Mnogim ljudima prošao je život u strahu da ne pogreše. I, uglavnom, nisu imali vecih grešaka. Život im je prošao bez grešaka...I bez smisla.

Duško Radović

"Da, neki put se najdrskija misao, misao na prvi pogled nemogućna, toliko jako učvrsti u glavi da je čovek najzad smatra kao nešto ostvarljivo. I ne samo to: ako je ta ideja u vezi s nekom jakom, strasnom željom, onda je čovek, bogami, smatra, na kraju krajeva, kao nešto fatalno, neizbežno, unapred odredjeno, kao nešto što nikako ne može da ne bude, što se mora dogoditi. Može biti da je u vezi sa tim jos nešto, nekakva kombinacija predosećanja, neko neobično naprezanje volje, samootrovanje svojom sopstvenom maštom; ili možda još nešto drugo, ne znam."

Dostojevski - Kockar

Čuvajte se ljudi koji potkopavaju vaše ambicije. Mali ljudi to uvek čine, a doista veliki ljudi nastoje da se osećate kao da i vi možete postati veliki.- Mark Tven

Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju da prebrodis trenutak,
jer trenutak je tezi i strasniji i duzi
od vremena i vecnosti.

Mika Antic

Jelena zena koje nema

"Od samog pocetka"

Tako ona dolazi uvek sa ljupkom salom, sa muzikom ili mirisom.
(Muzikom slucajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobican i znacajan,
mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovestava prvi sneg.)

Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju
daje beskrajni trenutak njenog javljanja.
A to sto se ne pojavljuje , sto ne postoji, to sam preboleo kao bolest
koja se boluje samo jednom u zivotu.
Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do
pocetka novembra.
Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetloscu.
I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve cesca i zivlja.
U maju retka i neredovita.
U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru , kad je sunce zitko
i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se
gotovo ne odmice od mene dok sedim na trerasi......

Poucen svojim dugim iskustvom , ja znam da ona spava u mojoj senci
kao u cudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i
neocekivano, po zakonima kojima je tesko uhvatiti kraj.
Cudljivo i nepredvidljivo, kako se samo moze ocekivati od stvorenja
koja je zena i avet.
...Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa
prolecnim vetricem. Pod kakvim vidom cu je jos sresti?
Kuda ce me odvesti to prividjenje, draze od svega i opasnije od
svake opasnosti stvarnog zivota? Hoce li kad to vreme dodje i nju
priloziti sa mnom u grob?

"Na putovanju"

Jelena, koja se tako retko pojavljuje nna putovanjima,
je jos ponajcesce pored mene.
Zato volim da putujem sam i putujem cesto
Tako se desava, u srecnim trenucima, da se pojavi Jelena.
Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kazem,
jer to ni sam ne bih nikada mogao predvideti niti umem docnije sebi
da objasnim.

Prolazimo kroz vlaznu tamu i pust, neosvetljen predeo.
Jelena se nece vise javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat.
Preda mnom je noc bez sna, nedogledna, jarosna, uoblicena pustinja.
Cini mi se da je zivo bice nece videti i preziveti ni videti joj kraja.
A meni valja ziveti, i cekati.
Ziveti sa nadom, u cekanju. Pa i bez nade.

"Do dana danasnjeg"

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve redje, sve nejasnije,
ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu cinjenicu.
Da to ne bih mogao uciniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa
sve manje, nadajuci se uvek visem.
Tako sam celo jedno leto ziveo od jednog nerazumljivog i munjevitog
vidjenja....
Tako sam putovao svetom, najsrecniji covek sa najlepsom zenom kakva se mogla samo sagledati u predvecerje dugog dana mog samotnickog
leta, punog odricanja.

Ni putovanja izgleda vise ne pomazu. Ono od cega bih hteo da
pobegnem ide sa mnom .....
A ono sto bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, zeleo
da vidim-ne javlja se vise ni u snu.
Jelene nema...
Putovanja za mene gube draz i smisao.

