"Kada glupan shvati da je glupan, on onda više nije glupan.“
Fjodor Mihailovič Dostojevski, ruski književnik

"Budala trči za užicima života i shvata da je prevarena. Mudrac, pak, izbegava nevolje.“
Artur Šopenhauer, nemački filozof

"Glupan misli da je mudrac, ali mudrac za sebe zna da je neznalica.“
Vilijem Šekspir, engleski dramski pisac

"Uzrok mnogih nesreća leži na dnu vinske čaše.“
Lav Nikolajevič Tolstoj, ruski književnik

"Politika je kao bilijar: cilj se postiže sudaranjem.“
Šarl de Gol, francuski general i političar

"Kravlja balega je korisnija od svih dogmi jer od nje može da se napravi đubrivo.“
Mao Cedung, bivši predsednik Komunističke Republike Kine

"Srce jednog državnika treba da bude u glavi.“
Napoleon Bonaparta, francuski vojskovođa

"Najviše zakona ima u najpokvarenijoj državi.“
Tacit, rimski istoričar

"Posle poraza čovek poznaje svoje prave prijatelje.“
Karl Marks, nemački filozof, ekonomista, osnivač komunističke ideje

"Reci mi s kim se družiš, pa ću ti reći ko si.“
J.V. Gete, nemački pisac i pesnik

Though my soul may set in darkness,
it will rise in perfect light.
I have loved the stars too fondly
to be fearful of the night.

Sarah Williams

Мitke  :  ... Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. (Pokazuje na sebe.) Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja’ i ne naceliva’... Jos mi za lepotinju i ubivanju srce gin i vene! Aha !... Poj, Kostan, kako k’d se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza
mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko ni visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuje i pesma... I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesecinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. (Kostani) I
Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s’s otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj „zal za mladost”... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah! (Peva.)

Da znajes, mome, mori, da znajes,
kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala,
od konja bi me skinula
u sobu bi me unela,
u usta bi me ljubila –
of, aman, zaman, mlado devojce,
izgore mi srce za tebe!..."


                Бора Станковић             -           Коштана...

"Tesko je po dusu, da osecanja koja su vezana uz dogadjaje naseg zivota ne umiru zajedno sa tim dogadjajima. Nego i kad nestane lice i krajeva koji su bili, podlogom osjecanjima, ona ostaju ziva i svjeza, i to ne u liku sjecanja nego istinita i mocna kao u dan dozivljaja. A kako su izgubila svaku realnu podlogu, bude bol i ceznju, tresu dusom kao nezasticenim stablom, hrane se nemirom srca, kradu sadasnjost i truju buducnost."

Andric - Ex Ponto

"...
Mitka (rukom je zaustavlja dalje od sebe): Potamo. Ne priodi mi! A baksis? Dacu... Jer... – Ah, moj brat nikad srecu da ne vidi, sto me odomi, ozeni... Sto me ne pusti da idem. U svet da si idem. Tiki, koj sto pravi, a on: „Mitke, dom, u kucu da sedis, zenu i decu da gledas. Ne skitaj se, bre, i ne krvi, zasto ce te, mozda, ubijev!”... A koga da ubijev? Mene li?

Grkljan: Eh, zar tebe, gazda? Taj se jos nije...

Mitka (upada besan):... Rodija. I nece da se rodi. Zar mene bre da ubijev? Mene? Sto gi jos u tursko vreme, po Skoplje, Solun, Serez, kuda me onaj moj brat pracase po trgovinu... i t’g, sve sto od tursku veru i po carski drum nadjesem, sve terasem ispred sebe... I pase mi se sklanjasev... „Mita je toj, vikav, na corbadzi-Arsu brat!” Pa zar mene da ubijev... Tiki, pa i da me ubise! Zar je ovoj kakav zivot? (Nabija fes. Tesko, gorko) Eh, Stambolke Redzepovice, mori, zalna pesmo moja! Stari Redzep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na kapidzik ostane da cuva i pazi, a ja kude njuma, gore u odaje. I toj hajducki! Noga da ne susne. Noc padnala, mesecina se spustila, a ona, Redzepovica, ceka me. Legla na duseci, gola, mlada, kapka... Snaga! Da cunes, pa da se zaplaces! Ruke vise glavu frljila, kosu crnu, fildis, rasipala oko sebe i – ceka me! Gleda u vrata, gleda kako bi me odma, jos od prag, s’s svoje puste crne oci opila, izela... Gleda, ceka me, i poje!

Rafistinde on alma,
bes i al, bes i alma!

Na raf ima deset jabuka, pet za men, pet za teb. (Ustaje. Kostani): Tuj, Kostan, i samo tuj pesmu da mi pojes! Mintan da skines, ruke gore, vise glavu...

Stojan (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi...

Mitka (razdragan, zanesen): Nemam ja, bre, losu premislu na njuma. Tatko mogu da vu bidnem. Tiki – milo mi! Dusa mi jos, bre, iska. (Bolno Salcetu): Salce, ti me znajes? Znajes li, Salce, „moje” kakvo bese? Ti bar kazi! A, Salce?... (Posmatra je.) A i tvoje, bese mnogo! Nego s’g i ti ostare, ispece se. (Odbija je rukom.) Trgni se ustranu, da te ne gledam, zasto kad tebe gledam, mislim mnogo na sebe. (Okrece se Kostani): Kostan! De, poj! Baksis? Kesa? Eve na!...

Salce (Mitku): Drugi put ce ona to, Mitke, drugi put!

