Imam i ja omiljenih citata, pa ću da se pridružim temi. S povećanjem kvantiteta nastaje novi kvalitet, kako bi rekli hemičari. Pa da krenem:


''Ako hoćeš da ti se jedan posao završi, završi ga sam. Ako želiš da ostane nedovršen, daj ga drugome''.

Franklin

''Ako čovjeku um otupi u starosti, sam je za to kriv, jer ga nije upotrebljavao''

Samjuel Džonson


''Ako si se uputio pema cilju i putem počeo zastajkivati da kamenjem gađaš svakog psa koji laje na tebe, nikada nećeš stići na cilj''

Dostojevski


''Alhemija se može uporediti sa čovjekom koji je rekao svojim sinovima da je negdje u vinogradu zakopao zlato. Kopajući, oni nisu našli zlato, ali su, prevrćući zemlju oko korjenova, obezbijedili bogatu berbu''

Frensis Bekon


''Brak je jedna od rijetkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava pobijeđenom''

Volter


''Bogataš može da doručkuje kad hoće,a siromah kad ima''

Diogen


''Brak mora stalno da se bori protiv čudovišta koje sve proždire: protiv navika''

Balzak


''Budi prijatelj istine do mučeništva, ali ne budi njen zaštitnik do netrpeljivosti''

Pitagora


''Časna smrt često uljepša i sraman život''

Ciceron


''Genijalni ljudi su nesrećni: meteori koji moraju da sagore da bi osvijetlili svoje stoljeće''

Napoleon


''Genij je dva odsto nadahnuće, a sve ostalo znoj i rad''

Edison


''Genijalnost se graniči s ludilom, i ludilo je toliko rašireno među genijalnim ljudima da bi čovjek zdravog razuma bio upravo nenormalan među genijalnima''.

Paskal


''Hladna žena je ona žena koja još nije srela onoga kojega mora da voli''

Stendal


''Ko može upravljati jednom ženom može i cijelim narodom''.

Balzak


''Ja sam u zavadi s volovima; oni idu tako sporo, lagano i tromo. To ne odgovara mojoj živosti. Hoću ljude koji rade brzo i koji su zdravi''.

Volter


''Kravlja balega je korisnija od svih dogmi, od nje se može napraviti đubrivo''.

Mao ce Tung


''Lizbeto, obećaj mi da će u mom samrtnom času samo prijatelji stajati oko mog kovčega, a ne radoznala gomila; ne daj nijednom popu i nikome da govore neistine pored moga odra, kad se više ne mognem sam braniti od toga; i učini da kao čestit paganac bez laži legnem u svoj grob''.

Fridrih Niče svojoj sestri Lizbeti u tenutku teške bolesti. Međutim kratko poslije ove molbe ozdravio je.


''Karakter čovjeka je njegova sudbina''

Heraklit


''Loši ljudi kad postanu srećni, nepodnošljivi su''.

Eshil


''Ma kako bio pažljiv prema ženi, nikad nisi pretjerao''.

Fridrih Niče


''Ko ima mnogo prijatelja, nema pravog prijatelja''.

Aristotel


''Ko se ničeg ne boji, biva iznenađen od opasnosti''.

Konfučije


''Ko se nikad nije nadao ne može ni da očajava''

Bernard Šo


''lijepa je stvar istina, o stranče, lijepa i trajna. Ali izgleda da je to stvar u koju nije lako ubijediti ljude''.

Platon


''Na ludom temelju još nikad nije podignuta pametna zgrada''.

Miguel de Servantes


''Ludaci i mudraci ne škode nikome. samo su poluludaci i polumudraci opasni''.

Gete


''Ljubav koja se može mjeriti siromašna je kao prosjak''.

Šekspir


''Ljudi moraju da budu pomalo slični da bi se razumjeli i pomalo različiti da bi se voljeli''.

Pol Žeraldi


''Mi ne živimo da bi jeli, već jedemo da bi živjeli''.

Sokrat


''Moral opada čim sunce zađe''.

Hans Kasper


''Najveće bogatstvo ima ko nikakvo ne želi''.

Seneka


''Ništa nije tako snažno na ovom svijetu kao ideja čije je vrijeme sazrelo''.

Viktor Igo


''Od sebe zahtijevaj mnogo, a od drugih očekuj manje''.

Konfučije


''Riječ nemoguće postoji sam u rječniku budale''.

Napoleon

AKO MOŽEŠ...

"Ako možeš vidjeti uništeno djelo svog života, i bez
i jedne riječi počneš da ga ponovo gradiš;

ako možeš biti zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi;

ako možeš biti jak, a da ipak ostaneš nježan;

ako ne mrziš one koji tebe mrze, a ipak se boriš i braniš;

ako možeš ostati  dostojanstven u slavi;

ako možeš biti dobar,biti pametan, a da nisi čistunac i sitničav

bit ćeš ČOVJEK."

                                                                                                                 
Rudyard Kipling

 

...... Ja sam također posjedovao arhaičnu prirodu, koja je kod mene povezana sa – ne uvijek prijatnim – darom da ljude i stvari vidim kakve uistinu jesu. Mogu da dopustim da me obmanjuju odavde do vječnosti kada nešto ne želim da vidim, a da u dubini duše ipak sasvim dobro znam kako stvari stoje....
....Otkrio sam da siromaštvo ne predstavlja hendikep i da je daleko od toga da bude osnovni razlog za patnju; da sinovi bogataša doista ne uživaju nikakvu prednost nad siromašnim i loše obučenim dječacima. Postojali su daleko dublji razlozi za sreću i nesreću od nečijeg materijalnog bogatstva.....

....Možemo da provedemo cijeli život u uvjerenju kako slijedimo vlastite ciljeve, a da nikada ne otkrijemo kako, najvećim dijelom, predstavljamo statiste na pozornici svijeta. Postoje činjenice koje, iako nam nisu poznate, ipak utiču na naše živote, utoliko više ukoliko su ovi nesvjesni....
 
...Često se dešava da su žene koje u suštini ne vole svoje muževe ljubomorne, i da uništavaju njihova prijateljstva.  One žele da suprug pripada jedino njima zato što mu same ne pripadaju. Srž svake ljubomore jeste nedostatak ljubavi.