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se cini da je to bila obmana
samoobmanutog coveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo
za nju......
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam.....

Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema.

Samo da ne izgubim nadu da je cekam!

Ivo Andric   

Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"

 Meša Selimović

'ŠTA SU NAŠI DOŽIVLJAJI?
MNOGO VIŠE ONO ŠTO U NJIH POSTAVLJAMO,
NEGO ONO ŠTO U NJIMA LEŽI!
ILI, TO MORA ČAK ZNAČITI PO SEBI,
DA U NJIMA NIŠTA NE LEŽI?!
DOŽIVLJAVANJE JESTE IZMIŠLJANJE...¨

Fridrih Niče

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

(D.Maksimovic)

- "je l' bih ti ja ikad lagao, Amir-aga?"
odjednom sam odlucio da ga malo zadirkujem. "Ne znam. Bi li?"
"Radije bih zemlju jeo" rekao je pomalo uvredjeno.
"Stvarno? To bi uradio?"
Zbunjeno me pogledao. "Sta?"
"Jeo bi zemlju ako ti ja to naredim?" Znao sam da sam okrutan, kao kada bih ga zadirkivao sto ne zna neku stranu rec. A ipak me jenesto u zadirkivanju Hasana opcinjavalo, makar bilo i pomalo bolesno. Kao kada smo se nekada igrali mucenja buba. Samo sto je on uvek bio mrav a ja sam imao lupu.
Njegove oci dugo su pretrazivale moje lice. Sedeli smo tamo, dva decaka pod visnjom, odjednom gledajuci, istinski gledajuci jedan drugog.
"Da to zatrazis, bih" napokon je rekao. "Ipak, pitam se bi li ti trazio da uradim tako nesto Amir-aga?"



Lovac na zmajeve

Za trenutak sam bio u nedoumici koliko je uputno jednoj neposnatoj zeni priznati strah . Hoce li me to uciniti manje muskarcem ? - pitao sam se ali ipak odgovorio : "Da" .
Kratka pauza kao da je razmishljala sta ce reci a zatim: - "Razdaljinu izmedju dva nistavila - rodjenja i smrti...."
"covek pretrci brzo" , nadovezao sam se na njenu recenicu . "Kami"
"Volis Kamija? "
"Blizak mi je egzistencijalizam"
"Pa onda ti je poznata i cuvena misao : ako covek ide lagano po suncu dobice suncanicu i umrece, ako ide isuvise brzo dehidrirace i opet umreti. Covek moze napraviti izbor od onoga sto mu se u zivotu nudi , ne menjajuci ni sebe ni svet ."
Ocigledno sam je bio podcenio ; nisma do tada poznavao nijednu zenu osim Vojislavu , s kojom sam mogao pricati na taj nacin , a ni s Vojislavom odavno nisam nacinjao slicne teme.
"da budem iskren prilicno sam zaboravio Kamija"
"Ja se ne secam ni kad sam poslednji put procitala dobru knjigu ."
"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot "
"Vecina savremenih pisaca cini mi se, ne pise spiralno, iznutra ka spolja. Rade obrnuto i onda dobijemo jedan silom stvoren hermeticki svet."
Da, to je upravo ono sto sam mislio ali niasam mogao da artikulisem. Citao sam knjige i ostajao potpuno ravdnodusan. Nisam se vise pronalazio ni u jednoj prici. Likovi su mi delovali neiskreno, izvestaceno, iskrojeni po shnitu dopadljivog ali prolaznog modnog hira. Nisu iznosili velike zivotne istine.
"Kao klinac sam se identifikovao sa dejvijem Kroketom."
"Ja sam bila Hajdi."
Zamislio sam Andjelu kao malu pustolovku, rumenu od planinskog vazduha , sposobnu da omeksa i najtvrdje srce...

Izgubljeno lice
M. K. Ivaskovic