Ilija Cvorovic, gazda kuce, okucnice, žene i ideje o slobodnom coveku i slobodnoj zemlji.
Djura Cvorovic, Ilijin brat blizanac

Djura: Ubistvo u lovu ne podleže Krivicnom zakonu. Nema lova bez ubistva. To se sve podvodi pod nesrecan slucaj. U našem selu kad neko nekoga mrzi, samo ga pozove u lov. Tako bilo jedno vreme, dok se selo ne prepolovi. Na jednog zeca su dolazila po dva seljaka. Šta smo se toga nagledali, Ilija?
Ilija: Ih!
Djura: Vracaju se lovci iz lova, a mi decurlija istrcimo na sokak da i sacekamo. Prvo idu nji trojica-cetvorica, nose zeceve i fazane za pojasom, a onda idu kola koja nose mrtve lovce. Bude i više u kojima neg divljaci. Tacno se znalo koje se godine lovi koja famIlija. Je l se secaš kad su Markovici pozvali Babice u lov na divlje svinje?
Ilija: U novembru, cetres osme, kad se selo podelilo, za i protiv.
Djura: Odu jedno jutro, a uvece se vratiše Markovici: nose jedno prase i sve Babice. Šta je bilo? Opalila puška slucajno. Kako jedna puška da ubije nji petoricu? Išli jedan za drugim Sledece zime, Babici u lovu na divlje guske, ubiše jedno gušce i šestoricu Markovica...

Balkanski spijun - Dusan Kovacevic

 

Ернест Хемингвеј, Ernest Hemingway, (1899 - 1961)


"Човеку треба отприлике 2 године да научи говорити и отприлике 50 година да научи ћутати."

"Кад се људи слажу са мном, увек имам осећај да сам негде погрешио."

"Младост имамо да бисмо чинили глупости, а старост да бисмо жалили за тим глупостима."

"Може нас се понижавати, али нас се не може понизити."

"О моралу знам само толико да је морално оно послије чега се добро осјећате, а неморално оно послије чега се осјећате лоше"

Obrazovanje, gospodo, moralno i intelektualno svakog pojedinca uglavnom je njegovo vlastito delo. kako bi se inace moglo desiti da mladici koji su imali sasvim iste mogucnosti cesto postižu tako razlicite rezultate i imaju sasvim suprotnesudbine? Razlika u darovitosti ne rešava to, jer ta razlika vrlo cesto ide u prilog razocaranog kandidata.

Videcete kako izlaze iz istoh koledža, a ponekad i iz kruga iste porodice, dva mladica ; za jednog od njih tvrde da je genije visokog reda, a za drugog da nije iznad osrednjosti; a ipak cete videti kako genije tone u siromaštvo, neznanost i bedu, dok srednjak teško i lagano ali sigurno ide svojim putem uz brdo života, postižuci cvrsto uporište svakim korakom, i popevši se najzad na visinu slave, postaje ukras svoje porodice i ponos svoje zemlje.

Pa cije je to delo? Jasno je da je njihovo.Ljudi su tvorci svoje srece. Oni je moraju stvarati.Takva je odluka sudbine, od koje vas nikakva moc genija ne može osloboditi. Genije, bez truda i napora, lici na moljca koji lebdi oko svece dok se smrtno ne sprži. Ako je genije uopšte poželjan, to je samo one velike i uzvišene vrste, koja se, kao kondor Južne Amerike, diže sa vrha Cimboraza, iznad oblaka, i na toj visini krstari, dok mu je volja, svojom snagom koju napor pre jaca nego slabi.

Sposobnost za visok i dugotrajan napor, snažna moc dubokog i pažljivog ispitivanja, širina i revnost duha i dalekosežnost misli u stanju su da :
".. uzaberu
s visokog Meseca svetlu cast
Ili zarone do samog dna dubine
Gde visok nikad ne dohvata tle
I izvuku za kose potonulu cast. ( Šekspir)

Takve osobine i takva trudna postignuca upisace vaša imena medju imena velikih ljudi.

O genijalnosti, Besede
Viljem Virt

...Možeš li zamisliti sićušnu dušicu na položaju ministra? Prije nego što dođe do tog položaja, on je pun briga da dođe do njega, a pošto ga dobije, pun je briga da ga ne izgubi, a ako počne da se brine da ga ne izgubi, onda ne postoji ništa što on ne bi bio u stanju da učini da ga zadrži...

