Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 19. Apr 2014, 03:50:05
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
2 3 ... 5
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Misterije  (Pročitano 24918 puta)
15. Maj 2009, 15:31:09
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne Diraj Tigra Dok Se Igra!

Zodijak Cancer
Pol Žena
Poruke 23819
Zastava Izgubljena u vremenu i prostoru
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
Misterije Maja    


Duboko unutar džungli Meksika i Gvatemale šireći se ka vapnenačkom grebenu poluostrva Yucatán [Jukatan] nalaze se čuveni hramovi i palate civilizacije Maja. Dok je Evropa bila zavijena u Srednjevekovnu tamu, ovaj inovativni narod sačinio je astronomske mape neba, razvio jedini pravi i originalni sistem pisanja na američkom kontinentu, usavršio matematiku i neverovatno precizan kalendar. Bez prednosti koje pružaju metalne alatke, bez zaprežnih životinja pa čak i bez točka, Maje su gradili velike gradove koji i danas zadivljuju svojom arhitektonskom preciznošću i raznolikošću. Njihovo kameno nasleđe, koje je preživelo mnoge vekove, nastavlja da živi na mestima poput Palenque, Tikal, Tulum, Chichén Itzá, Copán i Uxmal, kao i među sedam miliona potomaka civilizacije Maja.

Misterije civilizacije Maja


Maje su verovatno najbolje poznata kultura od svih klasičnih civilizacija koje su se razvile na području koje danas nazivamo Mezoamerika. Javljaju se na poluostrvu Yucatán oko 2600. godine pre Hrista, vrhunac dostižu negde oko 250. godine nove ere na teritoriji današnjeg Meksika, Gvatemale, severnog Belizea i zapadnog Hondurasa. Gradeći na nasleđenim izumima, znanjima i idejama ranijih civilizacija kao što su Olmeci, pamte se i po svojoji studioznoj i dekorativno bogatoj ceremonijalnoj arhitekturi, uključujući hramove-piramide, palate i opservatorijume sagrađene u potpunosti bez korištenja metalnih alatki. Bili su vešti zemljoradnici, krčili su velike površine tropske šume i gradili pozamašne podzemne rezervoare za kišnicu tamo gde nije bilo dovoljno površinske vode. Poznavali su i veštine pletenja, bili dobri grnčari i krčili puteve kroz džungle i močvare podstičući razvoj zanata i razmenu zanatlijskih proizvoda sa udaljenim narodima i plemenima.

Oko 300. godine pre Hrista Maje su usvojile hijerarhijski sistem vladavine sa kraljevima i plemstvom. Civilizacija se zatim razvila u detaljno strukturisana kraljevstva tokom Klasičnog perioda koji je trajao od 200. do 900. godine nove ere. Njihovo društvo sastojalo se od mnogo nezavisnih država, a svaka od njih imala je sela u kojoj su se stanovnici pretežno bavili poljoprivredom ali i urbana središta sagrađena oko ceremonijalnih centara. Civilizacija Maja počinje da propada oko 900. godine nove ere kada su - iz razloga koji do danas ostaju pod velom misterije - Maje sa juga napustile svoje gradove. Kada su Maje sa severa asimilirane u društvo Tolteka oko 1200. godine nove ere njihova dinastija je praktično i završena, iako su neki periferni centri nastavili da prosperiraju sve do dolaska Španskih Konkistadora početkom XVI veka.

Istorija Maja može da se okarakterizuje kao ciklus uspona i padova: gradovi-države se uzdižu do slave pa zatim propadaju samo da bi bili zamenjeni novim, još većim. Mogla bi, također, da se okarakterizuje i kao istorija kontinuiteta i promene, vođena religijom koja ostaje temelj njihove kulture. Oni koji i danas poštuju drevne Majanske tradicije kao što su verovanje u uticaj kosmosa na živote na zemlji i potreba iskazivanja poštovanja Bogova kroz rituale izražavaju se kroz moderni spoj Hrišćanstva i Majanske vere.

Ljudi, Geografija i Jezik Maja



Pradomovina Maja naziva se još i Mezoamerika, etno-geografsko područje u Centralnoj Americi koje obuhvata Gvatemalu, Belize, severozapadne delove Hondurasa i El Salvadora i Meksičke provincije Yucatán, Quintana Roo, Campeche i Tabasco. Postoje indicije da je narod koji zovemo Maja migrirao iz Severne Amerike na visoravni Gvatemale oko 2600. godine pre Hrista, živeci seoski, poljoprivredni način života. Kultura pre-klasičnih Maja mnogo toga preuzela je od starije civilizacije Olmeka koja je doživela procvat oko 1200 godina pre Hrista.

Do trenutka kada je civilizacija Maja dostigla svoj vrhunac (200-900. godine nove ere), Maje su se prostirale na oko 311 hiljada kvadratnih kilometara teritorije podeljene u tri glavna područja:
Nizinsko područje tropskih šuma, koje se proteže od severozapada Hondurasa kroz Petén regiju Gvatemale u Belize i Chiapas. Ovo područje postalo je srce civilizacije Maja Klasičnog perioda i ponosilo se veličanstvenim gradovima kao što su Copán, Yaxchilán, Tikal i Palenque.
Visoravni Gvatemale i obale Pacifika, gde je uticaj Asteka u ranom klasičnom periodu prouzrokovao razlike u kulturnom razvoju Centralnih, ili Maja nizije
Severno poluostrvo Yucatán, gde se nalaze Labná, Chichen Itzá i Uxmal, karakterizuje oskudna vegetacija, tanak sloj zemlje i malo površinske vode. Nakon kolapsa gradova u nizijama, na kraju klasičnog perioda, pojačala se migracija Maja na Yucatán gde su nastavili da žive sve do dolaska militantno nastrojenih Tolteka.


Reke: Nekoliko reka izvire u planinama i teče prema Tihom Okeanu na zapadnoj obali i prema Meksičkom zalivu u južnim nizijama Petén-a. Ove reke su služile kao plovni putevi za kanue na putu od jednog grada ka drugom. Većina Majanskih gradova klasičnog perioda izgrađena je pored reka koje su obezbeđivale vodu za stanovništvo kao i plovne puteve i pristup trgovinskim rutama. Samo u nizijama severnog Yucatána nema većih reka.

Prašuma: Većina Mezoamerike, izuzev planinskih masiva vulkanskog porekla, prekrivena je gustom prašumom. Prašuma predstavlja neku vrstu staklene bašte, sa mnogo toplote, vode i svetlosti i u njoj raste izuzetno velik broj različitih biljnih vrsta. Za razliku od bogatog humusa koje obezbeđuju šume umerenog temperaturnog pojasa, zemljište u prašumi je siromašno i slabog kvaliteta. Da bi preživela, tropska vegetacija je razvila vrlo efikasan sistem korenja koje apsorbuje hranjive sastojke iz uginulih biljaka koje se brzo raspadaju zbog visoke temperature i vlažnosti vazduha.

Zemljište: Zemljište visokog kvaliteta preovladava u nižim delovima visoravni na jugu gde su vulkanske erupcije obogatile tlo. Kontinentalna klima i plodne doline učinile su visoravni na jugu popularnim područjem za naseobine i pored pretnje erupcija vulkana u okolini. Danas na ovom području živi najveći broj pripadnika Maja naroda.

Jezik: Iako su narodi koji su govorili jezikom Maja na ovom području međusobno delili mnoge sličnosti, njihova geografska raspršenost uslovila je evoluciju jezika u mnogo srodnih jezika i narečja, ali sa dovoljno različitosti da u današnje vreme različite grupe Maja naroda ne mogu da se međusobno razumeju. Ovakva raznolikost jezika nimalo ne doprinosi naporima da se prevedu hijeroglifski zapisi drevnih gradova-država. Naučni svet još uvek pokušava da rekonstruiše porodično stablo jezika Maja i danas nalazimo različite interpretacije, ali je opšte prihvaćeno da je četiri ili pet jezičnih grupa nastalo još u Srednjem Pre-klasičnom periodu.


Drevni gradovi Maja



Gradovi Maja bili su ritualni i administrativni centri regija koje su se sastojale od samih gradova i okoline koja se bavila poljoprivredom. Najveći gradovi bili su prilično gusto naseljeni. U jednom od najvećih centara, Tikalu na primer, na površini od samo 15 kvadratnih kilometara nalazilo se preko 10 hiljada individulanih građevina, u rasponu od hramova-piramida pa do koliba sa krovom od pletenog pruća. Procenjeno je da je Tikal imao oko 60 hiljada stanovnika, čineći gustoću stanovništva nekoliko puta većom od one koju su imali prosečni gradovi Evrope i Amerike toga doba. Tipičan grad Maja Klasičnog perioda obično se sastojao od serija stepenastih platformi na kojima su se potom zidale građevine. Ovakve strukture okruživale su velike trgove ili parkove. Arhitekturu Maja karakteriše sofisticirani osećaj za dekoraciju i umetnost, izražen kroz bareljefe i zidno slikarstvo. U glavnim centrima, poput Tikala, velike građevine i kompleksi su verovatno bili povezani kamenim putevima ili prolazima.

Gradovi Maja retko su bivali raspoređeni u pravilne mreže i čini se da su razvijani neplanski. Maje su bile u stanju da ruše hramove i palate i grade ih ponovo iznova i tako kroz vekove. Zbog ovako nasumičnog načina gradnje, danas je često veoma teško sa sigurnošću odrediti tačne granice gradova Maja. Neki gradovi bili su okruženi odbrambenim kanalima i zidovima ali je ovakav način gradnje neobičan kada su Maje u pitanju. Gradske zidine retka su pojava, sa izuzetkom nekoliko nedavno otkrivenih gradova iz vremena kolapsa Maja civilizacije, kada su odbrambeni zidovi odjednom podignuti oko gradova pod opsadom.

Hramovi-piramide bile su najimpozantnije građevine grada Maja Klasičnog perioda. Građene su na ručno klesanim blokovima krečnjaka i nadvisivale su sve ostale okolne građevine. Iako su sami hramovi imali jednu ili više prostorija, one su bile toliko uske da su verovatno korištene samo u ceremonijalne svrhe bez masovnog prisustva javnosti.

Iako su hramovi-piramide bile najveće strukture u gradu Maja, velika većina građevina bile su palate, jednospratne zgrade građene kao hramovi-piramide ali na mnogo nižim platformama i sa nekoliko desetaka prostorija obloženih gipsom. Za razliku od hramova-piramida, palate su često sadržavale jedno ili dva velika unutrašnja dvorišta.

Danas nema usaglašenog objašnjenja čemu su ustvari služile ovakve palate. Vladari i vladajuća kasta mogla je da živi na ovakvim mestima, iako su prostorije veoma sabijene, male i spartanski opremljene. Arheolozi predlažu verziju po kojoj je plemstvo verovatno živelo u građevinama koje su imale mnogo kraći vek trajanja i kojima se danas izgubio svaki trag. Po njihovom mišljenju, u ovakvim palatama sa malim, gusto sabijenim prostorijama mogli su da žive monasi ili sveštenici, iako nalazimo veoma malo dokaza o postojanju monaških redova ili religijskih organizacija među narodima Maja.

Neke regije imale su veoma malo površinske vode pa su neki gradovi, Tikal naprimer, imali velike veštačke rezervoare za vodu kako bi stanovnici mogli da čuvaju rezerve vode koju su koristili tokom sušne sezone. Mnogo gradova ponosilo se plesnim podijumima, neki su imali javna kupatila, verovatno usvojena iz Meksika. Važniji gradovi imali su spomen ploče i spomenike podignute na popločanim trgovima ili ulicama, obično ispred važnih hramova i palata. Spomen-ploče su se nalazile na malenim platformama koje su podržavale strukturu hramova-piramida i obično se ispred njih nalazio nizak i na vrhu ravan oltar.


Društvo



Prvi stanovnici koji su naseljavali poluostrvo Yucatán bili su lovci koji se pojavljuju pre oko 11.000 godina. Živeli su nomadskim načinom života okupljeni u mala porodična plemena. Oko 2500.godine pre Hrista započeli su uzgoj žitarica i napustili nomadski način života smestivši se u sela okružena kukuruznim poljima.

Maje su stvarale obradive površine sekući i paleći šume. Uzgajali su žitarice ali i pasulj, tikve i duvan. Na zapadnim visoravnima do obradivog zemljišta dolazili su pravljenjem terasa na obroncima i padinama brdovitih terena, u nizijama su krčili šume. Svake dve godine pomerali su bašte i njive na nove lokacije, a iskorišteno zemljište su ostavljali netaknuto deset godina kako bi zemljište imalo vremena da se obnovi.

Živeli su u malim selima u kojima su kuće imale popriličan broj članova familije. Njihove kuće sa krovom pletenim od pruća obično su imale jednu veliku prostoriju, koja je bivala pregrađena drvenim stubovima, međusobno povezanim pletenim prućem i oblepljenih blatom čineći zidove. Ovakve kućice služile su prvenstveno za spavanje, a dnevne aktivnosti kao, naprimer, kuvanje obavljale su se napolju. Podela rada između muškaraca i žena bila je jasno definisana. Muškarci su gradili kuće i obrađivali zemlju a žene pripremale hranu, pravile odeću i brinule se o svim ostalim potrebama domaćinstva. Ovakve davne metode i porodične tradicije preživele su vekove i danas se praktikuju u mnogim seoskim sredinama.

Do Srednjeg Preklasičnog perioda, verovanja i ideje Olmeca naroda o hijerarhijskim metodama organizovanja društva verovatno su se infiltrirale u društvo Maja. Maje na visoravnima juga ujedinile su se pod vođstvom kraljeva ili poglavica visokog ranga, ali je većina Maja nizija izdržala pritisak da se povinuje, zadržavajući plemenske konfederacije koje nisu priznavale veći autoritet od onog kojeg su imale njihove seoske starešine. U Kasnom Preklasičnom periodu pojavljuje se «ahau», ili kralj, i niču kraljevstva širom Maja teritorija. Sledećih hiljadu godina obeležili su prisustvo kraljeva i kraljevina među narodima Maja.

U svakom takvom kraljevstvu, društvo je bilo organizovano hijerarhijski, uključujući kraljeve, plemstvo, učitelje, pisare, ratnike, arhitekte, administratore, zanatlije, trgovce, radnu snagu i zemljoradnike. Pored glavnog grada, kraljevstva su uključivala i okolne gradove, sela i zaseoke i poveće zemljoradničke farme u vlasništvu bogatijih familija.

Verovatno postoji više razloga koji su naveli Maje da napuste stari način života sa malim poljoprivrednim zajednicama kojima su vladale lokalne starešine i prihvate novi način života u kompleksnim kraljevstvima Klasičnog perioda. Pronalazak načina za sakupljanje kišnice i racionalnije korištenje obradivog zemljišta koje je donosilo više prinosa verovatno su dva najvažnija činioca koja su omogućila promenu. Brojna radna snaga organizovana je u izgradnju i održavanje kompleksa vodovoda (rezervoara, cisterni i kanala) i brigu oko obradivog zemljišta. Ova dostignuća omogućila su povećanja u proizvodnji hrane, omogućavajući stvaranje zaliha koje su zatim omogućile razvoj i jačanje trgovinskih puteva sa okolnim državama/kraljevstvima, ali i porast stanovništva. Potreba za vladom koja bi se brinula o brojnim detaljima novog, komplikovanijeg urbanog i seoskog načina života može delimično da objasni razloge koji su naveli Maje da prihvate kralja kao vrhovnog vladara.

Gradovi koji su nastavili da rastu po veličini i broju stanovnika zauzimali su i koristili sve više i više obradivog zemljišta. Broj stanovnika je rastao iz dana u dan, delom zahvaljujući prilivu ljudi izvan granica regija. Porast stanovništva, suše i uništeni ili nedovoljni prinosi žitarica dovodili su do nestašica hrane i slabije ishrane među stanovništvom. Kada bi žetva propala, stanovništvo je bivalo primorano da se preseli na drugo mesto kako bi preživelo. Pored toga, još nekoliko stvari moglo je da utiče na kolaps gradova u južnim nizijama oko 900.godine nove ere:
Razvoj neprijateljstava u kasnijem Klasičnom periodu
Visoka cena sve češćih ratovanja
Troškovi izdržavanja kraljeva i plemstva i građenja sve većih, viših i komplikovanijih hramova
Žrtvovanje običnog naroda ( u ranom Klasičnom periodu samo kraljevi i zarobljeno plemstvo bivalo je prinošeno kao žrtva bogovima)

Koji god bili razlozi za to, Maje su odlučili da se vrate mnogo jednostavnijem načinu života, gajeći kukuruz i živeći u malenim selima kako, uostalom, žive i danas.

Maje sa severa također su ušli u novu fazu kada su pali pod uticaj Tolteca i drugih grupa koje zu živele na poluostrvu Yucatán. Ova era nastavila se sve do dolaska Španskih Konkistadora 1541.godine, era koja se pretvorila u mračan period u kojem je spaljivana Maja literatura u nameri da se u potpunosti uništi i izbriše religija Maja naroda.

Kosmologija i religija Maja


Maje su verovali u cikluse stvaranja i uništavanja koji se ponavljaju i ako na svaki od njih gledamo kao na eru, svaka traje oko 5.200 modernih godina. Sadašnji ciklus je po verovanju Maja počeo 3114. ili 3113. godine pre Hrista po našem kalendaru, i trebalo bi da završi 2011. ili 2012. godine. Sa znanjem koje danas posedujemo o Maja civilizaciji nije nam lako da rekonstruišemo i razumemo u potpunosti njihovu kosmologiju, mada je jasno da su verovali da je Zemlja ravna i da ima četiri ugla. Svaki ugao nalazio se na mestu velike važnosti i imao svoju određenu boju; crvena je bila za istok, bela za sever, crna za zapad i žuta za jug. Centar je bio mesto za zelenu boju. Neke Maje su također verovale da je nebo sastavljeno od više slojeva i da ga na uglovima drže četiri božanstva neopisive fizičke snage koja su zvali «Bacabs». Druge Maje su verovale da je nebo naslonjeno na četiri drveta različite boje i vrste sa zelenim ceiba drvetom u sredini.

Zemlja u svojoj ravnoj formi je po njihovom verovanju ustvari bila površina leđa džinovskog krokodila koji se odmara u bazenu punom vodenih ljiljana. Kao što je zemlja imala svog krokodila, tako je nebo imalo svoju dvoglavu zmiju, koncept koji se verovatno bazira na činjenici da je reč «nebo» u rečniku Maja veoma slična reči «zmija». Na hijeroglifima, ne samo da je telo nebeske zmije označeno njenim vlastitim znakom ukrštenih traka, već i sa Suncem, Mesecom, Venerom i drugim nebeskim telima.

Verovalo se da nebo ima trinaest slojeva i da svaki zaseban sloj ima svoje božanstvo. Najviše od svih bila je muan ptica, nalik vrsti sove. Podzemlje je imalo devet različitih slojeva, a svaki od njh imao je pripadajućeg Gospodara Noći. Podzemni svet bio je hladno i nesrećno mesto i, prema verovanju, destinacija za većinu Maja posle smrti. Nebeska tela kao što su Sunce, Mesec i Venera su također, prema verovanju, prolazila kroz Podzemni svet svaki put kada nestanu ispod horizonta.

Danas se veoma malo zna o božanstvima Maja. Maje su imale velik broj božanstava, a barem 166 imalo je i svoje ime. Svaki od njih posedovao je nekoliko aspekata. Neki su bili i muškog i ženskog pola, neki su pak mogli da budu i mladi i stari istovremeno, i svako božanstvo koje je predstavljalo neko od nebeskih tela imalo je i svoje drugačije lice za Podzemni svet, koje se pojavljivalo kada božanstvo «umre» svake večeri. Neki izvori pominju jedno vrhovno božanstvo, po imenu Itzamná, zaštitnika umetnosti i nauke koje je zaslužno i za stvaranje pisma. Njegova supruga bila je Ix Chel, boginja pletenja, medicine i rođenja, a bila je i drevna boginja Meseca.

Uloga sveštenstva bila je blisko povezana sa kalendarom i astronomijom.. Sveštenici su kontrolisali učenje i rituale i bili zaduženi za računanje vremena, festivale, ceremonije, verske praznike i proslave, proricanje budućih događanja, lečenje bolesti, pisanje i rodoslove. Sveštenici su mogli da zasnivaju bračne zajednice i sinovi su često dobijali priliku da naslede položaje svojih očeva.

Svi rituali Maja zasnivali su se na Svetom Cikličnom kalendaru koji je imao 260 dana i svi ritualni obredi imali su simbolična značenja. Uzdržavanje od polnih odnosa strogo se poštovalo pre i za vreme takvih obreda, i samopovređivanje je bivalo podsticano kako bi se obezbedila krv kojom su se posvećivale relikvije. Elita je bila opsednuta krvlju - kako vlastitom tako i onom njihovih zarobljenika - i ritualna puštanja krvi bila su glavni deo bilo koje važnije svetkovine u kalendaru. Ritualno puštanje krvi također je priređivano kako bi se odobrovoljili bogovi, i kada je civilizacija Maja počela da propada, vladari velikih teritorija su, kako nam govore pronađeni dokazi, u žurbi priređivali ritualna puštanja krvi u gradovima širom teritorija pod kontrolom ne bi li očuvali svoja raspadajuća kraljevstva.

Kao ljudske žrtve prinošeni su zatvorenici i zarobljenici, robovi i posebno deca; siročad i deca iz nedozvoljenih odnosa koja su kupovana specijalno za ovakve prilike. Pre ere Tolteka umesto ljudskih žrtava češće su kao žrtve prinošene životinje - ćurke, psi, veverice, prepelice i iguane samo su neke od vrsta koje su smatrane dostojnim Bogova Maja.

Za vreme prinošenja ljudskih žrtava sveštenik je kao pomoćnike imao četiri starija muškarca zvana chacs, nazvana u čast Boga Kiše, zvanog Chac. Oni bi za vreme ceremonije držali žrtvu za ruke i noge dok bi joj druga osoba zvana nacom otvarala grudni koš. Sve bi se ovo dešavalo uz prisustvo chilam-a, šamana koji je primao poruke bogova u stanju transa i čija proročanstva je tumačilo prisutno sveštenstvo.

Maje su verovale da, nakon smrti, ljudi ulaze u svet Podzemlja kroz pećine ili kroz cenote. Kralj bi, nakon smrti, pratio put povezan sa kosmičkim kretanjem Sunca i zatim pao u Podzemni svet; ali su kraljevi posedovali natprirodne moći i bivali su ponovo rođeni u Zvezdanom Svetu i postajali bogovi. Strah od smrti prirodnim putem bio je rasprostranjen među narodima Maja, pogotovo zato što mrtvi nisu «automatski» išli u raj. Obični ljudi sahranjivani su ispod podova vlastitih kuća, usta su im punjena hranom i kamenčićima od žada. Sahranjivani su sa predmetima religijskog karaktera kao i predmetima koje su koristili za vreme života; grobnice sveštenika sadržavale su knjige.

Plemstvo je bivalo kremirano - običaj Meksičkog porekla - i hramovi su podizani iznad njihovih urni. U ranijim vremenima, plemstvo je sahranjivano u komore ispod mauzoleja. Neke Maje su čak mumificirale glave preminulih velikaša. One su potom čuvane u porodičnim kapelama i «hranjene» u regularnim intervalima.

Nakon invazije španskih Konkistadora pojavljuje se mnogo sličnosti između hrišćanskih verovanja i verovanja Maja. Neki arheolozi ukazuju na mnoge sličnosti: i Maje i Hrišćani su palili razne mirise tokom vršenja verskih obreda, veličali su otelotvorenja bogova predstavljena kao slike, imali sveštenstvo i veoma detaljne obrede usko povezane sa ritualnim kalendarom.

U današnje vreme, većina Maja sledi religiju sačinjenu od davnih verovanja Maja, animizma i Katolicizma. Neke Maje, na primer, i dalje veruju da su njihova sela ceremonijalni centri sveta potpomognutog bogovima na sva svoja četiri ugla. Kada jedan od ova četiri boga prebaci teret svoga tela sa jedne na drugu nogu, prema njihovom verovanju, nastaju zemljotresi. Nebo iznad njih pripada Suncu, Mesecu i zvezdama; ali je Sunce naprimer, jasno povezano sa Hristom a Mesec sa devicom Marijom.