C.G.Jung "Sjećanja, snovi, razmišljanja"

 Čovječe, sjeti se da si ravan onome pred kim se ponizuješ, i ne ponizuj se! Hodaj uspravno, ne plači pred tuđim vratima, jer iza tih vrata za tebe nema nikoga, pljusni i pljuni, ali se ne ponizuj  "  - M.Krleža -  " Gospoda Glembajevi "

Čudna je to bol.
Tiho.
Umreti od nostalgije za nečim što nikad nećeš proživeti.

" Jedna od najvećih frustracije je ... ne izabrati, ne imati volju, ne biti
  istinit. Još veća frustracija je izabrati biti netko drugi, a ne biti
  onakvi kakvi uistinu jesmo. "

   Soren Kierkegaard


" U srcu same poteškoće počiva mogućnost. "

   Albert Einstein


" Ljudi se boje suočiti s izazovima jer nemaju dovoljno vjere. Ja sam
  uvijek vjerovao u sebe."

    Muhamed Ali


" Odmorite se. Polje koje se odmaralo daje divan urod.

   Ovidije


" Sposobnost zamišljanja važnija je od znanja. "

   Albert Einstein


" Ustrajnost dovodi do napretka. "

I Ching

" A towel, it says, is about the most massively useful thing an interstellar hitch hiker can have. Partly it has great practical
value - you can wrap it around you for warmth as you bound across the cold moons of Jaglan Beta; you can lie on it on the brilliant marble-sanded beaches of Santraginus V, inhaling the heady sea vapours; you can sleep under it beneath the stars which shine so redly on the desert world of Kakrafoon; use it to sail a mini raft down the slow heavy river Moth; wet it for use in hand-to-hand-combat; wrap it round your head to ward off noxious fumes or to avoid the gaze of the Ravenous Bugblatter Beast of Traal (a mindboggingly stupid animal, it assumes that if you can't see it, it can't see you - daft as a bush, but very ravenous); you can wave your towel in emergencies as a distress signal, and of course dry yourself off with it if it still seems to be clean enough.

More importantly, a towel has immense psychological value. For some reason, if a strag (strag: non-hitch hiker) discovers that a hitch hiker has his towel with him, he will automatically assume that he is also in possession of a toothbrush, face flannel, soap, tin of biscuits, flask, compass, map, ball of string, gnat spray, wet weather gear, space suit etc., etc. Furthermore, the strag will then happily lend the hitch hiker any of these or a dozen other items that the hitch hiker might accidentally have "lost". What the strag will think is that any man who can hitch the length and breadth of the galaxy, rough it, slum it, struggle against terrible odds, win through, and still knows where his towel is is clearly a man to be reckoned with. "

The Hitchhiker's Guide to the Galaxy.

