Evo kompletnog teksta, al i i dalje ne mogu naći autora. Za neke riječi nisam siguran da su dobre jer je teško rastumačiti, ali je uglavnom to to
1914-e mnoge neveste u Srbiji ostaše neudate... Rat je brate, nije za veselja... Reče neki Velja iz Kaone , pa krete...
'Bem mu dete, još mi se ne o'ladi brat, a opet zovu u rat...
Žena mu zakuka, tutnu mu luka protiv uroka, i metka, on grunu:
- Sveta Petka da se slavi, vinograd da ne zatravi! Spakuj mi pogaču u peškiru, i pusti me bre da ginem na miru...
Popi jednu - Aj Bože spasi kandilo da se ne zagasi... Opsova kralja i otadžbinu pa 'aj' na Cer 'aj' na Drinu, velika je Srbija...
Jedva izvuk'o živu glavu sve misleći na onu kravu što je steona, a Kaona mu došla kao zvona između dva plotuna
Ma neću za inat da im izginem tu! kažu da će ovaj rat stići do mora...
Svaka zora Albanije plavela mu se ko šljiva, Bem ti zemlju, nijedna njiva, samo bregovi i snegovi, i glad... E jes' švaba gad, gde nas nagoni ni proju da nam da...
Promrzo, kao sanja, onu livadu na kojoj je pomileo prošlog leta... ako... Bi mu krivo - barem sam video sveta...
Pred svršenje, celivao ikonu Svetog Save - eej, dođoše mi ratovi glave, a umrem li od mraza kazaće - nije imao obraza... E bem ti sveca, ostadoše mi žena... i deca...
« Poslednja izmena: 05. Jul 2018, 21:15:09 od strooja »
“Bejah zauzet čitanjem i pisanjem, kad grunu u moju sobu velik broj tih ljudi naoružanih neznanjem tupim kao batina i mržnjom oštrom poput noža. To ne bejahu moje svile od kojih im se zakrvaviše oči, no moje knjige poređane po policama; svilu smotaše pod ogrtače, a knjige pobacaše na pod i stadoše ih gaziti nogama i cepati ih na moje oči. A knjige te bejahu u kožu povezane i obeležene brojevima i bejahu napisane od učenih ljudi, i u njima bejaše, da su ih hteli čitati, hiljade razloga da me smesta ubiju i bejaše u njima, da su ih hteli čitati, leka i melema za njihovu mržnju. I rekoh im da ih ne cepaju, jer mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna; i rekoh im da ih ne cepaju, jer čitanje mnogih knjiga dovodi do mudrosti, a čitanje jedne jedine do neznanja naoružanog mahnitošću i mržnjom.”
"Vetar iz pustinje odavno je izbrisao naše korake sa peska. Ali, sa svakim otkucajem moga srca, ja se sećam onog što se dogodilo, i ti nastavljaš da koračaš kroz moje snove i moju zbilju. Hvala ti što si ukrstila svoj put sa mojim."
“Seljak pođe da nađe ljepotu u smiraju sunca, ali sve što nađe su sunce i oblak i nebo i zemljin horizont – sve dok ne shvati da ljepota nije ‘stvar’ već poseban način gledanja. Uzalud ćete tražiti Boga sve dok ne shvatite da se Bog ne može vidjeti kao ‘stvar’; potrebno ga je gledati na poseban način – slično djeci čiji pogled nije iskrivljen unaprijed pripremljenim doktrinama i vjerovanjima.” Antoni de Mello
U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja. Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.
“Читава израелска заједница по заповести Господа крену из Синајске пустиње. Улогоре се код Рефидима. Ту је народу понестало горива за даље путовање. Зато народ започе препирку с Мојсијем. Викали су: „Дај нам бензина да путујемо даље!” А Мојсије им одговори: „Зашто се свађате са мном? Зашто искушавате Господа?” Али народ је жудео за горивом, па је гунђао на Мојсија и говорио: „Зашто си нас извео из Египта, земље необично богате изворима нафте? Зар да овде изгинемо заједно с нашом децом и стоком?” „Шта да радим с овим народом?” питао је Мојсије Господа. „Само што ме не каменују.” „Иступи пред народ!” рече Господ Мојсију. „Поведи са собом неколико израелских старешина; узми у руку штап којим си ударио Реку и пођи. А ја ћу стајати пред тобом тамо, у пустињи, па удари штапом по песку и из њега ће потећи нафта, толико да народ може да настави пут.” Мојсије уради то наочиглед израелских старешина, подиже штап и удари по пустињском песку, једном па други пут, и ударао је по песку читав дан и читаву ноћ, али нафта није потекла. И Господ му рече: „Не могу да вам помогнем, мораћете да наставите пешке.” И путовао је народ израелски пешке четрдесет година “четрдесет година и стигао у земљу Хананску. Али и ту су текли само мед и млеко.
Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.
Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.
Tema: 