Mnogo Maja ubeđeno je da su planine koje ih okružuju analogija davnim hramovima-piramidama. Planine i brda su, prema predanju, također mesta gde žive božanstva njihovih predaka: postarije figure oca i majke koje se u kućama poštuju molitvom i darovima kao što su mirisi, crni pilići, sveće i alkohol. U mnogo sela današnjih Maja, tradicionalni šamani i dalje nastavljaju da se u planinskim hramovima mole za duše bolesnih. Maje također veruju u Vladara Zemlje - debelog, pohlepnog poluboga koji živi u pećinama i cenotes, kontroliše sve podzemne bunare i prouzrokuje munje i kišu.

Među njima također postoji natprirodno verovanje u duhove šuma. Neka sela u današnje vreme imaju četiri para krstova i četiri «duha jaguara» ili balam na sva četiri ulaza u selo kako bi se sačuvali od zla. Poljoprivredni običaji i dalje nalažu prizivanje božanstava šume, a i dalje se veruje da su zli vetrovi koji su na slobodi uzrokuju bolesti širom sveta.

Pismo i Hijeroglifi


Sistem pisanja Maja arheolozi smatraju najsavršenijem sistemom ikada razvijenom na području Mezoamerike.

Maje su pisale koristeći 800 individualnih znakova ili glifova, uparenih u stupce koje se čitaju zajedno s leva na desno od vrha ka dnu.

Maja glifovi predstavljaju reči ili slogove koji mogu da se kombinuju u bilo koju reč ili koncept u jeziku Maja, uključujući brojeve, vremenske periode, imena kraljeva, titule, dinastičke događaje, imena bogova, pisara, skulptora, objekata, građevina, mesta i namirnica.

Hijeroglifi su bivali uklesani u kamen i drvo na spomenicima i arhitekturi Maja, ili su slikani na papiru, gipsanim zidovima i grnčariji.

Jedinica koju su maje koristile za pisanje, a koja je ekvivalent današnih reči i rečenica u modernom jeziku je cartouche.

Maja cartouche sadržavao je barem tri ili četiri glifa, a neki su imali i do pedesetak glifova. Svaki cartouche sastojao se od različitih glifova, prefiksa i sufiksa.

Maja nisu imale alfabet kakav se danas koristi širom sveta.


Pisanja Maja nisu jednostavna za prevođenje iz više razloga. Prvo, glifovi ne predstavljaju samo zvukove ili ideje, oni mogu da predstavljaju oboje, tako da nije lako znati na koji način bi svaki glif ili cartouche trebao da se pročita. Pored toga, mnogi Maja glifovi mogu da imaju više od jednog značenja, i mnogi Maja pojmovi mogu biti pisani na više nego načina. Brojevi, na primer, mogu biti pisani kao numerički simbol, kombinacijom ili kao slika Boga kojeg povezuju sa tim brojem , ili kombinacijom pomenutih. Pojedini glifovi predstavljaju više od jednog fonetičkog zvuka, dok u isto vreme predstavljaju i ideju. To znači da svaka ideja može biti pisana na više različitih načina. Na primer, ime kralja Palenque, Pacal, čije ime doslovno prevedeno znači 'ručni štit', ponekad se pojavljuje kao slika štita za ruke, a ponekad fonetički kao pa-cal-la, a u nekim slučajevima kao kombinacija slikovnog simbola i fonetike.

Dešifrovanje tekstova Maja je postalo lakše uz pomoć kompjutera, crteža i znanja akumuliranog kroz vekove naučnih istraživanja. Hijeroglifi Maja nisu potpuno dešifrovani i još uvek mogu biti samo objašnjeni umesto pročitani. Do danas, približno 85 procenatapoznatih hijeroglifa Maja je dešifrovano.

Maje su pisanje smatrale darom Bogova. Najstarije Maje nisu umele da čitaju, zato što je veština čitanja i pisanja ljubomorno čuvana od strane malobrojne elitne klase, koja je verovala da samo oni mogu da komuniciraju direktno sa Bogovima i posreduju između Bogova i običnog naroda.

Od samog početka Maje su koristile pisanje kao propagandno oruđe, više nego sredstvo za beleženje istorije. U hijerarhijskom društvu gde su se elite takmičile za prestižne i vladarske pozicije, pisanje se koristilo da ojača vladarevu vojnu snagu i da ozakoni njegovo poreklo od plemenitih predaka i Bogova. Zapisi na kamenim spomenicima su bili namereni da prikažu vladare u najboljem svetlu, tako da stari zapisi pišu uglavnom o istorijskim događajima, brakovima, rođenjima, vojnim kampanjama i pobedama, vladarevim i drugim dinastičkim aferama.

Maja glifovi su također slikani na pločicama pravljenim ili od jelenske kože ili od izbledelog papira napravljenog od smokvinog drveta koje je tada bilo pokriveno sa tankim slojem gipsa i savijeno kao harmonika. Zapise takve vrste slikali su visoko trenirani pisari i sadrže rituale, hronologije i važne događaje.

Većinu takvih Maja zapisa spalili su španski Konkistadori u XVI veku kada su pokušali da pokatoliče Maje i privedu ih Hrišćanstvu.

Nekolicina preostalih zapisa su dragocen izvor informacija o religioznim verovanjima Maja i njihovim ritualima i beleže informacije o Bogovima koji su povezani sa svakim danom u kalendaru Maja kao i astronomske beleške koje daju osnovu ciklusa Venere i drugih nebeskih tela.

Nakon dolaska Španaca u XVI veku pojavili su se mnogi rečnici Maja kao i knjige molitvi. Oni su važni izvori za interpretaciju Maja hijeroglifa. U XVI veku Maje su također naučili da zapisuju svoje jezike koristeći rimska slova, i nakon toga radovi Maja više ne predstavljaju pisanje hijeroglifima, nego fonetski prevod jezika Maja u rimsko pismo.

Četiri poznata pre-španska zapisa do sada otkrivena pišu uglavnom o religiji i astronomiji. Oni su većinom pisani u arhaičnom Yucatec jeziku, jednom od trideset i jednog jezika Maja.
Drezdenski zapis koji sadrži 78 stranica i verovatno je napisan u gradu Chichén Itzá u razdoblju od 1200-1250 godine. Neki arheolozi veruju da je ovaj zapis pola veka stariji i da je mogao biti napisan negde drugde u Yucatánu. Drezdenski zapis sadrži kalendare, računanja dana, predskazanja, tabele pomračenja i pomeranja planete Venere, kao i proročanstva. Zapis je dugačak 3.5 metra i veruje se da ga je slikalo najmanje osam pisara.
Madridski zapis sastavljen je iz dva dela - također je poznat i kao Tro-Cortesano zapis. Sastoji se od 112 stranica i sadrži religiozne zapise i predskazanja.
Paris ili Peresano zapis sastoji se od 22 stranice i sadrži predskazanja i kalendar.
Grolier zapis je poslednji koji je otkriven i prvi put javno je objavljen u Grolier Klubu u New Yorku u ranim sedamdesetim godinama. Pronađen je u drvenoj kutiji u pećini u Chiapas.U lošem je stanju i sadrži oko pola od 20 stranica dugačke tabele koja govori o pomeranjima planete Venere. Ovaj Zapis je iz 1230 godine, što ga čini najstarijim zapisom iz razdoblja pre dolaska Španaca.


Ostale važne knjige Maja su:

Popol Vuh je velika epska poema koju su napisale Quiche Maje i koja čuva njihovu svetu i svetovnu historiju. Zapisana je sa strane vladara Quiche Maja u Chichicastenango između 1554 i 1560 godine koristeći Rimsko pismo
Chilam Balam su knjige pesama, proročanstva i kalendari sačuvani prepričavanjem i nebrojenim prepisivanjem. Ove knjige sadrže posmatranja, kalendare i predskazanja proroka po imenu Balam, i poznate su po svom mestu porekla.
Dnevnici Cakchiquel-a su također poznati kao Solola Hronike i napisani su 1605 godine u jeziku Cakchiquel-a. Dnevnici su prvo prevedeni u engleski jezik a posle u španski, a po sadržaju su slični Popol Vuh-u.
Prikaz stvari u Yucatánu je napisan sa strane Oca Diega de Lande, koji je bio odgovoran za uništavanje velikog broja tekstova, zapisa i dokumenata starih Maja. Neki smatraju njegovu knjigu kao objašnjenje zašto je uništio toliko zapisa; drugi to vide kao pokajanje Lande zbog uništavanja toliko mnogo zapisane historije.


Postoje također i 93 različita istorijska i geografska zapisa Maja. Oni pišu o flori, fauni, stanovnicima i ruševinama, a uključuju i običaje, tradiciju i istoriju.

1962 godine hijeroglifi Maja su po prvi put sortirani. Od 1980 godine veliki napredak načinjen je u dešifrovanju novih glifova nađenih u Palenque, Tikal i drugim gradovima. Taj napredak obećava da mnoge misterije koje okružuju Maje možda jednoga dana budu razrešene.


Matematika


Matematika koju su koristile Maje najsofisticiraniji je matematički sistem ikada razvijen na Američkom kontinentu.

Njihov sistem računanja zahtevao je samo 3 simbola: tačku koja je predstavljala jedinicu, crtu koja je imala vrednost pet i školjku koja je predstavljala nulu. Ova tri simbola korištena su u različitim kombinacijama pri računanju vremena i beleženju raznih datuma u kalendaru, u prošlosti i u budućnosti, a korištenje ova tri simbola bilo je toliko jednostavno da su čak i ljudi bez ikakvog obrazovanja bili sposobni da vrše jednostavne aritmetičke operacije neophodne za trgovinu i razmenu dobara i usluga.

Sama činjenica da su Maje razumevale vrednost nule je od neprocenjivog značaja - većina civilizacija sveta tog vremena nije poznavala i koristila nulu u aritmetičkim operacijama.

Maje su za svoja računanja koristile brojevni sistem sa bazom 20 umesto današnjih 10. To znači da su umesto brojeva poput 1, 10, 100, 1 000, i 10 000 koje mi danas koristimo Maje koristile 1, 20, 400, 8 000 i 160 000.

Brojevi su, uključujući datume u kalendaru, pisani odozdo nagore umesto horizontalno kako ih mi danas pišemo. Broj 3 naprimer predstavljale su tri tačke postavljene horizontalno jedna do druge, broj 12 predstavljale su dve crte, jedna iznad druge, sa dve tačke iznad njih, broj 19 pisan je uz pomoć tri crte sa četiri tačke iznad njih. Brojevi veći od 19 predstavljani su na isti način, ali je tačka stavljana iznad broja za svaku grupu od 20. Tako je naprimer broj 32 pisan uz pomoć simbola za broj 12, ali sa tačkom povrh njega koja je predstavljala dodatnu grupu od 20. Tako je sistem mogao da se proširuje u beskonačnost.

Sistem matematičkih simbola omogućavao je čak i neobrazovanim ljudima da sabiraju i oduzimaju kako bi trgovali. Da bi sabrali dva broja, naprimer, simboli za oba ta broja bili bi ispisani jedan pored drugoga a zatim sažeti u jedan novi celi broj koji je predstavljao zbir dva broja. Tako, naprimer, dve crte i tačka koje predstavljaju broj jedanaest mogu biti pridodane jednoj crti koja predstavlja broj pet čineći tako tri crte i tačku, odnosno šesnaest.

Maje su verovale da neki brojevi imaju veću važnost od drugih i imali su svoje svete brojeve. Tako je jedan od tih posebnih brojeva bio i broj 20 a predstavljao je ukupan broj prsta na obe ruke i noge. Trinaest je također bio sveti broj po broju izvornih, originalnih bogova Maja. I 52 je bio sveti broj koji je predstavljao broj godina u jednoj grupi, veličini koja je po konceptu slična jednom veku ili nizu od stotinu godina. Broj 400 također je bio sveti broj, a predstavljao je broj bogova noći.

Maje su također koristile glifove koji predstavljaju glave kao numeričke znakove. Broj 1 naprimer često je predstavljan kao mlada zemaljska boginja, broj dva predstavljan je kao bog žrtvovanja i tako dalje. Ovi glifovi su slični drugim glifovima koji predstavljaju božanstva i to je uzrok mnogim nesuglasicama i nesporazumima koji se javljaju tokom dešifrovanja glifova. Da bi zabuna bila još veća, glifovi koji predstavljaju brojeve mogli su da budu pisani i kao zbir. Tako je naprimer broj 13 mogao biti napisan kao glif koji predstavlja broj 10, a za njim bi zatim sledio glif koji predstavlja broj 3. Ovakvi numerički glifovi mogli su isto tako da se koriste u kombinaciji sa običnim tačkama, crtama i školjkama.

Matematika je bila važna disciplina u kulturi Maja pa je danas nalazimo i u njihovoj umetnosti; na freskama, na kojima se prepoznaju pisari ili matematičari sa zapisima koji sadrže brojeve, a koje oni nose pod rukom. Interesantan je podatak da je prvi takav matematičar koji je identifikovan na jednom od glifova bila žena.


Kalendar Maja


Kalendar Maja u svojoj finalnoj formi najverovatnije potiče iz 1. veka pre Hrista, i moguće je da korene vuče iz civilizacije Olmeka. Neverovatno je tačan i proračuni sveštenika Maja toliko su precizni da je korekcija kalendara jedan deset hiljaditi deo dana preciznija nego kalendar koji mi danas koristimo.

Od svih davnih kalendara, kalendar Maja i drugih kultura Mezoamerike je najkompleksniji i najinteresantniji. Mesec je po njemu imao 20 dana i imao je 2 različite kalendarske godine:
Religiozni kalendar Maja

Sveti Ciklus ili tzolkin, koji je imao 260 dana i
Solarni kalendar Maja

Neodređena Godinu ili haab koja je imala 365 dana. Ova dva kalendara podudarala su se svake 52 godine. Ovaj period od 52 godine nazivao se „svežanj" i Majama je značio otprilike isto što nama danas predstavlja jedan vek.

Sveti Ciklus od 260 dana sastavljen je od dva manja ciklusa

Svaki od dana predstavljen je imenom boga koji nosi vreme preko neba i tako označava smenu dana i noći. Imena dana su Imix, Ik, Akbal, Kan, Chiccan, Cimi, Manik, Lamat, Muluc, Oc, Chuen, Eb, Ben, Ix, Men, Cib, Caban, Eiznab, Cauac i Ahau. Neki od ovih su bogovi životinja, kao što je Chuen - pas i Ahau - orao. Arheolozi su istakli da Majanski redosled životinja ima sličan redosled sa lunarnim zodijakom mnogih Istočnih i Jugoistočnih Azijskih civilizacija.

U 260 dnevnom tzolkin-u, vreme ne teče pravolinijski, nego se kreće u ponavljajućem krugu sličnom spirali. Dva ciklusa od 13 i 20 dana prepliću se i ponavljaju bez prekida. Kalendar bi počeo sa 1 Imix, 2 Ik, 3 Akbal, i tako dalje sve do 13 Ben, nakon čega se ciklus nastavlja sa 1 Ix, 2 Men, i tako dalje. Ovoga puta dan Imix bio bi pod brojem 8 Imix, i poslednji dan u 260-dnevnom ciklusu bio bi 13 Ahau.

Niko nije siguran kako je tako neobičan kalendar uveden u upotrebu. 260-dnevni ciklus može da poveže nekoliko nebeskih pojava, uključujući konfiguraciju Marsa, pojave Venere, ili sezone pomračenja. Može čak da predstavi i interval između začeća bebe i njenog rođenja.

260-dnevni kalendar je korišten da odredi važna događanja kako za ljude tako i za bogove.

Bio je korišten da imenuje pojedince, predoči budućnost, da odredi povoljne dane za bitke, brakove i tako dalje. Svaki dan imao je svoje znamenje i svoju asocijaciju, i nemilosrdni marš od 20 dana je bio kao neprekidna mašina za proricanje koja je određivala sudbine Maja.

Neodređena godina ili haab, koja je brojila 365 dana slična je današnjem, modernom kalendaru. Sastavljena je od 18 meseci od kojih svaki sadrži 20 dana, sa nesrećnim periodom od 5 dana na kraju. Ovaj svetovni kalendar bavio se isključivo godišnjim dobima i poljoprivredom i bio je baziran na sunčevom ciklusu. Meseci su se, po redu, zvali ovako: Pop, Uo, Zip, Zotz, Tzec, Xuc, Yaxkin, Mol, Chen, Yax, Zac, Ceh, Mac, Kankin, Maun, Pax, Kayab i Cumku. Nesrećni period od 5 dana je bio poznat kao uayeb, i smatrao se za zlosutno vreme koje je moglo da uzrokuje opasnost, smrt i lošu sreću.

Po Majanskom "sunčevom" kalendaru pretpostavlja se da je nova godina počinjala u Julu po našem današnjem kalendaru sa mesecom zvanim Pop. Majanski 20-dnevni mesec uvek je počinjao sa završetkom prethodnog meseca i nastavljao se sa danima od 1 do 19 dok je 20 dan opet bio početak sledećeg meseca i tako dalje. Iz tog razloga Maje su verovale da svaki mesec vrši uticaj na sledeći. Prema tome bi nova godina u kalendaru Maja počela sa 1 Pop, praćena sa 2 Pop, sve do 19 Pop i bila nastavljena sa početkom meseca Uo koji bi se označavao kao 0 Uo, pa tek onda 1 Uo, 2 Uo, i tako dalje.

Povezivanjem kalendarskih godina (Tzolkin i Haab) nastaje ciklus od 18 980 dana ili približno 52 kalendarske godine. Kraj ovog ciklusa od 52 godine uvek je unosio strah u ljude jer se verovalo da bi došlo do kraja sveta i nebo bi palo na zemlju ukoliko bogovi nisu bili zadovoljni načinom na koji su ljudi izvršavali svoje obaveze. 52-godišnji ciklus je međutim bio neadekvatan da meri proticanje vremena.

Iz tog razloga nastao je treći kalendar nazvan
Dugački kalendar

koji je bio baziran na sledećim vremenskim jedinicama: kin (jedan dan); uinal (mesec sadržan od 20 dana); tun (godina od 360 dana ili 18 meseci); katun (20 godina); baktun (400 godina). Postojale su i veće vremenske jedinice koje su se zvale: pictun, calabtun, kinchiltun i analtun. Svaki analtun je bio jednak periodu od 64 miliona godina!

Dugački kalendar počinje od samog postanka pa sve do danas. Datum tog postanka je 3114. godina pre Hrista ili 3113 godina pre Hrista po današnjem kalendaru. Ta godina je postavljena kao početna godina - slično kao što i mi koristimo Hristovo rođenje.

Da označi datum, kalendar Maja koristio je 5 brojeva u ovom redosledu: baktun, katun, tun, uin, kin. Ovo bi bilo napisano kao, na primer: 9.10.19.5.11 10 Chuen 4 Kumku, što se prevodi kao 9 baktun-a (1, 296 000 dana), 10 katun-a (72 000 dana), 19 tun-a (6840 dana), 5 uinal-a (100 dana), 11 kin-a (11dana). To daje zbir od 1,374,951 dan (približno 3 764 godine) od postanka. To bi, prema kalendaru koji danas koristimo bila 651. ili 652. godina nove ere.

Jedna od najvećih uloga ovih kalendara nije bila da odredi tačan datum nego da uskladi postupke vođa Maja sa istorijskim i mitološkim događajima. Dela koja su bogovi izvodili po tim mitovima ponovo su izvođena od strane vođa Maja, često na godišnjicu originalnog događaja, koju su sveštenici Maja prethodno pažljivo izračunali. Kalendar je također korišten da označi vreme prošlih i budućih događaja. Neki spomenici Maja, na primer, beleže događaje koji su se desili pre 90 miliona godina, dok drugi predviđaju događaje koji bi trebalo da se dese za 3 000 godina.

Kalendar također predviđa budućnost na principu današnjeg horoskopa. Na primer, Maje su verovale da datum rođenja osobe određuje njenu sudbinu kroz život. Tako je svaka osoba od svog rođenja bila pod uticajem određenog boga. Neki bogovi su bili povoljniji od drugih, a dete rođeno pod uticajem dobrog boga smatrano je srećnim. Dete rođeno pod uticajem ne toliko dobrog boga je moralo kroz čitav svoj život da se brine da mu bog bude naklonjen, posebno za vreme peroda od 5 nesrećnih dana sunčevog kalendara.

Mnogi naučnici su se pitali zašto je kalendar Maja toliko komplikovan. Delomično, iz razloga što su sveštenici Maja sve odluke u vezi datuma donosili shodno sa svetim (duhovnim) događajima i poljoprivrednim ciklusima. Iz tog razloga nije bilo potrebno za prosečnu osobu da razume kalendar, tako da su sveštenici mogli da ga razrađuju koliko god su to smatrali potrebnim.

Stari kalendar Maja se još uvek koristi u južnom Meksiku i brdovitim predelima Maja pod starateljstvom sveštenika koji još uvek koriste 260-dnevni kalendar u svrhu obožavanja i drugih šamanističkih aktivnosti.


Astronomija



Od svih drevnih kalendara, Majanski i drugi Mezoamerički kalendari najkomplikovaniji su i najtačniji. Majanski astronomi-sveštenici tražili su odgovore posmatrajući nebo. Koristili su opservatorije i posmatrali horizont tragajući za kompleksnim kretanjima Sunca, zvezda i planeta da bi to posle zabeležili u svojim zapisima. Koristeći svoja posmatranja i zapise Maje su pisale kalendare da bi pratili kretanja nebeskih tela i protok vremena. Maje su također pratili pomeranja Meseca premda nisu osnovali formalan mesečev kalendar.

Uz pomoć račvanog štapa, i posmatranja golim okom astronomi-sveštenici su izračunavali putanje Venere i drugih nebeskih tela. Iz beleški na osnovu svojih posmatranja mogli su da predvide pomračenje sunca sa velikom preciznošću.

U gradovima Maja, ceremonijalne građevine bile su precizno postavljane u skladu sa kompasom. Za vreme letnje ravnodnevnice, na primer, bilo je podešeno da sunčeve zrake prolaze kroz male otvore u opservatorijama i osvetljavaju unutrašnje zidove.

Druga podešavanja bila su na spoljašnjim zidovima hramova i palata. Najpoznatiji primer ove vrste može da se vidi u Chichen Itza, glavnom gradu Maja na poluostrvu Jukatan. Ljudi se još uvek sakupljaju svake godine, kao što su to radili kroz vekove, da posmatraju kako sunčeve zrake osvetljavaju stepenište piramide posvećene bogu Quetzalcoaltl-u, Perjanoj Zmiji. Za vreme jesenje ravnodnevnice, Sunce postepeno osvetljava stepenište piramide i glavu zmije na svojoj bazi, kreirajući oblik zmije koja klizi niz svetu planinu prema Zemlji.

Zašto su se Maje toliko trudile da podese svoje ceremonijalne građevine i hramove sa Suncem i zvezdama? Delimično, iz poštovanja prema bogovima. Pacal-ov grob u Hramu Natpisa u Palenque, na primer, je poravnat sa Suncem. Za vreme zimske ravnodnevnice Sunce zalazi iza visokog grebena koji se nalazi iza hrama, postavljenog u liniji sa krovom hrama. Kako sunce prelazi preko neba, zrake ulaze kroz vrata hrama, oslikavaju se na zadnjem zidu, i izgleda kao da silaze niz stepenice hrama u Pacal-ov grob. Pacal-ova smrt i ulazak u Podzemlje se izjednačava sa smrću Sunca i njegovim ulaskom u Podzemlje.

