“Tražim razlog da prestanem da mislim o njemu…Nema ga. Nije bilo razloga ni da počnem. Ali, sada sam tu gde jesam… Rasparčana između željá i stvarnog stanja stvari. Ali ja sam sanjalica… Verujem u nestvarno… Verujem u ono ALI svaki put kad kada mi kažu da se ne zavaravam. Jer nemoguće postaje moguće ako dovoljno želiš.
...
Nije lep – ali je neodoljiv!
Nisi njegov tip – ali mogu da budem!
Ima devojku – ali baš me briga!”

''Opijen zaljubljenošću, zaboravio je na bolove, povrede, čak i na sebe. Poljubac je bio dovoljan da zaleči svaki ožiljak, nastao tokom života. Svaka reč se činila suvišnom. Tokom noći, prepušteni dražesnim osećanjima, nesvesno su prkosili mržnji, sukobu dveju nacija, ratu, smrti. Uživali su u trenucima ljubavi, koji sami po sebi, po snazi osećanja, prevazilaze probleme, neutrališu sve negativne pojave, utiskujući tu regenerativnu nit u svaku poru organizma, onu poru koja i najvećeg pesimistu pretvara u neprevaziđenog optimistu, opčinjenog lepotama života.

Izgleda da mladost pobeđuje sve, pa tako svojim nevinim duhom uspešno neutrališe neprijatan osećaj zarobljeništva. Mladost je oslobođena navike, ili pak, ako postoji, brzo se otresa, poput mlade presađene biljke, koja nastavlja svoj razvoj, puštajući korenje sve dublje, učvršćujući se na novom, nepoznatom tlu.

Neki ljudi pobeđuju, osvajaju, ali osećaj gubitništva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istrošeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadašnje pobede pretvorili u životni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, već su, u želji da budu pobednici u očima drugih, nesvesno pobedili sebe.

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici.Već u iskustvu. Svakom se dogodi.''

Slaviša Pavlović – Zavet

Многи интелектуалци и свештеници су склони данас да тврде да су Срби небески народ, да постоји завера против Срба, Мало их је који су самокритични и који посрнуће српског народа виде као последицу нашег греха и моралног и духовног посрнућа. Како оживети ту свест у нашем народу, посебно у српској цркви и како изазвати свенародно покајање?

Чини ми се да ми је на ово питање најтеже д аодговорим, првенствено због његовог другог дела.

О ,,небеском српском народу'', о изабраном народу српском, не може бити ни говора. До доласка Господа Исуса Христа на свет, јеврејски народ је био једини изабрани народ Божији у коме је требало да се роди Спаситељ света. Од времена Христовог, сви су народи света (који су сазнали за Исуса Христа) потенцијално изабрани народи који могу да буду спасени. Ипак, много је вероватније да се спасавају само поједини хришћани, а не читави народи. Пред Божијим престолом не појављују се народи, већ сваки човек посебно.
Без обзира што има неко зрно истине у тврђењу многих Срба да су нам европски државници и још више амерички (не и европски и амерички народ), ненаклоњени, прецењена идеја о ,,светској завери'' против Срба и православља изгледа ми неразложна. Она је, психолошки говорећи, пројекција наших сопствених мана, слабости и неспособности које су нас и довеле, као народ, до овако јадног положаја у свету, пројекција у друге народе и њихове вође које сада оглашавамо за главне кривце свих наших несрећа.
Није међутим само психологија и психопатологија на делу када је реч о нашем данашњем жалосном стању. Хришћанска црква и наше православље, 2000 година нас непрестано опомињу да не гледамо ,,трн у оку брата свога'', док нисмо препознали и извадили ,,брвно из сопственог ока''. Чему блаћење суседних и удаљених нам народа, пре него што смо разумели у чему су били наши властити катастрофални пропусти и недостаци?
Сада међутим стиже најтежи најтежи део питања. Како, као народ, препознати сопствене мане, а онда, њиховим препознавањем, поправљати их и мењати, не би ли као народ напредовали у сазревању? Све народи позвани су на стално сазревање, као што је још много више, и свака људска индивидуа на сазревање од Бога позвана, све док не постане личност, а онда још и Божија Личност, јер само тако можемо у будућности избећи ,,принуду понављања'' националних грешака са далекосежним последицама.
О свенародном покајању потресно и тачно писао је наш Златоусти, владика Николај Велимировић. Нажалост, у народу, а ни међу српским интелектуалцима, није било одјека овом владичином позиву. А и кога прво покренути на самокритику и увиђање ,,последица нашег греха и моралног и духовног посрнућа'' – народ или његову интелектуалну елиту? Збиља, не знам шта је теже или и невероватније! Зашто? Зато што се увек изнова саплићемо о питање, о коме српском народу је реч, оном немањићком, оном после Првог српског устанка, па до краја Првог светског рата или можда о неком новом народу српском, од времена после Првог светског рата, а нарочито после Другог рата до данас.
Нејдинственост и различитост српског народа пословична је!
Интелектуална српска елита? Да ли је и ово довољно добро дефинисан појам? Није. И да ли та елита уопште хришћанска, па још православно-хришћанска? На крају, да кажем (оно што сви знамо) да је појам греха и кајања крајње неомиљен, скоро и непознат, у читавом такозваном хришћанском свету Запада. Нису, нажалост, ни Срби, као православан народ спремнији од других народа на самокритику, поготову не на кајање.
Све што сам рекао, не треба да изазове код читаоца сумњу, ни у свој народ, нити у његову будућност. На добрим је и паметним свештеницима, када је реч о српској цркви, да у проповедима, али и када посећује своју паству у њиховим домовима, благо и смишљено објасне шта су греси и лични и народни и шта је покајање и чишћење људске душе.


