svetla što prolazi kroz odškrinuta vrata... Čeka da pokaže mesto tvojih sećanja... Zaboravi na brige i prepusti se misli... Jer jedino tako ćeš shvatiti poruku srca... I jedino tada ćeš biti neizmerno srećan...
Dugo sam sedeo i razmišljao o vremenu prošlom... Tražio pouke i pokušavao proniknuti u tajnu života... Naći odgovor zašto čovek toliko grešaka pravi... A kasnije se kaje što nije na vreme učinio ništa... Shvatio sam da nije samo sudbina podelila uloge... Već i mi sami idemo putem neizvesnog...
Prelepi andjele, što zamahom krila šalješ vetar koji mi miluje lce... Svojim glasom budiš želju da te grlim i ljubim beskrajno dugo... Deo si mene, pola moga sveta, duboko utkana u moju dušu... Moja jedina i najveća ljubav zauvek...
Ponekad tako razmišljam i pitam se da li si stvarna... Možda sam te izmislio, stvorio u vom umu... Toliko si jedinstvena, toliko meni bliska, i toliko prijaš, da sebe ne mogu zamisliti bez tvog pogleda i poljupca... I čitava večnost sa tobom je malo vremena... Želim se stopiti s tobom, kao što se stope dve kapi rose na jutarnjem suncu...
Moj si vazduh koji dišem... Predivna polarna svetlost, aurora borealis mojih osećanja i želja... Niti jedna reč, jedan stih ili slika, ne mogu dočarati tvoju lepotu... Samo mogu preneti jedan njen delić, jer ti si jedinstvena...
09. Dec 2012, 00:59:54
