Opravdaj moju dušu, Bože, i napuni sa Svog izvora ognjem moju volju. Zasvijetli u moj um, iako to možda znaci "tama mom iskustvu", osvoji moje srce Svojim silnim Životom. Neka moje oci ne vide ništa u svijetu osim Tvoje slave, i neka moje ruke ne doticu ništa što nije za Tvoju službu. Neka moj jezik ne okusi kruha koji me nece prisiliti da hvalim Tvoju slavu. Hocu da cujem Tvoj glas i hocu da cujem sav sklad koji si stvorio i da pjevam Tvoju pohvalnicu. Ovcja ce me vuna i poljski pamuk dovoljno grijati da mogu živjeti u Tvojoj službi; ostatak cu dati Tvom siromahu. Daj da se služim svim stvarima zbog jednog jedinog razloga: naci svoje veselje dajuci Ti vecu slavu.

Zbog toga cuvaj me, iznad svega, od grijeha. Cuvaj me od smrti smrtnog grijeha koji stavlja pakao u moju dušu. Cuvaj me od putenog kvarenja koje zasljepljuje i truje moje srce. Cuvaj me od grijeha koji izjeda ljudsko tijelo neodoljivom vatrom dok ga ne proždere. Cuvaj me od ljubavi k novcu u kom je mržnja, od lakomosti i castohleplja koji guše moj život. Cuvaj me od mrtvih djela taštine i nezahvalnog posla u kom umjetnici uništavaju sami sebe zbog ponosa, novca i glasa a sveti se dave pod lavinom svoje vlastite nezgodne revnosti. Iscijeli u meni tešku ranu pohlepe i glada koja iscrpljuje moju narav njezinim krvarenjem. Pogazi zmijsku zavist koja bode otrovom ljubav i ubija svaku radost. Odveži moje ruke i oslobodi moje srce od lijenosti. Oslobodi me od besposlice koja obilazi prerušena u aktivnost tamo gdje se aktivnost ne traži od mene i od kukavicluka koji cini što nije zamoljen zato da izbjegne žrtvu.

Daj mi jakost koja ceka Tebe u šutnji i miru. Daj mi poniznost u kojoj je jedinoj smirenost i oslobodi me od oholosti koja je najteži teret. I zaposjedni cijelo moje srce i dušu bezazlenom ljubavlju. Obuzmi citav moj život jednom misli i jednom željom ljubavi, da mogu ljubiti ne zbog zasluga, ni zbog savršenstva, ni zbog kreposti, ni zbog svetosti nego jedino radi Boga.

(Thomas Merton - Sjemenke kontemplacije)

"Is all that we see or seem
But a dream within a dream?"


E.A. Poe

Барух Спиноза,

"Душе се не побеђују оружјем, него љубављу и благородношћу."
"Кад љубав хоће да говори, разум мора да ћути."
"Људима највише смета ако њима владају они који су им равни."
"Мало је оних који умију да подносе сопствене мане код других људи."
"Мана многих људи је што желе да буду учитељи других, а уствари би требало још дуго да остану ученици."
"Мене не узнемирава смрт, него умирање."
"Срећа је одсутност бола."
"Трудио сам се усрдно да се људском деловању не смејем, а да га не оплакујем и да га не презирем, него да га схватим."
"Туга преноси човека из веће савршености у мању."
"Видесмо из искуства, да је мржња према народима за Јевреје начело одржања."

Herman Hesse

   Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti...
   Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...

Ponekad,u mirnim vecerima,kroz granje gledam na mesec i setim se starih prijatelja,a tuzan plac lmajmuna cesto me natera da okvasim svoje rukave suzama...Jato svitaca podseti me na ribarske vatre na dalekom ostrvu,a u jutarnjoj kisi cujem sum lisca sto ga goni olujni vetar.Kada cujem plac divljeg fazana,zapitam se da li me to zovu stari otac i majka,a kad vidim kako mi se iz sume bez straha priblizava planinski jelen,bude mi jasno koliko sam daleko od sveta.I tada,promesam zeravicu u tinjajucoj vatri-najboljeg prijatelja sto ga mogu naci kad se izjutra probudim...

