"Gubitak Istoka znaci dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca - na moru je vodic istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporiste, izvesnost, znanje o tome sta jeste i sta bi moglo biti, a mozda i sam zivot. Za kojom ste zvezdom posli stigavsi na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.

Ali pretpostavimo ipak nesto drugo. Sta ako je citava prica - orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo - sta ako je sve trik? Sta ako je sve - dom, bratstvo, citava sarada - samo ogromno, sveopste, vekovno ispiranje mozga? Sta ako pravi zivot zapocinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodicnog doma, presecete konopce, isupstite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrisete, sta god - mozda biste tek tada mogli da zivite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zasto i gde da zivite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas presliava zbog toga sto ste prekrsili pravila, ili zbog toga sto ste bas vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nazalost, ne mogu biti sapsteni, nesto nije dozvoljeno. Mozda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i jos dalje, morate da podnesete samocu i nesnosan strah zbog gubitka sidra, uzas pojedinaca oko koga se obrcu horizonti, poput stranica novcica koji je neko bacio u vazduh.

Vi to ne zelite. Vecina to ne zeli. Svetska perionica mozgova ima prilicno vestu ruku - ne skaci sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preci tu crtu, ne iskusavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne zacikavas, a ti to ipak cinis, stavljas me na probu. Neces dobiti priliku, zaboravio si molitvu, unisten si, svrseno je sa tobom, nisi mi nista, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve sto je trebalo da ti bude vrednije od zivota, i da mu sluzis kao gospodaru, da ga slepo pratis, da mu se klanjas, da ga obozavas i da mu se pokoravas; mrtav si, cujes li me, gotovo je, bedno kopile, a cak ti ni ime ne znam.

Zamislite ipak da ste to ucinili. Da ste iskoracili sa kopna ili skocili u kobni vir i da pred sobom vidite carobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blazeno carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udisete - izdisete, bez prestanka, tako da je postala deo vaseg tela. Sladja je od "poseda" u vasim grudima.

Vina je bila prva koja je to ucinila. Ormus je skocio za njom, a ja sam kao i obicno bio na zacelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zasto smo skocili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne mozete osporiti da smo svi to ucinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.

Ostao sam samo ja da ispricam nasu pricu."

Salman Rusdi - Tlo pod njenim nogama

"Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mesaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajuci njegovu koznu krv u slast, male, jestive pecurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove musku snagu tako sto pasu sa otrovnog vrgnja pecurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pazljivi i zagrizu suvise duboko, zahvataju zajedno sa pecurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake veceri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da cu jednom ugristi suvise duboko..."
M. Pavic

"...sokantno saznanje da je u njegovoj hladnjaci les,les muskarca,inacne ukusno odevenog,sto namece,je li,zakljucak,da je to delo ruske mafije ili neke druge domace nevladine humanitarne organizacije...."

Kolja kao kamiondzija u filmu Mrtav ladan

Čudo je kad neprijatelja pretvoriš u prijatelja, a nije posebno čudesno kad ga pobijediš.
Čudo je kad netko izreče misao koju dugo nosiš u sebi.
Čudo je kad pronađeš pravu riječ koja je suprotna svim mudrim domišljanjima u kojima si je tražio.
I kad uspiješ zašutjeti, makar se u tebi roje tisuće beskorisnih rečenica.

Čudesan je osjećaj da ti je dan bio lijep i blagoslovljen. Neusporedivo je to ljepši osjećaj od onog kada ti je dan unosan i isplativ.

Čudo je kad susretneš prijatelja o kojem si upravo razmišljao. Čudo je kad se u izboru lijepoga i korisnoga opredijeliš za lijepo.

Čudo je kad ne tražiš čudo, nego dopustiš da ono tebe pronađe.

Čudo je kad se u tebi probudi zaspalo dijete, pa te nije briga za brige. Igraš se, raduješ sitnicama i oči ti vide samo lijepo.

Čudo je kad između znanje i mudrosti radije biram mudrost.

Često tražimo vratolomne i svima vidljive preokrete vlastitog života i to nazivamo i priželjkujemo kao čudo. Zaboravljamo da se mozaik čudesnosti sastoji od mrvica svakodnevne ljepote koje tako lako odbacujemo kao nevažnu i bezvrijednu.

„Pitao sam izbeglice, ljude koji su izgubili kuce i čitava bogatstva, čega im je najviše zao sto nisu mogli da ponesu sa sobom u izbeglistvo. Porodicne fotografije, odgovarali su svi, one koje se obično cuvaju u praznim kartonskim kutijama od kosulja. Sve se može nadoknaditi, govorili su mi, sve se može ponovo steci, samo vise nikada nećemo biti mladi i nasmejani na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili.”

Momo Kapor

Bila je uvjerena, da ce na njega misliti cijeli svoj zivot, ma za koga se bude udala. To je jedna od polusmijesnih iluzija mladosti u kojima ima prilicno tuzne istine.