Opservatorijumi koje su gradile Maje kao, uostalom, i mnoge druge građevine građene su u skladu sa kretanjem nebeskih tela. Jedan od primera jeste skup hramova u mestu Uaxactun, koji obeležava položaj izlaska Sunca za vreme letnje sunčeve ravnodnevnice, dve ravnodnevnice i zimsku sunčevu ravnodnevnicu. Položaj hrama Caracol u Chichen Itza je također u skladu sa pojavom nebeskih tela kao što su Plejade i Venera. Hram u Uxmal, naprimer, sadrži na stotine simbola Venere.

Astronomska poređenja i nebeske pojave definisale su rituale Majanskih vođa. Imenovanja kraljeva pojedinim centrima bila su usklađena sa letnjom ravnodnevnicom. U Palenque, natpis pokazuje da je Pacalov sin Chan-Bahlum posvetio skupinu hramova u obliku krsta 23. Jula 690. godine - što se poklapa sa vezom Jupitera, Saturna, Marsa i Meseca. Možda je Majama ovaj događaj predstavljao praiskonsko rođenje tri pretka bogova dinastije Palenque sa Prvom Majkom (Mesecom), i to bi bio prigodan trenutak za gradnju spomenika.

Freske i reljefi Maja pokazuju vođe kako nose nebeske simbole, uključujući i remen napravljen od niza simbola koji su u vezi sa Mesecom, Suncem, Venerom, danom, noći i nebom. Vođe su također prikazivane kako nose šipke koje su dekorisane kao nebo što ukazuje na to da će imati nebeski mandat. Ponekad su prikazivani kako sede okruženi nebeskim prstenom što vođi daje oreol nebeske pripadnosti. Vođe su također volele da asociraju na povoljne bogove neba kao što je Bog Sunca. Vladajuća kasta i sveštenici Maja voleli su da se ogrću u kožu jaguara, čije tačke su predstavljale zvezde ( "ogrtali su se nebesima" ).

Maje su verovale da su bogovi vodili Sunce i Mesec preko neba. Maje su verovale da čak i u mračnim noćima Sunce i Mesec nastavljaju svoje putovanje kroz podzemlje, pod pretnjom zlih bogova koji su pokušavali da ih zaustave. Iz tog su razloga Maje verovale da nebeska tela trebaju ljudsku pomoć, koju su oni pružali kroz svete rituale kao što su mučenja i prinošenja ljudskih žrtava. Majama je pružanje ovakve pomoći jednostavno značilo cenu koja treba da bude plaćena da bi se nastavio život univerzuma. Smrt u takvim ritualima bila je privilegija i donosila je besmrtnost umrlima ili onima koji su prinosili same sebe kao žrtve.

Ciklusi nastajanja i razaranja koji su se neprestano ponavljali kao što je to opisano u mitologiji Maja bili su podsetnik na posledice do kojih bi došlo ukoliko bi se negirale obaveze prema bogovima. Ljudska rasa imala je konstantnu odgovornost prema bogovima koji su omogućavali postojanje ljudskog života. Prema kalendaru Maja, svaki period od 52 godine signalizovao je ponovnu mogućnost uništenja sveta. To je bilo zastrašujuće vreme kada su se bogovi i druge sile nastanka i haosa borile u svetu smrtnika, odlučujući na taj način sudbinu svih živih bića na Zemlji.

Planeta Venera bila je Majama posebno značajna; bog Quetzalcoatl, na primer, bio je poistovećen sa Venerom. Drezdenski Kodeks, jedna od četiri preživele hronike Maja, sadrži proširen tabelarni prikaz pojavljivanja Venere, i bivao je korišten za predskazivanje budućnosti.

Maje su gledajući u nebo, posebno Veneru, odlučivale i o ratovima što se vidi i u mnogim reljefima. Ratovi povezani sa pokretanjima Venere bili su prošireni po čitavoj Mezoamerici.

Kalendari Maja, njihova mitologija i astrologija bili su integrisani u jedan sistem verovanja. Narodi Maja posmatrali su nebo i kalendare da bi predvideli pomračenja Sunca i Meseca, cikluse planete Venere i pomeranja sazvežđa. Ove pojave značile su mnogo više nego puka mehanička pomeranja nebesa, i verovalo se da su to bila dejstva bogova koji su ponavljali mitološke događaje iz doba nastanka sveta.

I danas u regionima u kojima žive Maje postoje sveštenici koji prate 260-dnevni kalendar da bi predočili buduće događaje kao i za druge šamanističke aktivnosti. Mnoge komponente ovog sistema verovanja su nastale na nebu, ali su bile manipulisane na Zemlji od strane astronoma-sveštenika koji su vezivali svete strukture kosmosa sa dešavanjima na Zemlji.


Maje danas


Maje danas broje oko 6 miliona ljudi čineći tako najveću domorodačku grupu ljudi severno od Perua. Neke od najvećih grupa Maja nalaze se u Meksiku. Najvažniji od njih su Jukateci ( 300 000 ), Tzotzil (120 000), i Tzeltal (80 000). Jukateci žive na toplom, tropskom poluostrvu Jukatanu, a Tzotzil i Tzeltal žive u brdovitim područjima koja se nazivaju Chiapas. Preostale velike grupe Maja uključuju Quiche i Cakchiquel Maje koji žive u Gvatemali, Chontal i Chol Maje koji su nastanjeni u Meksiku i Kekchi Maje koji zive u Belizeu. Svaki od 31 grupe Maja kroz čitavu Centralnu Ameriku govore različite, međusobno nerazumljive jezike, premda svi pripadaju jezičkoj familiji Maja.

Usprkos modernizaciji i sklapanju brakova sa španskim imigrantima, zajednice Maja uspele su da sačuvaju svoj identitet i način života. To je bilo moguće održati kroz istoriju delimično zato što je njihov smeštaj bio ograničen na mali, povezan prostor južnog Meksika, Gvatemale, Belizea i zapadnih delova Hondurasa i El Salvadora.

Među najosetljivijim grupama Maja danas su grupa koja se zove Lakandon i koja naseljava tropske šume područja Chiapas. Lakandonci su malena grupa koju sačinjava 200 ljudi ( po popisu iz 1980. godine ) i privlače veliki interes istrazivača iz razloga što oni nikada nisu pokršteni i još uvek praktikuju drevnu religiju Maja, što ih stavlja pod veliki pritisak od strane današnje civilizacije. 50-ih godina ovog veka Lakadonci su još uvek išli u lov sa lukom i strelom. Od tada su njihova staništa otvorena za prolaz putnika i za turiste i sami Lakadonci putuju van svoje šume da prodaju svoje rukotvorine. Postoji velika zabrinutost da njihov način zivota neće preživeti još dugo.

Maje se suočavaju sa velikim izazovima pored prodora turizma. Regioni Maja bili su pod uticajem velikih političkih pomeranja u poslednjh nekoliko decenija. Mnogo ljudi izgubilo je život i ekonomska situacija se znatno pogoršala. Veliki broj pripadnika naroda Maja izgubio je život u građanskim ratovima. Mnogo njih iz država kao što je Gvatemala morali su da napuste svoje domove i potraže utočiste u Meksiku, Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. Pripadnici grupa za ljudska prava bore se da stave tačku na nepravde koje se vrše nad ovim narodom i vlade rade na tome da nađu trajno rešenje za probleme diskriminacije i kulturnog genocida.

Maje se također suočavaju sa problemima koje su sami stvorili, posebno u područjima kao što je Peten regija u Gvatemali, koje sadrži najveće prostranstvo šuma u Centralnoj Americi. U Peten regiji, tropska prašuma krči se neverovatnom brzinom da bi se napravilo mesta za polja kukuruza. Populacija Petena je naglo porasla sa 15 000 1950. godine na više od 300 000 danas. Još više doseljenika stiže iz južne Gvatemale svaki dan stavljajući veliki pritisak na postojeće prirodne resurse. Istraživanja NASA-e i National Geographic Society otkrila su da je u četverogodišnjem periodu između 1988. i 1992. godine iskrčeno 4.5 hiljade kvadratnih kilometara šume od strane samih farmera. Problem je postao tako velik da je Gvatemala, 1990. godine, od 40 procenata površine Peten regije napravila prirodni rezervat Maja.

Kako šume nestaju, tako nestaju i njena blaga. Sav život u divljini nestaje, drevne ostavštine Maja izložene su pljačkašima, i cela poglavlja ljudske istorije bivaju izbrisana ili pod pretnjom. Članovi zabranjenih društava za zaštitu okoline često se suočavaju sa pretnjama smrću i spaljivanjem njihovih stražarskih mesta od strane ljudi koji profitiraju od uništavanja šuma.

Narod Maja bivao je suočen sa velikim izazovima od kojih se mnogi nastavljaju i u današnje vreme. Neki etnolozi čak i sumnjaju u sposobnost kulture Maja da preživi napade današnjeg doba. Ali, pogled na načine na koji su Maje opstale i sačuvale svoju kulturu do danas, svoju zemlju i način verovanja daje nadu u opstanak.

Maje su uspele da sačuvaju tradiciju u poljoprivredi i trgovini. Kao i njihovi preci, većina domaćinstava se bavi uzgojem kukuruza i zanatstvom, tkanjem naprimer, a zatim se deo proizvoda prodaje na tržištu. Za razliku od svojih predaka, većina muškaraca napušta svoja sela i odlazi u nizije gde jedan deo godine rade na plantažama kafe i pamuka.

Drevni kalendar Maja također je preživeo svo ovo vreme. U visoravnima, gde se nalaze većine zajednica Maja još uvek postoje Šamani čiji posao je da prate drevni kalendar Maja i da sprovode tradicionalne rituale kako za individue tako i za celu zajednicu.

Intelektualci, pripadnici naroda Maja, počeli su da shvataju da se raznovrsne jezičke skupine Maja moraju držati zajedno kako bi sačuvali svoju kulturu kao i svoje jezike. Iznenađujuće je to da se stanovništvo Maja povećava a ne opada kako bi to mnogi očekivali, a neki veruju da će njihova povećana svesnost o sebi kao o jednom narodu sa veličanstvenom proslošću i sposobnošću da se prilagodi pomoći da prežive još mnogo vekova.


Izvor: Misterije


Obavestenje: Poruka je preseljena od strane moderatora Oblachak (Vreme: 10. May 2010, 14:29:19)
« Poslednja izmena: 03. Sep 2009, 09:53:06 od Oblachak »
IP sačuvana
social share
Ja sam andjeo sa neba i bezobrazna kad hocu, ja cutim, al` kad treba pevam danju pevam nocu, zahtevna k`o dete, a u dusi sam romantik, ja se klonim svake stete, al` za frkom sam fanatik


Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne Diraj Tigra Dok Se Igra!

Zodijak Cancer
Pol Žena
Poruke 23819
Zastava Izgubljena u vremenu i prostoru
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
Otkriven prolaz u mistični podzemni svet Maja

U selu Tahtzibichen u Meridi na poluotoku Yucatan arheolozi su otkrili mjesto na kojem su duše pokojnih Maja prelazile u drugi svijet.

U podvodnim spiljama meksički su arheolozi otkrili labirint kamenih hramova, a u nekima od njih nalaze se i ljudske kosti, piše Reuters. Istraživači vjeruju kako se radi o mjestu koje su antičke Maje smatrali vratima kroz koje umrle duše prelaze u podzemni svijet.

Mjesto pronalaska ovih spilja selo je Tahtzibichen u Meridi na poluotoku Yucatan.

Maje su te vodom ispunjene spilje koje vode u suhe prostorije, zajedno s podzemnom cesticom, smatrali putom u mistični podzemni svijet koji su zvali Xiabalba.

Na tom mjestu arheološka iskapanja traju već pet mjeseci te su do sada otkriveni brojni primjerci kamenih skulptura i keramike koja je tamo ostavljena za pokojnike.

Maje su vladale središnjom Amerikom i južnim Meksikom prije no što su misteriozno napustili svoje gradove oko devetstote godine. Mukotrpan put prema Xiabalbi opisan je u njihovom svetom tekstu Popul Vuh, koji su kasnije transkribirali španjolski osvajači.

Arheolozi su uvjereni da je antičkoj civilizaciji to mjesto bilo sveto počivalište umrlih osoba koje se smatralo početkom njihovog puta prema podzemnom svijetu. Na tom arheološkom nalazištu pronađena je jedna keramička vaza stara preko 1.900 godina, ali većina pronalazaka datira iz vremena 700. - 850. godine nove ere.

IP sačuvana
social share
Ja sam andjeo sa neba i bezobrazna kad hocu, ja cutim, al` kad treba pevam danju pevam nocu, zahtevna k`o dete, a u dusi sam romantik, ja se klonim svake stete, al` za frkom sam fanatik


Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne Diraj Tigra Dok Se Igra!

Zodijak Cancer
Pol Žena
Poruke 23819
Zastava Izgubljena u vremenu i prostoru
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
Tajna kristalne lobanje



Kada bude otkriveno svih trinaest, ljudi će moći da izgrade doba mira, harmonije i ljubavi ...

  Dospela je do nas iz davnih vremena, oko nje se već dugo stvaraju legende, današnja tehnologija ne može nikako da napravi nešto slično, a nezamislivo je da je u ona vremena mogla biti napravljena primitivnim oruđem koje su ljudi tada koristili. Tvrdi se da je to najtajanstveniji predmet na svetu. Čudo izrađeno od kvarcnog kristala, izbrušeno tako savršeno da potpuno liči na ljudsku lobanju u prirodnoj veličini. Vrednost  kristalne lobanje je neprocenjiva. Ko je onda napravio ovakvo nešto i zašto, kome je služila ?!
   Kruže glasine da ona ima neobične moći, ljudi koji su joj se našli u blizini primećivali su kod sebe čudne promene. Kakvu tajanstvenu silu poseduje Kristalna Lobanja? Može li da isceljuje ili da transformiše čovekovu psihu?
  Kristalna Lobanja poznata je kao Mičel-Hedžisova Lobanja jer ju je pronašla Ana, usvojena ćerka F.A.Mičel- Hedžisa. Pronađena je u Lubaantunu (Grad Palih Kamenova) u Britanskom Hondurasu 1924. godine prilikom arheoloških iskopavanja.I samo njeno otkrivanje obavijeno je misterijom i intrigama.
  Pošto starost kvarcnog kristala ne može da se odredi datiranjem pomoću radioaktivnog izotopa ugljenika, nemožemo odrediti tačnu starost Kristalne Lobanje. Pretpostavlja se da je njena starost 12.000 godina, mada mnogi tu granicu pomeraju do fantastičnih nekoliko miliona godina. Tačan odgovor bi se mogao dobiti samo razbijanjem Lobanje da bi se tako odredila starost vodenog sadržaja u njoj, ali njena neprocenjiva vrednost to ne dozvoljava. Mada i u tom slučaju dobili bi samo geološki period u kojem je nastao kristal, a ne i vreme kad je Lobanja izrađena. Pitanje je i zašto je Lobanja izrađena baš od kvarcnog kristala, kad je on izuzetno tvrd materijal koji je težak za obrađivanje. Smatra se da je bilo potrebno 300 godina strpljive obrade, pri čemu su pesak i voda korišćeni da bi uglačali svaki deo stene, a zatim brušenjem rađeni neverovatno precizni detalji. Tvrdi se da Kristalna Lobanja ima čudesna isceliteljska svojstva i da sadrži telepatske informacije o poreklu ljudskog roda. Smatra se da je načinjena ili korišćena u mitološkoj Atlantidi.



   Na osnovu toga što je Kristalna lobanja pronađena u Srednjoj Americi, a i zato što je motiv mrtvačke glave zauzimao važno mesto u kultovima Maja i Acteka, neki su pretpostavili da je ovo mogao biti kultni predmet koji je korišćen u verskim obredima i u bogosluženju kod ovih naroda.
    I ostale pronađene kristalne lobanje potiču iz različitih arheoloških nalazišta na području nekadašnje kulture Maja, a većinu njih širom sveta čuvaju potomci autohtonog stanovništva. Do sada su poznata četiri tipa antičkih kristalnih lobanja:

  • od čistog kvarca - potpuno providne
  • ametista - purpurne boje
  • ružičastog kvarca
  • dimljenog kvarca - sive do crne boje


    Jedno vreme, naročito četrdesetih godina, Lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju. Za nju su verovali da je 'Lobanja Strašnog suda' i da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili će prevremeno umreti.Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je pozitivniji stav prema njoj. Sada se veruje da Lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija.Dolazak do ovih podataka i njihovo pronalaženje biće moguće tek kada naučimo da crpimo znanje iz ivog kristalnog kompjutera.
    Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronađena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja, sagrađen u osmom ili devetom veku naše ere. Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju. Izgleda da je on bio trgovačko središte za kakovac. Najspektakularniji deo grada jeste amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u nestalom svetu Maja. Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere.
    U Gvatemali su pronađena sela Maja u kojim je ovaj narod obitavao još u sedmomveku pre naše ere. Ali njihova civilizacija dostigla je zenit između 300.-900. godine posle Hrista.Onda se, iz još neutvrđenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao ili se odselio.



 Zbog svoje neprocenjive vrednosti Lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u Kaliforniji. Kristalna Lobanja bila je podvrgavana mnogim naučnim istraživanjima. Počelo je 1964. kada je Ana Mičel Hedžis odnela Lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend. Oni su 6 godina proučavali Lobanju u svom stanu u Kaliforniji. Jedne večeri kad su zaključili da je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega na stočiću bila je Lobanja.Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru. Ovo izuzetno opažanje dovelo je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrađen u Lobanju.Kako, to niko ne zna!Dorlend je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku.U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni. Ovakva prizmatična površina usmeravala je svetlost ispod Lobanje u njene očne duplje.Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da posluži kao uveličavajuće staklo.Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez prepreka i inkluzija.     Štampani tekst koji bi gledali kroz njega bio bi i čitljiv i uvećan.Iza onoga što deluje kao namerno izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se potom baca na prizmu i odande u očne duplje. Zadnji deo lobanje je majstorski izrađen kao sočivo modernog fotoaparata i koje skuplja svetlost odasvud i reflektuje je u očne duplje. Na Lobanji su naznačeni i zigomatični lukovi. Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji. To se ne može videti ni na jednoj statui u svetu. Vilična kost je odvojena i može da se skida. Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se pokreće gore dole!Jednom prilikom Frenk Dorlend je opazio oreol oko Lobanje, sličan prstenu oko Meseca. Prsten se protezao oko četrdeset pet centimetara i nestao je tek posle šest minuta.



1970.godine Kristalna Lobanja odneta je u Hjulit Pakardove laboratorije u Santa Klari u Kaliforniji, na detaljna ispitivanja. To je jedna od vodećih  laboratorija u svetu za ovakvu vrstu istraživanja.laboratorije su sprovele dva osežna istraživanja. Posle toga jedan od zaposlenih je izjavio: ''Nema načina da se utvrdi starost Lobanje'. Verovatno su mnoge ideje o misterijama i zlu koje kruže o Lobanji, potekle od njenih očiju. Pomeranjem svetlosnog izvora ili lakom promenom ugla posmatranja dobija se beskrajni niz slika i obrazaca usled prelamanja svetlosti. To može da deluje vrlo hipnotički.' I u samoj laboratoriji Lobanja je izazivala uzbuđenje i nemir. Ni profesionalco koji su tamo radili i koji su poznavali do najmanje sitnice kristale i njegove osobine, nisu ostajali imuni na Lobanju. Na kraju su se eksperti iz laboratorije složili da, pod pretpostavkom da kad bi dobili komad kristala iste veličine, ni vrhunski proizvođači kristalnih komponenti sa najsavremenijom današnjom tehnologijom ne bi mogli da izrade Lobanju sličnu ovoj. Ili šta je izjavio jedan od kristalografičara iz laboratorije Hjulit Pakard-a : '…ova prokleta stvar jednostavno ne bi trebala da postoji!'



Kristali na neki tajanstven način mogu da utiču na ljudsku svet. I bračni par Dorlend koji je ispitivao Lobanju nije izbegao mentalnin efektima Lobanje.Sve godine dok su ispitivali Lobanju nisu pušili niti pili alkohol i kafu, a postali su i vegetarijanci. Na neki čudan način Kristalna Lobanja uticala je na njihovu svest.I drugi ljudi koji su se prvi put susreli sa Lobanjom, reagovali su na susret sa njom. Neke je hvatala sanjivost a neki su imali problema sa disanjem ili lupanjem srca.Kod nekih ljudi kao da je stimulisala čulo mirisa i stvorila utisak da emituje aromu mošusa, koja je bila neopisiva. U prisustvu Lobanje neki ljudi su čuli laki hor glasova ili zvonjavu praporaca.
    Svetski centar za istraživanje zagonetnih pojava je četiri godine obavljao brojne eksperimente sa kristalnim lobanjama. Elektronska oprema koja je korišćena u ovim ogledima mogla je da meri energetski uticaj kristalnih lobanja na ljude. Rezultati tih istraživanja ukazuju na sledeće:

  •  Kod kristalnih lobanja na delu je neka nepoznata inteligencija ili neki program koji je u njih ugrađen, a koji je na osobe koje su se podvrgle ispitivanju uticao stvarajući specifična energetska polja. Dejstvo tih polja na testirane osobe bilo je pozitivno a instrumenti su zabeležili povećanje harmonije i ravnoteže u njihovim biomagnetnim poljima.
 • Kod osoba koje su meditirale u blizini kristalne lobanje zabeleženi su sledeći fenomeni: neki su dospevali u stanje alternativne svesti, drugi su imali raznovrsne vizije, neki su osetili oslobađanje dubokih emocija ili karme pohranjenih u njihovim čakrama ili fizičkom telu, a manji broj testiranih je osetio veliku radost ili bio blažen i ushićen.
 • Kod nekih ljudi kontakt sa kristalnim lobanjama izazivao je kasnije specifične snove ili bi danima osećao dejstvo energije lobanja. Kod pojedinih učesnika testova dolazilo je i do spontanog otvaranja njihovih unutrašnjih, duhovnih sposobnosti - pre svega trećeg oka ili sposobnosti da se čuju duhovi.
 •  Mnoge osobe koje su učestvovale u ovim testovima izvestile su kasnije Centar o korenitim promenama koje su im se posle kontakta sa kristalnim lobanjama dogodile. Prethodne neprijatne i nepoželjne situacije bile su brzo eliminisane ili bi se iznenada pojavila mogućnost za rešenje tih situacija, što im je donosilo mir i radost.



 Filis Geld koautorka knjige 'Poruka Kristalne Lobanje'  je napisala: 'Verujem da Lobanja može da se upotrebi kao duhovni fokus da se izvuku mudrost i znanje iz kolektivnog nesvesnog. Kristalnu lobanju porede s kristalnim sveznajućim kompjuterom koji samo čeka da otkrijemo pravi pristupni kod'.
    Jedna stara centralnoamerička legenda, u koju su verovali i Maje i Acteci, kaže da je svet bio uništen četiri puta, da mi živimo pod petim Suncem i da će naš svet biti uništen potresima Zemlje kada će nestati svaki život.
   Prema kalendaru Maja svet je nastao 13.avgusta 3114. godine pre naše ere, abiće potpuno razoren 21.12.2012. godine. Pisari ovog drevnog naroda, za koji se veruje da su odlično znali astronomiju, ostavili su mnoge tekstove sa proročanstvima, posebno onim vezanim za pomračenja Sunca. Jedna od legendi koja se sačuvala do danas govori da još od vremena kada su ljudi naselili dvanaest planeta postoji trinaest kristalnih lobanja. Sve kristalne lobanje bile su poverene ljudima koji su naseljavali Zemlju, a koji su se nazivali Atlanti. Atlanti su potom ove kristalne lobanje ostavili Majama. Ako bi ljudima pošlo za rukom da sve ove lobanje sakupe na jednom mestu, one bi mogle da nam pruže podatke o našem poreklu i da nam kažu kako da izbegnemo dolazeću katastrofu. Naši preci su, prema predanju, umeli da navedu kristalne lobanje da govore, pri čemu bi im se čak pokretala vilica.
  Šta god Vi mislili o Kristalnoj Lobanji i njenoj nerazrešivoj misteriji, znajte da psiholozi ne preporučuju da sebe dovodite u izmenjena stanja svesti. Ali ko može odoleti Tajni Kristalne Lobanje.

conopljanews.net
IP sačuvana
social share
Ja sam andjeo sa neba i bezobrazna kad hocu, ja cutim, al` kad treba pevam danju pevam nocu, zahtevna k`o dete, a u dusi sam romantik, ja se klonim svake stete, al` za frkom sam fanatik


Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne Diraj Tigra Dok Se Igra!