Kamo No Comei

rano jutro, uranak, ja napuštam zamak
na ramenu mi soko, poda mnom je vranac
opraštam se s' voljenom dok zvekeæe lanac
kapija se otvara premošæuje šanac
s kule majka gleda, suzi krenut ne da
lavež vernog pseta, s njive pozdrav kmenta
barjak širi vetar, obuzima me seta
ali samo na trenutak, odbrana je sveta
u telu krv je vrela dok galopiram kroz sela
duž potoka do proplanka na kom je crkva bela
zadužbina moga roda, s' toga ovde biæe prièest
zvone zvona, odjek roga, glas da stiže vitez
s glave skidam kacigu, sjaho sam sa ata
triput krstim se za veru što od boga mi je data
prilazi mi iguman, ja mu ruku celivam
otpozdravljam braæi po junaèkim delima
na okupu su svi. svetlost s' oklopa se preliva
ko oreol svetaca, svetle moæna seèiva
spuštam se na kolena. krv i telo isusa
podstrek su za boj kome sada blizu sam.

na konju, na bojnom polju, zastava na koplju
jedan pored drugog kao pruæe smo u snoplju
gusta kiša strela. strahu mesta nema
vadim maè iz korica i spuštam vizir šlema
sudar dveju vojski kao dveju reka
silinom prvog udarca probismo tri reda
buka urlika, jauka i krika
teški zvuci èelika, rasplamsava se bitka
britka sevnula je sablja, at pada kao klada
okružuju me dušmani, jurišaju na barjak
zamahujem sekirom. s' glavom leti kalpak
na pogrešne ste krenuli! oèekuje vas alah!

oèi sklopljene, tišina, molitva pred boj
slike majke, ljubi èelo. ja pridružiæu se njoj
na nebu, ako treba, jer tamo pripadamo
mi smo nebeski narod, al' i na zemlji za èuda znamo
pa silo, jaši sa mnom jer te u sebi oseæam
jurišam, vidim svoju smrt al' i život obeæan
u duši mir i spokoj, noæ je punog meseca
u glavi histerija, bes. oštrica maèa preseca
nema pomisli o milosti, slušam krike dušmana
mrak pada na oèi, mir dajem brojnim dušama
više ništa nije bitno, sad se zaleæem prvi
miris smrti u vazduhu, na licu kapljice krvi
besom oklope mrvim, ukus krvi kao ukus medovine
prsa u prsa u odbrani svoje dedovine
ponosan, svoju vojsku vodim ja do trijumfa
bratiju spojila sudbina, jedini izlaz pobeda!

sranje! opet mi je umro konj pod nogama
šteta, bejaše dobar, gazio je govna pogana
bezbožnièku rulju što ne zaslužuje moj prezir
jer ja sam djolo iznogud, veliki vezir (ta-daaa!)
na istoku sam bio kraljevine ambasador
pregovaro sam ko mator al sam im malo spalio šator
jedan provokator, ostalo prevaranti okoreli
pa su izgoreli jer su me smorili a i dugo se nismo borili!
sada svoju gordu hordu gledam oka bistroga
s boka èupam sablju što sam doneo sa istoka
petsto puta kovana petsto puta krvava
ko i braæa surova, ledja mi je èuvala
sabljom vitlam, vladimiru vièem: pazi se!
iza ledja ti je turèin! seci! sagni se!
božidar i tim na boku dobro drže se
gledam i èudim se kolko prže se!
i nad kadijama sudija, bratija
oklop maè i mantija, u duši nam vizantija
vitezovi reda zmaja opet dolaze
jer mi smo veèni vaše kraljevine prolaze!
bežite! veæ kasno je!
singidunum sindikatum sad pobedjuje!
bežite! kasno je!
sada djolo iznogud naredjuje!!!

i posle silnih primirja i posle silnih paktova
topuz je u rukama krvavim do laktova
vreme je za bitku, vreme je za odbranu
gledam svoju vojsku ko od arhandjela probranu
sve oklopi sjajni kao obraz roda svoga
život u ime èasti svevišnjega boga
sve ožalošæene majke èiji još uvek èujem plaè
život je veæ prošao dok oštrio se maè
a sada srlja se u smrt glavom bez obzira
mržnja se hrani dok maè oklop probija
ljudskost po strani, nikad više robija
sveta zemlja se brani, bitka uvek dobija
dvoglavi orao na štitu, brojanica oko vrata
svetost je u žitu, krst vrednija od zlata
da vidimo decu situ, da im damo svetlost umesto mraka
odlazimo u mitu serbona, boga rata.



