"Iskoracite za trenutak,zajedno samnom,iz svojih života.Udaljimo se,kao slikari koji odmicu od svojih moleraja,i pogledajmo sa tog nigde mesta u sopstvene karikature.
Videcemo,prijatelj imoji,usamljene napukle ljušture brace i sestara sopstvenih tamnih senki.
Zanemecete,kao i ja,pre dvadeset godina,kada na mestima svojih srca ugledate ogoljene i istrošene majdane;samo ste ih iscrpljivali,a ništa u njih niste ulagali.
Naše su duše,prijatelji moji,isušena recna korita koja svojom prazninom zjape u nebesa.Na njima smo svoje tuge napajali,a gasili rasplamsale plamenove jada.
Sve ima svoj kraj.Dozvolili smo da presahnu,umesto da smo ih punili spasonosnim kišama ljubavi.
Svojom sebicnošcu izazivamo vecne suše,a onda se zaprepastimo kada nam se jednog dana pred ocima raspukne nepregledno ništavilo prizvane pustare."

"Bogalj"-Vladimir Žižovic

 

Jovanka Uljarević


Posjeta

«Dobro veče. Izvinite što Vas uznemiravam, ali Vi to radite veoma dugo nama, pa sam morala svratiti da Vas zamolim da utišate tu jezivu muziku.»

«Oh, izvinite. Mislila sam da sam sama u zgradi. Nijesam znala da i Vi ovdje živite.»

«I ne živim.»

«Ne?!»

«Ja vam se pričinjavam.»

«Ali Vi ste zvonili na mojim vratima, i ja sam otvorila. Vidim Vas. Mogu i da Vas dodirnem ako to hoću.»

«Mislim da je to Vaš problem.»

‚‚Šta je ljubav?
Ljubav je predavanje. Ljubav je razlog ljubavi. Ljubav je razumevanje. Ljubav je muzika. Ljubav i plemenito srce su jedno te isto. Ljubav je poezija tuge. Ljubav je odraz krhke duše u ogledalu. Ljubav je prolazna. Ljubav je nikada ne reći žao mi je. Ljubav je kristalizacija. Ljubav je davanje. Ljubav je kada podeliš žvakaću gumu. Ljubav je - nikad se ne zna. Ljubav je prazna reč. Ljubav je ponovno sjedinjenje s Bogom. Ljubav je patnja. Ljubav je susret oči u oči s anđelom. Ljubav su suze. Ljubav je čekanje da telefon zazvoni. Ljubav je čitav jedan svet. Ljubav je držanje za ruke u bioskopu. Ljubav je opijenost. Ljubav je čudovište. Ljubav je slepilo. Ljubav je osluškivanje glasa srca. Ljubav je sveta tišina. Ljubav je tema u pesmama. Ljubav je dobra za kožu".

‚‚Novi život" - Orhan Pamuk

          Dok ne bude kasno   -   Olivera Ptica



"...Nestrpljivo bacam pogled na zidni sat. Napetost je već toliko narasla da je dobrodošao bilo kakav rasplet. Pokušavam da se koncentrišem. Haotično kružim po dnevnoj sobi. Da li sam sve spakovala? Još samo da uzmem Uroša iz kreveca. Dobro je što spava... Još malo pa Boško kreće. Neću da ga požurujem, biće mu sumnjivo... Imaću samo petnaestak minuta. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo...
- Majo! - čujem glas svoje sestre. - Je l' otiš'o?
- Psst! - ućutkujem je. - Nije, Saro. Jesi li spremna?
- Aha.
- Jesi li se mnogo uplašila?
- Neee... - nije baš ubedljiva. Nije ni čudo, šta je sve preživela u ovom zločinačkom gnezdu.
- Ne brini, sve je pod kontrolom. Ostani u sobi dok te ne pozovem, a kad dođe gore, ponašaj se prirodno. Opušteno! -bezuspešno pokušavam svojim osmehom da izmamim njen.
Nastavljam poslednju šetnju kroz bivši dom za koji sam do skoro verovala da može da bude srećan. Usporavam korak... Pravim neobičan inventar, čije stavke okidaju slike koje će me -ako preživim - još dugo pratiti:
- Škrinja sa posteljinom - Boško sedi na njoj sa pištoljem u ruci. Klečim ispred njega, ne usuđujući se da bežim, on me pljuje i već sledećeg trenutka prljavim đonom razmazuje sluzavu tečnost po mom licu...
- Sto i stolice - jednom od njih zamahuje ka mom već naraslom stomaku, uz
luđački urlik: „Mirna! Sad ću ja da te porodim!" Mahinalno se grčim i rukama štitim svoje nerođeno dete... i njegovo. Krvnikove.
- Ikone na istočnom zidu dnevne sobe: Hristos, Bogorodica, sveti Nikola - ova poslednja, koja predstavlja zaštitnika našeg doma, novijeg je datuma. Staroj je iskopao oči nožem..."

