Ako me ona ljubi,u sta verujem i sto znam,zasto se ne odluci,zasto se ne odvazi da pobegne
i da se baci u moj zagrljaj?Ona bi to trebala uciniti,pomisljam katkad,ona bi to mogla uciniti.
Kad se nesto pokrene u predvorju,gledam prema vratima.Neka udje.Mislim i nadam se.Ah,pa kad su moguce stvari nemoguce
pomisljam u sebi,mora da su i nemoguce moguce.Neka nocu kad se probudim,kad svetiljka baca nesigurno svetlo kroz spavaonicu,neka tada njezin lik,njen duh,tek jedna slutnja o njoj,probledi,priblizi se,obujmi me,samo za trenutak,
da mi to bude neko jamstvo,da misli na mene,da je moja.Preostaje mi jos jedna jedina radost.Dok sam bio u njenoj blizini,nisam nikad sanjao o njoj;a sada,udaljeni jedno od drugog,mi smo u snu zajedno i zacudo,tek sada otkad sam ovde u susedstvu
upoznao druge ljubazne ljude,javlja mi se u snu njezina slika,kao da mi zeli reci:"Gledaj samo,i tamo i amo.Neces naci nista lepse i
milije od mene."
I tako se njezina slika mesa u svaki od mojih snova..no ubrzo se menja njena slika,to je neka druga.
No,ja sam ipak izmucen,nezadovoljan i rastrojen.


Gete ~ "Srodne duse"

''...Telo, ljubav, smrt - to troje cine samo jedno. Jer telo je bolest i pozuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov uzas i njihova magija ... O, carobna organska lepoto, koja se ne sastojis ni iz uljane boje ni iz kamena, vec iz materije zive i raspadljive, pune groznicave tajne zivota i truljenja.''


Tomas Man, ''Carobni breg''.

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki.

…i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada naših umrlih prijatelja.

Edgar Alan Poe

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. "Carli", kaze,"probudi se!" "Necu da ustanem, tata",odgovori mu Carli. Otac vice:"Ustaj, moras u skolu!" "Necu da idem u skolu!", kaze Carli. Otac ga pita "A zasto neces?" "Iz tri razloga, "kaze Carli."Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu." Otac mu onda uzvrati: "Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor."
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
"Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh."
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: "Probudite se." Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

"Budjenje" Antoni De Malo

Zivotom ne vlada volja ili namera. Zivot je pitanje nerava, vlakana i sporogorecih celija u kojima se misao krije a strast dozivljava snove. Mozda zamisljas da si bezbedan i smatras sebe jakim. Medjutim, neocekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki narociti miris koji si nekad zavoleo i koji budi divna secanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naisao, akord iz muzickog dela koje si prestao da sviras – kazem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi nas zivot.

Oskar Vajld "Slika Dorijana Greja"

"...dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se, pukom slučajnošću koju ne nastojim da dokučim, podudaraju baš na ustima što se smeše ispod ovih koja ti moja ruka crta...''

Hulio Kortasar - Školice

"Будемо и прођемо, а не сазнамо шта смо могли бити и учинити!"........Иво Андрић

Nemati proslosti je ostati bez buducnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, buducnost zbog koje smo se u nju vratili postace nedostizna. Proci ce pre nego sto shvatimo da je sve - sadasnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga sto je bilo juce jemstvo da cemo jos manje razumeti ono sto nas ceka, a najmanje ovo sto danas radimo.

Borislav Pekic -"Vreme reci"

"Љубав је ствар осећања, а не воље.Не могу волети зато што хоћу, а још мање зато што морам, стога је

обавезна љубав глупост."..........Кант

Unistite moje zelje, izbrisite moje ideale, pokazite mi nesto bolje i ja cu poci za vama. Vi cete mozda reci da tako ne vredi nastavljati prijateljstvo, u tom slucaju ja vam mogu odgovoriti to isto. Razmislimo ozbiljno, ako necete da me udostojite svoje paznje, necu ni ja dalje pozdravljati pri susretu. Imam ja svoje podzemlje.
Za sada, jos zivim i zalim - i neka mi se osusi ruka ako ja donesem i najmanju ciglu za tu kasarnu - kucu. Uostalom znate li sta: ubedjen sam da ovakav kao ja, podzemni covek mora drzati na uzdi. Jer premda je sposoban da presedi u podzemlju cetrdeset godina, ali ako na jednom izadje svetlost, ode! Onda ce samo govoriti i govoriti.


Dostojevski ~ "Zabelske iz podzemlja"