I
Kad Mari nije bila s njim, obuzimala ga je neka tegobna obamrlost, koja je i najmanji pokret pretvarala u strašan napor. Uspevao je nekako da se u toku dana okupa, obuče, ruča, ali je prestao da odlazi u kafane, nije se više viđao sa prijateljima. Njegovi istrošeni živci nisu više mogli da podnesu uličnu vrevu, brbljanje o kritičarima i trgovcima, graju po pivnicama. Ostajao je u ateljeu, izvaljen na kauču, s rukama pod glavom i bocom  konjaka pored sebe, mrcvario se misleći na Mari, voleo je i mrzeo, kovao fanstastilne planove da je se oslobodi. Posle izvesnog vremena - i mnogih čaša konjaka - njegov um bi izgubio bistrinu. Mariina slika plovila bi, talasajući se ispred njegovih očiju. Bol bi uminuo. Ponekad bi zaspao.
Tako ga je jednog popodneva zatekao Moris.
- Premoren od posla, a? Znao sam odmah da ne govoriš istinu. Nije nimalo ličilo na tebe. Uvek si mogao da radiš više od svoh koje sam poznavao. Sećaš se Fontana? Pogledaj se!
- Ostavi me na miru. Zašto nisi u kancelariji? Nije nedelja. Zašto nisi na poslu? Mislio sam da ne mogu bez tebe u uredništvu.
- Sarkazam ti neće pomoći, mon vieux!
MOris se mirno spusti u pletenu naslonjaču, baci šešir na sto i zapali cigaretu.
- Uzeo sam popodnevno odsustvo. Bio sam se zabrinuo za tebe. I neću otići dok mi ne kažeš šta je to s tobom.
- Jesi li išao do gospodina Busoa? - Kad Moris odgovori potvrdno, on nastavi: - Kako je on?
- Sasvim dobro. Imao si pravo, on se brine za Tea. Posao u galeriji ide sve slabije. On shvata da je Teu potreban odmor, ali nema sredstava da mu uzme pomoćnika. I tako je zapisao moje ime i rekao da će me potražiti ako nešto iskrsne - kao i obično. Ali, nisam došao ovamo da govorim o sebi. Došao sam da vidim šta to nije u redu sa tobom, i neću otići dogod mi ne kažeš.
- Zašto ne gledaš svoja posla?
- Neću.
- Idi dođavola i ostavi me na miru!
- Kazao sam ti da neću. Ti jesi u neprilici, i možeš da me šalješ dođavola koliko god hoćeš. Neću ni da se mrdnem dok mi ne kažeš šta je to s tobom. - Onn se naže, glas mu postade zapovednički. -Moraš, Anri, moraš da mi kažeš. Ma šta to bilo, ne možeš ga držati tako zatvoreno u sebi. A kome ćeš se poveriti ako ne meni? Mi smo pobratimi, sećaš li se?
- U redu! Šta bi hteo da znaš? Sreo sam jednu devojku. Zove se Mari. Ona je obična protuva... glupa, prosta, lažljiva varalica i protuva. I - on udahnu dug dim i ispusti ga kroz napućena usta - i, ja nemogu da živim bez nje. To je sve. Eto, sada znaš. Zadovoljan?
- Jesi li zaljubljen u nju?
-Zaljubljen? Ha! - Reč se završi sleganjem ramena i isprekidanim sumornim smehom. - Ko je govorio o ljubavi? Nisam kazao „volim je“, kazao sam „ne mogu da živim bez nje“. Jedan od razloga što je ovakva vrsta razgovora samo obično gubljenje vremena jeste i to što reč ljubav ima sto različitih značenja i čovek nikad nije načisto o kome od njig govori. VOlimo Boga, a volimo i palačinke; volimo majku, a volimo i svog psa; volimo Rembranta, a volimo i toplo kupanje. Ne, ja ne volim Mari, ako je to ono što te brine. Ne osećam želju da je držim za ruku na mesečini ili da joj pišem sonete. Ali volim njena usta, njene bradavice, način na koji se ona ljubi. A mrzim je - mrzim je kao što nikada nikog nisam mrzeo. Od trenutka  kada sam je sreo, sve što je rekla, sve što je učinila dovodilo me je do besa. Njene prve primedbe...
Na svoje iznenađenje, govoreći ovako o njoj osetio je eneko čudno olakšanje, bezmalo likovanje. Opisao je njihov susret u noći, epizodu sa Patuom, način na koji je rekla „Gospode, što ste ružni!“ ispod fenjera, njenu glupavost, njeno prostaštvo, njenu pohlepu - i opojnost njene puti.
- Nemoj me pitati kako čovek može da mrzi jednu ženu i da je želi u isto vreme. Ne znam. Ali jedno znam: mržnja je verovatno najjače od svih sredstava koja pojačavaju polni prohtev, a obljuba izvršena u žaru  jarosti možda najuzbudljivija  od svih.
Za trenutak se zagleda u tavanicu.
- Jedina nezgoda u toj vrsti ljubavi je ta što ona ne gasi žudnju, ne donosi čoveku ni spokoj ni olakšanje, ništa ne rešava, i ...
On sede, povuče dim, lagano usu sebi čašicu konjaka.
- ...i polako te tera u ludilo.
Moris ga posmatraše kako ispija konjak, i sačeka da spusti praznu čašu na dasku od prozora.
- Zbog čega je ona tako neodoljiva? - upita on, sa zbunjenim pogledom svojihpoštenih plavih očiju.
Umoran i malo potsmešljiv osmeh zaigra oko Anrijevih usana.
- Znao sam da ćeš to pitati. I ja sam postavljao sebi to pitanje hiljadu puta, ali još uvek nisam našao odgovor. Vidiš, Morise, čim počneš da zadireš u seks, smesta gubiš tle pod nogama. Ne znaš gde si, ništa ne vidiš jasno, in e sviđa ti se ono što si ugledao. Smatraš sebe za potpuno normalnog , najrazumnijeg čoveka na svetu; a odjednom otkriješ da bez nekog naročitog razloga možeš da postaneš sadista, napasnik, homoseksualac ili ma koji od onih manijaka koji posećuju maisons de specialites(kuće specijaliteta). Seks liči na one ogromne okeanske dubine gde uvek vlada noć i u kojima se kreću razna čudovišta. Zašto je Mari neodoljiva za mene? Mogu samo da ti ponovim - ne znam. Ona nije neodoljiva ni za koga drugog. Spavala je sa raznim ljudima od svoje četrneste godine, i niko nikada nije učinio neku glupost zbog nje. - On se neveselo nasmeja. - Osim mene.
Zatim se podiže na laktove i netremice zagleda u prijatelja svojim smeđim očima, koje su izgledale ogromne iza svojih stakala.
- Ona luduje z a nekim prostakom, podvodačem, i ne može čak ni njega da navede da se zaljubi u nju! Pa zašto je onda neodoljiva za mene? Ne znam. Prvo sam mislio da je to možda zbog njenih ljupkih pokreta - ona  ima neku urođenu plastičnu ljupkost u držanju koja me uzbuđuje. Kada živiš sa njom, to je kao da živiš sa Tanagra figurom. Ali, naravno stvar nije u tome. Zatim sam mislio da je to možda zbog njene poročnosti, zbog izopačenosti sa kojom se podaje. Ona je otelovljeni seks, otelovljena ženstvenost. U njoj postoji poetilne bestidnosti, neka ljigava privlačnost.
On iznenada zastade. - Ima li ovo što ja govorim nekog smisla? Možeš li ti uopšte da me razumeš? A možda je to zbog njene ravnodušnosti. Onog načina na koji me gleda kao da me ne vidi i koji me dovodi do besnila. Ne očekujem od tebe da me razumeš, jer ti nisi bogalj i nijedna te devojka nije tako gledala. Ali, veruj mi, Morise, ako ima ičega dubljeg, složenijeg nego što je seks, to je ponos - ne društveni ponos, nego tvoj lični ponos, ponos ljudskog bića. Ona me gleda kao što bi ti gledao crva ili krastavu žabu, kao da sam ja neki smešan bradati stvor preobučen u čoveka. Postoji jedna vrsta podrugljivre, uvredljive ravnodušnosti koja te može dovesti do ludila brže nego ma šta drugo. Jednom sam čitao izveštaj o prvom penjanju na Materhorn. Sedam puta je onaj čovek pokušavao da se popne na to „strašno brdo“, kako ga zovu Švajcarci.Kad je najzad uspeo, ljudi su ga upitališta ga je nateralo da se vraća tamo  iz godine u godinu, da stavlja svoj život na kocku hiljadu puta. A znaš li šta je on odgovorio? „Zato što mi se ta kurvinska planina smejala“. Eto, isto se tako ja osećam u odnosu na Mari. Prosto se razjarim kad vidim kako mogu da je imam ali ne mogu da je nateram da nešto oseća za mene. Ona je postala za mene napast, fiks-ideja, oličenje ravnodušnosti, samilosnog prezrenja koje sam osetio kod bzbroj drugih žena.
Sumrak se uvukao u sobu. U ogromnom prozoru nebo je počelo da dobija purpurnu boju.
- A sada? - upita mirno Moris.
- Sada? Sada smo kao dva rvača zapletena u istu mrežu. Pozleđujemo se uzajamno što više možemo. Ona hoće da dovede ovamo svoje prijatelje i da im pokaže fenomen - bogatog kepeca koji joj daje pedeset franaka dnevno. Preti da će me ostaviti; ponižava me i muči na hiljadu načina. A sve što ja mogu to je da je mrzim i da je uzimam. Jer, između ostalog, oljuba je najveće poniženje koje se može naneti ženi i, kao takvo, pruža čoveku divnu mogućnost da se osveti i prezre.
Ćutali su nekoliko trenutaka. Kao ljaga, pomrčina je prekrivala sobu.
- Šta ćeš da radiš?
Anri sleže ramenima. - Ne znam. Možda će se stvari nekako urediti same posebi. Ona će me po svoj prilici ostaviti jednog dana, i to će biti kraj. Ili ću ja, možda, na svoje iznenađenje, prikupiti toliko odvažnosti da je izbacim napolje... Ili ću je se možda zasititi... Ne znam... Prosto ne znam.