Zodijak Cancer
Pol Žena
Poruke 23819
Zastava Izgubljena u vremenu i prostoru
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
Bermudski trougao



ODLETELI U VEČNU MISTERIJU...

Gde su se zauvek isgubile stotine letelica i brodova?

 Jedan od najčuvenijih i najzagonetnijih slučajeva nestanka aviona iznad Bermudskog trougla desio se sunčanog decembarskog dana 1945. u 14 časova i 10 minuta. Pet torpednih bombardera tipa 'osvetnik' poletelo je iz američke vazdušne baze Loderdejl, u Floridi. Krenuli su u pravcu istoka, prema Bahamskim ostrvima, na put dug 600 kilometara. Njihov let nazvan je Let 19 i bio je rutinska vežba. Jednomotorni avioni, sa ukupno 14 članova posade, trebalo je da uvežbavaju bombardovanje ciljeva Kvočka i Pileći greben, blizu ostrva Bimini. Potom je trebalo da se vrate u bazu Loderdejl, na vreme za večeru. Međutim nikada se nisu vratili.
    Poslednji svedoci Leta 19 bili su na jednom ribarskom brodu. Petog decembra 1945. oko 15 časova, istočno od ostrva Bimini, 'osvetnici' su preleteli iznad glava ribara. Komandujući, poručnik Čarls Tejlor, pozvao je u 15 časova i 40 minuta bazu i obavestio nadležne da su u nevolji, jer su se izgubili. Poslednji razgovor sa bazom obavljen je oko 18 časova. Posle toga eskadrili Leta 19 zauvek se izgubio trag. Hidroavion 'Martin Mariner', sa posadom od 13 članova odmah je poleteo da traga za 'osvetnicima'. Ali, već nakon desetak minuta leta njegova radio veza sa bazom u Loderdejlu bila je prekinuta i više nikada nije uspostavljena.
    Ratna mornarica SAD organizovala je do tada najobimniju spasilačku operaciju. Desetine brodova i stotine aviona pet dana tragali su za nestalima. Međutim, nije bilo ni tela, ni olupina, ni tragova ulja, baš ničega što bi moglo biti bilo kakav trag. Istraga je bila nemoćna da ponudi bilo kakvo objašnjenje.



PRIRODNE ILI ZLE SILE

    Slučaj izgubljene eskadrile 'osvetnika' ostao je do dan danas velika misterija. Bio je to prvi zagonetni nestanak nad Bermudskim trouglom. Pojavile su se raznorazne priče o tome da se nešto zlokobno dešava u tom delu istočne obale Amerike. Nagađalo se da je Bermudski trougao mesto vremenskih iskrivljenja i čudnih energetskih polja, gde su, zbog elektromagnetnih uticaja, radio i navigacioni uređaji beskorisni. Neki su pretpostavljali da su u dešavanjima u Bermudskom trouglu upletene neke jezive natprirodne sile, pa čak i da su u sve uključeni i vanzemaljci.
    Pet godina nakon nestanka Leta 19, 16 septembra 1950. reporter Asošijeted presa E.V. Džons napisao je članak o 'Izgubljenoj patroli' - kako je nazvao nestalu eskadrilu 'osvetnika'. Naveo je i još nekoliko narednih nesrećnih slučajeva brodova i aviona u istoj oblasti, koja se proteže južno od Bermuda, na relaciji Majami-Portoriko.
    Džonsov članak dobio je veliki publicitet. Uskoro su se pojavile raznorazne priče o 'groblju' raznih plovila i aviona u tom delu Atlantskog okeana. Po nekima, svi ti slučajevi nesreća u Bermudskom trouglu su delo zlih sila. Razrađivane po novinama, časopisima i knjigama, ove priče postale su sve neverovatnije. Na primer, u jednoj od njih, izvesni poručnik Voker izbezumljeno viče u svojoj poslednjoj radio poruci: 'Znam gde sam sada...Ne idite za mnom... Izgledaju kao da su iz svemira!'. A u filmu 'Bliski susreti treće vrste', Stiven Spilberg iskazao je svoje uverenje da su pilote Leta 19 oteli vanzemaljci.

ISTORIJA ZAGONETKI

   Da bi proširili misteriju i našli joj korene, autori jedne knjige o Bermudskom trouglu ušli su u trag davnim zbivanjima na ovom području. Navodno se došlo i do nekih podataka o tome da je i pre nešto više od pet vekova i Kristofor Kolombo imao zagonetna iskustva u ovoj oblasti.



 Još u 16. veku, kada je počelo intenzivnije istraživanje Novog sveta, sujeverni mornari su pričali o morskim nemanima koje razbijaju brodove i gutaju mornare. Iz drugih dokumentovanih iskustava može se, na primer, videti da su između 1781. i 1812. godine isčezla četiri američka ratna broda. Godine 1880. po vedrom danu bez vetra, isplovio je sa Bermudskih ostrva britanski brod za obuku 'Atlantida'. Nestao je zajedno sa 250 ljudi na njemu. Američki brod za snabdevanje 'Kiklop' napustio je 4. marta 1918. Barbadoska ostrva. Plovio je za Baltimor, ali tamo nikada nije stigao. To su samo neki od primera misterioznih nestanaka iz prošlosti. Za svaki brod nestao u ovom području postojala je mogućnost da bude proglašen žrtvom 'nepoznate aveti'. U Bermudskom trouglu nestajali su i španski jedrenjaci, britanske fregate, brodovi Sjedinjenih Država za snabdevanje, tovarni brodovi i tankeri mnogih zemalja. U njemu je do danas nestalo i nekoliko stotina aviona, a živote je izgubilo nekoliko hiljada ljudi.
    Ipak, uzevši sve u obzir, Ratna mornarica SAD-a ne smatra da su vode Bermudskog trougla nešto posebno opasne. I Obalska straža SAD, koja ima spasilačku bazu u MAjamiju, veruje da se većina nestanaka može pripisati 'jedinstvenim odlikama sredine' tog regiona. To je mesto gde je golfska struja veoma jaka i gde se litice kontinentalnog grebena spuštaju u kanjone duboke kilometrima. U podvodnim pećinama stvaraju se veoma jake struje, a arktički vetrovi susreću se sa toplim tropskim vazduhom, pa voda postaje opasno ćutdljiva, stvarajući tornada i iznenadne oluje.


DA LI SU PILOTI POGREŠILI

     Ima istraživača Bermudskog trougla koji smatraju da u tom području na čovekovu orijentaciju utiču određene sile. Neki ugledni geolozi tvrde da na Zemlji, odnosno u njenom magnetnom polju - čija priroda još nije objašnjena u potpunosti, postoje oblasti u kojima nastaju razni poremećaji. U Bermudskom trouglu, na primer, igla kompasa zaokreće čak i za 20 stepeni u odnosu na stvari pravac sever-jug. To znači da se ona usmerava prema geografskom, a ne prema magnetnom polju. Navigatori o tome strogo vode računa, da se ne bi dogodila nesreća.



Kombinacija reznih sila sigurno je jedno od najlogičnijih objašnjenja za fenomen Bermudskog trougla. Međutim, da se vratimo na nestanak eskadrile 'osvetnika', to jest Letu 19, iz decembra 1945. Pilot Džon Majer dugi niz godina istražuje sudbinu 'izgubljene patrole'. On tvrdi da su se oni jednostavno izgubili i da su zatim bili 'progutani' u nekoj velikoj oluji. Navodno, on tačno zna šta se dogodilo sa Letom 19. Prema njegovoj teoriji, pet avion tipa 'osvetnik' trebalo je, posle vežbe bombardovanja, da produže let na istog do spruda zvanog Velika uzengija, a zatim ka severu do spruda Veliko jedro, i, najzad, da se okrenu jugozapadu radi povratka u bazu Loderdejl. Međutim, nakon 90 minuta, poručnik Tejlor isvestio je bazu da su njegovi kompasi pokvareni i da ne znaju gde se nalaze. Smatrao je da se nalaze negde iznad Floride, mnogo dalje od željenog kursa.
    Majer, koji je godinama leteo nad područjem Floride i Kariba, proučavao je radio izveštaje i procenjivao vetrove, vreme i potrošnju goriva. Unosio je na kartu maršutu 'osvetnika', dokazujući da oni nisu bili iznad navedenih sprudova, već iznad veoma sličnih ostrva zvanih Abako. Znači, prema Majerovom mišljenju, kada je Tejlor naredio pilotima da lete severoistočno, da bi došli do Floride, on ih je u stvari uputio još dublje ka pučini Atlantika. Dok su krivudali po pogoršanom vremenu, nestalo im je goriva, pa su pali u okean. U okviru ovih tvrdnji Majer je organizovao i ekspediciju ne bi li pronašao olupine 'izgubljene patrole'.
    Majerov rad ostao je u domenu teorije, sve dok tragedija koja je usledila nije bacila više svetla. Neposredno posle poletanja iz Kejp Kaneverala, spejs šatl 'Čelendžer' je eksplodirao. Bilo je to 1986. godine. Sva moguća oprema za podvodno istraživanje bila je hitno dopremljena na Floridu. Trebalo je ispitati morsko dno kod Kejp Kaneverala, ne bi li se pronašli ostaci letelice.
    Top priliko, na morskom dnu otkriven je jedan stari ratni avion, verovatno DC 3. Ali, Majer je mislio drugačije. Uspeo je da izdejstvuje povratak podmornice na mesto gde se nalazila olupina tog aviona. Na dubini oko 120 metara i oko četiri kilometra od mesta gde je Majer proračunao da je potonuo Let 19, podvodne kamere snimile su karakterističan mitraljez, kakav su imali avioni tipa 'osvetnik'. Avion je izvađen iz vode.
    'Bila je to samo gomila rđe. Proveo sam dva meseca ribajući ga, ali nije bilo načina da se identifikuje. Verujem da je to bio avion kojim je pilotirao jedan od članova Leta 19, kapetan Džordž Stivens. Njegov avion imao je registarski broj 73209, a mi smo pronašli samo 209, ispisano u fragmentima. Nismo mogli sa sigurnošću da dokažemo da je to zaista bio avion iz Leta 19' - ovako je razočarano ispričao MAjer. Ratna mornarica SAD preuzela je ostatke aviona i prodal ih u staro gvožđe. Majer nije mogao sebi da priušti dalja istraživanja da bi potkrepio svoju teoriju.
    Tada je sa Floride stigao Grejem Hoks. Hoks, rođen u Londonu, čuven je po istraživanju dubokih voda. Dok je njuškao okolo u svom istraživačkom brodu 'Duboko more', njegov sonar i kamera uhvatili su profile pet aviona tipa 'osvetnik'. Bili su uspravljeni i uglavnom neoštećeni. Nalazili su se na dubili od oko 200 metara, u krugu od oko dva i po kilometra. Baza Loderdejl udaljena je 30 kilometara od tog mesta. Izgledalo je da se najzagonetnija avionska misterija Bermudskog trougla najzad  počinje rešavati.

KAO PESMA SIRENA



 Međutim, posle mesec dana medijske histerije, Hoks je objavio da to zapravo nisu avioni sa Leta 19. Detaljnim pregledima otkriveno je da to jeste pet 'osvetnika', ali ne onih 'pravih'. Identifikacioni brojevi nisu se uopšte poklapali, a nađeni avioni bili su stariji od onih koji su nestali 1945. godine. 'Osvetnici' koje je pronašao Hoks su, izgleda, završavali u okeanu greškama pilota koji su se obučavali na top području između 1943. i 1945. Arhiva ratne mornarice SAD obelodanila je da je, osim 'Izgubljene patrole', tih godina bar još 129 drugih 'osvetnika' bilo žrtva loše procene leta svojih pilota ili nevremena.
    Prema Hoksovom mišljenju, jedini izazivači katastrofa aviona i brodova u Bermudskom trouglu jesu meteorološke neprilike u tom delu Atlantika. 'Tamo je vreme nepravedno. Ako idete oko rta Horn očekuje vas loše vreme, ali u Floridi ljudi sede u košuljama kratkih rukava na jakom suncu. Vreme je kao pesma sirena, gadne oluje iznenada udaraju, brzo nestaju i niko ih nikad više ne vidi' - priča Hoks.
    Ipak, Hoks je pomalo i zadovoljan što 'Izgubljena patrola' još nije pronađena. Ne želi da on bude taj koji će 'zakopati' legendu o Letu 19. Kako on kaže - 'Ljudi bi više voleli da se u Bermudskom trouglu krije čudovošte kao, na primer, ono iz Loh Nesa, ili da su dešavanja uzrokovana nekim natprirodnim silama. Može se reći da je misterija Bermudskog trougla i danas veoma živa'.


NEOBJAŠNJENA IŠČEZNUĆA

    Od mnogih nestanak i nesreća u Bermudskom trouglu navešćemo samo neke. U luci Norfolk u SAD, 27. maja 1968. vojni predstavnici i meštani okupili su se da sačekaju atomsku podmornicu 'Norfolk'. Sedam dana ranije javila se sa položaja kod Azorskih ostrva. Posle toga prekinut je radio kontakt, verovalo se, zbog kvara na primopredajniku. Ali, podmornica se nije pojavila, pa su stotine aviona i brodovi krenuli u potragu. Prokrstarili su taj deo Atlantika uzduž i popreko, međutim podmornici nije bilo ni traga ni glasa. Ratna mornarica SAD nije uspela da pronađe nikakvo objašnjenje za ovu nesreću.
    Između 30. juna i 10. jula 1969, znači za samo desetak dana, isčezle su posade četiri plovna objekta. Najpre je, 30. juna, jedan britanski brod naišao na napuštenu lađu dugačku 18 metara. Nikakvih tragova posade nije bilo. Zatim je, 6. jula, jedan švedski brod naišao na šest metara dugi čamac. Utvrđeno je da je potpuno ispravan, ali da je posada isčezla. Britanski tanker 'Helisoma' otkrio je između Azorskih i Bermudskih ostrva lađu dugu 110 metara, bez posade. I konačno, 10. jula 1969. pronađena je 12 metara duga jahta, takođe bez ljudi.
    Sredinom aprila 197. teretnjak 'Milton latrides' nestao je na putu iz Nju Orleansa za Kejptaun. U martu 1973. teretnjak 'Anita', od dvadeset hiljada tona, isčezao je na putu za Nemačku. Na sebi je imao 32 člana posade.
    Ronioci su, sredinom februara 1972. pronašli u Meksičkom zalivu ostatke tankera 'V.V. Fog', dugog 107 metara. Tanker je nestao 1. februara, sa 39 članova posade. Pronađeno je kapetanovo telo u njegovoj kabini. U ruci je držao šoljicu za kafu.


I DALJE NA POČETKU

    Engleski naučnik Ajven Sanderson pretpostavlja da bi u događanjima u Bermudskom trouglu udela mogla imati i nama nepoznata podvodna civilizacija.



Ako postoje, smatra on, verovatno nas u novije doba proučavaju. Možda u nama vide opasnost po sopstvenu civilizaciju, to jest, za sopstveni opstanak. Zbog toga možda, podvodna bića izlaze iz okeana u letećim tanjirima i uzimaju 'uzorke' sa brodova i aviona. Sanderson ovu tvrdnju potkrepljuje mnogim izveštajima o NLO-ima koji su izletali velikom brzinom iz vode, naročito u blizini Floride.
    Novinar Art Ford ukazuje na koincidenciju da avioni i brodovi nestaju baš u području koje danas služi kao sektor iz kojeg se lansiraju svemirske rakete. Kako on kaže: 'Nama je istočna obala Floride idealna za ispaljivanje svemirskih brodova u kosmos. Možda je, isto tako, ovo područje idealno i za ateriranje svemirskih letelica iz nama nepoznatog prostora Okeanski koridor od svemirske baze Kejp Kanaveral do baze Loderdejl nije opterećen avionskim linijama, to jest, može se reći da ih i nema'.

    To znači da je opasnost od sudara u vazduhu gotovo samo teoretska. Taj deo okeana mestimično je načičkan malim ostrvima koja bi mogla služiti kao 'oznake' za navođenje ili mesta za ateriranje u slučaju nevolje. Sva ta ostrva mogu da se prepoznaju i sa velike visine.
    Čarls Berlic, autor jedne od knjiga o Bermudskom trouglu, dozvoljava mogućnost da ova misteriozna oblast, kao i neke druge čvorne lokacije elektromagnetskih gravitacionih sila na zemlji, predstavljaju 'prozor' kroz koji dolaze i odlaze 'kosmički posetioci' i odnose ljudska bića radi proučavanja, raznih eksperimentisanja ili nečeg sasvim trećeg. I tako, uprkos svim naporima, misterija Bermudskog trougla i dalje je daleko od rešenja, i dalje nastavlja da golica našu maštu.

conopljanews.net
IP sačuvana
social share
Ja sam andjeo sa neba i bezobrazna kad hocu, ja cutim, al` kad treba pevam danju pevam nocu, zahtevna k`o dete, a u dusi sam romantik, ja se klonim svake stete, al` za frkom sam fanatik


Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne Diraj Tigra Dok Se Igra!

Zodijak Cancer
Pol Žena
Poruke 23819
Zastava Izgubljena u vremenu i prostoru
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
Gde su nestali dinosaurusi



NEKADA NEPRIKOSNOVENI GOSPODARI NAŠE PLANETE

Bili su neprikosnoveni gospodari naše planete tokom 150 miliona godina, i činilo se da će tako stanje ostati večno.A onda su iznenada isčezli, kao da ih nikada nije ni bilo.Iza njih su ostali samo fosili i večno pitanje; Zašto su izumrli?
    Ima mnogo teorija koje pokušavaju da objasne ovu misteriju nestanka dinosaurusa i njima sličnih stvorenja iz praistorije sa lica Zemlje pre oko 65 miliona godina.Ovde ćemo pokušati da predstavimo neke od najverodostojnijih teorija, ali ni ove teorije ne mogu da budu prihvaćene kao neopozive i definitivne naučne istine.

KLIMATSKE PROMENE

   Tokom ere mezozoika, klima koja je vladala širom sveta kretala se od tropske pa do umereno tople.Era kenozoika, koja dostiže kulminaciju u ovome dobu u kome mi živimo, bila je obeležena sve izraženijim klimatskim promenama (ovde nije samo priroda umešala svoje prste, nego i ljudi), sa formiranjem polarnih kapa u finalnim fazama i snažno iznijansiranim klimatskim zonama od polova do ekvatora.Možda dinosaurusi jednostavno nisu bili u stanju da se prilagode ovim promenama?
    Međutim, sve ove promene nisu se desile iznenada.Na osnovu fosilnih nalaza teško je zaključiti da su postojale velike klimatske razlike između perioda kasne krede i kenozoika.Dinosaurusi su živeli u šumama i savanama koje su se održale i kasnije, u eri sisara, a ne mogu se uočiti nikakve drastične promene koje bi izazvale izumiranje svih dinosaurusa.Sem toga, krokodili, koji važe za bliske rođake dinodaurusa, doživeli su eru kenozoika i postali saputnici ljudi u današnjem svetu.Pretpostavke kojesu vrlo privlačne za široku laičku javnost o dinosaurusima koji se bore za svoj poslednji dah pod neverovatnim talasima vrućine, ili se smrzavaju izloženi nepodnošljivoj hladnoći, nemaju potvrda u raspoloživim dokazima.Ovde mora da su bili posredi uzroci mnogo suptilniji od gore spomenutih.Jedna mogućnost je da su klimatske promene, bilo da se radilo o vrućini ili hladnoći, uticale na reproduktivne cikluse dinosaurusa i tako dovele do njihovog izumiranja.Ali svedočanstva fosilnih biljaka ne ukazuju da su se desile neke tako ekstremne klimatske promene koje bi imale za kobnu posledicu izumiranje svih dinosaurusa, kako onih velikih tako i onih najmanjih.Ovde opet iskrsavaju krokodili koji su uspeli sve ovo da prežive.
    Jedna od velikih misterija nestanka dinosaurusa je u tome što se ona odigrala u strogo zoološkim okvirima.Svi dinosaurusi su izumrli, poseban je naglasak na svi, znači i oni najveći i oni najmanji koji su bili veličine krokodila.Zašto neki dinosaurusi, pogotovo oni manji nisu preživeli.Ako su krokodili mogli, zašto nisu dinosaurusi koji su bili njihove veličine?
    Mada je izumiranje dinosaurusa bilo propraćeno izumiranjem i drugih mezozoičkih reptila kao što su, pterosauri, morski ihtiosauri, pleziosauri, mazosauri, leteći pterodaktili, razni drugi reptili kao što su kornjače, gušteri i zmije, prešli su bez problema liniju koja deli mezozoik od kenozoika.Tako da danas svaka teorija koja pokušava da objasni izumiranje dinosaurusa, mora objasniti i neizumiranje reptila koji danas žive na Zemlji.



ZAVISNOST POLA OD SPOLJAŠNJE TEMPERATURE

   Proučavanja američkih aligatora na terenu i u laboratorijama, pokazala su da pol tih reptila određuje temperatura na kojoj jaja bivaju inkubirana.Ako je temperatura u gnezdu ispod 28 stepeni Celzijusa izležu se ženke, a ako je iznad 36 stepeni Celzijusa stvaraju se mužjaci.I studije o inkubiranju kornjača pokazale su slične rezultate.
   Da li su onda možda temperature pri kojima su se jaja inkubirala dovele do izumiranja dinosaurusa?Ako je došlo do iznenadne promene temperature krajem perioda krede, bilo naviše ili naniže, da li je to možda rezultiralo stvarnjem samo jednom pola među dinosaurusima, sa neizbežnim propratnim izumiranjem?Pri pokušaju da se odgovori na ovo pitanje, ponovo iskrsava problem drugih reptila.Ako je i došlo do takve promene temperature, ona opet nije uticala na krokodile ili kornjače.Sem toga, kod reptila se nameće problem partenogeneze ili aseksualne, bespolne reprodukcije.Proučavanje guštera pokazalo je da kod pojedinih grupa, ženke donose na svet ženke, iz generacije u generaciju, bez intervencije mužjaka.Kako sada možemo biti sigurni da je odsustvo jednog pola bilo fatalno za opstanak dinosaurusa?



EFEKAT STAKLENE BAŠTE

   Zna se da je krajem perioda krede došlo do povlačenja plitkih mora koja su prekrivala mnoga kontinentalna područja tokom poslednjih faza mezozoika.Smatra se da je to dovelo do znatne redukcije morskih biljaka, što je opet imalo za posledicu povećanje količine ugljen-dioksida u atmosferi.A povećanje ugljen-dioksida u atmosferi prouzrokovalo je efekat staklene bašte i tako stvoreni omotač onemogućavao je toploti sa površine Zemlje da pobegne u svemir.Jedna varijacija ove teorije govori o formiranju ogromne Dekanove vulkanske naplavine koja prekriva područje od preko 250.000 kvadratnih kilometara u Indiji.Smatra se da je erupcija koja je dovela do stvaranja tako velike mase vulkanskog stenja zasitila atmosferu ugljen-dioksidom i time izazvala efekat staklene bašte.To je, sa svoje strane, dovelo do globalno povećanja temperature, a ovo je uzrokovalo smrt dinosaurusa.I ovde opet sledi pitanje: Zašto samo dinosaurusa?Zašto su bile izuzete druge životinje, a naročito mnogi reptili osetljivi na vrućinu?


SUVIŠE VELIKI

    Ideja da su dinosaurusi izumrli zbog svoje veličine, to jest zbog toga što su bili suviše veliki, ne može nikako da se održi, već i zbog same činjenice da nisu svi dinosaurusi bili džinovskog rasta.A kao što se zna izumrli su i oni najmanji.Prema tome nešto drugo je bilo uzrok njihovog nestanka, a ne njihova veličina.

