"On je bio polovina necega. Snazna, lepa i darovita polovina necega, sto je mozda bilo jos snaznije, vece i lepse od njega. Bio je, dakle, carobna polovina necega velicanstvenog i nedokucivog. A ona, ona je bila potpuna celina. Mala, dezorijentisana, ne mnogo snazna ni skladna celina, ali celina."

Milorad Pavic - Unutrasnja strana vetra

"A nikada neces razumijeti da Ljubav ne sprecava coveka u traganju za Licnom Legendom. A kada se to dogodi, znači da Ljubav nije prava, ona koja govori Jezikom Sveta. " :D  :D  :D

Paolo Koeljo



kad sam upravo izgubila drugaricu...

Dr�im joj ruke i ste�em je na svoje grudi. Poku�avam da ispunim svoje narucje njenom ljupko�ću, da poljupcima opljačkam njen sladak osmeh, da očima svoijim ispijem njene tamne poglede.
Ali, avaj, gde je to sve? Ko mo�e li�iti nebo njegova plavetnila?
Poku�avam da shvatim lepotu, ali mi ona izmiče i ostavlja mi na rukama samo telo.
Prevaren i umoran, vraćam se.
Kako mo�e telo dotaći cvet koji sme da dodirne jedino du�a?

"Gradinar"-Tagore

"Pocetci muzike nalaze se u dalekoj proslosti.Ona nastaje iz mere i koren joj je u velikom jednom.Veliko jedno proizvodi dva pola;dva pola proizvode snagu mraka i svetlosti.
Kad je svet u miru, kad sve stvari miruju, sve u svojim promenama slede visim ciljevima, tada se muzika moze dowrsiti. Kada zelje i strasti ne idu pogresnim putem, tada se muzika moze usavrsiti. Savrsena muzika ima svoje uzroke. Ona postaji iz ravnoteze. Ravnoteza postaje iz pravoga, pravo postaje iz smisla sveta. Otuda se o muzici moze govoriti samo sa covekom koji je spoznao smisao sveta. Muzika pociva na harmoniji izmedju neba i zemlje, na saglasnosti svetlosti i tame. Drzave u rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takodje ne mogu bez muzike, ali njihova muzika nije vesela. Otuda: sto je muzika bucnija, zemlja biva ugrozenija. Na taj nacin propada sama sustina muzike..

HERMAN HESE

Sunce

Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna.

Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po cijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.

To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša...

Dučić, 1925.

Ne molim Te, Gospodine, za cuda i videnja, nego za snagu u svakodnevnom životu.Nauci me umijecu malih koraka. Ucini me sigurnim u razdvajanju vremena.Obdari me osjetljivošcu da odredim što je veoma važno,a što manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i mjeru,da kroz život ne klizim, vec da razumno odredujem dnevni raspored,da primjetim svjetlost i vrhunce, da s vremenom na vrijeme nadem vremena za ljepotu, umjetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i buducnosti ne vode daleko.Pomozi mi da dobro djelujem neposredno,da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sacuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteci.Obdari me trijeznom spoznajom da su teškoce,neuspjesi i udarci stalni pratioci života- uz koje rastemo i zrijemo.
Podsjeti me da srce cesto zamucuje razum.U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reci istinu.
Uvijek cu Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reci sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahtjevnijem i najosjetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku,na pravu adresu uputim paketic dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene covjeka koji ce brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, vec ono što mi treba.
Nauci me umijecu malih koraka.

Antoine de Saint-Exupéry (Umijece malih koraka)

Rhabdovirus

  Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme nadati ikad da postigne u svojoj.
Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.
Vrhunac veštačke je – inteligentan virus. Tvorevina koja ima formu čoveka a prirodu virusa, vitalnost virusa i inteligenciju čoveka.
 Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao đubrivo.


Kad je u VIII pevanju Ilijade, kroz usta Ahajca Teukra, Homer opisao Trojanca Hektora kao Kion Lisitir ili "besnog psa", čovek za Njega još nije znao. Kad ga je, godine 1962, pod elektronskim mikroskopom prvi put ugledao, imao je oblik metka, izdubljenog u podnožju, ispupčenog pri vrhu. Merio je 180 milimikrona po dužini, 75 u prečniku. Bio je trista miliona puta manji od životinje u kojoj se rodio, šezdeset miliona puta manji od čoveka koga će ubijati.

Živeo je u kosmosu koji se zvao Neuron i bio pet hiljada puta veći od Njega. Sve što živi, uostalom, bilo je od Njega veće. Ali ga ova nepravda nije brinula. Jer - bio je jači od svega što je živelo.

Bio je Čudo prirode, čije je poreklo obavijeno misterijom, kao i poreklo svih čuda. Ali mu je delo bilo izvan sumnje i izvan nade. Pustošio je svoju rodnu sredinu s podmuklom, svirepom bolesnom bezobzirnošću, s kojom čovek zloupotrebljava i razara svoju. Bio je ubitačno crno sunce svog kosmosa, zapaljeno da bude sunce i svih ostalih.

Dok ih je progonio, Čovek je Njegove pretke krio pod nevinim imenom helične ribonukleoproteinske kiseline u lipoproteinskoj membrani i glikoproteinskom plaštu.