Neki ludak krenu na put da traži kamen mudrosti. Kosa mu je bila razbarušena, pobledela od sunca i pokrivena prašinom. Bio je mršav kao senka, stisnutih usana kao zatvorene vratnice njegovoga srca, upaljenih ociju kao svetlost svica koji traži svoga druga.
Pred njim je rikao beskrajni okean.
Brbrljivi talasi caskahu neprestano o skrivenim blagima, rugajuci se bezumlju koje ne razume sta oni misle.
Može biti da mu više nije preostala nikakva nada, pa ipak nije hteo odmora, jer mu je traženje postao život.
I kao što okean uvek k nebu podiže svoje ruke za nedokuljucivim,
I kao što zvezde kruže u krug a traže ipak metu koja je nedostižna,
Isto je tako išao i ovaj ludak, sa prašnjivom i izbledelom kosom, usamljenom obalom, da traži kamen mudrosti.
Jednoga dana dode k njemu seljace i zapita ga: "Kaži mi: otkuda ti zlatni lanac oko pasa?"
Ludak se zapanji: lanac, koji nekad bejaše gvozden, beše zaista zlato; dakle, ne bejaše san, ali on nije znao kada se preinacio.
On se besno udari po celu: gde, ah, gde mu je to ispalo za rukom, a da on to ne zna?!
Bejaše navikao da skuplja šljunak, da njim dodiruje svoj lanac i da kamenove baca ne motreci da li se što preinacilo; tako ludak nade i izgubi kamen mudrosti.
Sunce tonjaše duboko na zapadu, i nebo bejaše od zlata.
Ludak pode natrag svojim sopstvenim tragom, da traži ponovo izgubljeno blago sa izgubljenom snagom, pogrbljenim telom i prašnjavim srcem, kao drvo išcupano iz korena.

Rabindranat Tagore

Srbija

Vetar je stao
Stala je i kuca
Crvena
Uplasena
Pogledom
Buljavih prozora
Cekala je

U tom cekanju
Prodje ptica
Izgubljena u secanju
Leteti je znala
U prolazu
Postade tacka
Zaustavi nebo

Nevidljiva ograda
Razdvaja
Istok i zapad
Tera
Kraljevskog pevca
Bez imena
Sa himnom
Zaustaviti zemlju

Zemlja je stala
Tvrda
Osorna
Docekala je
Zvezdu padalicu
Svojim ramenima
Zatvara krug

U stajanju
Rusi se drvo
Otvara vrata
Krstaskih ratova
Izlazi plac
Topao
Nebeski
Kojeg vredi cuti

Radja se Srbija


Kodar - Vitez ulicnih svetiljki

Izmedju noci i jutra

“…Oslusni, srce moje, i poslusaj sta govorim: Dusa mi bjese mocno stablo cije korijenje seze u dubine zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju. Dusa mi procvjeta u proljece, plodove dade u ljeto, a kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plac i jadikovku pretvorise, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi meni ostavise. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnosljivo gorak, kiseo kao zeleno grozdje, te rekoh svojoj dusi: Tesko meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u utrobe neprijateljstvo. Sta si, duso, ucinila sa slascu koju si korijenjem sisala iz dubine zemlje, sta si ucinila sa mirisom koji su tvoje grane upijale iz sunceve svjetlosti?
Potom iscupah mocno stablo svoje duse.
Iscupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo i iz koje se hranilo. Iscupah ga iz proslosti i oduzeh mu sjecanje na hiljadu proljeca i hiljadu jeseni. Zatim posadih stablo svoje duse na drugo mjesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam nad njim govoreci: Bdijenje nas priblizava zvijezdama.
Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreci: U krvi ima mirisa i u suzama slasti.
A kada dodje proljece, moja dusa ponovo procvjeta i u ljeto plodove dade. Ujesen sakupih zrele plodove u zlatne posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u grupama, ali niko ne pruzi ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh: Ljudi ne zele da kusaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duse, u polju daleko od staza vremena.
Cuti, srce moje, do jutra.
Cuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima i tvoj dah nece da kusa”

Kahlil Gibran

"Zbog čega volim prijatelje? Ne zbog njihovih pametnih misli: ne sjećam ih se ni pola sata nakon što su ih izgovorili. Ono neizgovoreno, ono nesvjesno je istinska bit prijateljstva".

Mark Rutheford (1831-1913)


   

"Gubiti je strasno samo tako dugo
dok se ne izgubi sve,
jer izgubiti malo donosi zalost i suze
i dok god mozemo na preostalom
mjeriti velicinu izgubljenog,tesko nam je.

Ali kada jednom izgubimo sve onda
osjetimo lakocu koja nema imena
jer to je lakoca prevelikog bola."