BOLESTI I EPIDEMIJE

   Ovo objašnjenje takođe je teško prihvatiti.Bolesti i epidemije prilično su specifične u svome dejstvu.Životinje koje su srodne mogu da pate od istih bolesti, ali izrazitije različiti oblici obično su imuni.Bilo je mnogo rodova i vrsta dinosaurusa okupljenih u brojne porodice, a sve one spadale su u dva jasno razdvojena reda reptila.Teško je zamisliti bilo kakve bolesti ili seriju bolesti koje bi gotovo simultano uticale na takav jedan širok spektar reptila.



SMRT OD GLADI

   Ova ideja zvuči jako fantastično.Ovde se polazi od pretpostavke da su biljojedni dinosaurusi izumrli zato što se nisu mogli prilagoditi na biljni svet koji je postojao tokom perioda krede, i da je sa njihovim izumiranjem došlo do korelativnog izumiranja mesojednih dinosaurusa koji su se njima hranili.Međutim, velika biljna revolucija desela se tokom perioda rane krede, a rezultat te duboke promene u biljnom svetu - nastanak angiosperni, ili cvetajućih biljaka (skrivenosemenica) - imao je upravo suprotni efekat.Pojava obilnih količina nove hrane bila je propraćena povećanjem broja i vrsta biljojednih dinosaurusa, što je naravno bilo jako dobrodošlo mesojednim dinosaurusima.Sem toga, šta je sa malim mesojednim dinosaurusima, koji su se verovatno hranili gušterima i drugom sitnom divljači?Bilo bi logično pretpostaviti da su oni bili izvan odnosa žrtva-grabljivac džinova, i da sve to nije na njih uticalo.
    Jedna možda realističnija varijanta te hipoteze glasi da su biljkama kojima su se biljojedi hranili nedostajali izvesni elementi (naprimer kalciju), koji su bili ključni za njihov opstanak.Ali to ne izgleda baš verovatno, jer se mora voditi opet računa o malim mesojednim dinosaurusima.

ŽRTVE OTROVA

       Još jedna od fantastičnih teorija.Moderni eksperimenti pokazuju da, naprimer kornjače nisu osobito osetljive na ukus biljaka.Zbog toga, smatraju zastupnici ove teorije, možda je u nekim biljkama iz perioda krede bilo nekih otrova koji su izazvali izumiranje biljojednih dinosaurusa, a samim time i dinosaurusa mesoždera.Ne sme se međutim gubiti iz vida da je tokom perioda krede bilo kornjača u izobilju, i te neosetljive kornjače, verovatno sklone da pojedu sve što im paden pod ruku, veoma su uspešno prežive prelaz iz krede u kenozoik i te 'otrovne' biljke.



PLJAČKANJE IZLEŽENIH JAJA

   Jedna veoma stara teorija tvrdi da su dinosaurusi bili nestali sa lica Zemlje, zato što su rani sisariiz perioda krede pljačkali njihova gnezda.Sasvim je verovatno da su primitivni sisari, gušteri i mali dinosurusi u potrazi za jajima koja će pojesti, proždirali jaja u gnezdima dinosurusa.Veliko je pitanje, međutim, da li su ti pljačkaški pohodi sami po sebi mogli da dovedu do izumiranja dinosaurusa.Izležena jaja današnjih krokodila i kornjača takođe su meta napada raznih životinja, ali ukoliko se u tu hajku masovnije ne umeša i sam čovek, uvek će preostati dovoljno mladunaca da obezbede nastavak vrste.

JAJA NESPOSOBNA ZA ŽIVOT

Zapaženo je da su ljuske jaja jedne vrste dinosaurusa koje su pronađene u južnoj Francuskoj bile neobično tanke.Na osnovu ovoga nastala je teorija da takva jaja nisu bila sposobna za život, što je imalo za posledicu da dinosaurusi nisu više mogli d se reprodukuju.Idejao degeneraciji ovih jaja je zanimljiva, ali je veliko pitanje da li se ona može primeniti na mnogobrojne, međusobno veoma različite vrste dinosaurusa.

OSTARELOST RASE

     I ovo je jedna od ranih teorija.Izneta je hipoteza da vrste baš kao i jedinke, prolaze kroz neki vid životnog ciklusa - rađanje, mladost, zrelost, starost i smrt - pa je tako, po proteku mnogih miliona godina, za dinosauruse došlo vreme da se umore od življenja i umru.Ta teorija je više u sferi filozofije neko prave nauke, nema nikakvih dokaza koji bi je bar malo potkrepili.



POREMEĆENA EKOLOŠKA RAVNOTEŽA

    Tokom perioda krede, rani sisari su se veoma razmnožili, kako po broju tako i po vrstama.I mada su ti veoma primitivni sisari bili mali i na izgled beznačajni, ono su po mišnjenju nekih naučnika pojeli hranu, takoreći ispred nosa dinosaurusima biljojedima.Drugim rečima, ukoliko i nisu uspeli da iskorene dinosauruse time što su jeli njihova izležena jaja, oni su to možda postigli tako što su pojeli njihovu hranu.Ovo jeste jedna mogućnost, ali ona ne zvuči baš posebno verovatno.Ovde bi bile potrebne prave najezde malih sisara da se zalihe hrane u prirodi reduciraju do te mere da dovedu do izgladnelosti dinosauruse biljojede.Nema nikakvih paleontoloških dokaza koji bi potkrepili ovu teoriju.Čak naprotiv, tokom mezozoika, dok su dinosaurusi bili istinski gospodari planete, primitivni sisari bili su potisnuti u drugi plan.Tek nakon što su dinosaurusi izumrli, rani sisari mogli su istinski da se razmnože i da zaposednu kopnene površine.
    Ovde treba napomenuti da i u našem modernom svetu svaka najezda malih sisara, pogotovo glodara, obično veoma brzo postane samodestruktivna.Na primer, populacije leminga, razmnožavaju se do takvih razmera da ti mali sisari potpuno prekriju kopno gde žive, a onda brzo isčeznu; mnogi od njih izbezumljeno jure kopnom prema moru i samoubilački skaču u njega).
PROMENA ZEMLJINOG MAGNETNOG POLJA

   Novija istraživanja su pokazala da se tokom vremena Zemljino magnetno polje povremeno menjalo.Takođe, zapaženo je da je u vreme tih promena magnetskog polja dolazilo do izumiranja mikroskopskih morskih organizama, mada je teško reći iz kojih razloga.Da li je neka promena magnetskog polja mogla uticati i na dinosauruse, i ukoliko jeste, zašto je uticala?Ako je tako, zašto ona nije uticala i na druge reptile, posebno svuda prisutne, famozne krokodile?



UZROCI IZ SVEMIRA

   EKSPLOZIJA SUPERNOVE Prva od vanzemaljskih teorija polazi od pretpostavke da se desila eksplozija neke supernove u obližnjem svemiru, pri čemu se oslobodila ogromna količina energije koja je snažno uticala na Zemlju.Rezultat ovakve eksplozije, bilo je u prvom redu, bombardovanje Zemlje ogromnim količinama kosmičkih i gama zraka tokom rane faze eksplozije, što je imalo kobneposledice za život na našoj planeti.Drugo, takav događaj mogao je uticati drastično na promenu klime, što je dovelo do izumiranja mnogih oblika života.Teorija o supernovi privlačna je zbog toga što objašnjava iznenadno i širokog spektra izumiranje koje je karakterisalo kraj perioda krede, ali i dalje ostaje onaj kamen spoticanja zvani selektivnost.Kako je jedan takav događaj mogao prouzrokovati izumiranje dinosaurusa i morskih reptila iz perioda kasne krede, a da poštedi mnoge druge stanovnike naše planete?Ovo je isto pitanje bez odgovora.
    SUDAR KOMETE SA ZEMLJOM Teorija o kometi polazi od teze da je u trenutku kada je jedno nebesko telo tog tipa pogodilo Zemlju došlo do silnog zagrejavanja atmosfere, što je prouzrokovalo smrt svih dinosaurusa.Paralelno sa tim, pretpostavlja se da su i mikroskopski morski organizmi krajem perioda krede uveliko stradali od cijanida, koga je u atmosferu ispustila kometa.Mada ova teorija objašnjava zašto su izumrli dinosaurusi i morski plankton, ona ne objašnjava kako su pored takve kataklizme, ostale životinje uspele da prežive.Zar je i ovakva katastofa mogla biti tako selektivna?



SUDAR ASTEROIDA SA ZEMLJOM Jedna od najnovih i možda najrazrađenija vanzemaljska teorija govori o sudaru Zemlje sa nekim džinovskim meteoritom ili asteroidom prečnika od oko 10-20 kilometara.Kao polazište za ovu teoriju poslužilo je otkriće slojeva ilovače iz perioda sasvim kasnekrede koji sadrži abnormalne količine elementa iridijuma, ponegde čak i do dvadeset puta veće od onih koje se normalno nalaze u stenama.Iridijum je uobičajeni element u meteoritima, ali je redak na Zemlji.Smatra se da je prilikom sudara nekog džinovskog meteorita sa Zemljom oslobođena ogromna količina čestica prašine koja je bila odbačena u atmosferu, da bi tada ta gusta zavesa sprečavala prodiranje sunčeve svetlosti tokom tri ili četiri godine.Ovo je naravno prouzrokovalo izumiranje većeg dela zemaljskog biljnog života, čiji opstanak zavisi od fotosinteze.Naravno, nestanak biljaka doveo je do nestanka biljojednih dinosaurusa, a ovo je povuklo za sobom nestanak dinosaurusa mesojeda, koji su se hranili biljojednim dinosaurusima.Međutim, i ovde se opet suočavamo sa problemom selektivnosti.Sem toga, opravdano je sumnjati da bi sudar koji se desio na nekom određenom mestu na površini Zemlje, ma kako on snažan bio, mogao izazvati takve posledice širom čitave planete.
   Značajan protivargument teoriji o sudaru Zemlje sa asteroidom ili meteoritom, predstavlja otkriće u Hel Kriku, savezna američka država Montana.Iskopavanja koja su vršena na toj lokaciji pokazuju, da se geološki slojevi u kojima su pronađeni fosilni ostaci dinosaurusa i ranih sisara nalaze ispod sloja u kome su uočene abnormalno velike količine iridijuma.Drugim rečima, ma kakav da je mogući efekat iridijuma na životinjski svet, do njega je došlo znatno nakon isčeznuća dinosaurusa.

    ZAKLJUČAK  Šta reći posle svih ovih teorija, osim da smo ponovo na početku.Nijedna od ovih teorija, pa ni kombinacija više njih zajedno, ne daju nam pravi odgovor.Velika misterija sa početka, ostaje i dalje velika, isto kao što je i bila svih ovih godina, još od prvog dana kada su naučnici počeli da izučavaju fosilne ostatke tih neverovatnih stvorenja koja su toliko dugo bili neprikosnoveni gospodari planete Zemlje.

conopljanews.net
IP sačuvana
social share
Ja sam andjeo sa neba i bezobrazna kad hocu, ja cutim, al` kad treba pevam danju pevam nocu, zahtevna k`o dete, a u dusi sam romantik, ja se klonim svake stete, al` za frkom sam fanatik


Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne Diraj Tigra Dok Se Igra!

Zodijak Cancer
Pol Žena
Poruke 23819
Zastava Izgubljena u vremenu i prostoru
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
Koliko su slučajnosti slučajne



IMA NEKA TAJNA VEZA ...


Slučajnosti ili sudbina? Nečija nevidljiva igra? ili ona moćna tajanstvena sila, nazvana još i koincidencija, koja teži da svemiru daruje neki smisao?
Ništa na ovom svetu nije slučajno!


   U jednom od svojim manje poznatih spisa, francuski pisac rumunskog porekla Ežen Jonesku, opisao je nekoliko neobičnih događaja za koje priznaje da ih jednostavno ne ume objasniti. Evo jednog od njih:
    Događaj se zbio u Bukureštu. Iz Pariza smo stigli dva meseca ranije. Nakon jela sedeli smo majka, sestra i ja u malom salonu, oko niskog okruglog stola, na kojem je stajala velika okrugla vaza sa naslikanim likovima. Odjednom, vaza prska u stotine parčića, a da je niko nije dotaknuo. Majka ustaje i prinoseći ruke licu viknu: 'Moja majka je umrla'! Moja baka se tada nalazila u Parizu. Pokušao sam umiriti majku objašnjavajući kako nema razloga za zabrinutost. Pa ipak, ostalo nam je nejasno kako se vaza mogla razbiti u toliko sićušnih komadića. Čak i da je bila napukla, ne bi se mogla slomiti na taj način. Nije bilo nikakvog zemljotresa, a i da jeste... Pokupili smo sićušne krhotine, pokušavajući da više ne razmišljamo o tom događaju.
    Krajem popodneva stigao nam je telegram iz Pariza. Ispostavilo se da je moja baka tog dana zaista umrla i to zapravo istog trenutka kada se vaza na našem stolu na neobičan način slomila.
    Može tako, a može i malo drugačije. Primera je mnogo. 26.novembra 1911. tri čoveka su obešena u Londonu za ubistvo ser Edmunda Berija. Mesto pogubljenja bilo je Grinberi Hil. A trojica obešenih zvali su se Robert GREEN, Henry BERRY, and Lawrence HILL!



Slučajnosti, ili možda nešto više od toga? Dilema nije nova, ali bez obzira na njen kontinuitet jedinstvenog odgovora još nema. Neobične slučajnosti su oduvek privlačile pažnju. Za matematičare, međutim, one nisu neobjašnjive i mogu se razjasniti zakonima statističke verovatnoće, odnosno 'zakonom velikih brojeva' (i bivši zapadnonemački kanselar Helmut Šmit jednom je u šali, uporedio statistiku sa ženskim donjim rubljem, primećujući kako je ono što pokazuju sugestivno, ali je zato ono što skrivaju - bitno). Sa njihovog stajališta, u milijardama koincidencija koje se svakodnevno dešavaju između svih stanovnika naše planete, bilo bi najčudnije da takvih podudarnosti - nema. Pa opet, upravo je poznati matematičar Džon Njumen označio ovu pojavu kao 'crnu magiju'.
    Drugim rečima, veliki broj neizvesnosti teoretski daje izvesnost. Arturu Kestleru je to poslužilo kao povod da napiše knjigu 'Koreni Slučajnosti', u kojoj naglašava da su, delovalo to paradoksalno ili ne, upravo te zakonitosti u međuvremenu za fiziku i genetiku, osiguravajuća društva, kockarnice i institute za ispitivanje mišljenja - postale tako potrebno pomoćno sredstvo da tu vrstu 'crne magije' danas već prihvatamo kao pravilo.
    Kestler kao primer navodi raspadanje radioaktivnih materija. Torijum C ima, recimo, period poluraspada od 60,6 minuta. U tom vremenu se raspadne tačno polovina neke količine tog radioaktivnog elementa. Ponašanje pojedinih atoma se ne može predskazati, ali je sigurno da će se u zadatom vremenu raspasti tačno polovina! Taj zakon, ne može se objasniti delovanjem fizikalnih sila. On, tako reći, visi u vazduhu. Ali, svejedno, funkcioniše!


NEPOZNATE SILE


  Paralelno sa naučnim debatama događale su se ili se događaju i slučajne podudarnosti koje - najblaže rečeno - deluju fascinantno. U svojoj knjizi 'Gospođa sreća', Voren Viver opisuje na desetine takvih zagonetnih primera, poput sledećeg. U vreme kada su saveznici pripremali poznati desant na Normandiju 1944. godine, njihovi su planovi sadržavali niz strogo poverljivih šifri, među kojima su bile i Mulberry (dud), Neptun, Omaha, Overlord (vladar), Utah. Možete i sami zamisliti zaprepaštenje savezničkih komandanata kada se svaka od tih reči pojavila kao konačno rešenje po jedne iz niza ukrštenica u londonskom 'Dejli Telegrafu'!
  Kako je autor tih ukrštenica mogao izabrati baš te reči i uklopiti ih u svoje enigmatske radove ako nije znao za planove o desantu? Učitelju Leonardu Devu, koji je sastavio ove ukrštene reči, trebalo je dosta vremena da ubedi nadležne kako nije nacistički špijun, već žrtva neobične igre famoznih slučajnosti.
    Još jedan fascinantan primer. Dva brata s Bermuda poginula su od istog taksija koji je vozio isti taksista - istog dana, samo u razmaku od dvanaest meseci, odnosno, jedne godine. U trenutku nesreće, oba brata vozila su isti moped u istoj ulici. Oba puta u taksiju je bio isti putnik. Erskin Lorens Ebin i njegov brat Nevil imali su 17 godina kada su tragično nastradali. Detaljna istraga je mogla  samo da zaključi kako su slučajnosti opet namestile jednu nepredvidivu i neobjašnjivu igru.



 Priča o svešteniku

    Joseph Aigner bio je dobro znani slikar potreta u XIX veku koji je nekoliko puta pokušavao da izvrši samoubistvo. Njegov prvi pokušaj bio je kad je imao 18 godina, ali ga je u tome prekinuo pojavivši se misteriozni, jedan sveštenik iz reda Kapucinera.
   Kada je imao 22 godine pokušao je ponovo, ali je ponovo spašen od istog sveštenika. Osam godina kasnije, osuđen je na vešala zbog svojih političkih aktivnosti, ali je ponovo spašen na intervenciju istog sveštenika. Kada je imao 68 godina, konačno mu je uspelo da izvrši samoubistvo, ubivši se iz pištolja, a njegovu pogebnu ceremoniju vodio je, naravno, isti onaj sveštenik koji ga je tri puta spašavao.

Beba

    U Detroitu, 1930. godine, jedna mlada majka morala je biti večno zahvalna čoveku po imenu Josef Figlok. Dok je Figlok šetao ulicom, beba je pala sa visokog prozora na Figloka,  i oboje su prošli bez posledica. Ali, godinu dana kasnije, ista beba je pala sa istog prozora i, naravo, tačno na iznenađenog Josefa Figloka. Na sreću, oboje su opet prošli bez posledica.

Blizanci

    Priča kako identični blizanci imaju slične živote je vrlo česta, ali ništa nije slično kao priča o identičnim blizancima rođenim u Ohaju. Blizanci su odvojeni na rođenju i svakog od njih usvojila je druga familija. Ne znajući jedna za drugu, obe familije dale su imena deci - Džejms. I ovde slučajnosti tek počinju. Oba Džejmsa rasli su ne znajući za onog drugog. Obojica su bili sposobni u mehaničkom crtanju i stolarstvu i svaki od njih je oženio ženu sa imenom Linda. Obojica su dobili sinove koje su nazvali Džejms Alan. Oba brata su se razvela i oženila sa drugim ženama - obe su se zvale Beti. Oba brata imali su po psa koji se zvao Toj. Prvi blizanac je poginuo od kamiona dok je vozio biciklo autoputem broj 8, dok je drugi blizanac poginuo od kamiona samo dva sata kasnije, takođe, vozeći biciklo autoputem broj 8.

Čudna priča Kralja Umberta

Monca, Italija
 Jednog dana, Kralj Umberto otišao je na večeru u jedan mali restoran. Kada je vlasnik uzimao narudžbinu, primetio je da njih dvojica izgledaju identično. Razmenivši reči, pronašli su mnoge sličnosti među njima:
 * Obojica su rođeni istog dana, iste godine, 14. marta 1844
 * Obojica su rođena u istom gradu
 * Obojica su venčana sa ženom po imenu Margarite
 * Vlasnik restorana počeo je svoj posao istog dana kada je i Umberto postao Kralj Italije

    29. jula 1900,  Kralj Umberto je saznao da je vlasnik restorana tog dana ubijen u misterioznom atentatu. Dok je Kralj Umberto bio u žalosti ua njim, jedan čovek se progurao kroz gomilu i ubio Umberta.



Mark Tven

    Mark Tven se rodio na dan pojavljivanja Halijeve komete 1835.godine, a umro je na dan njenog sledećeg pojavljivanja, 1910. godine. Sam je predvideo svoju smrt 1909. godine kada je rekao: 'Došao sam sa Halijevom kometom 1935. Ona se ponovo vraća sledeće godine, i očekujem da odem zajedno sa njom'.

Priča iz hotela

    Godine 1953, televizijski reporter Irv Kupcinet bio je u Londonu da posmatra krunisanje Elizabete II. U jednoj od fioka u njegovoj sobi u hotelu Savoj, pronašao je nešto što je po identifikaciji pripadalo čoveku imena Hari Hanin. Slučajno, Hari Hanin - košarkaška zvezda iz popularnih Harlem Globtrotersa, bio je dobar prijatelj sa Kupcinetom. Ali priča ne završava ovde. Samo dva dana kasnije, i pre nego što je on hteo reći Haninu o njegovom srećnom otkriću, Kupcinet je dobio pismo od Hanina. U pismu, Hanin je ispričao Kupcinetu, kako je dok je odseo u hotelu Meurice u Parizu, našao u fijoci mašnu sa - Kupcinetovim imenom na njoj !

Priča o pudingu

    Emil Dešan - autor libneta opere 'Hugenoti', ispričao je, da je, dok je boravio u internatu u Orleanu, slučajno ručao sa nekim gospodinom Fonžibijem koji ga je častio pudingom od šljiva, poslasticom koja je u to vreme u Francuskoj bila nepoznata.
    Nakon deset godina, prolazeći pored restorana, Dešan je spazio u izlogu puding veoma prijatnog izgleda. Ušao je i naručio ga. Dobio je odgovor da je plam puding naručio jedan posetilac. 'Gospodine Fonžibi, da li biste mogli da ustupite deo svog pudinga ovom gospodinu?' - uzviknula je kelnerica. Dešan je jedva prepoznao gospodina Fonžibija, koji je sedeo za susednim stolom u pukovničkoj odori.
    Prošlo je mnogo godina. Jednom prilikom Dešan je pozvan u goste gde je trebalo da posluže pravi engleski plampuding. Pošto je prihvatio poziv, Dešan je, smejući se, ispričao ovaj događaj i upozorio domaćicu da ni ovoga puta neće proći bez Fonžibija.
    Određenog dana, Dešan je sedeo za stolom sa gostima. Ostali gosti šalili su se sa njim povodom Fonžibija. Iznenada se začuo batlerov glas: 'Gospodin Fonžibi!'. Pojavio se starac koji je s mukom koračao. Bio je to  gospodin Fonžibi! Dešan se skamenio od iznenađenja. Ispostavilo se da je Fonžibi bio pozvan kod nekog drugog stanara iste kuće, ali je pogrešio stan!.

Grom

    Časopis 'Fajt' u martu 1950. saopštio je da je 1899. godine u dvorištu sopstvene kuće od groma poginuo jedan čovek. Kroz 30 godina sin ovog čoveka poginuo je na isti način i na istom mestu. A zatim, 8. oktobra 1949. unuk prvog i sin drugog čoveka pao je kao žrtva groma na istom tom mestu!

Neverovatni udari groma

    Isti ovaj časopis 'Fajt', 1952. godine izvestio je o neverovatnom ponašanju munje. Hrabri oficir, major Samerford je u Flandriji 1918. godine bio ranjen od udara groma: bio je zbačen sa konja, posle čega mu je donji deo tela ostao paralizovan. Pošto se zbog zdravstvenog stanja demobilisao, major je otputovao u Vankuver i kada mu je bilo malo bolje počeo je da se bavi ribolovom. Sa još trojicom ribolovaca 1924. godine nalazio se pored reke za vreme oluje. Grom je udario u drvo pod kojim je sedeo zlosrećni major i nakon toga je desna strana njegovog tela bila paralizovana. Kada je kroz nekoliko godina došao sebi, počeo je da šeta po vankuverskom parku, gde je u leto 1930. godine opet bio pogođen gromom, a posledica je bila potpuna paraliza. Kroz dve godine čovek je umro. Ali tu još nije kraj... U junu 1934. godine nad Vankuverom je bila oluja. Grom je udario u jedan od grobova i razbio spomenik. Naravno, bilo je to mesto gde je bio sahranjen major Samerford.