Za njega u tom ratu nije bilo bojazni. Došao je na svet s drugim omotačem koji još nije imao ime, ali kad ga dobije, znaće se da je neprobojan i neuništiv.

Jer, bio je MUTANT, prvi u svom soju.

Iako sam, nije se usamljenim osećao. Imao je usađen instikt Velikog broja. Za dvadeset četiri ljudska časa bilo bi Njegovih predaka 6000, za devedeset šest sati 200 000, za dve nedelje - 20 000 000. A takvih kao ON, za dvadeset četiri ljudska časa biće 40 000 000. Njegovim razmnožavanjem carevala je progresija koja se gubila u neizračunljivoj beskonačnosti.

On će tada biti već ko zna gde.

Putovaće kroz mikrokosmos kao što čovek putuje kroz makrokosmos. Lutanja će ga voditi kroz mesta s tajanstvenim imenima, kao što su za čoveka današnjice gorje Hindukuš, pustinja Karakum, prašume Amazona, i kao što bi, da mu je trajanje obezbeđeno, za čoveka sutrašnjice bile magline Andromede, sazvežđe Aldebarana, zvezda Proxima Centauri.

Njegove kosmičke luke biće Nervus Sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hypocampus, salivarna glandula. Njegov transgalaktički put - Kičmena moždina. Njegov cilj - Mozak.

Svuda gde bude prolazio, svetovi će se preobražavati u kataklizmi strašnijoj od svakog zemljotresa koji je još od Postanja pogodio planetu.
Svuda gde bude prolazio, predavaće strah, mržnju, bes onima koji budu imali nesreću da od Njegovog dodira odmah ne polude. Poludelima će predati saznanje u čiju prirodu niko nikad neće moći da pronikne.

Opet će biti ono zašta je stvoren i što mu je oholi uzurpator prirode - Čovek, na kratko osporio: najopasniji, najmoćniji, najnemilosrdniji stvor u Vaseljeni, nedokučivoj uniji svetova, kojoj je pripadao i Njegov Neuron.

Rođen da umre tek kad ostane sam, kad ne bude više smrti od koje bi mogao živeti.

Ovoga puta, čovek mu se ne može odupreti. Mogao bi to jedino Aresteus, sin Boga Apolona, ali se u stare bogove više ne veruje.

Zato je mirno krenuo da ispuni sudbinu - da mori i da umre.


B. Pekic, Besnilo

"Nepoznato - rece Fakse blagim glasom u sumi - nepredskazano, nedokazano, to je ono na cemu se zasniva zivot. Neupucenost je temelj misljenja. Nedokaz je temelj delanja. Kada bi bilo dokazano da nema Boga, ne bi bilo religije. Ne bi bilo handare, ne bi bilo jomesa, ne bi bilo ognjista bozanstava, ne bi bilo nicega. Pa cak i ako bi bilo dokazano da Boga ima, opet ne bi bilo religije.... Reci mi, Dzenri, sta se zna? Sta je izvesno, predvidljivo, neumitno: jedina pouzdana stvar koju znas o tvojoj i mojoj buducnosti?
- Da cemo umreti.
- Tako je. Postoji odista samo jedno pitanje na koje se moze dogovoriti, Dzenri, i mi taj odgovor vec znamo.. Jedina stvar koja zivot cini mogucim jeste neprekidna, nepodnosljiva neizvesnost: ne znati sta ce se desiti."

"Muskarac zeli da mu se muskost postuje, a zena da joj se zenstvenost ceni, ma koliko bili posredni i tanani ti znaci postovanja i cenjenja. Na Zimi to ne postoji. Covek se postuje i ceni samo kao ljudsko bice. U pitanju je grozno iskustvo."

"Suprostaviti se necemu znaci podrzati ga."

"Svetlost je leva ruka tame,
a tama desna ruka svetlosti.
Dvoje cu jedno, zivot i smrt, sto leze
zajedno kao ljubavnici u kemeru,
kao sake sto su spojene,
kao meta i put."

Ursula Leguin - Leva ruka tame

"Pocinjem ovu svoju pricu, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jaca od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da ce se naci neko rješenje kad bude racun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što ceka kao izazov. Ne znam šta ce biti zabilježeno, ali ce u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni, pa se više nece gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo. Tako cu moci da vidim sebe kakav postajem, to cudo koje ne poznajem, a cini mi se da je cudo što uvijek nisam bio ono što sam sad. Svjestan sam da pišem zapleteno, ruka mi drhti zbog odplitanja što mi predstoji, zbog sudenja koje otpocinjem, a sve sam ja na tom sudenju, i sudija i svjedok i tuženi. Sve cu biti pošteno koliko mogu, koliko iko može, jer pocinjem da sumnjam da su iskrenost i poštenje isto, iskrenost je uvjerenost da govorimo istinu (a ko u to može biti uvjeren?), a poštenja ima mnogo, i ne slažu se medu sobom. "

Dervis i Smrt - Selimovic

"Prava ljubav prema necemu jeste kraj puta, jednog neuspelog oblicja, od kojeg voljeno bice, a i priroda ocekuju kao dokaz njegovog trijumfa -SAMOUNISTENJE!"