II
- Teško je voleti nekoga ko tebe ne voli, zar ne?- reče on tihim glasom. - Ti i ja to znamo. VIdećeš, posle izvesnog vremena čovek se navikne da bude sam... - To nije istina, čovek se nikada nemože navići da bude sam... - Možda ćeš jednog dana naći nekoga ko će biti dobar prema tebi...

III
Jednog jutra, ubrzo posle pojave plakata, njegov otac upade u atelje.
- Kako se usuđuješ? - Grof beše pomodreo od ljutine. - Kako se usuđuješ da potpišeš svoje ime na onom gnusnom plakatu za noćni lokal! Da nisi bogalj, izmlatio bih te zbog toga!
Anrijevo lice poblede. Slušao je o očevim napadima srdžbe koji su ponekad stvarno bili strahoviti. Nekoliko trenutaka ostade zgrčen od straha pred štapom sa zlatnom drškom, kojim je zamahivao grof. A, zatim, odjednom, on više nije bio uplašen, već samo besan, i tresao seod oceubilačkog gneva prema tom kicoškom buolevardier-u koji je pretio da će ga istući. Tako mu brade svetog Josifa, I on je Tuluz-Lotrek, i - bio bogalj ili ne - neće nikome dozvoliti da tako s njim govori!
On podiže oči.
- Ne verujem da ova poseta služi ma kakvom korisnom cilju - poče on s ledenom mirnoćom. Iza debelih stakala, njegove su oči gledale otvoreno, bez straha.  - Žao mi je što ti se ne sviđa moje delo. Žao mi je što ne mogu da jašem s tobom Jelisejskim Poljima. Znam kako ti teško pada moja nakaznost, ali mogu samo da te uverim da imeni pada isto tako teško. Nisam zahtevao da se rodim, i žao mi je što sam tvoj jedinac i poslednji od naše loze. Znam da ne misliš pohvalno o meni, ali nisam siguran ni da li ja mislim pohvalno o tebi. Ne bojim te se tata. Nekada sam te obožavao, ali sada više ne. Mami i meni je bila potrebna tvoja ljubav, tvoje društvo, tvoje razumevanje. Bilo nam je očajnički potrebno, ati si nas oboje izneverio. I zato, ako nemaš ništa protiv, završimo ovaj prizor i sklanjajmo se jedan drugom ubuduće s puta. Što se tiče mojih radova, potpisivaću ih onako kako ja hoću, jer su to moja dela i moje ime, pa čak ni ti to ne možeš da promeniš.