Konfučije

Ko je imao sreće da se jutros
probudi u Beogradu,
može smatrati da je za danas
dovoljno postigao u životu.
Svako dalje insistiranje
na još nečemu,
bilo bi neskromno

D.Radović

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga, nego od coveka. Sve bede medu ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt i život. Covek je najveca štetocina na zemlji. Sve velike stvari izgraduju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom. Koliki je covek rušilac po instinktu, to su svagda pokazivali ratovi. Šta je sve uradio u Rimu Alarik samo za tri dana boravka, i Genserik za cetrnaest dana, bar ako je verovati hrišcanskim piscima. Ali šta su tek poradili hrišcani, vojnici vojvode Burbonskog, za vreme pape Grigorija VII, u tom istom hrišcanskom Rimu; a šta uopšte po ostalim gradovima napraviše hrišcani u borbi protiv paganstva. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema ni jednog coveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zlocina. Veliki ljudi su netrpeljivi medu sobom, jer su surevnjivi, ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zlocama prema boljim od sebe. Mali ljudi se uvek šegace sa velikim ljudima, a veliki ljudi se cesto šegace sa krupnim stvarima. Jedan od tvoraca renesanse, prosveceni papa Leon X, platio je stotinu zlatnih cekina za jedan epigram da napakosti nekom coveku kojeg je mrzeo; a na Kapitolu je ovencao jednog škrabala da se podsmehne lovorima kakve je nekad primio i Petrarka. Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca, i najzad bezlicnih i bezbojnih ljudi, covek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu. Toliki broj nakaznih ucini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova; a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja. Oglašena je prirodom borba izmedu kontrasta na svetu: borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv pametnih, divljih protiv pitomih. Hrišcanstvo je imalo cudnu ideju da izmiri dve protivurecenosti: kako istovremeno postoji i Bog koji je svemocan, i zlo koje satire ljude. Da bi opravdalo Boga, tvrdilo je da zlo postoji na svetu samo zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi, kako bi zatim nagrada postojala za jedne, a kazna za druge. Ovo je možda jedino tumacenje hrišcansko koje nije uspelo da unese nimalo svetlosti u jedan svoj krupni problem.
Covek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo coveka sastojalo bi se u tome da bude vecma strog prema sebi, negoli cak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuda licnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osecanje, i covek pokazuje pravednost cesto više laskajuci sebi, nego voleci drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.
Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika izmedu velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; medutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama. Stvarno, svaki covek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki covek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta, i što u prirodi ne postoji zloca i dobrota nego samo borba za život izmedu jacih i slabijih.
Sve se placa, kažu ljudi. Tako govore i oni kojima se nikad ništa nije platilo. Ali se ipak sve placa; a kad ne bi bilo ove istine, onda bismo umrli od straha na ovoj zemlji. Ideja o nagradi za dobre i o kazni za rdave, nije uopšte postojala u prvim vekovima grckoga politeizma, nego je tek docnije sekta orfista unela ideju o božanstvu koje i presuduje ljude prema njihovim delima. Cak ni jevrejska sinagoga nije s pocetka bila izgradila tu ideju odgovornosti nego tek nešto malo pre pojave hrišcanstva; ali hrišcanstvu izvesno pripada priznanje da je tu ideju o nagradi i kazni podiglo do pravog i osnovnog smisla o dužnosti na zemlji.
Od svega što je covek posejao, ništa nije radalo brže nego mržnja. Narod se brže fanatizuje nego vaspita. Koristoljublje je uvek nedeljivo od mržnje; iz koristoljublja se ljudi odricu otadžbine, porodice i vere. Švajcarske trupe borile su se jedne u službi francuskog kralja Luja XII, a druge u službi grada Milana, i one su se medusobno podavile u jednoj strašnoj bitki, samo za tud novac. Fanatizam je ostatak varvarstva, a sa kulturom trebalo bi da covek ide samo za hladnim osvedocenjem; medutim, na žalost, izgleda baš naprotiv, da je fanatizam jedno slepilo našeg instinkta, koje nece moci ništa iskoreniti. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u ljubavi. Jedini lek protivu ovog instinkta bila je vera hrišcanska, koja je prva fanatizovala ljude u ljubavi. Svaka mržnja je sugestija samog sebe, i zato covek mudrac može sebe fanatizovati u ljubavi, protivno i svojim instinktima, koji su inace uvek skloni samo na mržnju. Fanatizovati se u dobru, to znaci postati covek istinski pobožan.

