Zena stoji, kao kapija, na izlazu i na ulazu ovoga sveta.

Ivo Andric

GORAN TADIĆ

Jedino ti

Jedino ti bi razumela ono što jedino tebi ne smem da kažem.
Gutam kockaste knedle od bibera i pitam se
odakle meni ta pamet za ćutanje
i odakle mi glupost da imam šta da prećutim.
Da sam na vreme zatekao život kako se igra sa nama,
u ćošak bih ga oterao, dok se ne smiri,
dok ne nauči ono što već i njegove odrvenele igračke znaju.
Bedno piskaralo umišlja da je nobelovac
i da sve što napiše čitanja je vredno.
Ovo je roman?
Samo prepisuje od boljih.
Čitao sam zanimljivije recepte za kolače.

Uskoro će moj jubilarni smak sveta.
Ne brini, nema to nikakve veze sa tobom.
Tvoje je da luksuznim korakom pregaziš svet
i da se vratiš u svoje rodne, moje grudi.


Ti razumijes zasto ovoj konobarici dajem napojnicu,
da
samo ti razumijes zasto zelim  njen osmijeh,
kupujem,
zar je grijeh kupiti osmijeh?

Ona se smijesi
a ja znam sta sutnjom cinim,
i nisam pametan da presutim ono sto u srcu vrsiti,
tebe u cosak sam zarobio...
ipak lazem,
nisam naucio u cosku sjediti i tebe kao iluziju voljeti...

-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
 Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
 -Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
 Ruze su se osecale veoma nelagodno.
 -Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to moja ruza.
 I on se vrati lisici.
 -Zbogom, rece joj on…
 -Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: Covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
 -Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
 -Vreme koje si ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
 -Vreme koje sam ulozio oko moje ruze… rece mali princ da bi zapamtio.
 -Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
 -Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

MALI PRINC

"Da! Ja sam dobro razumeo vaš sistem! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. (Ona se smeje) Ne smejte se! Ne smejte se, budalo...Kažem vam, izgubljeni ste.Već ste pobedjeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku - gledajte mene - neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludist, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima."

"Sve su mi oduzeli, a ti si mi sve namirila. Da nisam upoznao tebe, bio bih ljut na život, pa ne bih imao ništa, kao ni sada, ali ne bih znao šta je sreća. Zbog tebe se ne osjećam poražen, niti mislim na osvetu. Mislim samo na tebe. Nikada te više neću ostaviti samu, sve što se desi, desiće nam se zajedno."

"Tvrđava" Mehmed Meša Selimović

Svet je golo, izmučeno teto koje krvari... A
ja... Ja sam jedan od onih koji drže nož u
rukama... jedan od onih koji zasecaju duboko po
tom mesu... jedan od onih koji pušta krv. I ne
znam zašto... ali osećam se dobro dok to činim.
Kao da to silno krvoliptanje ima neku svrhu...
kao da će svet od njega ozdraviti.
Hoće li mi Bog oprostiti? Ako mu pružim...
svoje okrvavljene ruke? Ako ga dodirnem njima...
Hoće li okrenuti glavu u stranu? Nema slave u
onome šta sam učinio... i šta ću učiniti.
Samo smrti.

KOnstantinovo raskrsce - Dejan Stojiljkovic

"Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole. Onaj dole, to je mrlja, senka... Posmatrati svoje biće iz aspekta večnosti (iz aspekta smrti) Vinuti se u visine! Svet iz ptičje perspektive!"

“Šta ako u poslednjim danima života shvatim, da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? Šta ako me je nešto čekalo baš tamo, gde me je mrzelo da prođem? Šta ako bi sve bilo drugačije i neuporedivo bolje, da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućg odgovora na postavljeno pitanje? Šta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni? Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, međutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi vas peku kao tek narasli plikovi."
Jelena Lengold - "Baltimor"