Samuel je kriščicom hleba trao ostatke umaka na svom tanjiru, pa će reći:
- Adame, da mi je znati jesi li ti svestan šta imaš u Leeu. Je li on mislilac koji zna kuvati, ili kuvar koji zna misliti? Taj me čovek mnogo naučio, Adame.
- Sve mi se čini  da ja nisam dovoljno slušao... ili možda on nije sa mnom mnogo razgovarao.
- A zašto nisi hteo da dečaci nauče kineski, Adame.
Adam je časak premišljao, a onda konačno odgovori:
- Čini mi se da je došlo vreme da budem iskren i pošten. Biće da je to bila obična ljubomora. Ja sam tome dao drugo ime, a može biti da je srž u tome što ja nisam hteo da oni budu kadri odmagliti lako od mene u smeru gdeih ja ne bih mogao slediti.
- To je sasvim razumljivo i gotovo previše ljudski - odvrati Samuel. - Ali biti toga svestan i to priznati, to je velik skok.. Pitam se, jesam li ikad dotle dopro.
Lee donese sivo emajlirani kavnik na sto, napuni lašice kafom  i sedne. Ugreje dlan ruke o zaobjenu stranu svoje čašice. I onda se nasmeši.
- Vi ste mi zadali gadnih briga, gospodine Hamiltone. I pomutili ste mir Kine.
- Kako to mislite, Lee?
- Meni se sve nekako čini da sam vam to već rekao - nastavi Lee. - Možda sam to samo sastavio  u glavi s namerom da vam kažem. Svakako je priča veoma zanimljiva.
- Hteo bih da to čujem - prihvati Samuel i pogleda Adama. - Bi li i ti hteo čuti, Adame? Ili si opet zaplovio u svoje oblake?
- Upravo sam misio o tome - odgovori Adam. - Smešno je možda, ali me obuzima neko uzbuđenje.
- Pa to je divno - hrabrio ga je Samuel. - To je mežebiti najbolje od svega dobroga što može snaći čoveka. Hajde da čujemo tvoju priču, Lee.
Kinez se uhvati za vrat i nasmeši se, pa stade kazivati :
- Da mi je samo znati, hoću li se ja ikada naviknuti da nenosim perčin. Čini mi se da sam se bio privikao na njega više nego što sam bio svestan. Nego, da pređemo na priču. Već sam vam rekao, gospodine Hamiltone, da postajem sve kineskiji. A postajete li vi irskiji?
- To mi dođe i prođe - reče Samuel.
- Sećate li se kada ste nam ono čitali šesnaest stavaka iz četvrte glave Geneze i kad smo nas trojica raspravljali o tome tekstu?
Vrlo dobro se sećam. I poodavno je to bilo.
- Gotovo pre deset godina - nastavi Lee.  - Ta me se priča duboko dojmila, pa sam se udubljivao ponovo u svaku njezinu reč. Što sam više o njoj mislio, sve mi je dublja postajala. Uporedio sam prevode što ih mi imamo. I svi su se približno slagali. Samo sam zbog jednoga mesta razbijao glavu Prema engleskom prevodu, zvanom "The King James Version" (pripremio ga je skup učenjaka po zapovesti kralja Jakova Prvog od godine 1604. do 1611.), kad je ono Jehovah pitao Kina zašto se srdi, Jehovah je rekao: "Ako dobro činiš, zar nećeš slobodno dići pogled? A činiš li zlo, ne vreba li tad pred vratima greh? A pod  tvojom će vlašću biti želja greha, i ti ćeš biti njegov gospodar."Onaj "ti ćeš" privukao je moju pažnju, jer je to obećanje da će Kain zagospodariti nad grehom.
- I njegova deca nisu potpuno zagospodarila - kimne Samuel.
Lee srknu kafe pa prosledi:
- Onda sam pribavio američki standardni prevod Biblije. Onda je bio sasvim nov primerak. I ta je stavka tamo različita. U američkom prevodu kaže: "Daj zagospodari nad njim." To je velika razlika. To nije više obećanje, nego zapovest.I tada sam počeo o tome mozgati i glavu razbijati. Pitao sam se, kakva je to bila izvorna reč izvornog pisca da je dala povoda tako različitim prevodima.
Samuel postavi dlanove na sto, nagne se napred, i onaj stari mladalački žar zaiskri mu u očima.
- Lee, nećeš valjda reći da si radi toga učio hebrejski!
- Ispovediću vam sve kako je bilo. Prilično je to duga priča. Hićete li jedan gutljaj ng-ka-pyja?
- Misliš onoga pića što udara na divan miris gnjilih jabuka?
- Da, da. Meni se bolje razveže jezik kad malko toga gucnem.
- Možda ću i ja bolje slušati - dobaci Samuel.
Dok je Lee odlazio u kuhinju, Samuel upita:
- Adame, znaš li ti nešto o toj njegovoj zgodi?
- Ne znam - odgovori Adam. - Nije mi ništa pričao. A moždai  jeste, pa nisam slušao.
Lee se vrati sa svojom kamenjačom i sa tri male porculanske čašice, koje su behu tako tanke i fine da je kroz njih prosjaivala svetlost.
- Pijte po kineski - reče Lee i lije gotovo crno piće.
- Ima mnogo pelina unutra. Izvrsno je to piće - dodade. - Ako podostapopije čovek, ima gotovo isti učinak kao i kad pije apsint.
Samuel gucne malo toga pića.
Želeo bih znati zašto te je taj stav toliko zanimao.
- Pa, činilo mi se da čovek koji je mogao izmisliti tu veličanstvenu priču zna sasvim tačno šta hoće da kaže, pa nema prema tome mesta nejasnoći u njegovoj izjavi.
- Ti veliš "čovek". Ti dakle ne veruješ da je to božanska knjiga koju je napisao Bog umočivši svoj prst u tintu?
- Ja mislim da mozak koji je mogao izmisliti tu priču  ima neku neobičnu božansku moć. I mi u Kini  imamo nekoliko takvih mozgova.
- Samo sam to hteo da znam - pridoda Samuel. - Dakle, ti onda nisi pravoslavni prezbitarijanac.
- Pa rekoh vam malopre da postajem sve kineskiji. Dakle, da nastavimsvoju priču: pošao sam u San Francisko, u glavni grad našeg porodičnog udruženja. Jeste li čuli o takvim udruženjima? Velike kineske porodice imaju svoja središta gde svaki član može dobiti i dati pomoć. Porodica Lee je vrlo velika. Ona se sama brine za svoje članove i za svoje poslove.
- Čuo sam ja već o takvim udruženjima - pripomene Samuel.
- Vi mislite sigurno onaj rat što ga je vodilo ono borbeno kinesko društvo protiv ropstva svojih devojaka.
- Da, po svoj prilici.
- U mom je slučaju zapravo nešo sasvim drugo - nastavi Lee. - Ja sam otišao upravo tamo, jer  u našoj porodici ima celi niz stare, časne gospode, velikih učenjaka. To su vam umnici koji istražuju problem u tanline. Čovek može provesti godine i godine razmišljajući o nekoj izreci učenjaka što ga vi zovete Konfucije. Mislio sam da ću tamo naći kojega stručnjaka egzegetu, koji će mi protumačiti onaj stavak iz Biblije. Divni su to starci.
....
Lee ovlaži jezik u crnome piću pa nastavi:
- Smerno sam  izneo svoj problem jednome od tih časnih mudraca, pročitao mu stavak  i kazao šta j e pod tim razumem. Sutranoć sastadoše se njih četvorica i pozvaše mene k sebi. Raspravljali smo o toj biblijskoj zgodi celu noć. (Lee se nasmeši.) Šaljivo je bilo. Ne bih ja to nipošto nekome drugom poverio. Zamislite četiri stara gospodina - najmlađi je preturio devedesetu - kako se dadoše na učenje hebrejskog.. Uzeli su u službu nekog učenog rabina. Dali su se na proučavanje kao kakva deca. Te gramatike, te rečnike, te početničke  jednostavne rečenice. Trebalo bi da vidite hebrejska slova pisana kineskom četkicom i tušem! Pisanje zdesna nalevo nije im mnogo smetalo kao što bi vama, jer mi Kinezi pišemo odozgo nadole. O, ti starci savršeno rade što rade. Prodiru u samu srž problema, zadiru u koren.
- A šta si ti radio, Lee? - upita Samuel.
- Ja sam im se pridružio, pun divljenja onim njihovim bistrim mozgovima. Počeo sam ljubiti svoju rasu i prvi put sa želeo biti Kinez. Svakih sam petnaest dana odlazio na sastanak sa njima, a u svojoj  sam sobi ovde ispisivao strane i strane vežbama. Pokupovao sam sve razne hebrejske rečnike za koje sam doznao. Ali ona su stara gospoda bila vazda ispred mene. Nije dugo potrajalo pa su prestigli i našega rabina, tako da je on doveo jednog svog kolegu. O, gospodine Hamiltone, vi ste trebali probdeti s nama neke od onih noći raspravljanja i raspredanja. Tu su padala pitanja, kritički se i brižljivo zadiralo u probleme. Pa ono krasno, divno umovanje.