Jovan Ducic
Blago Cara Radovana

Tjechov Anton Pavlovic (1860 - 1904)



Zena moze postati prijatelj muskarcu samo ovim redom: prvo poznanica, zatim ljubavnica pa tek onda prijatelj.

Cast se ne moze oduzeti, ona se moze samo izgubiti.

Ravnodusnost je - paraliza duse, prijevremena smrt.

Kad nema pravog zivota, covjek zivi od fatamorgane.

. . . privlacna je samo zenidba iz ljubavi; ozeniti se djevojkom samo zato sto je ona simpaticna isto je sto i kupiti na trznici nepotrebnu stvar samo zato sto je lijepa.  U bracnom zivotu najvazniji saraf je ljubav, spolna privlacnost, jedno tijelo, a sve drugo nesigurno je i dosadno ma kako smo pametno proracunali.  Dakle, nije rijec o privlacnoj djevojci, nego o voljenoj.

Treba svima vjerovati, inace se ne moze zivjeti.

Ljudima koji nisu daroviti, a imaju pretenzije, nista drugo ne preostaje nego da poricu prave talente.

Dobar covjek moze se postidjeti cak i pred psom.

"Upoznaj samoga sebe" - divan je i koristan savjet; steta je samo sto se stari nisu sjetili da nam pokazu kako da se okoristimo tim savjetom.

Nema i ne moze biti pravednog bogastva.

Fjodor Mihajlovic Dostojevski (1821 - 1881)


Ako si se uputio prema cilju i putem poceo da zastajkujes i da kamenjemem gadjas svakoga psa koji laje na tebe, nikad neces stici na cilj.

Svaka ljubav prolazi a neslaganje zauvjek ostaje.

Fantazija je prirodna snaga u covjeku i ako joj se ne udovolji, ona ce ili nestati ili obratno – razbuktat ce se prekomjerno a to je i stetno.

Postoji srdacnost koja se povjerava svima i svakome, ne racunajuci na zlobne podsmjehe. Takvi su ljudi uvijek ograniceni jer su spremni da sve najvrednije izvade iz srca i poloze pred pred prvoga na kojeg naidju.

Nekoga je bolje imati medju neprijateljima nego medju prijateljima.

Svemu ima granica, koju je opasno prekoraciti, jer kad je prekoracis, ne mozes vise nazad.

Za covjeka nema nista primamljivije od slobode njegove savjesti, ali ni nista teze.

U srcu koje iskreno ljubi ili ljubomora ubija ljubav, ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strascu.

Zaljubiti se ne znaci voljeti. Covjek se moze zaljubiti i mrzeci.

Tajna covjecjeg zivota nije u tome da samo zivi, vec u tome zasto zivi.

Nista na svjetu nije teze od iskrenosti i nema nista lakse od laskanja.

Glupan koji je postao svjestan da je glupan nije vise glupan.

Oni koji znaju da govore, govore kratko.

Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah mislis na zahvalnost, onda nisi darovao, vec prodao.

SABIRNI CENTAR -

Pokojni JANKO SAVSKI, vek proveo za kafanskim stolom. Dva puta napuštao kafanu da vidi kakvo je vreme i treći put kad je umro. Visprena danguba.

(...)

JANKO: Stevaneee! Oooo Stevaneeee!... Nikad nisam uspeo da ga dozovem, jer ima pogrešno ime.

DOKTOR: Kako to mislite da ima "pogrešno ime"?

JANKO: Lepo: kad daješ ime detetu, moraš mu dati samo ono koje je lako za dozivanje. Ako dete ne dozoveš sa dva vikanja, dao si mu pogrešno ime.

DOKTOR: Sjajna teorija.