Владета Јеротић, Духовни разговори

"Gleda mlad čovek jednu stvar izdaleka, koju bi valjalo izbliza videti; smatra je s jedne strane, no za poznati je, potrebalo bi je sa svih strana pregledati i dobro videti. Koliko puta najiskusniji ljudi drugojačije misle danas negoli juče,i sami se čude kakve su pameti bili do lane! O koliko smo neradivi u istraživanju istine! Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam dosta da nam ko kaže da je zlato, no samo razmatramo ima li u sebi znake pravoga zlata: je li teško i savija li se kao čisto zlato. A za istinu, koja je sama zlato uma našega, ne staramo se toliko. Ko je što ispočetka čuo, pri onom ostaje; ne damo sebi truda za istražiti i raspoznati prave znake čiste istine; a što je gore, ne smemo ni misliti, bojeći se da ne progledamo. Stara je basna, no dobra, da istina, budući naga i hoteći da i druge svlači, i da ih nage, takove kakvi su, pokazuje, videći da je zato ljudi dobrovoljno ne trpe no da na nju mrze, ona je pobegla i sakrila se u jedan bunar. Zato ko želi k njoj doći, valja da svuče sa sebe sva svoja mnjenija i mudrovanija, jer inače neće biti primljen."

Dositej O. Život i priključenija

"Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.
Na orbiti oko njega, na rastojanju od devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.
Ta planeta ima - ili, da budemo precizniji, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni.
Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni s digitalnim časovnicima.
Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su napravili veliku grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju i rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.
A onda, jednog četvrtka, skoro dve hiljade godina pošto su izvesnog tipa prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka koja je za svoj groš sedela u nekom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila u čemu su sve grešili i najzad dokučila način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i srećno mesto. Ovoga puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo.
Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, došlo je do užasne, glupe katastrofe i ideja je zauvek izgubljena.
Ova priča ne govori o tome.
Ali govori o toj užasnoj, glupoj katastrofi i nekim njenim posledicama."

Uvod Autostoperskog vodiča kroz galaksiju - D. Adams

"Nema dobrog drveta koje donosi rđav plod, ni rđavog drveta koje donosi dobar plod. Jer, svako drvo se poznaje po svom plodu. Sa trnja se ne beru smokve, ni grožđe sa kupine.
Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo jer usta govore ono čega je srce puno." (Jevanđelje po Luki 6: 43-45)

"Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…"


Jovan Ducic - Sunce

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade. Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života…

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…

Gabriel Garsia Markes

Уздај се у Бога, и држи барут на сувом.

/-ne znam čiji je ovo citat ako neko nađe, nek ispravi/