I nakon dve godine osećali smo se sposobnima da možemo pristupiti k vaših šesnaest stavova četvrte glave Geneze. I moja su stara gospoda bila uverena da su one reči "ti ćeš zagospodariti grehom" ili "daj zagospodari" vrlo važne. A mi smo kopanjem naišli na zlatnu žilu. U hebrejskom taj stav glasi "ti možeš zagospodariti grehom." Stara su se gospoda smešila, kimala glavom i došla do uverenja da su te godine korisno utrošene. Izveo sam ih iz njihovih kineskih čaura, pa sadau pravo proučavaju grčki jezik.
- To je upravo fantastična priča. Nastojao sam da je pratim, ali može biti da sam negde nešto i propustio. A zašto je ta reč toliko važna?
Leeova je ruka drhtala dok je natakao krhke čaše. Ispio je svoju u jednome dušku.
- Pa zar ne shvatate, zaboga? - poviknuo je. Američki standardni prevod naređuje ljudima da nad grehom (a grehom se može zvati i neznanje) slave pobedonosno slavlje. Autorizovani prevod kralja Jamesa tek obećava Kainu da će zagospodariti grehom, dok u hebrejskom stoji "timšel" što znači "možeš" zagospodariti. Možeš - dakle stojiš pred izborom, možeš birati. Možda je to najvažnija reč na svetu. To znači: put ti je otvoren. Čovek ima da se odluči. Jer, ako "možeš", isto tako je istina da i "ne možeš" ako nećeš. Uviđate li sada tu ogromnu razliku?
- Uviđam, uviđam. Ali ti ne veruješ, Lee, da je Biblija božji zakon. Zašto onda tom stavu pridaješ toliku važnost?
- Aha, tu smo - brzo će Lee. - Hteo sam davno to protumačiti. Predvideo sam, očekivao sam vaša pitanja i spreman sam da vam odgovorim. Svako pisano delo koje je uticalo na mišljenje i na živote bezbroj ljudi veoma je važno. Ima mnogo miliona vernika u sektama i u crkvama koji su obuzeti zapovešću "zagospodari" i svo težište stavljaju na pokornost, poslušnost. A ima opet još više miliona koji osećaju predodređenje u onome "zagospodarićeš". Mogu oni raditi šta im je volja, to će se dogoditi. Ali ono "možeš" iz hebrejskog! E, to čini čoveka velikim, to ga podiže do bogova, jer u svojoj slabosti,, u svom nećudoređu, pri umorstvu sopstvenog brata, čoveku je još dat konačan izbor. On može izabrati svoj put, probiti se njime i pobediti. - Leeov je glas bio pobedonosni pev.
- A veruješ li ti u to , Lee? - upita Adam.
- Verujem, i te kako verujem. Lako je, onako od lenjosti, od slabosti uteći se božanstvu govoreći: "Šta mogu? Moj je put sudbinom zacrtan". Ali zamislite samo veličinu izbora! Izbor čoveka čini pravim čovekom. Mačka nema izbora, pčela mora praviti med.Kod njih nema ništa božansko. I ne biste verovali da onu staru gospodu, što polako klize prema smrti, tako obuzimaju zanimljivi problemi života da im se ne da uopšte umreti?
- Mislite li time reći da ti Kinezi veruju u Stari Zavet?
- Ti starci veruju u ono što je istinito, a oni znaju je li istinito kad čuju. Oni su rasuđivači istine. Znaju da je onih šesnaest stavova Biblije istorija čovečanstva u bilo kojoj epohi, u bilo kojoj kulturi, u bilo kojoj rasi. Oni ne veruju da čovek može napisati petnaest i tri četvrtine stavova istine, a s jednim glagolom izreći laž. Konfucije je poučio ljude kako treba da žive pa da im život bude valjan i sretan. Ali ovi rereci Biblije... to su merdevine kojima se penje do zvezda. (Leeove su se oči iskrile od žara.) To ne možeš nikad zaboraviti. Te reči podrezuju noge slabosti, kukavičluku i lenjosti.
- Ne shvatam kako možeš kuvati, odgajati dečake i brinuti za mene, i pored svega toga baviti se tim stvarima - u čudu će Adam.
- Ni meni ne ide u glavu kako to sve mogu - odgovori Lee. - Ali ja popušim svoje dve lule popodne, ni manje, ni više, kao oni naši starci. I osećam da sam čovek. I osećam da je čovek veoma važan, važniji možda od zvezde. Nije to nikakva teologija. Nemam ja sklonosti prema bogovima, nemile mi se oni. Ali u meni se razbuktala nova ljubav prema onoj blistavoj spravi koju nazivamo ljudska duša. To je divna i jedinstena pojava na celom svetu. Vazda je napadima izložena, a ništa je ne može uništiti, a sve zbog onoga "ti možeš".