Brodski kapetani Ladner

    Novine 'Sovjetska Rusije' u broju od 26. juna 1991. izvestile su: 'Britanskog kapetana Edvarda Ladnera, koji je komandovao jedrenjakom 'đudrop', odneo je za vreme oluje talas preko brodske ograde. Nisu mogli da ga spasu. Devetnaest godina pre ovog događaja na istom mestu pri sličnim okolnostima nastradao je i njegov otac, koji je komandovao jedrenjakom 'Aretuz'. Ali, najčudnije je to da je opet tačno 19 godina pre pogibije jedrenjaka 'Aretuz', ovde u oluji nestao kapetan parobroda 'Kern', najstariji u lozi kapetana Ladnera. Uzgred, svoj trojici ime je bilo Edvard.

    Mnogi su do danas takve slučajeve podvrgli ispitivanjima njihove uzročne - posledične međuzavisnosti. U slučajnostima, međutim, nije sadržano ništa što bi se moglo meriti i raščlanjivati u laboratorijama, čak i ako su vredne pažnje poput primera koje navode već pomenuti Viver, ili Amerikanac Alan Vaughan u knjizi 'Neverovatne slučajnosti'. Tako su pojedini naučnici koketirali sa idejom da bi nepoznate sile ili neka sitnica, koje su do sada izmicale nauci, mogle imati udela u slučajnostima. Preminuli britanski matematičar i fizičar Adrian Dobs, smatrao je da moraju postojati prenosne sile - nazvao ih je 'psitronima' - koje se poput radara šire u drugoj dimenziji vremena, istražuju izglede za budućnost, ponovo ih reflektuju u 'ovde' i 'sada' i pri tom, obilazeći čula, direktno deluju na mozak.



RED IZ HAOSA


    Karl Gustav Jung, švajcarski psiholog i psihijatar, takođe je celog života prikupljao primere neobičnih koincidencija. U svom eseju iz 1952. Jung tvrdi da se slučajnost dešava mnogo češće nego što to predviđa teorija verovatnoće i konstatuje da zato mnoge slučajnosti moraju biti delo nepoznate sile koja teži uspostavljanju sveopšteg reda. Uveo je i termin sinhronicitet, kako bi objasnio pojavu da se naizgled nepovezani događaji javljaju u nekoj neočekivanoj vezi jedan sa drugim. Jungov saradnik Volfgang Pauli, koji je za otkriće jednog od temeljnih načela moderne fizike dobio Nobelovu nagradu, smatrao je da su slučajnosti vidljivi tragovi principa kojima se ne može ući u trag.
    I neki drugi istaknuti fizičari, takođe su u svojim razmišljanjima otišli dalje od teorije verovatnoće. Još pre pola veka pokazano je da dve subatomske čestice koje su jednom međusobno reagovale, mogu ponovo reagovati jedna na drugu posle više hiljada godina i udaljenosti od više svetlosnih godina. Pošto je dugo proučavao taj fenomen, fizičar Dejvid Bom kaže da i čestice i ljudi jednostavno mogu uticati jedni na druge, jer je sve na svetu povezano sa svim - prošlim, sadašnjim i budućim - preko onoga što naziva sveobuhvatnim redom. Čestice nisu zaista odvojene već su povezane na način nevidljiv za uobičajeno poimanje stvarnosti. Prema Bomu, u području ljudskog ova teorija ostavlja mesto za efekat po kome 'različiti ljudi među kojima vlada određena saglasnost, mogu istovremeno razvijati iste ideje'.
    Međutim, treba li naglašavati kako su sve ovo samo spekulacije koje ostaju tako dugo samo fantastične mogućnosti dok njihovu ispravnost ne potvrde uverljivi naučni dokazi. A kada bi se to dogodilo, verovatno bi se moralo priznati da je koordinatni sistem centimetara, grama i sekundi, kojima običavamo objasniti pojave u našem svetu, u stanju da predstavi samo deo stvarnosti i da treba pronaći i druge koordinatne sisteme kojima bi bile opisivane pojave i zakonitosti u ostalim njenim segmentima, dakle više ne samo 'fizičkog' svemira. Traga se uveliko za tom tajanstvenom dimenzijom koja toliko fali da bi se štošta objasnilo. A možda je ljudska misao ta tajanstvena dimenzija koja rešava sve!?


ODISEJA JEDNOG LEŠA


    Uostalom, šta reći za neobičnu odiseju leša kanadskog glumca Čarlsa Frensisa Koglena, koja spada u najčudnije koincidencije svih vremena. Koglen, koji je bio rodom sa Ostrva princa Edvarda na kanadskoj obali Antarktika, umro je 189. na turneji u teksaškom gradu Galvestonu i tamo je, u sanduku obloženom olovom, sahranjen u granitnoj grobnici.



 Iduće godine, u maju 1900. jak uragan je opustošio ostrvo na kome leži grad. Groblje je bilo poplavljeno i Koglenov kovčeg je isplivao iz grobnice. Otplutao je u Meksički zaliv i oko Floride u Atlantik, gde ga je golfska struja prenela na sever. Osam godina posle toga, u novembru 1908. ribari sa Ostrva princa Edvarda jednog dana su ugledali neki veliki sanduk kako se ljulja na talasima. Dovukli su ga i na njemu pročitali izgraviranu metalnu ploču sa Koglenovim imenom. Kovčeg je, dakle, doneo leš pokojnog glumca upravo do njegovog rodnog mesta (prevalivši nekih 5.600 kilometara!), gde su pokojnika zatim sahranili pored crkve u kojoj je kršten!
    Neke ljude večito bije maler, za druge kažemo da su rođeni pod sretnom zvezdom. 'Titanik' je potonuo 1912. Gospođa Marej, jedna putnica, uspela je da se spase. 'Luzitanija' je potonula 1915. Gospođa Marej je bila putnica i opet se spasila. U sudaru brodova 'Anakonda' i 'Keltik' 1927. nove žrtve nestale su u morskim dubinama, ali nepotopiva gospođa Marej se spasila! Naravno, možete to nazvati čistom slučajnošću, ali odgovorite iskreno na pitanje: Da li biste se vi ukrcali na isti brod sa gospođom Marej?
    Polemike o čudnom svetu slučajnosti će još dugo biti vođene. Kao što su ih i do sada pokretali mnogi, poput, recimo italijanskog političara i pisca Đuzepea Mazijanija koji je još sredinom XIX veka zapisao: 'Reč slučaj nema nikakvog smisla; stvorena je zato da bi izrazila neznanje ljudi o nekim pojavama'. Volter je, pak, voleo da kaže kako je 'ono što nazivamo slučajem, samo nepoznat uzrok poznate posledice', dok je po rečima Ebner-Ešenbaha', 'slučaj - velom prekrivena nužnost'.


KO SE TAMO IGRA


    I šta god mislili o tom svetskom ruletu, čini se da slučaj evidentiran pod rednim brojem 100 iz pomenute zbirke Alana Vaughana potvrđuje da je slučajnostima često svojstveno vipe od samo jednog zrnca humora. Vaughan, naime, citira Antonija Klensija, Irca iz Dablina:
    'Rođen sam sedmog dana, meseca i godine, u sedmoj godini veka, kao sedmo dete sedmog deteta i imam sedmoro braće, što iznosi sedam puta sedam. Na moj 27 rođendan otkrio sam, na jednim konjskim trkama, u 7. trci konja nazvanog 'Sedmo nebo'. Kladio sam se u sedam šilinga da će taj konj pobediti. Prošao je sedmi kroz cilj'!



 A evo i priče o neobičnoj misiji jednog metka, završenoj sa tačno 20 godina zakašnjenja. Teksašanin Hari Ziglend prevario je do te mere svoju devojku da se ova duboko potresla i odlučila na samoubistvo. Njen brat, željan osvete, pucao je u Henrija, ali je ovoga metak samo okrznuo po licu i zabio se u drvo iza njega. Brat, misleći da je ubio nevernika, i sam je izvršio samoubistvo. Tačno 20 godina kasnije, 1913. Zigelanda je neko zamolio da poseče jedno drvo. Ovaj je shvatio da je to isto ono drvo u kojem je završio metak koji je tako davno njemu bio namenjen. Bio je to prilično težak posao, pa je Zigeland odlučio da upotrebi dinamit. Snažna eksplozija odbila je stari metak koji je prošao između još petoro ljudi i pogodio pravo Ziglenda u grudi, a ovaj je na zaprepaštenje svih prisutnih, ostao na mestu mrtav.
    Posle svega ovoga, pitanje je da li ćemo ikada uspeti da shvatimo o čemu se ovde zapravo radi...

conopljanews.net
IP sačuvana
social share
Ja sam andjeo sa neba i bezobrazna kad hocu, ja cutim, al` kad treba pevam danju pevam nocu, zahtevna k`o dete, a u dusi sam romantik, ja se klonim svake stete, al` za frkom sam fanatik


Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne Diraj Tigra Dok Se Igra!

Zodijak Cancer
Pol Žena
Poruke 23819
Zastava Izgubljena u vremenu i prostoru
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
Misterija Kolumbo



DA LI JE KOLUMBO OTKRIO AMERIKU,
ILI JE AMERIKA OTKRILA NJEGA?

 Oreol tajanstva već četiri stoleća obavija ličnost Kristofora Kolumba (italijanski: Cristoforo Columbo; španski: Cristobal Colon), ali i mnogo šta od onoga što je vezano za njegov epohalni podvig - otkriće Amerike. Zagonetno je Kolumbovo poreklo, jako su oskudna saznanja o njegovom detinjstvu, nam se predstava o tome kako je izgledao... Jednom reči, iz današnje perspektive, njegov život liči na pravi lavirint. Ostala je manje više u sumnji Kolumbova navodna plovidba unutar polarnog kruga, a nude se i dokazi da slavni moreplovac, u traganju za Indijom, nije jedrio nasumce.


HIPOTEZE O KOLUMBOVOM POREKLU
    U toj drugoj polovini XV veka, Republika Đenova doživljava procvat. Uglavljen između morske obale i vrletnih rubova Apenina, grad sa svojim pristaništem zrači prema Sredozemlju i dubljem zaleđu.
  Tiskajući se između mornara i trgovaca, u žagoru što ga ovi proizvode svojim neverovatnim arapskoromanskim govorom, takozvanim sibirom, jedan mladić zagledan u more sneva otvorenih očiju. Ime mu je Kristoforo. Rođen ujesen 1451. on je najstariji od četvorice sinova bračnog para tkalaca Domenika i Suzane Kolumbo. 'Da se Kolumbo rodio u đenovi, danas se više ne može poreći', tvrdi istoričar Mišel Leken u svojoj knjizi posvećenoj otkrivaocu Amerike. Eto, naposletku, bar jedne izvesnosti, koja je možda i ključ lavirinta. Jer, malo je primera istorijskih ličnosti čiji bi koreni, život i dela bili prošarani sa toliko zagonetki, misterija i pitanja. Čovek sa stotinu lica, glasoviti moreplovac poigravao se perikama i lažnom bradom kao vrhunski stručnjak za prerušavanje.



Ko je bio Kristoforo Kolumbo? To pitanje je iznurilo mnoge naraštaje istoričara. Danas,
više od pola milenijuma nakon njegove čudesne pustolovine, ono nastavlja da hrani najnakaradnije i najneobičnije hipoteze. U tom Italijanu, koji se izražava samo na kastiljanskom jeziku krcatom portugalskih izraza, mnogi su hteli da vide naizmence Baskijca, Korzikanca, Norvežanina, Portugalca i, na kraju, Jevrejina katalonskog porekla što se, prognan, sklonio u Đenovu da bi tu prešao u hrišćanstvo. Reč je o vremenu kad se, u Španiji, prvi veliki inkvizitor Torkemada okomljuje na Jevreje.
    Jevrejsku hipotezu izneo je početkom prošlog veka američki istraživač Vinjo. Žilava i tvrdokorna, ona će se nanovo javiti u Lisabonu, gde će je u sasvim neobičnoj formi ponuditi bivši pomorski oficir Augusto de Maskarenjas Bareto. Ovaj istraživač tvrdi da je posredstvom alhemičarske kabale uspeo da dešifruje veoma čudan moreplovčev potpis. Prema Baretu, Kolumbo je bio poreklom iz portuglaskog sela Kuba, čije će ime kasnije dati jednom od svojih otkrića, a on sam bi se zvao Zarko, prema izvesnoj porodici conversosa, preobraćenih Jevreja što su i dalje, u potaji, praktikovali staru religiju. Kao plaćeni špijun portugalskog kralja Jovan II, on je navodno imao za zadatak da odvraća Španiju od afričkih obala, gde je Portugal raspolagao krupnim interesima. Kolumbo - tajni agent? Naposletku, što da ne? Nevolja sa Baretovom hipotezom je u tome što ona ne počiva ni na čemu opipljivom, i što otkriva jedino mukotrpan naučni napor.


PLOVIDBA SEVERNIM ATLANTIKOM

    Kristoforu je dvadeset godina i on ne oseća nikakvu naklonost prema vunarskoj struci, za koju ga je otac pripremao. Braća Čenturioni, na glasu kao finansijski gospodari Đenove, traže ljude koji će, ne plašeći se mora, prodavati naveliko njihovu robu po svetu. Kristoforo je upravo čovek po njihovoj meri. Godine 1474. ili 1475. na putovanju koje ga, za njihov račun, vodi do ostrva Hios u Jedejskom moru, on verovatno stiče svoje prvo moreplovačko iskustvo. Potom jedri ka Maderi, odakle donosi šećer, i ka Tunisu, gde dobavlja začine.



 Godine 1476. je katastrofalna za bankare Čenturioni. Turci su se dokopali luke Gafa, i onemogućavaju s mora pristup trgovačkim komunikacijama sa Istokom. Đenovski bankari se stoga okreću Atlantiku, Africi i severnoj Evropi. Kolombo se ukrcava na brof Bechalla koji plovi pod flamasnkom zastavom, i prevozi za Lisabon skupocene tkanine. Prvog avgusta, brodsko zvono najavljuje pomorsku bitku! Pri prolaženju pored rta Sen-vensan, trgovački brod je opažen; na njega se ustremljuje jedna francuska eskadra. Francuska i Flandrija su u ratu, i to što se sada zbiva naziva se jurišnim pristajanjem uz napadnuti brod. Za samo nekoliko minuta, posada je posečena mačevima, tovar opljačkan, a Bechalla potopljena. Kolumbo je skočio u more. Držeći se za komad olupine, on pliva prema portugalskoj obali.
    Nekoliko dana kasnije, Kristoforo je u Lisabonu, gde postaje Kristovao Kolumbo. U to vreme, portugalski pomorci već znaju da jedre pučinom. Da bi stigli do Mine u Gvineji, odakle dovoze zlato, začine i robove, i da bi se otuda vratili, oni su naučili da se udaljavaju od obale, da jedre otvorenim morem pored Zelenortskih Ostrva, gde duvaju povoljni zapadni vetrovi koji će ih dopratiti do kuće. Neustrašivost tih mornara ostavlja snažan utisak na mladog moreplovca, koji, radeći i dalje za braću Čenturioni, razvija strast prema kartografiji, kosmografiji i svim drugim disciplinama vezanim za pomorstvo.
    Gotovo pomahnitao za novim saznanjima, on se zagnjuruje u knjige. Njegovu lektiru čine 'Historia Renum' od pape Pija II, 'Imago Mundi'  od Pjera Daija, 'Mandevilova Knjiga čudesa... Kolumbo guta Seneku, Plinija i Aristotela. Ptolemejevo učenje mu donosi izvesnost da je Zemlja okrugla, i da se Atlantik da savladati.  Malo pomalo, u glavi genijalnog samouka sazreva ubeđenje da na zapadu postoji put kojim se, bez zaobilaženja, može stići do Indije.
     Plovidba na koju ujesen 1476. godine kreće po severnom Atlantiku, učvrstiće ga još više u tom ubeđenju. U Bristolskom kanalu, gde njegov brod pristaje radi odmora, uočava zastrašujuće aplitude plime i oseke. Otakle dolaze i kuda se povlače te neizmerne količine vode? U engleskim i irskim lučkim krčmama, uveče su se mogle čuti nejneobičnije priče: one o Vikinzima, plavokosim gorostasima što su se pet stotina godina ranije otisnuli iz Norveške na svojim čudnim brodovima svinutih prova, i što su se, jedreći iza Islanda, približili zagonetnom kontinentu pod ledom (nazvaće ga Vinland, ali više nikad neće biti u stanju da mu uđu u trag).


NATUKNICE SA PORTO SANTA

    Sa 34 godine, Kolumbo je udovac. On je sad na portugalskom ostrvu Porto Santo, čiji je guverner brat njegove umrle žene, mlade portugalske aristokratkinje Felipe Monis. Ostaje sam sa četvorogodišnjim sinom Dijegom. On život na Porto Santu deli između proučavanja i jedrenja. Brojna putovanja vodila su ga ka afričkim obalama, gde je stavio na hartiju zanimljiva zapažanja o vetrovima i strujama sa zapada.
    Na liticama tog ostrva, postavlja sebi sijaset pitanja. Odakle potiču šišarke koje izbacuje more? Otkuda na obližnjem ostrvu Maderi raste bilje i cveće kojih inače nigde drugde nema? Čije su ruke izrezbarile te čudne komade drveta što ga na pučini skupljaju ribari? Ove natuknice jačaju uverenje koje je Kolumbo razvio još na svojoj prethodnoj plovidbi po severnom Atlantiku: da negde na zapadu postoji zemlja, i da ona ne može biti ništa drugo nego Indija. Stići do nje jedrenjem u pravcu sunčevog zalaska, postaje moreplovčeva misao saletilja.
    Da bi zagrejao portugalskog kralja Jovana II za svoj naum, Kolumbo prikuplja naučne dokaze. Oslanjajući se na teorije grčkog astronoma Ptolomeja, Kolumbo zaključuje da je 'Okean manje veliki nego što se priča'. Ali, kako svoje računice zasniva na italijanskim a ne arapskim miljama, on deli sa pet stvarna rastojanja, pa na mestu gde se nalazi američki kontinent locira Kinu. Jovan II mu neće uslišiti molbu jer, zašto da se upušta u tu besmislenu pustolovinu kad će njegovi mornari ionako stići do Indije morskim putem, obilazeći afrički kontinent u etapama?



Kolumbo ne diže ruke od svoje opčinjavajuće zamisli. Odnosi projekat španskim katoličkim suverenima, Izabeli i Ferdinandu, koje, nema sumnje, impresionira, ali se ispostavlja da trenutak nije najpovoljniji: Arapi osvajaju kraljevinu Grenadu, i otuda ih treba isterati. Šest godina kasnije, ta stvar je gotova, i Kolumbo se koristi euforijom koja je zavladala na španskom dvoru. Katolički vladari pristaju na njegove neumerene zahteve, pa u osvit 2.avgusta 1492. tri karavele napuštaju luku Palos: Santa Marija, Pinta i Nina jedre prema Kanarima, odakle će potom okrenuti pramac prema zapadu.
    Pola milenijuma kasnije, jednog junskog jutra 1990. ista takva karavela kreće istim putem. Na njoj su osamnaest studenata Kadiskog univerziteta, pisac Džon Dajson i kapetak Luis Kojn, koji preuzima pravu policijsku istragu. Njegova najmilija knjiga je već dvadeset godina Diario, brodski dnevnik koji je Kolumbo vodio za vreme svog prelaženja preko Okeana. Kojn nije oklevao da otkrije mnoge nesuvislosti i čudne iskaze kao, na primer, opis kupanja posade dok su brodovi plovili sa pet ili šest čvorova (od 9 do 11 km na sat). Malo pomalo, Kojn je došao do uverenja da Kolumbo nije išao putem koji naznačuje. Zašto? Da li zato što je poznavao put za presecanje 'Mora Tajanstva'? Kojn otkriva da Kolumbo na tri mesta u svom Dnevniku pravi aluzije na nekakvu tajnu kartu. Pred polazak, u toku jednog sastanka sa svojim kapetanima, okeanski admiral (što je titula koju je u međuvremenu stekao, pored svanja vice kralja Indije i vlasnika i guvernera svih zemalja koje će otkriti) je začuđujuće nedvosmislen: zemlju ćemo dodirnuti kada preplovimo 750 milja (oko 4000 kilometara), a posle 700 milja brodovi više neće jedriti noću da se ne bi nasukali. Uostalom, tu zagonetnu kartu imao je u rukama kapetan karavele Pinta, Martin Alonso Pinzon. Ona je trebalo da bude dovoljno ubedljiva da bi Pinzon, suočen sa krajnjom iscrpenošću i premorom svoje posade, pristao da plovi još tri dana.
   
   
DVE VERZIJE BRODSKOG DNEVNIKA

    Kako je Kolumbo došao do te karte? Koje su mu informacije omogućile da je sačini? Enigma ostaje. Zahvaćena žestokom burom na pučini ispred Zelenortskih Ostrva, neka karavela je mogla biti odvučena prema Antilima da bi se otuda, sa povoljnim zapadnim vetrovima, vratila jedreći ka Maderi i Porto Santu. Nad tim ostrvom nadvija se senka zagonetnog brodolomnika, Sančesa, koji je, prema legendi, mogao izdahnuti na Kolumbovim rukama. Ali, zna se takođe da je Kolumbov brat Bartolomej bio kartograf u Lisabonu. A zar u lučkim krčmama, noću, crno vino nije u stanju da svakome razveže jezik?



Bez uvijanja rečeno, ispalo bi da je Kolumbo masno lagao. On tvrdi da ide na zapad, ali, otiskujući se od Kanarskih ostrva, jedri čitavih šest stotina milja na jug. Pramac okreće prema zapadu tek pošto je preplovio dve trećine rastojanja koje deli Kanarska i Zelenortska ostrva, prema 19. ili 20. stepenu severne geografske širine. Zašto? Luis Kojn nudi dva objašnjenja. Prvo ukazuje na postojanje dveju verzija brodskog dnevnika: zvanične, koju će pokazati u slučaju da ih presretnu Portugalci, i koja će poslužiti kao dokaz njegove dobronamernosti (... a na jug je sišao greškom), i nezvanične verzije, one prave, koju krije u džepu. To drugo Kojnovo objašnjenje potvrđuje postojanje tajne geografske karte. Kristoforo Kolumbo je tačno znao gde će naići na povoljne vetrove i struje koje će ga odneti tačno tamo kuda želi.
    Nema preciznog odgovora ni na pitanje na koju se to čudesnu zemlju iskrcao Kolumbo posle transatlantske plovidbe duge trideset i četiri dana? Ono što se pouzdano zna jeste da je posredi jedno od četrnaest ostrva Bahama i Kaikosa na ulazu u Karipsko more. Njegovi domoroci su ga zvali Gvanahani, ali Kolumbo ga je odmah prekrstio u San Salvador. U svakom slučaju, već više od pet stotina godina najznamenitije ostrvo u povesti predstavlja veliku misteriju. Način na koji ga je opisao Kolumbo ne otkriva mnogo jer bi se taj opis mogao odnositi na stotine ostrva koja se ispred Antila pružaju u lancu što povezuju Floridu sa Portorikom.
    Devet ostrva već dva veka nadmeće se oko časti vezane za Kolumbov prvi korak učinjen na američkom tlu; u bliskoj prošlosti, samo su tri od njih uspela da zadrže pažnju, a to su, Votling, Samana Kej i Grand Turk. Prva dva su ne tako davno jedno za drugim diskvalifikovana, a današnje hipoteze idu uglavnom u prilog trećem, najmanjem ostrvu, Grand Turku. Tome je ponajviše doprinela jednoglasnost istraživača postignuta oko veoma važne okolnosti: pitke vode! Naime, kad se Kolumbo iskrcao na Gvanahani, njegove zalihe vode bile su gotovo sasvim iscrpene, i on se morao njome hitno snabdeti. No, to tu nije mogao učiniti jer je jezerska voda na ostrvu slana. A od svih ostrva u čitavom regionu, Grand Turk je jedino na kojem nema vode za piće.