Ivo Andric

"...To duvarski sahat izbija. Broje svi, a pop Spira glasno: sedamnaest.
   - Oho! - cudi se pop Spira. - Kol'ko to izbi?
   - Sedamnaest, ali to je upravo dvanaest... morate uvek pet opcigovati, - veli pop Cira - pa onda je taman tacno toliko sati.
   - Pa pre ste opcigovali cetir?
   - The, pre onako, a od nekog vremena ovako. Sad ovako poc'o, pa sta mu znate? - veli pop Cira.
   - A sto ga ne date da se opravi? - veli pop Spira. - Rek'o bi da je dobar sat... mog'o bi jos da posluzi.
   - Ta, man'te ga do djavola, - veli gospoja Persa zevajuci i zaklanjajuci usta - a sta vec nismo probali, i kud ga nismo siljali, pa nista.
   - Nepopraviv je! - veli pop Cira.
   - Ne da se popraviti, on tera svoje: "Tera Jela sto je zapocela" - veli gospoja Persa. - Dodje mi ponekad da ga scepam pa da ga tresnem na sokak!
   Nego i jeste cudan bio taj duvarski sahat. Prava antika, sto nasi kazu. Bio je malo manji od ikone sv. Djurdja, krsno ime pop-Cirino, sa obligatnim ruzama izmedju cifara, koje su arapske bile, a zapisane na davno pozuteloj tabli. I posto bi vec poodavno nastala potpuna tisina i pauza u drustvu, da se njegovo tiktakanje nije culo, - to mislim da nece biti na odmet i njega kao jedno, bar za veceras, tako reci, dejstvujuce lice, opisati i s citaocima upoznati ga. Sahat je davnasnji. Pamti ga gospoja Persa, jos detetom dok je bila, kad je donet; od onog doba pa do danas nisu se vise rastavljali. A u ovu kucu ona ga je donela kao deo miraza svome popi. Onda je jos dobar bio i tacno radio, a danas ne mozes ni da ga poznas, ni onaj ni daj boze. Sad je omatorio pa se prozlio i poludeo; pa se ili usici i na kraj srca je, pa zacuti kao kakva pakosna svekrva; ili se rascereta pa lupa sve kojesta. Dodje mu tako pa se usici, ne znas ni zasto i ni krosto, pa nece da izbija po nekoliko dana; zacuti kao da se sa svima u kuci posvadjao. A posle opet zaokupi jednog dana izbijati, pa ne zna sta je dosta; stane ga lupa kao majstora u kovacnici, lupa kao na larmu, kao da sve selo gori.
   - Sta je, stari? - veli mu pop Cira. - Post'o si razgovoran nesto nocas, a? Razbio mu se valjda san, pa izbija! Ne znam samo dokle ce biti tako dobre volje.
   - Dokle? Dokle mu opet ne dodju lutke! Tu covek ne ume da bude dosta pametan, - veli popadija. - Jedna muka i nevolja, a nema mu leka!
   I doista, ko ga nije popravljao i doterivao, pa nista! Opravljao ga ji Lala pudar, koji je to naucio kao soldat u Talijanskoj, i Nova kovac, koji je znao i tu majstoriju, jer je imao laksu ruku, i jedan vandrokas sajdzija, koga su bili pritvorili zbog kradje prilikom prosjacenja pa ga pop Cira spasao od batina, a on mu onda iz blagodarnosti opravio sahat; a nosili ga cak i u Temisvar nekoliko puta paori kad idu na zitnu pijacu;a i kod kuce su ga svi doterivali, - pa ipak nista! Eno i sad visi na njemu sijaset nekih stvari, samo da radi kao i drugi srecni satovi. Sve to obeseno uz jedno i uz drugo djule. Sto ti tu nema! I noga od nekih starih makaza kojima su nekad sekli krila guskama da ne prelecu u komsiluk, - i dva grdno velika eksera, - i tucak od nekog malog avana, - i parce potkovice, i pola stogla, - i opet mu nista ne pomaze, on tera svoje. Kad mu dodju lutke, on zacuti; deviza kao da mu je: "Sve il' nista", pa nece da proslovi, pa da mu pored sviju onih tereta obesis jos i gospoja Persu, kako je i sama u ocajanju toliko puta rekla.
   "Dodje mi da se i sama obesim kraj stogla, da mu bude srce na mestu, pa da vidim 'oce l' onda lanuti, obesenjak jedan!"
   A kad se odobrovolji, a on se najpre zaceni kao da hoce da kaslje. Koliko je samo puta nocu prevario pop-Ciru.
   "Vi opet, mamo, niste uzeli tej od mekinja, pa sad cete kasljati celu noc!" oslovio bi cesto zabrinuti sin Cira svoju mamu, a ono mama mirno spava, a to sto je pop Cira cuo bio je sahat koji se sprema da izbija. Kad izbija, a on digne toliku larmu da sva zivina iz avlije pobegne kud koje.
   "Eno ga, opet se dere matori magarac!" veli ljutito popa.
   Pa tako je i veceras radio. Posle onih sedamnaest iskucao je posle cetvrt casa jos sedamnaest puta, pa je ucutao. I sad se samo setalica cuje kao tisler kad rendise sto..."



Stevan Sremac-Pop Ćira i pop Spira