*******

Doksokologija je strpljivo stajala uz jasle pognute glave, a njene mlečne oči buljile su u slamu ispod nogu.
- Kao da imate ovu kobilu od pamtiveka - pripomene Adam.
- Ima joj trideset i tri godine - doda Samuel. - Zubi su joj istrošeni. Moram je hraniti iz ruke toplom kašim od mekinja. Katkada loše sanja: sva se trese i njišti, kao da plače.
- Takva strašila zaista nisam nikad video - reče Adam.
- Znam to. I mislim da sam je baš zbog toga izabrao kad je bila ždrebe. Znate li vi da sma pre trideseti tri godine platio za nju dva dolara. Ništa na njoj nije bilo kako treba. Kopita su joj bila kao uštipci, ključ debeo, kratak i ravan kao da uopšte nema vrata. Glava joj je kao u kladiva, leđa su joj ugnuta, prsa upala, a sapi široke. Ima gvozdenu njušku, auz to se ne da podrepiti. Kad jašeš na njoj, baš kao da kliziš saonicama po šljunku. Kasati ne ume, a kad ide hodom, posrće. U trideset i tri godine što je imam nijedne odlike nisam na njoj otkrio. Uz to je ogavne ćudi. Sebična je, čandrljiva, prosta i neposlušna. Do današnjeg dana ne usuđujem se ići iza nje, jer bi se sigurno ritnula na mene. Kad joj dajem rukom mekinje, gleda kako bi me ugrizla. I uz sve to, mila mi je, pa eto.
- I uz to ste joj dali ime Doksokologija, Veličanstvena - pripomene Lee.
- Naravno - potvrdi Samuel. - Kad je priroda ovako maćehinski sa njom postupila, moram joj ja to nečim nadoknaditi. Ionako nije biti duga veka.
- Možda biste morali dokrajčiti njenu bedu - napomene Adam.
- Kakvu bedu? - upita Samuel.. - Pa ona je jedno od malo sretnih i postojanih bića za koja znam.
- Pa mora da ipak oseća bol i tegobe.
- E, ona tako ne misli. Doksokologija još smatra da je div od konja, bedevija. Ti bi je streljao, Adame?
- Mislim da bih. Bih, sigurno.
- I ti bi preuzeo na sebe tu odgovornost?
- Mislim da bih. Ima trideset tri godine. Čas njenog života odavno je otkucao.
Lee spusti svetiljku na tle. Samuel čučne kraj  setiljke i instinktivno ispruži  ruke prema leptirastom žutom svetlu da se na njemu ogreje.
- Nešto me uzrujalo, Adame.
- A šta to?
- Ti bi sigurno ustrelio moga konja zato što bi mu smrt bila možda ugodnija od života?
- Pa, hteo sam kazati...
- Adame, je li tebi mio tvoj život? - prekide ga Samuel.
- Jasno da nije.
- Ako je u mene lek koji će te možda izlečiti, a možda i usmrtiti, smem li ti ga dati? Zagledaj u se, prijatelju.
- Kakav je to lek?
- Pa, veruj mi kad ti kažem da te taj lek može usmrtiti.
- Pazite, gospodine Hamiltone, budite oprezni - molio je Lee.
- Šta je to? -  upita Adam. - Kažite mi šta mislite.
- Ja milslim da ovaj put neću biti oprezan - tiho će Samuel. - Lee, ako nisam u pravu, slušaj me, ako se prevarim, ja preuzimam na sebe odgovornost, i na mene če pasti krivica.
- Jeste li sigurni da se  ne varate? - upita teskobno Lee.
- Ma šta bih bio siguran. Adame, želiš li lek?
- Želim. Ne znam kakav je, ali mi ga ipak dajte.
- Adame, Cathy je u Salinasu. Vlasnica je bordela, i to najpokvarenijeg inajogavnijeg bordela u celoj okolini. Tamo je na prodaju zlo i gnusoba, nakaznost i podlost, najgore što čovečji mozak može smisliti. Telesni bogalji i duševne podmuklice dolaze onamo da zadovolje svoje nastranosti, strasti i hirove. Ima tamo još gorih stvari. Cathy, koja se sada naziva Kate, uzima samo sveže, lepe i mlade momke, pa ih tako osakaćuje i nagrđuje da se više nikad ne mogu oporaviti. Eto, sad imaš lek. Da vidimo hoće li te izlečiti.
- Vi ste lažljivac! - ispreči se Adam.
- Nisam, Adame. Imam mnogo mana, ali lažljivac nisam.
Adam se obrne Leeju pitanjem:
- Je li to istina?
- Ja ne mogu dati ustuka tome otrovu - reče Lee. - Istina je, na žalost.
Adam je časak stajao, ljuljajući se pri svetlu svetiljke, a onda se o krene i odmagli. Čuli su kako teškim koracima beži i posrće, kako je pao preko nekog grma, pa kako se penje, te nogama i rukama napipava put uz obronak. Tek kad je prešao preko hrpta brežuljka, nisu ga više čuli.
- Vaš lek deluje poput otrova - reče Lee.
- Ja preuzimam odgovornost - prihvati samuel. - Odavno sam naučio ovaj nauk: kad pas pojede strihin i hoće uginuti, moraš uzeti sekiru i odvesti ga do panja za cepanje drva. Moraš čekati dok ga ponovo obuzme grčevito trzanje, i u tome času - odseći mu rep. Ako otrov nije zadro suviše u krv, pas još može preživeti trovanje, jer udar bola deluje kao protivotrov. Bez tog udara sigurno će uginuti.
- Otkud znate da je u ovom slučaju po sredi isto? - upita Lee.
-m Ne znam. Ali bez ovog udarca sigurno bi umro onaj čovek.
- Vi ste hrabri - pohvali ga Lee.
- Nije tu hrabrost posredi. Nego, ja sam star čovek. I ako bih imao šta na savesti, ne bi zadugo moglo potrajati.
- Šta mislite, šta će sada napraviti? - upita Lee.
- Ne znam - odgovori Samuel. - Ali neće barem okolo sedeti i duriti se u svome bolu. Daj, osvetli mi , molim te.
Pri žućkastom svetlu Samuel turne žvale uzde Dokokologiji u usta. Te su žvale bile od upotrebe tako tanke i izlizane da je ostao tek tanak sloj čelika. Kratku uzdu, koja se veže za jabuku sedla, da konj ne spušta glavu, odavno je Samuel zabacio. Staroj je kobili bilo  slobodno da zadire nozdrvama po miloj volji ili da zastane i pase travu pored puta.Samuelu nije bilo stalo. Što je nežnije mogao, stavio je kobili podrepnjak, i ona se pri tom okrene, ne bi li se kopitnula.
Kad je Dox bila između ruda kola, Lee upita:
- Nećete se ljutiti ako se komadićak odvezem sa vama?
Vratiti ću se pešice.
- Idemo - reče Samuel, praveći se kao da ne opaža da mu je Lee pomogao na kola.