Kostana: Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan.

Mitka (besno, gorko): Ne! Mintan da skines, te grudi da ti pucav. I ruke nagore da dignes, kosu na sve strane, te kao ona, Redzepovica, da si. Ali da me ne gledas, jer mnogo muka ce mi padne. Ona, Redzepovica, ce mi se upije u pamet i ce se razbolim. Bolovacu. Nedelju dana mrtav bolan ce da bidnem za njuma... Ne li me izdadose, potkazase? Dremka me uhvatila na njojno zrelo, belo, grlo, a stari Redzep iz dolap, kuda se bija sakrija – s’s jatagan na mene poleteja. Ona videla, pisnala, brgo od sebe svilenu kosulju skinala – i drz za jatagan. A noz, znaje se, svilu ne sece, te ja tako ziv... A njuma, posle, zivu gu u vrecu vrzali i u Moravu
frlili. (Ustaje, besno vadi jatagan.) Svirite mi bre, i pojte, zasto... (Salcetu) Ti li mori, vestice, ne davas! Ovamo ti! Ovam! Ti ces da mi igras i da bajes! S’g te svu na paranparce iseko’! Ti ces, starke, po jatagan da mi igras i da bajes, kao vestica u nekrsteni dni sto na sneg i na mesecinu igra. I ti ces takoj! Ovamo ti! Ovamo, vestice, ovamo koske stare da ti rastresem..."


Бора Станковић -  Коштана

U našem užurbanom i neosetljivom životu zacudujuce je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti.
To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u život, ali to uvek prate nemiri i mucenja.

Vrednost ovakvih budnih noci je baš u tome.
U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dode do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrašujuce, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Herman Hesse

Blago cara Radovana- Jovan Ducic
O ljubavi

Ljubav je osećanje koje je rezultat svih drugih osećanja, zbir svih mogućnosti čovekovih, najviših i najčistijih. Ljubav je najveći izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moći za akciju. Ljubav je svedočanstvo zdravog spola i dubokog morala: jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizičke sile i neizmerno mnogo dobrote. Znači, mogućnosti za utapanje u drugom biću i drugoj sudbini; pregorenja za iluziju i vere u ideal; radosti da se živi dvostrukim i mnogostrukim životom; i najzad, potrebe da se iziđe iz sebe u nešto šire i veće i opštije. Čovek koji ljubi ženu, viši je od čoveka koji ne ljubi, jer ljubav za ženu je već dokument moći za iluziju i za požrtvovanje, dokaz čovekoljublja, jedno suvereno osećanje protivno samoživosti i isključivosti. Čovek koji ne voli žene, ne voli ni ljude. Voleti, to je sveobimno osećanje.

"Život svakog čoveka je put ka samome sebi. Pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovek nikada nije bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane. Poneko potmulo poneko jasnije - svako kako ume."

H.Hese

Blago cara Radovana- Jovan Ducic
O sreci

Svaka je filozofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti. Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo; i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i pokazuju njegova bespuća. Zato ako puno govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće.
Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskog života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.
A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. – Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati puno duše da se bude istinski nesrećan. Mali ljudi mogu biti srećni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrećni.
ve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću. Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest.
Čovek i ne zna šta je prava sreća ni prava nesreća. Svako o sreći ima različno mišljenje, prema dobima života, prema svojoj kulturi, ili prema svom staležu; a nesreće su opet toliko neizbrojne da nijedan čovek nije u stanju da ih zamisli sve ujedno.

"Nista teze nego govoriti o onom gradu u kojem je protekla nasa prva mladost,
ili govoriti o zeni kojoj smo dali nasu prvu ljubav. I nas grad prve mladosti, i nasa
zena prve ludosti, nemaju niceg sa realnim svetom, niti iceg zajednickog s ostalim
dobima zivota. Taj je grad tvrdjava u oblacima, naselje svih fantazija i fantoma srca;
a ta je zena nasa prva sreca i prva nesreca, prva himera i prva zabluda..."


"Gradovi i himere" od Ducica.

~~~

''Samo onaj ko nije uhvaćen da žuri može se uzvisiti na početkom i nad krajem,
i biti vladar jednog predela,
istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.
Ko žuri-zakasniće.
Široko začuđenih zenica, ostaće zauvek pobeđen.
Zauvek samo podanik.''

M.Antić


~~~

"Uopšte uzevši, žena neće obmanuti muža, neće ga izdati, sem ako joj on sam pokvari ili pogazi srce, ili ako je ne obeshrabri i odgurne svojom sitničavošću, svojim egoizmom, svojom uskogrudošću, svojom ništavnom i bednom prirodom. Pri tom, voli! Neka se ona ne oseća kao tvoja ženka, nego kao tvoja najdraža glava, tvoje dete, tvoj prijatelj; nosi je u nedrima, nek joj bude toplo, i budi spokojan; iz godine u godinu ona će se sve čvršće pribijati uz tebe, dok ne srastete kao sijamski blizanci. Ako joj ne daš to, ako je pokvariš, uništiš svojom ništavnošću - otići će! Otići će čim se neke plemenitije ruke pruže prema njoj, jer mora da ode, jer je njoj ta toplina i priznanje potrebno kao vazduh da bi mogla da diše...."


" Život bez dogme ", Henrik Sjenkjevič


~~~


"Išao bih da izgrlim jabuku na livadi.
Ali sam put do detinjstva zaboravio!"

B. Miljković, "Najlepše pevaju zablude"


~~~


Herman Hesse

"Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne uciniš time... "