JANKO: I tačna. Vidite, ovako: u planinskim krajevima, gde decu dozivaš na velike daljine, imena se sastoje od četiri slova; od toga su dva samoglasnika. Slušaj: Oooo Jovooo, O Boroooo, Ooo Božo... Drugo slovo u imenu O i četvrto O, jer O najdalje leti. To su, takozvana, "primarna imena za daljinsku viku", sa dometom od pet kilometara... Zatim dolaze imena za nadmorske visine ispod dve hiljade metara: Oooo Jelooo, Oooo Savooo, Oooo Vukooo, Oooo Pavooo, Oooo Milooo... Imena sa dometom do tri kilometra, po lepom vremenu, ili između dva pucnja groma. Međutim, kako se spuštamo ka ravničarskim predelima naše, samo geografski bogate zemlje, imena su sve duža, šira i tromija, jer nema potrebe da bacaš glas preko planinskih venaca i šuma; dete se igra na pašnjaku, u šljiviku ili u komšijinoj avliji. Ooooo Miloradeee, Oooo Dragoslaveee, Oooo Milaneee, Oooo Aleksaaa, Oooo Leposavaa, Oooo Miliceee, Oooo Mihajlooo... Osećate napor, kao da mi je zakopčano najgornje dugme na košulji. To su deca zelene Šumadije, blago brdovite Mačve, i ostalih talasasto-valovitih krajeva. Imena sa daljinskim dometom od 100 do 800 metara, u zavisnosti od grlenih mogućnosti roditelja. I onda, kad siđemo u apsolutnu ravnicu, imena su isto tako široka, nepregledna: Ooo Maksimilijannn, Ooo Haralampijeeee, Ooo, Nićiforeee... Sad, zamislite, kad se u planinskim krajevima da detetu ime Haralampije. Izađeš, ovako, pred kuću, zagledaš se u planinski vrh pod snegom i uzvikneš: Ooo, Haralampijeee! a ime ti padne pred noge. Ime Haralampije je teško bar dve kile. Pre je za bacanje imena s ramena. I, znaš kad će Haralampije da dođe kući - nikad! Posle biješ dete: "Ja te zovem pola dana, a tebe te nema!" Dete kuka, nije čulo... Sasvim suprotno se događa kad u apsolutnoj ravnici nadeneš ime Jovo. Uzvikneš Ooo Jovoooo, glas ti odzvanja, a dete misli da ćeš da ga biješ, pa beži i neće kući. Zato se u nižim krajevima smišljaju nadimci, za ublažavanje grlatih imena. Umesto, Jovo, viče se Ooo Jovice... Ooo Jovanče...

DOKTOR: I do kakvog ste zaključka došli?

JANKO: Deci jednostavno treba davati imena samo sa A ili O.

(...)

JANKO: Nema ništa smešnije od kontinentalca na moru. Gledô sam jedne godine u Budvi kako to izgleda. Sad ću vam pokazati... Ovako: naš čovek prilazi moru opušteno, nonšalantno, gleda prema pučini kao da će sve to odjednom preplivati. U pogledu mu osećate superiornost i plivačku snagu. Onda vadi ručni sat iz džepića lasteks-gaćica i predaje ga na čuvanje najpoverljivijoj osobi na plaži, pa se vraća i lagano ulazi u more. Gazi po travi na vrhovima prstiju, strah skriva kiselim osmehom, mada bi najradije vriskao. Voda mu se polako penje iznad kolena, osvrće se, prilazi klizavom kamenu prepunom ježeva, staje na vrh i balansira... Zatim počinje da se kvasi: prvo srce, pa sve žile kucavice, da ga voda ne preseče kad se baci u hladnu dubinu. To je pročitao pred polazak na more u članku "Nemojte vrući u vodu". Kad se dobro ispoliva, dalje i ne bi morao da se kupa, silazi sa kamena i nastavlja hod prema pučini. U jednom trenutku, normalno, voda mu zahvata jaja; trenutno se stresa i naježi, ali, pošto je patrijarhalno vaspitan, zna da se intimna osećanja ne pokazuju pred svetom - i dalje se smeška, samo mu usta malo iskrivljena... Najzad se koncentriše, diše duboko i baca se u vodu. Pliva lupajući rukama, zagnjurene glave, sve dok ima vazduha. Ubeđen da je to neki stil. I taman kad pomisli da su svi na plaži popadali u nesvest od njegovog snažnog i lepog plivanja, zabada se u leđa nekom kupaču u plićaku. Drug je zaboravio da mu je desna ruka jača od silnog lupanja pesnicom po stolu; trlja oči od soli, izvinjava se i čudi kako je to plivao ukrug. Trčeći, uvučenog stomaka, diše samo koliko da preživi, juri prema prvom tušu i tek kad oseti slatku vodu, odahne, opusti se i ponosno gleda pobeđeno more. Onda legne na pesak blizu neke dame, sunča se, dobacuje šarmantne poglede, a te noći mu dolazi lekar, jer je dobio sunčanicu, opekotine drugog stepena i visoku temperaturu... "

Dušan Kovačević