Dobro je i prirodno sećati se prolšosti i misliti na budućnost, ali živeti ma i delimicno u budućnosti ili prošlosti - nezdravo je čak i opasno. To znaci podkradati svoj sadašnji život, ne spašavajuci nista od prošlosti i ne čineci ništa za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najboljim snagama srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku koji je jedini pravi i jedini mogući život koji živimo!!!

Ivo Andrić

Dante Aligijeri

"Onoga dana kada covek bude dozvolio da se pojavi istinska ljubav, dobro uradjene stvari pretvorice se u zbrku i poljuljace sve ono sto smatramo istinitim i tacnim!"

Život je smela avantura ili ništa. Biti okrenut prema promenama
i imati slobodan duh je nepobediva snaga.
(Helen Keler)



Voleti drugog čoveka znači razumeti ga, a svakako oprostiti mu.
Nije doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste,
ali samo ako budemo u stanju ne samo da ga prihvatimo već da ga i zavolimo onakvog kakav jeste,
podstaći ćemo ga da postane upravo onakav kakav može da bude.
(Vladeta Jerotić)


Čudno! Čovek se buni protiv zla koje dolazi spolja, od drugih, zla koje on ne može da izbegne,
a ne bori se protiv svog sopstvenog zla koje je u njegovoj vlasti.
(Lav Nikolajevič Tolstoj)


Ništa nije ređe od prave dobrote; čak i oni koji misle da su dobri, obično su samo ljubazni ili slabi. (Fransoa la Rošfuko)

"I like to think of fire held in a man's hand. Fire, a dangerous force, tamed at his fingertips. I often wonder about the hours when a man sits alone, watching the smoke of a cigarette, thinking. I wonder what great things have come from such hours. When a man thinks, there is a spot of fire alive in his mind--and it is proper that he should have the burning point of a cigarette as his one expression."

Ayn Rand, "Atlas Shrugged"

U našem užurbanom i neosjetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svjesna sebe, u kojima život ustupa mjesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savjesti. To se vjerovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, vjerovatno nad kovčegom majke, vjerovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvijek prate nemiri i mučenja.
Vrijednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspijeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Hese

"Ja znam da razumeš i kad ćutimo
Reči manje zabole kad se ne govore
I kad na kraju duge krčag tuge mesto sreće pronađeš
Ja ću biti tu da suzu dočekam na usne ako zaplačeš"

I think with the most part, if you are really honoust with yourself what out of you want life -  life gives it to you

"Čovek ti je taka živina - sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, najzad će uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno. Panti još ponešto od to, nije da je baš sve zaboravio, al i to nekako kao kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu. Taka je to strvina. Voli da živi, živina."

Petrijin venac - Dragoslav Mihailović

"Ja ne biram ono što imam. Ne biram ustvari nista, ni rodjenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Jos je cudnije što to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osjećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate."

Mesa Selimovic

NIKOLA: Rani mraz?
VASA: Eto, vidiš da ne vredi, pozaboravljao si i ono malo ratarskog što si znao. Rani mraz, moj prijatelju. Padne tako po mladim voćkama. Po tek niklom žitu. Po čokoću. Nežno, kao čipkani veo. U snu. Da i ne primetiš. I odredi im sudbinu. Da cvetaju a ne rode. Uvenu. Ili da ponesu kao nikad, ako mu se odupru. Nekom pelen, nekom struk bosiljka, nekog kazni, nekog blagosilja, kažu stari paori.
NIKOLA: Vaso. Jesi li je video ikad?
VASA: Ne. Njega sam sreo jednom. Na trkama, u Šiofoku. Vratili su se, čim je proglašena Jugoslavija, na imanje Nađ-Mandićevih, negde pokraj Kesthelja. Ćerka im je prava lepotica, imaju još dva dečaka, zdravi su, reče mi, sretni, veseli. On je nekakav županijski načelnik, ona pomalo podučava francuski. Ali, ne. Video je nisam.
NIKOLA: Vaka. Pa, i ti si je voleo, priznaj…
VASA: Hej? Otkud sad to? Brdo peska iscurilo je od onda iz peščanih satova. Ne teraj me da se pentram na tu planinu ovako mator. Vidi, u nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš. Posebno kada si mlad.
NIKOLA: Zaljubiš se ali ga ne voliš? Zar to nije isto?
VASA: Ne znam, meni nije. Zaljubiš se, jer je to tebi potrebno a voliš jer je to potrebno nekom drugom. Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.

Odlomak iz scenarija “Kao rani mraz”