ENIGMA - I SAM GROB

    Zna se da je Kolumbo umro 20.maja 1506. u Valjadolidu u Španiji, i da su ga na brzu ruku pokopali u bašti tamošnjeg samostana. Zagonetka tek tada počinje. Godine 1513. njegovi ostaci su bili navodno ekshumirani i sahranjeni u Seviljskoj katedrali da bi ih 1536. Španci otuda preneli u San Domingo (Haiti); dva i po veka kasnije, njegovi posmrtni ostaci su se opet, navodno, našli u Havani na Kubi: kad je Španija izgubila ta ostrva, oni su, veli predanje, vraćeni u Sevilju, gde bi trebalo da i dan danas počivaju.
    Ali, pošto ne postoji nijedan tvrdi dokaz da je Kolumbovo telo uistinu ikad napustilo Valjadolid, dopušteno je takođe zamisliti da okeanski admiral sneva svoj poslednji san ispod ugostiteljskog objekta podignutog na mestu srušenog samostana.

conopljanews.net
IP sačuvana
social share
Ja sam andjeo sa neba i bezobrazna kad hocu, ja cutim, al` kad treba pevam danju pevam nocu, zahtevna k`o dete, a u dusi sam romantik, ja se klonim svake stete, al` za frkom sam fanatik


Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne Diraj Tigra Dok Se Igra!

Zodijak Cancer
Pol Žena
Poruke 23819
Zastava Izgubljena u vremenu i prostoru
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
Poslednja tajna Hristovih vitezova



GDE JE VELIKO TEMPLARSKO BLAGO

Moćni red koji je osnovan 1118. godine da bi štitio hodočasnike u Svetu zemlju prosperirao je gotovo dva veka, proširio se po celoj Evropi i sakupio nezamislivo bogatstvo, ali gde je ono ?

 Godine 1118. devetorica 'bogobojažljivih' vitezova na čelu sa izvesnim Igoom de Pejnom, stigli su u Jerusalim da se poklone tek krunisanom Boldvinu II. Oni su izrazili monarhu želju da štiti hodočasnike koji putuju drumom od Jafe do Jerusalima. Boldvin je, zadovoljan, oprihvatio ovaj njihov predlog i još im dodelio deo svoje palate, sagrađene na mestu gde se u prošlosti nalazio legendarni Solomonov Hram. Čak su i kanonici Svetog groba poklonili ovim vitezovima komadić svoje zemlje.



A to je bio samo tek početak. Pošto su pred patrijarhom jerusalimskim Zermonom de Pikinjijem položili zavet o siromaštvu, čestitosti i poslušnosti, Igo de Pejn i njegova svita smestili su se na nekadašnjem području Hrama i isprva se nazvali 'Siromašni vitezovi Hrista i Solomonovog hrama', a zatim jednostavnije 'vitezovi hramovnici', to jest templari.
    Ovde se završava 'zvanična' istorija početka templarskoga reda i nastavlja 'priča o tome kako su devetorica vitezova, koji su zbog datih zaveta morali biti krajnje siromašni, do te mere obasuti darovima da su na kraju postali prebogati'. Dovoljno je reći da je na kraju XIII veka red vitezova hramovnika brojao više od 15.000 vitezova, a među imanjima koja su bila razbacana po celoj Evropi i Maloj Aziji, bilo je više od 9.000 dvoraca, a imali su i ogroman račun u banci koji se sastojao od zlata i dragog kamenja, po današnjoj vrednosti veći od pet milijardi eura.
    Templari su, uz to, upravljali ogromnim brojem 'kreditnih kuća' - ustanovama sličnim današnjim bankama, koje su izdavale priznanice o posedovanju novca (svojevrsne štedne knjižice), asignate (čekove) i ostale hartije od vrednosti koje su služile tome da tadašnji trgovci izbegnu materijalnu štetu u slučaju da ih napadnu razbojnici. Ali, u Svetoj zemlji vitezovi hramovnici nisu radili samo to: imali su svoju konjicu, osnivali su crkve, gradili mostove i tvrđave, poštansku službu, čak su oformili i obaveštajnu službu da bi mogli da nadziru neprijatelje hrišćanske vere. Sve to preneli su u Evropu, gde je njihovo delovanje na građansko društvo izuzetno doprinelo razvoju trgovine.



 Ali, sudbina je htela da takvo blagostanje ne potraje dugo. Cela templarskaorganizacija nestala je 13. novembra 1307. godine, kada su po naređenju Pape Klementa i francuskog kralja Filipa Lepog (slika desno), svi vitezovi hramovnici pohapšeni.
   O templarima se mnogo zna i mnogo je napisano, čak i previše - jer francuski istoričari nisu dali pravu verziju. Recimo, sam osnivač reda naširoko je poznat kao Igo de Pejn, premda francuski istoričari vrlo dobro znaju da je rođen u italijanskom gradu Salernu, da su mu roditelji bili Italijani, a pravo ime da mu je bilo Hugo de Paganis. Isto se odnosi i na njegovog saborca Žofrija de Sen - Omera, čije je pravo ime bilo Godefridus de Sankto Audemardo. I on je takođe bio Italijan.
    Na tržištu, uz to, postoje hiljade knjiga koje templare oslikavaju u iskrivljenom svetlu žute štampe. Ali, te izmišljotine i mitovi delom su posledica činjenice da postoji deo hramovničkog života o kojem se malo ili gotovo ništa ne zna - tajna Pravila templarskog reda.
    Još jedna stvar koja nije sasvim razjašnjena jesu pravi motivi zbog kojih su papa i francuski kralj progonili templarski red. Potpuno je jasno da je Filip Lepi poželeo da otme bogatstvo koje je Red sakupio za dvesta godina postojanja. Treba znati da je templarski red obilato pomagao francusku krunu, ali kreditima, koje je, bar teoretski, trebalo vratiti i to sa kamatom. Kako je u to vreme francuska kasa bila prazna i iz nje je curelo na sve strane, kralj se dosetio da uz pomoć pape - koji je ionako bio marioneta u njegovim rukama - jednim udarcem ubije dve muve: ne samo da neće vratiti kredite, već će se domoći celog templarskog bogatstva.


DANI TEMPLARSKE PROPASTI

    U svim procesima protiv templara stavljana su im na dušu najbestidnija zlodela, a protiv laži koje je podržavao i sam papa čak ni moćni res nije mogao da se bori i odbrani. Inkvizicija, koju je držao Dominikanski red, bila je potpuno svesna toga da narod poštuje templare i udarila je najtežim optužbama - da su jeretici i vešci. Ljudi su se tada plašili veštaca, a zamislite tek kako su se osećali kada im je predočen čitav jedan veštičji red, pa još pri tom izuzetno bogat i naoružan, koji se vešto krije iza svetog imena. Kao dokaz za to, tužioci su naveli veze templara sa neprijateljem u Svetoj zemlji. Tokom dugog boravka u Palestini, templari su, naravno, morali da imaju kontakte ne samo sa Muhamedovim sledbenicima već i sa učenicima 'Starca sa planine', odnosno sekte hašišina - njihovo ime znači 'oni koji uzimaju hašiš', a u većinu evropskih jezika ušlo je kao sinonim za 'ubica'. Hašišini su zaista uzimali hašiš - gotovo sve vreme bili su potpuno drogirani, klanjali se boginji Kali i ubijali sve koji bi im se našli na putu, a najčešće su žrtve davili. Hašašine su svi, i na Istoku i na Zapadu, smatrali đavolskom sektom. Templari su, dakle, imali kontakt sa samim nečastivim.



 Tako su tužioci, malo pomalo, razvili priču o templarima kao paklenim bićima koja su se odrekla Isusa Hrista i koji obožavaju skaradne idole, posebno rogatu zver nazvanu 'Bahomet', koja im je, uostalom, i poklonila sve moći.
    Priča o pravilima templarskog reda još je više podgrejala strah. Ta pravila vezana su za lik svetog Bernara od Kjaravala, koji ih je sastavio. Svako ko je želeo da odene beli ogrtač sa crvenim krstom vitezova hramovnika morao je, zapravo, da podnese najstroža pravila, mnogo stroža od svih drugih verskih i kaluđerskih redova. Lik svetog Bernara zaista je bio zanimljiv. Poticao je iz porodice vojvoda burgonjskih. Rodio se u dvorcu Fonten u blizini Dižena 1090. godine, a zaredio se u crkvi Sen Vorl u Šatijon sir Senu. Predanje kaže da se u toj crkvi tada nalazila predstava Device koja sedi sa detetom Isusom u rukama. Bila je izvajana od drveta, potpuno pocrnelog od starosti - u suštini, Crna Devica. Legenda dalje kaže da je svetac, tokom jedne molitve, kada se slučajno nalazio pred tim kipom, izgovorio reči: 'Monstra te Matrem' - Pokaži se Majko. U tom trenutku tri kapi mleka iz grudi Device pale su na Bernarove usne.
    Cela priča potpuno je jasna alhemičarska alegorija, koja znači da je svetac ušao u okultne druidske tradicije. Sama Crna Devica predstavlja prvi alhemičarski stepen Nigredo - rad u crnom, što znači da je Bernar dosta znao o alhemiji. S druge strane, Bernar je očigledno dobro poznavao i stare keltske tradicije. No, pravila koja je sastavio za templarski red odišu pravom hrišćanskom strogošću:

    ... uvek mora da prihvati borbu protiv jeretika, čak i ako su njih trojica, a on
        sam...
    ... ako se bori za sopstveni život protiv osoba koje nisu jeretici, reagovaće
        tek posle trećeg napada ...
    ... podneće tri bičevanja ako ne uspe da obavi zadatak...
    ... pričešćivaće se tri puta godišnje ...
    ... slušaće misu tri puta nedeljno ...
    ... tri puta nedeljno davaće milostinju ...
    ... tri puta nedeljno ješće meso, a u danima u kojima ga ne jede sme da
        pojede tri obroka...


    Kako bilo da bilo, pretpostavka da se Red obogatio zahvaljujući alhemiji i eventualnom pretvaranju olova u zlato ne samo da je malo moguća, već mu je takav način sticanja bogatstva bio potpuno nepotreban. U svakom slučaju, ogromno bogatstvo je postojalo i do danas je ostalo tema na koju je verovatno potrošeno najviše mastila.
    Istorija, naime, kaže da je oktobra 1307. godine, kada su svi templari pohapšeni, sva njihova imovina konfiskovana. Ipak, izgleda da 'kase' Hrama nisu završile u rukama Filipa Lepog. Kraljevi zvaničnici nisu pronašli ni srebro ni zlato, čak ni dokumenta od velikog značaja - pronađena je samo dokumentacija o posedovanju zemljišta. Tako je nastalo niz legendi o skrivenom blagu templara, to jest o mnogim skrovištima jer ser se veruje da je svaka komanda imal svoje skrovište i to još od vremena kada je morala da štiti blago od rata i razbojnika. Posle procesa koji su protiv njih vođeni, templari su, po naređenju Filipa Lepog, zatvoreni u tvrđavu Šinon. Tu su ostali neko vreme, pre nego što su prebačeni u Paris.
    Tokom boravka u Šinonu vitezovi su u zidove prostorija urezali nekoliko vrlo neobičnih oznaka koje koliko god je to teško reći, zaista izgledaju kao tajna šifra. Osamnaestog marta 1314. godine na jednom pariskom ostrvcetu živi su spaljeni Đakomo molej, poslednji Veliki majstor, i Gofredi de Šarnej. Veliki majstor je, međutim, pre nego što će izdahnuti u plamenu, prizvao božji sud na papu i francuskog kralja. Ubrzo se on i ostvario. Posle 37 dana Klement V umro je od upale creva, a Filip Lepi osam meseci kasnije, od paralize koja je nastupila posle pada sa konja u Fonteblou.



MISTERIOZNI ZAPISI



 No, vratimo se blagu i znacima koji su ostali iza templara. Mnogi proučavaoci vitezova hramovnika i tragači za izgubljenim blagom veruju da se u znacima urezanim u zidove u Šinonu krije 'tajna poruka' o mestu gde se nalazi blago Reda templara. Svi ovi znaci imaju i alhemičarsku simboliku - krstovi, obični i trostruki krugovi, srca u plamenu, astronomski simboli i alhemičarski znaci za sumpor, živu i so. Njihov redosled sigurno nije slučajan. Uzmimo srce nad kojim se nalazi krst - prepoznaćemo ga kao hrišćanski simbol, ali je to isto tako tačno da je u alhemiji to inicijatski simbol koji predstavlja 'destilovanu vodu' koja omogućava 'pročišćenje srca'.
    Templari su ostavili slične simbole i na drugim mestima. Recimo, u podzemlju italijanskog grada Ozima postoje podzemni lavirinti sa urezanim simbolima koji takođe nikada nisu rastumačeni. Ispod palate Rikoni se, uz to, krije prostor u obliku petokrake zvezde, na čijem se samom ulazu vidi veliki krst. Pretpostavlja se da je ta prostorija korišćena za tajne sastanke - jer oblik petokrake zvezde omogućava da se sagovornici koji sede u uglovima odlično čuju, ali međusobno ne vide, što ne bi bilo slučaj da je zvezda četvorokraka ili šestokraka.
    Niko ne zna tačno ni šta bi sve u blagu templara trebalo da se nalazi, ali se priča da je u njemu i sveti gral, odnosno, u toj verziji, pehar u koji je sa raspeća sakupljena Hristova krv. Ni ta priča nije potpuno bez osnova. Postoji, naime, legenda koja kaže da je azijski princ Peril, posedovao sveti pehar sa krvlju Isusovom. Princ se zatim preselio u Englesku gde je sagradio veličanstveni hram sličan Solomonovom i u istočni deo položio relikviju. Uz to, osnovao je i naoružanu miliciju da čuva hram i udalji svakog ko ne bi bio dostojan da se približi Gralu. Njegovi vojnici su se, po toj legendi zvali - milicija hramovnika.
     Tu je i francuska tradicija koja kaže da je Parsifal preneo Gral na Istok - Orijent. Da li, međutim, u tim legendama 'orijent', koji se svuda pominje, uopšte znači istok? Verovatno ne, već Isus Hristos. Čak i srednjevekovna evropska tradicija Isusa ponekad naziva tim neobičnim imenom.


SLAVNI DŽEJMS KUK U POTRAZI ZA TEMPLARSKIM BLAGOM


    Moreplovac Džejms Kuk isplovio je 26. avgusta 1768. na brodu 'Endevur' iz engleske luke Plimut prema ostrvu Tahiti, a 14.februara 1779. ubili su ga havajski domoroci. To se zna. Ali, sve do danas njegove tri misije prema nepoznatim prostranstvima i tajanstvenim prekomorskim zemljama praćene su nizom tajni. Tačnije, nizom pitanja na koja još nema odgovora.



 Nekoliko naučnika iz Engleske, Amerike i Evrope, koji važe za najbolje poznavaoce Kukovih putovanja i okolnosti pod kojima mu je tri puta uzastopno poveravano zapovedništvo nad brodovima i posadama, tvrdi da je on pripadao takozvanim neotemplarima. Oni smatraju da je stoga baš njemu, u početku nepoznatom i neiskusnom pomorcu niskog društvenog statusa, poveren zadatak da, navodno, 3.juna 1769. sa ostrva Tahiti osmatra prelazak Venere preko Sunčevog kruga. A u stvari pravi, tajni zadatak bio je da pokuša da pronađe nepoznato kopno negde u Okeaniji, i na njemu sakriveno templarsko blago.
    Tvrdi se da je sa tim bio upoznat i tadašnji kralj Engleske, i da je upravo zato on pristao da novcem krune finansira ne samo prvu Kukovu ekspediciju, već i još dve sledeće. A znano je da u Kukovo vreme, kao i u vreme Kolumba i niza drugih ekspedicija, vladari nisu davali novac za naučna istraživanja, već samo za ona koja su obećavala pronalaženje zlata i dragog kamenja, sirovina, novih teritorija koje bi bile priključene kraljevstvima.
   U Kukovom slučaju, zvanično, ništa od ovoga nije bilo u planu, već samo osmatranje Venere. Naravno, to je bila priča za naivni narod.
    Od vremena kada su templari godine 1300. zabranjeni, mnogi od njih pogubljeni na lomačama a oni preživeli bili nemilosrdno proganjani, postoji legenda po kojoj su neki od preživelih monaha - ratnika uspeli da tajno napuste Evropu i spas pronađu delom na američkom kontinentu, delom na nekom, samo njima poznatom kopnu negde u Okeaniji. I da su poneli najveći deo templarskog pokretnog bogatstva. Sudeći po činjenicama, ogromnog. Legenda tvrdi da su preživeli to blago sakrili upravo u nekom kopnu u Okeaniji i da se ono i sada tamo nalazi.
    Ukoliko je moguće da su neki templari uspeli da izbegnu pogrome, postavlja se pitanje kako su to preživeli monasi - ratnici znali da otplove prema Okeaniji. Jer, u to vreme njihovog egzodusa Evropa nije ni slutila da taj deo sveta uopšte postoji. Tek u vreme Džejms Kuka naslućivala je da 'tamo nečega ima'.
    Odgovor koji danas daju istraživači Kukovih ekspedicija glasi: teplari, kao i kasnije Kolumbo i Kuk, raspolagali su 'tajnim mapama', geografskim kartama do kojih su monasi - ratnici, milom ili silom, došli u vreme kada su bili u Svetoj zemlji i koje su poneli kada su je napustili.
    Zahvaljujući upravo tim mapama, templari su uspeli  da dopru do Okeanije. Njima us se koristili i Kolumbo i Kuk. To objašnjava kako su njih dvojica uspela da stignu do odredišta bez većih problema, izbegavši zamke koje su mora postavljala ostalim pomorcima. Te mape, ili barem njihove verne kopije, našle su se u posedu i takozvanih neotemplara, koji su njima raspolagali i u Kolumbovo i u Kukovo vreme.



  Da li su oni neke od tim mapa, i zašto, predali Kolumbu - nije razjašnjeno. A što se Kuka tiče, veruje se da su njemu, jer je i sam bio neotemplar, bile dostupne i predate, kako bi, služeći se njima, stigao do zakopanog templarskog blaga. Činjenica je da je Kuk bio prvi koji je bez ijednog problema, lako preplovio takozvani Veliki koralni greben koji maltene u potpunosti opasuje i Australiju i Novi Zeland. Upravo one dveteritorije koje je Kuk detaljno istražio. On je, to je dokazano, savršeno precizno u dolasku proveo brod kroz nekoliko relativno uskih prolaza kroz greben. To je ponovio i u povratku.
    Jedno od velikih pitanja jeste zašto je 40-godišnjeg nepoznatog Džejmsa Kuka, kad je trebalo odlučiti ko će predvoditi misiju 'osmatranja Venere nad Tahitijem', kralju predložio niko drugi do tadašnji sekretar Admiraliteta - sada se to prvi lord Admiraliteta. Dakle, najodgovorniji čovek ondašnje britanske mornarice i šef kraljevske kanselarije, čiji je zadatak bio da određuje koje će ekspedicije biti finansirane novcem krune.
    izgleda da je sekretar bio u tesnoj vezi sa neotemplarima iz Škotske, koji su stali iza Kuka. Drugog objašnjenja za takav izbor veođe ekspedicije jednostavno nema. U činjenici da je Kuk bio povezan sa neotemplarima ili da je bio i njihov Veliki majstor ili barem majstoe, najverovatnije leži objašnjenje zbog čega je Aleksandar Darlimpli, u to vreme najcenjeniji engleski astronom i geograf, umesto da predvodi ekspediciju na Tahiti, bio prisiljen da Kuku, koga je inače mrzeo, preda sve svoje mape i proračune. Darlimpli nije čak bio ni član Kukove ekspedicije, jer je nečijom odlukom ukrcan manje znani astronom Čarls Grin iz Kraljevskog astronomskog društva.
    Iznenađenje je i podatak da je na put pošao i tadašnji bogati bankar Džosef Benks (sigurno je i on voleo da gleda Veneru), koji će nekoliko godina kasnije postati predsednik Kraljevskog društva, delom i zato što je putovao sa Kukom. Prema saznanjima nekoliko savremenih engleskih istoričara, ima indicija da su i Grin i Benks bili u vezi sa neotemplarima i da su upravo zbog toga pridodati Kuku.

    Istoričari smatraju da je stara legenda o mitskom Eldoradu, za kojim su tragali španski konkvistadori na prostorima Maja i Inka, potekle iz predanja o tajnom templarskom blagu.
    Posotoji još jedan neobičan podatak vezan za Kukovu potragu. Reč je o pismu napisanom 10.marta 1779. - pisanoj podršci i njemu i njegovoj posadi koju je iz Amerike uputio slavni Bendžamin Franklin, pronalazač gromobrana. Franklin to nije uradio slučajno, niti u nameri da ohrabri još jedno naučno otkriće. Naprotiv, učinio je to jer je i sam bio u vezi sa neotemplarima. Dakle, i Frenklin je znao za templarsko blago i hrabrio je Kuka da ga pronađe. Ima indicija da se nadao da će Kuk, kada blago pronađe, umesto u Englesku doći u Ameriku, i da će na taj način finansirati američku antikolonijalnu borbu.
    Ali, ništa od ovoga se nije desilo. Kuk nije pronašao ni novi kontinent, niti bilo kakvo blago na Novom zelandu. Ali, predanje o templarskom sakrivenom blagu negde van Evrope i dan danas opstaje i uzbuđuje maštu.

     O jednom posebnom mestu i mogućem Templarskom blagu, pročitajte u posebnoj priči u rubrici Misterije, na stranici VELIKA TAJNA OSTRVA HRASTOVA.

conopljanews.net
IP sačuvana
social share
Ja sam andjeo sa neba i bezobrazna kad hocu, ja cutim, al` kad treba pevam danju pevam nocu, zahtevna k`o dete, a u dusi sam romantik, ja se klonim svake stete, al` za frkom sam fanatik


Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne Diraj Tigra Dok Se Igra!

Zodijak Cancer
Pol Žena
Poruke 23819
Zastava Izgubljena u vremenu i prostoru
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
Ostrvo hrastova



TAJNA ĆE OSTATI NEOTKRIVENA?


    Oak Island, ostrvo Hrastova u Novoj Škotskoj, oko šesdeset kilometara jugozapadno od Halifaksa, već više od dvesta godina čuva veliku tajnu, tajnu koja ni do dan danas nije rešena.Blago Hrastovog ostrva ostaje tako jedna od najdubljih misterija našeg vremena koja se ne da rešiti ni najmodernijom današnjom tehnikom.

Sve je počelo u proleće 1795. godine tri vesela momka iz obližnjeg doseljeničkog grada Čestera pošla u lov na prepelice na Ostrvu hrastova, udaljeno samo sedam kilometara od obale. Bili su to Mak GInis, Džon Smit i Entord Vogan.



Iskrcali su se na ostrvo i lutali po njemu, usredsređeni na lov zbog čega su i došli.U jednom momentu, jedan od njih trojice primetio je na jednoj velikoj grani starog hrasta,  postavljen starinski čekrk.Takođe su primetili da se ispod čekrka u zemlji nalazi ulegnuće prečnika preko deset stopa.Pri pokušaju da skine čekrk, kakav su do tada videli samo na starinskim slikama, on se usled starosti jednostavno rasuo u prašinu.Svima trojici  nametalo se samo jedno pitanje.Šta to može biti? I jedini odgovor koji se svima nametao , bio je isti.Zakopano blago!  Blago kapetana Kida, to im je prvo palo na pamet.
     Nisu imali strpljenja, pa su odmah počeli kopati koristeći samo noževe i vesla svojih čamaca.Sve što su tada našli bila je jedna kamena ploča sa čudnim znacima.Odmah su se razočarali i krenuše nazad ka obali.To im je bila najveća greška.Na kamenoj ploči bilo je napisano rešenje kako se dolazi do blaga.Ali, oni to nisu mogli znati, momci su bili nepismeni.Da je ploča bila ispisana i njihovim jezikom, ne bi znali pročitati šta je na ploči napisano.
   Tumači koji su preveli čudne hijeroglife na ploči, protumačili su ih kao:' Dva miliona funti je zakopano na 40 stopa odavde'.Jedna jedina rečenica od sedam reči vodila je na put sa blagom.
   Iako su bili razočarani, momci su se puni nade vratili u svoje mesto.Iduće nedelje su se vratili naoružani lopatama, krampovima, vedrima, užadima, čekrcima.Čvrsto su odlučili da idu do kraja.Bili su opsednuti svojim bunarom.