Bilo je tamno kao u rogu, i Dox pokaza svoje nezadovoljstvo tim noćnim putovanjem, posrćući svakih nekoliko koraka.
- Hajde govori, Lee. Šta si mi hteo reći?
Lee se pripremio za to.
- Možda sam njuškalo, isto kao što kažete sami za sebe da ste. Ja sam navikao na razmišljanje. Većinom razabiram veovatnoću, ali večeras ste me potpuno nasukali. Opkladio bih se ne znam s kime da biste vi od svih ljudi bili poslednji koji biste rekli istinu u brk.
- A jesi li ti zanao šta je s Cathy?
- Kako ne bih znao.
- A znaju li dečaci?
- Mislim da ne znaju, ali to je tek pitanje vremena. Znate kako su deca okrutna. Jednoga dana neko će im u školskom dvorištu sasuti istinu u lice.
- Možda bi valjalo dečake skloniti odavde - reče Samuel. - Razmisli o tome, Lee.
- Još mi niste odgovorili na moje pitanje, gospodine Hamiltone. Kako ste to mogli učiniti?
- Misliš da sam pogrešno učinio?
- Ne, nipošto ne kažem. Samo nisam nikad mislio da ste kadri zauzeti čvrst i nepromenljiv stav o n ečemu. Tako sam vas ja prosudio. Zanima li vas da dalje o vama govorim?
- Pokažite mi čoveka koji nije radoznao kad se o njemu raspreda - reče Samuel. - Nastavi samo.
- Vi ste vrlo ljubazan i plemenit čovek, gospodine Hamiltone. I ja sam vazda držao da ta vaša ljubaznost dolazi otuda što se klonite svake neugodnosti. Ali vaš je mozak okretan kao janješce što sakakuće po polju punom ivančica. Koliko ja znam, niste nikad ni u šta zagrizli poput buldoga. A onda ste večeras učinili nešto što ruši moju celu sliku o vama.
.......
- Biće da je onaj moj postupak prema Adamu bio isto takvo iznenađenje za mene kao i za tebe..Ako baš želiš znati zašto sam tako postupio, zagledaj sam u sebe.
- Ja vas ne shvatam.
- Da si mi pre kazivao o svojim proučavanjima Biblije, možda bi bilo sada sasvim drugačije.
- Još vas ne shvatam.
- Pazi, Lee, ti me potežeš za jezik. Rekao sam ti da moje irstvo dolazi i prolazi. Sada upravo dolazi.
- Gospodine Hamiltone, vi odlazite i ne vraćate se više. Vi ne mislite još dugo živeti.
- Istina je, Lee. A kako to znate?
- Pa svuda vas okružuje smrt. Upravo zrači iz vas.
- Nisam znao da to iko može zapaziti. Znaš, Lee, ja smatram život nekom vrstom simfonije, nije to uvek najskladnija simfonija, ali ima svoju formu i melodiju. A već odavno se ta simfonija ne svira punim orkestrom. Neprestano zuji samo jedna melodija, a to je, a to je nepromenljiva bol... Nisam ja usamljen u tom stanovištu, Lee. Čini se da previše mnogo ljudi shvata život kao nešto što svršava porazom.
- Ljudi su možda prebogati - umovao je Lee. Opazio sam da nema većeg nezadovoljstva od bogataševa. Nakljukaj čoveka hranom, odeni ga u sjajna odela, udomi ga u raskošnu palatu, pa ćeš vdeti šta će sa njim biti: umreće od očaja.
- Uzrok mojoj promeni jeste tvoj novi prevod u dve reči "ti možeš". To me zgrabilo za gušu i protreslo. A kad je vrtoglavica prošla, staza je ostala otvorena, nova svetla staza. I moj život, koji se primiče svršetku, kao da se primiče divnom svršetku. A moja muzika poprimila je novu melodiju, koja je nalik na pev ptice u noći.
Lee je zurio u njega kroz tamu.
- Isti su takav učinak te reči imale na one starce iz moje porodice.
- "Ti možeš zagospodariti grehom", Lee. Eto to ti je srž. Ja ne verujem da su svi ljudi uništeni. Mogu ti takvih imenovati desetak, i to su upravo oni od kojih svet živi. Za ljudski duh vredi kao i za bitke: samo pobednici žive u sećanju. Istina je da većina ljudi biva uništeno, ali ih ipak ima koji poput vatrnih stubova svetle kao vođe zastrašenim ljudima kroz tamu i dovikuju im:"Ti možeš, ti možeš!" Kakvog li pobedonosnog slavlja! Istina je da smo mi slabići, bolesnici i kavgadžije, ali da smo samo to, već bismo iščezli sa lica zemlje pre hiljade i hiljade godina. Nekoliko ostataka okamenjene čeljusti, nekoliko slomljenih zuba u sloju krečnjaka, eto to bi bili jedini znakovi što bi ih čovek ostavio o svome postojanju na svetu. Ali, moć odabiranja, Lee, izbor da možeš izneti pobedu! Nikad pre to nisam shvatio ni prihvatio. Uviđaš li sada zašto sam ja ono noćaš govorio Adamu? Proveo sam u delo mogućnost izbora, ponudio sam mu neka bira. Možda sam pogrešio, ali sam ga onim rečima prisilio da prione za život ili neka se okani života. kako se zvaše ona reč, Lee?
- Timšel - odgovori Lee. - Molim vas, zaustavite kola.
- Moraćeš podosta pešačiti do kuće.
Lee siđe s kola.
- Samuele! - zovne.
- Evo me. (Starac se nasmeja.) Lizi je mrsko kad ovako odgovorim.
- Samuele, ti si me pretekao.
- I vreme je, Lee.
- Zbogom Samuele - reče Lee i žurno se vrati putem. Čuo je kako gvozdeni točkovi škripe i druskaju po putu. Osvrne se i pogleda iza sebe. Na kosini ugleda starca Samuela kako se ističe prema nebu, a njegova bela kosa sjaji se od svetla zvezdanog.

"Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni, pa se više neće gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo. Tako ću moći da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se da je čudo što uvijek nisam bio ono što sam sad. Svjestan sam da pišem zapleteno, ruka mi drhti zbog odplitanja što mi predstoji, zbog suđenja koje otpočinjem, a sve sam ja na tom suđenju, i sudija i svjedok i tuženi. Sve ću biti pošteno koliko mogu, koliko iko može, jer počinjem da sumnjam da su iskrenost i poštenje isto, iskrenost je uvjerenost da govorimo istinu (a ko u to može biti uvjeren?), a poštenja ima mnogo, i ne slažu se među sobom. "

Selimovic – Dervis i smrt