"Rana jesen"-Bromfild

...Ne mogu ti preporuciti nijednu, niti se biranjem nesto postize...Ako je zena lepa, varace te; ako je ruzna, nece ti se svidjati; uzmes li sirotu, propasces; uzmes li bogatu, zapovedace ti; ako je pametnija od tebe, prezirace te; ako je glupa, bice ti nesnosna; ako bude zla imaces prilike da upoznas pakao.
Sokrat

"Sve u mojoj blizini odisalo je mirom. Pitao sam se da li cu ga pronaci i u sebi."
"...On je bio olicenje svega onoga sto jos nisam dokucio. Kao da mi se dopadala ideja postojanja takve licnosti, pa sam se pribojavao svakog vidjenja sa njim jer bi to, mislio sam, moglo unistiti magiju kojom sam ga vec okruzio."
"... nije dovoljno za srecu ako nisi do kraja spreman da je primis. Poznavala sam mnoge ljude kojima nista nije predstavljalo imati sve jer su mislili da uvek ima vise i da to njima pripada. Bili su nesrecni jer su to trazili van sebe."
"Knjiga o Bambusu", V. Bajac

Od mojih prvih djachkih ljubavi, ostao sam stidvljivo, beznadezno i nesrecno zaljubljen u zene: svaka zena koju sam voleo izgledala mi je suvishe dobra za mene, gotovo nedostizna. Kao mlad nisam fletrovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam zene, ceznuo za njima i izbegavao ih. Sada, kad pochinjem da starim, zene su svuda oko mene iako ih nisam trazio. Chak je i moja vechita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje; u mom stanu, u svakom uglu ima ukosnica i podvezica. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom zivotu, u mirisu njihove kose, koze, pudera i parfema ja osecam da neko u meni zna chemu sve to vodi. Zna da ce mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do muchnine; da ova najskrivenija zudnja mora da se utoli i da umre, da cu iz ovog davno prizeljkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obichna krchma iz koje cu pobeci trom i bez secanja. Tako mora da bude i zato ispijam i ovaj bljutavi pehar i zatirem chenju koju sam tako dugo nosio u sebi.
Tako je oduvek bilo sa svim onim za chim sam zudeo: tek kada bih osetio da se moja zelja umara i lagano gasi, nedostupni i zeljeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: chovek je pozeli i pojede i njena draz i charolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam cheznuo za slobodom i taj pehar sam vec ispio, zeleo sam da budem sam, kao shto sam zeleo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova zedj, drugachija, uvek drugachija. Kad se samo setim kako sam kao mlad posthovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih pozelim za sebe; imao sam i zenu i decu, moju dragu decu koju sam nezno voleo – a shta mi je svega ostalo! I slava je iznenada doshla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam zeleo da samo jednostavan i bezbrizan zivot bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kucicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kucu i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznachajno i pretvorilo se u prah! Kao shto sam u mladosti zarko prizeljkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Shpanija, Japan – i to je doshlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obishao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i vishe nije imao onu draz!
To isto mi se sada deshava sa zenama. Nekada daleke, drugo zeljene i nedostupne, sada su moje. Bog zna shta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nezne grudi, i s chudjenjem drzim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema shta da mu zamerim – samo shto zasiti, brzo zasiti i vec slutim da cu ga ubrzo odbaciti. Chesto sam se pitao shto to moji prijatelji vide u meni, shta zene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u sushtini sam znao i znam shta ih privlachi i shta je to shto mi josh uvek daje izvesnu moc nad ljudima. Oni osecaju u meni ono shto zivot chini neobichnim i burnim, naslujuju impulse i osecanja koja su promenljiva ali snazna, osecaju moju cheznju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nechem novom. Taj impuls i ta zedj pomazu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i uchinim irealnim, i da, izgarajuci i nadvisujuci ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.
Bilo je kasno kada sam se te prolechne noci popeio na brdo i vratio kuci; kisha je tiho pevushila u dudovom lishcu, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa zena dok smo se oprashtali. Kada je sa mojih groznichavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kucom, videh kako se na kishovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srecna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video; njoj ja sluzim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i charoliji. Ali ona je uvek i uvek me privlachi i upija svojim cutljivim, mistichnim pogledom.

(»Srecan je onaj ko ume da voli« Hermann Hesse)

Zasadi breskvinu koshchicu u kojoj je pouzdano zivo seme. Kad nikne biljka, svake vecheri kraj nje izmishljaj priche; hrani je svetlom, kishom i drugim darovima, uchi je da chezne za ljudskim glasovima.
Kad te drvo preraste, i kad preraste tvoju kucu, kad donese plod i pokaze se da je biljka blagorodna, njen list upotrebi kod teshke melanholije, kod hronichne usamljenosti i akutnih trovanja dushe.
Dovoljno je da zagrizesh tanku zilu po sredini. Aktivne materije sna brzo ce preci u krv. Osnazice ti duh, osvezice mishljenje nepogreshivim argumentima nematerijalnog. Oslobodice snagu za duga putovanja.
Ali, zato shto je jaka droga, shto izaziva prestanak vremena, nestanak lichnosti i gubljenje dogadjaja, uzimaj je retko, svaki put kao da je poslednji, i samo kad je u pitanju zivot. Rizik je veci ako si osoba sa srcem.

"Lek od breskvinog lishca"