..Ali, ovoga puta, Ursula je preduhitrila njegove grozničave planove svojom mudrošću. Upornom i nepoštednom marljivošću mrava, podigla je žene Makonda protiv nestalnosti njihovih muškaraca, koji su već počeli da se spremaju za seobu. Hose Arkadio Buendija nije saznao ni koga časa, ni koje protivničke sile počeše da mu mrse planove, nalazeći teškoće i postavljene prepreke, dok se sve nije pretvorilo u običnu iluziju. Ursula ga je posmatrala sa nevinom pažnjom, čak je prema njemu osetila i malo sažaljenja kada ga je jednog jutra našla u zadnjoj sobici kako kroz zube tumači svoje snove o selidbi...
"Nećemo ići" - rekla je, "ostajemo ovde, pošto se tu rodio naš sin"
"Još nemamo mrtvih" - reče on, "Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom"
Ursula ga pogleda u oči, i reče mu, blago ali odlučno: "Ako je potrebno da neko umre, da bismo ostali, ja ću umreti.

MARKES - Sto godina samoće

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?

Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.

I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?”

Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!

Momo Kapor - Una

Ne smeš da mi budeš tako lepa!

Ne smeš da mi budeš tako lepa!
Mislim, nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno.
Šta ako, naprimer, imam slabo srce, pa se dogodi
ono što nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno?
Gde ćeš biti kada mi nedostaješ, a već mi nedostaješ
i šta ćeš kad ti dosadi da te onoliko ljubim
i da ti onoliko šapućem onolike nežnosti?
Kako ćeš ljudima objasniti šta si na meni našla?
Kako ćeš mi na oči izaći kad shvatiš da iz njih ne izlaziš?
Kako ćeš sebi objasniti moj izgovor za ruku na tvom kolenu-
pridržavam ti srce da ne siđe u pete iz straha od sreće...
Budalo jedna, šta ću s tolikim pesmama? Ko bi to čitao?
Svi bi se pitali ko si, čija si i da li je moguće
da si toliko lepa da moram da ti to branim
iz straha da mi srce ne bi izdržalo toliku lepotu,
a lepša si od sebe i bolji sam od sebe
otkad si se pojavila tako lepa u mom ružnom životu,
pa se izgleda mom, naprimer, slabom srcu
dešava ono što nije zabranjeno,
al’ nije ni dozvoljeno.

Goran Tadić

Вешала, Џо Аберкромби, страна 492.

Логен се вукао уз стрму стазу, излизане чизме стругале су и крцкале по шљунку и земљи, метална кутија у његовом ранцу била је бреме које му му притиска рамена и као да је са сваким кораком постајало све теже, заривало му се у кожу као џак ексера, иако је било умотано у ћебад. Логену то, међутим, није много сметало. Био је превише заокупљен посматрањем покрета Фериног дупета док се кретала испред њега, жилавих мишића који се стежу са сваким кораком испод платна њених панталона.
Било је то чудно. Пре него што ју је појебао, уопште није о њој мислио на тај начин. Превише је пазио да је спречи да не побегне, или да га не устрели, или да не убоде неког у дружини. Толико је био заузет посматрањем њеног мрштења да јој није видео лице.  Толико заузет гледањем њених шака да ниједном није приметио остало на њој. А сада није могао да мислио ни о чему другом.
Сваки њен покрет опчињавао га је. Схватио је да је стално посматра. Док су ходали. Док су седали. Док је јела, или пила, или причала, или пљувала. Док је ујутру обувала чизме или их увече изувала. Још и горе, кита му је била скоро дигнута од тога што ју је посматрао крајичком ока и замишљао голу. Ствар је постајала прилична срамота.
"Шта гледаш?" Логен застаде и загледа се горе у сунце. Феро се мрштила на њега. Устао је и померио ранац на леђима, протрљао болна рамена, обрисао зној са чела. Лако је могао да смисли неку лаж. Посматрао је величанствене планинске врхове. Гледао где ће да закорачи. Пазио је да јој је ранац добро. Али чему? Обоје су одлично знали шта гледа, а остали су одмакли толико да их не чују.
"Гледам у твоје дупе", рекао је и слегнуо раменима. "Шта да радим кад је добро. Никаква штета од гледања, је ли?"

---

Свиђа ми се како Аберкромби пише. Без увијања.

Čovjek se rodi kao genije, a umire kao idiot.
Charles Bukowski

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

Ko talas uhvati, Agata Kristi, strana 74.

U njoj je bilo nečeg dirljivog, delovala je isto onako bolećivo kao oni telići koje je odvezao u mesaru tog jutra. On je pogledao kao što je gledao njih. Jadna mala stvorenja, mislio je tada, šteta što moraju biti ubijeni...

''Kažite mi gde ima ljubavi! Kažite mi gde da bežim od zla, kažite mi gde da se skloni od mržnje!'' Ivo Andrić

''Jer, bas kao sto vas krunise,
ljubav ce vas i razapeti.
Isto kao sto vas podstice da rastete,
tako ce vas i okresati.
Kao sto se uspinje do visina vasih i miluje vam
grancice najtananije sto trepere na suncu,
Tako ce se spustiti i do vaseg korenja
i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja psenicnog,
sakupice vas u narucje svoje.
Omlatice vas, da bi vas ogolila''

Kahlil Gibran

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetni dan, sine moj!
- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usneš, sine moj?
Ne, oče, idem da živim.

Ivo Andrić