Širom Nove Škotske počele su kružiti priče o 'Money Pitu', bunaru sa blagom.Momci su neumorno kopali po ceo dan.Izgledalo je kao da bunar uopšte nema dna.Ali, na dubini od tri metra naišli su na drvenu platformu.Ispod nje opet je bio sloj zemlje, ali pomešan sa smolom, drvenim ugljem i kokosovim vlaknima.Opet onda drvena platdorma i opet posle toga sloj zemlje na svaka tri metra.Trebalo je ponovo kopati i izvlačiti tone zemlje, ali su radovi nekako napredovali, a bunar je bivao sve dublji.A onda sasvim iznenada, iz bunara je pukaljala slana morska voda..Bilo je to na dubini od 30 metara i momci su jedva uspeli da se spasu pred vodom koja je kuljala iz dubine i smirila se tek kada je izravnala nivo sa morem.Sve ono što su do tada uradili bilo je uništeno.Jalovi pokušaji da se voda vedrima iscrpi bili su samo smešno batrganje tvrdoglavih momaka koji su bili ešeni da uspeju po svaku cenu.Kada su se konačno uverili da od tog posla neće biti ništa, digli su ruke od svega i posvetili se drugim poslovima.
    Godine su prolazile i samo je neko sa vremena na vreme pokušavao da malo čeprka po bunaru, a priča o njemu nastavila je da kruži Novom Škotskom.
    Prošlo je od ovih početaka 113 godina, a tada je vlasnicu letnjikovca na ostrvu Kampobelo, uneposrednom susedstvu Ostrva hrastova, posetio njen sin, mladi njujorški pravnik, i budući predsednik Amerike, Frenklin Delano Ruzvelt. Čuo je priču o tajanstvenom bunaru i odmah ga je uhvatila želja da ga pogleda.Tada je i njega misao o zakopanom blagu potpuno opsela i držala ga je sve dok nije potrošio i poslednji dolar svoje, za tu svrhu osnovane kompanije 'Old Gold Salvage and Wrecking Company' - Kompanija za spasavanje starog zlata i brodskih olupina.Na slici je Frenklin Delano Ruzvelt sa svojom ekipom na Ostrvu hrastova.



 Preduzimljivi Ruzvelt je pod hitno osnovao kompaniju kako bi došao do blaga iz tog tajanstvenog bunara.Obezbedio je akcionarska ulaganja od preko 250 hiljada dolara.Ruzvelt je tražio svoju šansu i u nju uložio 250 hiljada dolara koji su se pred bunarom sa blagom istopili kao vosak.Kad je ova velika suma novca nestala, on je shvatio da se nalazi tek na početku nepoznatog puta.Shvatio je da je to momenat kada treba da odustane.
  Frenklin Delano Ruzvelt, pošto je teškom mukom zaboravio na bunar, predao se svome poslu.Posle je četiri puta biran za predsednika SAD.Bio je jedan od tvoraca Antihitlerovske koalicije i jedan od najzaložnijih za njenu pobedu. Ali, šta bi se desilo da Ruzvelt nije odustao od Ostrva hrastova...?
   Posle Ruzvelta na Ostrvo hrastova krenuli su čitavi čopori avanturista i istraživača.Potrošili su čitave svoje imetke i spali na prosjački štap.neki su čak i glave izgubili, ali bunar nije prestajao da se opseda.Tako se 1960. godine, građevinski inženjer sa Floride, Dan Blanke, udružio sa kanadskim biznismenom Dejvidom Tobijasom da bi kupili deo Hrastovog ostrva.Potrošili su 10 miliona dolara za parče zemlje veličine četvrt hektara ne bi li iskopali blago i rešili misteriju Hrastovog ostrva.Nisu uspeli, potrošili su sav novac, a danas je njihov deo zemljišta zatvoren za posetioce i ograđen bodljikavom žicom.



 Kako su dani prolazili, tako su na Ostrvo hrastova stizali novi ljudi sa sve komplikovanijim tehnikama i oruđima.Ali, svi su se vraćali neobavljena posla. Jedan je čak preko mora dovukao moćne podvodne kablove, koji će strujom natapati snažne crpke i osloboditi ga nadiruće vode.Drugi su smišljali druge stvari, ali rezultat je uvek bio isti.
    Ljudi su dolazili i odlazili.Kopali su i prekopavali, bunar je gitao gomile novca, a svuda okolo ležao je razbacani zarđali alat i širila se velika kaljuga oko bunara.
  Od silnog kopanja nije se više tačno znalo gde je njegov centar i šta predstavlja njegove zidove.Graditelji ovog čuda su očito mnogo polagali na solidnost gradnje i sigurno ga nisu gradili da u njega može da uđe svako ko tuda prolazi.Bunar je doživeo da bude teško oštećen itrebalo ga je vratiti u prvobitno stanje. Ali po nekima, ne treba ga ni otvarati.Pandorinu kutiju lako je otvoriti, ali se ona više nikada ne može zatvoriti.Smatraju da je nadležna vlada trebala da bunar ztrpa, a zatim zabrani pristup svakome ko ima bilo kakav alat u džepu.Da se to desilo, ne bi neki bogataš došao na ostrvo sa snažnim svrdlom koje je kao sondu spustio na dno bunara.Probio je ne samo slojeve bunara, nego i kovčege koji se tamo nalaze zakopani.Ali, rezultat rada ovog bugataša, bilo je saznanje da je u bunaru stvarno zakopano nešto vrlo dragoceno.
    U zavojima svrdla ostali su komad zlatnog lanca i komad obrađene kosti, koja je bila deo neke izrađivane.Deo lanca je posebna misterija za sebe: ni najbolji zlatari nisu mogli da utvrde vreme izrade i svrhu za koju je izrađen. U Bibliji, uz opis Solomonovog hrama, opisan je i veliki zlatni lanac koji je okruživao mesto na kojem je bila postavljena 'Svetinja nad svetinjama'.



 Baš je ova sonda i omogućila da se shvati do kraja kako je bunar-trezor konstruisan.Prvo je u neposrednoj blizini obale iskopan bunar dubok 50 metara, a širok360 centimetara.U dno je ugrađena debela gvozdena ploča i nad njom izgrađena cementna betonska dvorana visoka 10 metara. U tu dvoranu je pohranjen 'kovčeg', a zatim, do južne plaže, probijen je tunel koji dovodi vodu u dvoranu.Na visini od 15 metara postavljena je jaka drvena plarforma.Na visini od 17 metara iskopan je drugi kanal koji vodi do Smitovog zatona.Na visini od  20 metara postavljena je druga platforma i na njoj su smeštena dva kovčega sa nekim dragocenostima.Potom dolazi još devet platdormi između kojih je, na rastojanju od po 3 metra, nabacana ilovača izmešana sa smolom, drvenim ugljem i kokosovim vlaknima.Kada je bunar zatrpan, na kraju dovodnih kanala je aktiviran ranije postavljeni eksploziv i voda je prodrla u prostorije.Sada ta voda stalno nadire do nivoa mora.Niko je ne može iscrpsti, ali niko ne može ni kopati dalje.(Na slici gore desno su meksičke makazice iz 17. veka, pronađene u bunaru.Interesantno je to što Meksikanci nisu došli ni blizu Hrastovog ostrva sve do sredine 18.veka!)
    Kakva je ovo majstorija! Ko je bio u stanju da smisli ovakvu genijalnost. Ovde nije u pitanju samo poznavanje graditeljstva, već i same psihologije ljudi.Graditelji su čvrsto verovali da će neki uporni tragač, kada posle svih prepreka, ipak dođe do prve ostave sa dva sanduka krcata blagom, biti zadovoljan. Staviće tačku na dalja istraživanja, oglasiće da je bunar ispražnjen, a glavni sadržaj, ono zbog čega je ovo čudo i načinjeno, ostaće i dalje zakopano i nepristupačno za ljudske poglede.


ŠTA JE TAMO SAKRIVENO

   Uglavnom svi tragači veruju da tragaju za gusarskim blagom.Smatra se da ga je na ostrvo zakopao sir Henri Morgan (1635-1688), legendarni pirat i bivši viceguverner Jamajke, mada neki smatraju da je u pitanju blago kapetana Vilijema Kida.U celoj priči je i legendarni gusarski kapetan Crnobradi, koji je pre nego što su ga ubili rekao da je blago sakriveno tamo gde ga niko sem njega ne može pronaći.Neki stručnajci veruju da je baš Crnobradi taj koji je sakrio blago na Oak islandu, ali nisu uspeli da pronađu njegove tragove.
    Jedna teorija govori o Hrastovom ostrvu kao nekoj vrsti gusarske banke.Arheolozi iz Kanade tvrde da imaju dokaze da su lovci na blago na Haitiju i Madagaskaru pronašli lopate i druge alate koje su napravili gusarski kapetani, a koji su im koristili da bi prokopali tunele u kojima su sakrivali blago.Blizu gusarske banke nađeno je i misteriozno kamenje u obliku srca, čije poreklo još nije utvrđeno.Druga grupa istoričara smatra da su blago na Hrastovom ostrvu sakrili Vitezovi templari, koji su započeli kao hodočasnici za odbranu vere, a onda su vremenom postali najbogatija i najmoćnija srednjevekovna organizacija.Papa i francuski kralj uništili su (bar se tako smatra) 1307.godine Temlare, ali pre toga oni su svoje blago preneli u luku La Roš i ono je nestalo u nepoznatom pravcu.Pošto se za vitezove Templare vezuje i priča da je u njihovim rukama bio i legendarni 'Zavetni kovčeg', neki smatraju da je baš 'svetinja nad svetinjama' možda sakrivena na Hrastovom ostrvu.
    Bilo kako bilo, bunar-trezor ostaje jedna od najvećih misterija.Misterija o čijem rešenju i dan danas sanjaju istraživači, avanturisti i naučnici.Misterija čije rešenje ne može da nađe ni najsavremenija današnja tehnologija.
    Bili su to stvarno veliki majstori ogromnog znanja, a njihovu tajnu izgleda nikada nećemo otkriti.

conopljanews.net
IP sačuvana
social share
Ja sam andjeo sa neba i bezobrazna kad hocu, ja cutim, al` kad treba pevam danju pevam nocu, zahtevna k`o dete, a u dusi sam romantik, ja se klonim svake stete, al` za frkom sam fanatik


Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne Diraj Tigra Dok Se Igra!

Zodijak Cancer
Pol Žena
Poruke 23819
Zastava Izgubljena u vremenu i prostoru
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
Gde je Atlantida?



POSTOJI LI JOŠ...?

Da li je to bila civilizacija koju su osnovali vanzemaljci i da li našu civilizaciju vode - mudraci sa Atlantide?

   Najpoznatiji opis Atlantide dao je drevni grčki filozof Platon, koji je izneo u dva svoja dijaloga Timaeusu i Critiasu. Prema zapisu u Timaeusu, priču o cvetajućoj civilizaciji na ostvru Atlantida i njenoj propasti od 10 milenijuma pre naše ere ispričao je atinskom državniku Solonu jedan egipatski sveštenik.  Tajni spisi iz rozenkrojcerske biblioteke označavaju Platona kao čuvara i poverenika atlantiđanske tradicije. Po njemu, ovo veliko ostrvo - kontinent, nalazilo se iz Herkulovih stupova (Gibraltara), i imalo je površinu od 154.000 kvadratnih kilometara.



Na njemu je živelo oko 20 miliona stanovnika, a zemlja je obilovala toplim izvorima, plodnim ravnicama koje su bile ispresecane mnogim kanalima koji su omogućavali dve žetve godipnje. O bogatstvu Atlantide govorio je podatak da je njen glavni grad bio opkoljen visokim bronzanim zidom, a dvorci i hramovi bili su prekriveni zlatom i srebrom.
    Do 9.000  godina pre Hrista ta je civilizacija gospodarila u tom delu sveta i njena državna zajednica poslužila je Platonu da osmisli svoje najveće delo 'Država'. A onda, po zabeleškama Platonovim, 'jednog užasnog dana i jedne užasne noći, Atlantidu je progutalo more'.


GOSPODARI SILA IZ KOSMOSA

    Austrijski inženjer Oto Henrih Muk izneo je hipotezu da se Atlantida mogla nalaziti u blizini Azorskih ostrva, koja leže na udaljenosti od oko 1200 kilometara od Evrope. U oblasti Azorskih ostrva, greben koji deli dno Atlanstvog okeana na dva dela, i čija visina pod morem dostiže 3.000 metara, širi se u plato širine 400 i dužine 1.000 kilometara. Severno od njega podižu se podvodne vulkanske planine. Pojedini njihovi vrhovi uzdižu se nad površinom okeana, a to su danas Azorska ostrva. Veličina i oblik podvodnog platoa podudaraju se sa Platonovim opisom Atlantide.



Ono što je tajno društvo Rozenkrojcera - Bratstvo Ružinog Krsta, dozvolilo da se otkrije javnosti kada je u pitanju Atlantida, zabeležio je u svojoj knjizi 'Nevidljiva imperija' francuski Veliki majstor Reda Ružinog krsta, Rajmon Bernar.
    Po njemu, ona je bila samo 'srce sveta', a kontinentom i kolonijama koje je imala širom sveta, upravljao je Savet mudraca, koji je, kao najviši organ, bio čuvar tajnog znanja. Ono se nalazilo u hramu u obliku piramide. Sve ostale piramide u svetu građene su kao kopije ove glavne piramide, na pažljivo odabranim lokacijama, uključujući i najsavršeniju od svih, Keopsovu piramidu u Egiptu.
    'Samo je jedna piramida, ipak, preslikavala savršenu piramidu, i to čak i urazličitoj razmeri: ona je poznata kao Keopsova piramida. Ona na licu sveta ovekovečava u potpunosti mudrosti Atlantiđana, dok ostale piramide otkrivaju samo deo toga. Atlantiđani su znali i prirodu i moć izvesnih kosmičkih sila, naročito teluričkih struja, i pažljivo su ih primenjivali u poljoprivredi i harmonično održavali opšti balans tih strujanja da, da bi izbegli geološke katastrofe čije sprečavanje se nalazilo van ljudske moći', - govori Rajmon Bernar.



 Sličnu funkciju su imali i megaliti, dolmeni i menhiri, koji su, tamo gde su takve zaštite u obliku piramida bile suvišne, označavali mesta gde su se sjedinjavale sile i fokusirala univerzalna kosmička energija, pa su bila pogodna za održavanje ceremonija. Ceo svet je bio konstruisan kao neka vrsta prijemnika i pojačivača sila, između ostalog i u cilju poboljšanja poljoprivredih prinosa.
    Šta je prema Bernaru, dovelo do katastrofe? Zbog intrige i neznanja, došlo je do pogrešnog korišćenja piramide, i planetarna katastrofa bila je neminovna. Ona je izmeni lice Zemlje i ostala je u predanju zabeležena kao POTOP. Vrhovni mudraci Atlantide, svoje novo utočište pronašli su u Egiptu.


VIZIJE EDGARA KEJSA

   Poznati američki vidovnjak Edgar Kejs imao je viziju Atlantide kao kontinenta koji su zapravo pogodile tri katastrofe: prve dve oko 15.600 godina pre Hrista, kada se podelila na ostrva, a prilikom poslednje kataklizme, pre 12.000 godina, potopljen je i ostatak. Atlantida se prostirala od Sargaškog mora do Azora, na površini jednakoj veličini Evrope i Male Azije zajedno.



 Pre poslednje katastrofe, rekao je Kejs, Atlantiđani su se iselili u Peru, Egipat, Meksiko, Novi Meksiko i Kolorado, i mada je njihova civilizacija u početku bila zaista na visokom nivou, vremenom je nestala.
    Na samom kontinentu, tvrdi Edgar Kejs, Atlantiđani su znali tajnu koncentrisanja solarne energije u takozvani 'kamen sa magnetskim svojstvima', i ona se koristila u poljoprivredi, industriji, transportu, pa čak i u domaćinstvima.
    Veliki 'Atomski kamen' bio je smešten ispod kupole sa pokretnim zidovima, nalik onima u astronomskim opservatorijima. 'Njegova nevidljiva radijacija delovala je na primajuće kamenje koje je snabdevalo pogonskom snagom vazdušne, kopnene i morske mašine. Veliki kamen bio je cilindrični kristal sa mnogo zaravnina, a njegov vrh je bio oblikovan na takav način da je zarobljavao solarnu energiju i koncentrisao je u sredinu cilindra.
    Kejs je predvideo da će tragovi Atlantide biti otkriveni na tri mesta: u Egiptu, na ostrvu Biminiju i na Azorskim ostrvima. Ovo proročanstvo je dao 1940. godine, a informacije o Atlantiđanima, kako je tvrdio, dobio je 'direktno sa one strane'. Takođe je predvideo početak ponovnog uzdizanja Atlantide, navodeći da će Posejdonija biti prvo ostrvo koje će se ponovo pojaviti, i to oko 1968. ili najkasnije do 1976. godine. Dva su se proročanstva do sada ostvarila !!!


NOVA POSEJDONIJA


    Konačno, na 35.paraleli i u Bermudskom trouglu 1970. godine dogodio se zadivljujući fenomen: unutrašnja vatra tinjala je u paklenim pukotinama ostrva Lanzarot, a vode Furnasa, kod San Miguela, vrile su i tutnjale proizvodeći blatnjave kratere, a pesak i lava novorođenog ostrva pored Fajala su se polako hladile.



U isto vreme, francuski ronilac Dimitri Rebikof bio je prvi koji je primetio impresivne podvodne mase blizu zapadne obale Biminija, mada je za više od trideset godina na hiljade podvodnih ribolovaca obilazilo Bimini, malo ostrvo u Bahamima, oko 50 kilometara od Majamija, i ronilo u istoj oblasti gde i Rebikof, a da nikada niko od njih nije čak ni primetio ništa slično. Te čudne formacije stena, koje su se, kada ih je Rebikof u saradnji sa jednim američkim profesorom fotografisao, pokazale kao antički zidovi, bili su dugački oko 76 metara i sastavljeni od ogromnih kamenih blokova visokih 4, 87 metara, i nalaze se šest metara ispod površine mora, a uzdižu se manje od 60 santimetara od morskog dna.   
    Arheolozi su, mada nerado i vrlo oprezno, morali da priznaju da se radi o drevnim tvorevinama ljudskih ruku, i da nemaju objašnjenja o kakvim građevinama se ovde radi, ko ih je podigao, kada i čemu su služile. Jedino su, na osnovu podatka dobijenog avionskim snimanjem da se zidine nalaze šest metara ispod površine mora, zaključili da su ruševine stare od 6-7 hiljada godina, iz jednostavnog razloga što je tada Atlantik bio za toliko ispod sadašnjeg nivoa.
    Međutim, s obzirom da je teško zamisliti da su građevine bile podignute na temeljima koje je zapljuskivao okean, i to još u području koje su periodično pogađali uragani, zidine kod Biminija morale su biti bar jop pet do šest mestara iznad morske površine, što se onda vremenski poklapa sa pretpostavkom da je Atlantida nestala u talasima pre 12.000 godina.


OPET ĆE IZRONITI NA SVETLOST DANA


    Kada su, po Velikom majstoru rozenkrojcera, Rajmonu Bernaru, mudraci sa Atlantide izbegli pre poslednje katastrofe u Egipat, oni nisu obnovili svoju imperiju, poučeni iskustvom koje su imali, nego su stvorili jedan univerzalni plan - kako da CEO SVET POSTANE NOVA ATLANTIDA!



 Učinili su to tako što su se povukli u tajnost, ali su, ostavljajući ipak ljudima slobodnu volju, vodili i usmeravali čitav naš razvoj. Oni su davali čovečanstvu otkrića, navodeči ga na njih, polako otvarajući bogatu riznicu naučnog i tehnološkog znanja sačuvanog sa Atlantide.
    Međutim sve to znanje je poreklom iz DRUGE GALAKSIJE, i doneli su ga oni koji su postali prvi vladari Atlantide, dakle vanzemaljci! Neki od njih vratili su se na svoju planetu, drugi su ostali na Zemlji da svoju misiju ispune do kraja. Sve zemaljske civilizacije potiču od te druge grupe - barem tako tvrdi Rajmon Bernar.
 Sada je došlo vreme izbora! Biće označeno ponovnim pojavljivanjem atlantiđanskih mudraca u javnosti, i čovečanstvo će se suočiti sa mogućnošću velikog napretka, ukoliko dostignuća bude koristilo u prave svrhe, ili totalne propasti - ali ovog puta ne samo jednog kontinenta, nego čitave planete.
    Atlantida će, ubeđen je Rajmon Bernar, izroniti iz mora i ljudska rasa će se vratiti na nju, upravo tamo odakle zapravo i potiče, a nakon toga krenuće u nova osvajanja, i budući vekovi doneće uniju planeta i galaksija, što će konačno, sa univerzalnim buđenjem svesti, do kraja ispuniti početni plan.
    Rozenkrojcerski tajni spisi nagoveštavaju da današnji Atlantiđani, koji su zamenili bivši Savet mudraca, i sada deluju rasuti svuda po svetu, i to u saradnji sa 'Visokim Savetom A...' - ne navodeći o kakvom je Savetu ovde reč.
    Da li će budućnost potvrditi ovakva predviđanja, ostaje da se vidi, a što se tiče prošlosti, poslednjih godina sve je više potvrda da se između 9.000 i 9.600 godina pre Hrista zaista dogodila kataklizma kakva je mogla da uništi Atlantidu!
    Naime, proučavanjem dna Meksičkog zaliva, naučnici su ustanovili da je pre 12.000 godina nivo mora naglo porastao, i da se podigao za oko 50 metara i poplavio kopno. Da li je to bila posledica topljenja glečera po završetku ledenog doba, ili udara velikog asteroida o Zemlju, kako pretpostavljaju drugi naučnici, može samo da se nagađa. u svakom slučaju, u Bibliji je sačuvana uspomena o opštem potopu.



 Drugi dokaz pružio je poznati istraživač morskih dubina Žak Kusto, koji je u blizini ostrva Andros, na Bahamima, otkrio na dubini od 50 metara podvodnu pećinu ispunjenu stalagmitima i stalaktitima. Poznato je, međutim, da oni nastaju samo na površini zemlje, a ni u kom slučaju na morskim dubinama, i to postepenim taloženjem krečnjaka koje traje hiljadama godina. I u blizini Hondurasa, Kusto jepronašao čitav niz pećina sa ovim pećinskim nakitom, ali oni su stajali HORIZONTALNO, a ne vertikalno, što se protivi svim zakonima prirode! Jedino objašnjenje je da su usled snažnog potresa pećine bile otkinute od kopna i tako se u neobičnom položaju našle na dnu mora. Analiza jednog stalagmita pokazala je da se dogodilo pre 12.000 godina.
    Postoji još jedna pretpostavka koju su izneli neki okeanografi, a to je da je civilizacija Atlantide postojala davno na jednom grčkom ostrvu u Egejskom moru. Ostrvo se tada zvalo Tera, a danas se zove Santorini, i da je oko 1.500. godine pre naše ere izbila na njemu jaka erupcija vulkana, da se usled toga obrazovao veliki talas cunami i da je sve to dovelo do nestanka napredne civilizacije na ostrvu Kritu.
    Bilo kako bilo, nove teorije će izlaziti na svetlost dana, ali dali će to učiniti i Atlantida, veliko je pitanje?

conopljanews.net
« Poslednja izmena: 10. Maj 2010, 14:24:26 od Oblachak »
IP sačuvana
social share
Ja sam andjeo sa neba i bezobrazna kad hocu, ja cutim, al` kad treba pevam danju pevam nocu, zahtevna k`o dete, a u dusi sam romantik, ja se klonim svake stete, al` za frkom sam fanatik


Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2 3 ... 5
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 19. Apr 2014, 03:50:05
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

privremeno Plocasti materijali Stomatoloska ordinacija
web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: Cam.rs

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.223 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.