Beogradski Sindikat   -   Na bojnom polju

"...Ne mogu da kažem da mi je neko kriv. Ušao sam u to krajnje naivno, kao stoperka bez prsluceta u kamion. Bio sam ubeden da ce svi jedva docekati da podele sa mnom magiju velikih trenutaka. Aplauze i uspehe. Osporavanja i trijumf...
Mislio sam da ce svi želeti da podelimo šareni paket radosti koji je direktno sa neba preporuceno stigao na moju adresu.
Ne. Svi su želeli da dele jedino lovu...
No ser, ni estradom ne vladaju akademici.
Svima koji su ponekad pogledali televizor, ili procitali "ekskluzivni" intervju u nekoj novini sa šarenim slikama, jasno je da se u vecini slucajeva ne traži ni srednja strucna sprema.
Dosta je bilo da kandidat nauci, i prihvati, primenjenu gramatiku, da se pomiri sa pobrkanim prvim licem jednine i množine, i da usvoji prisvojne oblike, oko kojih se javljaju glavni zapleti. Ja se blesavim, a ti deliš, on, ona, ono deli, mi delimo, vi delite, svi dele, u božju mater...
Ili lekcija "Moje i naše"...
Promeri: Moje pesme - naš projekat. Moje ime - naša turneja. Naš veliki koncert - moj mali kiks. Naš ukupni prihod - moji rashodi..."

Ђорђе Балашевић - Три послератна друга

Počeh razmišljati kakva bih voljela biti u tom trenutku. Voljela bih biti vesela, radoznala, sretna. Proživljavati intenzivno svaki trenutak, žudno pijući vodu života.
Vjerovati ponovo u snove. Biti kadra da se borim za ono što želim.
Voljeto čovjek koji me voli.
Da, to je bila žena kakva bih ja voljela biti - i koja je iznenada zaživjela i ušla u meoje tijelo.
Osjetih kako mi dušu preplavljuje svjetlost jednog Boga - ili Božice - u kojeg više nisam vjerovala. I osjetih kako, u tom času, Drugo Ja napušta moje tijelo i sjeda u ugao male sobe.
Mogla sam izvana promatrati ženu koja sam do tada bila: slabu, ali punu želje da ostavi dojam jake osobe. Osobu koja se boji svega, ali sama sebe uvjerava kako to nije strah - već rarboritost onoga tko je spoznao realnost. Što zazidava prozore kroz koje može prodrijeti sunčeva vedrina - kako njen stari namještaj ne bi izblijedio.
Vidjeh moje Drugo Ja kako sjedi u kutu sobe - krhko, umorno razočarano. Obuzdavajući i podjarmljujući ono što bi uvijek trebalo biti na slobodi.: svoje osjećaje.
Pokušavajući prosuditi buduću ljubav prema iskustvu proživljenje patnje.
Ljubav je uvijek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu - uvijek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali uvijek nas nekamo odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umrijet ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba ići za ljubavlju ma gdje ona bila, čak i kad to znači sate, dane, tjedne razočarenja i tuge.
Jer u času kad krenemo ususret ljubavi, i ona kreće u susret nama.
I spasi nas.
Kad je Drugo Ja izišlo iz mene, moje je srce ponovo počelo razgovarati sa mnom. Reklo mi je da pukotina na zidu brane propušta vodeni tijek, da vjetrovi pušu u svim smjerovima i da je ono sretno jer ga ja ponovo slušam.
Moje srce je govorilo da sam zaljubljena.
I ja sam zaspala zadovoljna, s osmjehom na usnama.

Paolo Coelho
Na obali rijeke Piedre

"...Školski primer Lokalnog Zajebanta...
Lokalni zajebanti su istorijska kategorija i zaslužuju mnogo ozbiljniju analizu od neke koju bih ja mogao da dam, pa cu pokušati da ih samo ukratko objasnim. No, i za to moram da pozajmim termin rezervisan za jednog od glavnih junaka naše novije povesti: Brojcano nadmocniji neprijatelj...
Oni ne biraju sredstva. Služe se svim i svacim. Pucaju iz svih pozicija...
Ali najcešce iz mraka. Iz gužve. Dobro sakriveni u tami gledališta, u grotlu derbija, "istorijskog" mitinga, ili neke slicne prilike kad se ljudi usude da izdaleka vicu nešto što izbliza nikad ne bi rekli.
Šta ja to pricam? Kao da se radi o cudnim bicima iz svemira koja su se spustila na ovu planetu.
Ma, ne...
Ovo JE njihova planeta. Mi drugi smo pali s Meseca...
I, kao za inat, izgleda da je baš moj rodni Grad Heroj ovozemaljska prestonica Lokalnih Zajebanata.
U malim mestima je banja. Tamo je odnos, uglavnom, jedan prema jedan: predsednik opštine, direktor škole, upravnik doma zdravlja, pop, veterinar i Lokalni Zajebant.
U gradovima se situacija drasticno menja, naravno u korist Lokalnih, a u Gradu Heroju je koncentracija doticnih kao u domacem filmu sa tematikom NOB-a.
Deset na jednoga..."

Ђорђе Балашевић