Šta znači biti “normalan”?

Normalan. Šta uopšte znači biti normalan? Bolovati od iste bolesti kao i komšija? Ići na ista mesta, gledati iste emisije kao i drugi? Tapšati kad se zavesa spusti, krstiti se kad ono i pop, tući se na utakmicama? Nositi majcu sa likom odbeglog ”heroja”? Ćutati kad i drugi ćute, pričati u glas sa svima? Ubaciti među komšijsku živinad kokicu zaraženu ”pernatim” virusom? Ako to znači biti normalan onda…

Juče sretnem jednog prijatelja, išli smo u isti razred. Kaže, kod mene sve po starom, škole sam završio, vojsku odslužio, još samo da se oženim i nađem posao pa onda. Pa onda, šta? Da upropastiš decu onako kako su tebe upropastili, da eventualno dočekaš peziju pa onda da crkneš kako to već red nalaže? Da redovno posećuješ lekare, da zube pereš samo kad ideš u goste, da glasaš za ”narodnjake”? Da viriš kroz špijunku i čudiš se ko to komšiji dolazi u ovo nedoba- švalerka ili rođaka? Hm… Da matorce posećuješ samo kad gepek treba napuniti zimnicom, da rodbinu srećeš samo po sahranama, da biješ ženu iz čistog zadovoljstva? Više nije mogao da izdrži.- Šta je bre pičko, misliš da si mnogo pametan, a? – Pametan?

Ne, to nikako. Da sam pametan ne bih stojao ovde i sa tobom razglabao o ”suštinskim” pitanjima. Bistar? To, možda. Realan? Vrlo.Vaspitan? E, u to već možeš da se kladiš. Otišo je bez pozdrava. Ne zameram mu. A, i što bi?On je i dalje normalan, ja nisam. Očigledno.

Nikola Dinić

Noćas ću zaspati

Noćas ću zaspati. Ponovo ću biti dio svijeta kojem pripadam. Možda mu ja i ne pripadam, ali to je moje jedino vlasništvo.

Sklopiću oči i preda mnom će se otvoriti mnogo više svijetova nego što oči mogu vidjeti. U oko stane tek toliko koliko rđavi dio duše može sagledati. Jedino u snove stanu sva prostranstva nade i želja.

Noćas ću zaspati snom anđela. Tada ću vjerovati da su ljudi zaista dobri i da vrijedi živjeti. Tamo gdje je jedino pravilo ljubav. U svijetu slobode. Slobode ljubavi, sreće, riječi i tišine.

Tamo se vrijeme ne mjeri satima i ništa nije konačno. Svačiji pogled na svijet je onakav kakva je i njegova duša. Tamo nema sukoba sa drugim svjetovima, jer je svakome svoj najdraži i nezamjenljiv. Jedina veza među svjetovima je ljubav, koja spaja nespojivo i koja čini razumljivo i najnerazumljivije. Tamo ocjene života nisu do 5 ili do 10, već do potpunog zadovoljstva ljudske duše.

Noćas ću zaspati samo da bih čula ljubav i osjetila slobodu. Prestaću da govorim, a počeću da živim.

Noćas ću zaspati, a ujutro ću se ponovo vratiti u sivilo života koji se neizbježno nameće.

I sve tako redom.

Danica Radović

iz knjige Zasto volim Kanadu
.  .  .  Nebojsa Milosavljevic

Mnogo sam bizi

Gledam tako pre neki dan ženu.   Ma, moju brate, moju, ne neku drugu, to sam odavno prestao da radim.   Gledam tako, ali ne sa nekom namerom, nego onako.  .  .   Zadržao se valjda pogled, šta li? Vidim nešto mi se tu ne uklapa, ali ne mogu da provalim šta.   Vratim se pogledom još jednom, sada malo pažljivije i osmatram.   Jeste ona, nije ona.   Ma mora da bude ona, koja bi druga bila? Razmišljam tako, odmeravam, kad me prenu glas:
„Šta zveraš?“, umilno će moja saputnica.  
I tada mi puknu pred očima, kao da je taj glas a pogotovo ton, pokrenuo neku vremensku mašinu, odmota mi se film unazad i ja shvatih šta mi je to privuklo pogled.  
„Izvini, a otkada si ti plavuša?“, upitah srećan što sam konačno našao rešenje za dilemu i što još uvek imam sposobnost da zapažam i takve sitnice.  
„Od '98.   Hvala što si primetio“, kaže ona.  
Učini mi se za trenutak da je njen odgovor sadržao u sebi izvesnu notu sarkazma, ali reših da ne obraćam pažnju na to.  .  .  .  

Mostovi

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni,
podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte izvuče od svakog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz planinske potoke, u zatokama među stenama često vide ti bivši mostovi, leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na
oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još uvek na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju,
ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

Tako, svuda u svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove, kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveze, izmiri i spoji sve sto iskrsne pred našim duhom,
očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane preokrenutog kuka
bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu moguću liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu liniju mogućnosti: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečje igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Ivo Andrić

ako je tuga našla put do tvog srca i narušila tvoju radost,
to je znak da priprema put za sreću.
ona smjesta očisti sve druge stvari iz kuće,
kako bi ushićenje moglo doći do tebe od strane Izvora dobrote.
patnja protresa žute listove sa grana tvoga srca,
kako bi svježi listovi mogli neprestano izrastati.
ona iz korijena izvlači staro nezadovoljstvo,
kako bi nova ekstaza mogla ušetati iz Njegovog pravca.
tuga srca izvlači uvenule i vijugave korijene,
kako ni jedan ne bi ostao sakriven.
putem patnje mogu se mnoge stvari izvaditi iz srca,
kako bi Bog dao nešto bolje za uzvrat

Mevlana

...vazna je slast vjere u tebe
makar zivot i gorak bio
vazno je zadovoljstvo tvoje
makar se svako srdio
vazna je nit izmedju mene i tebe
makar izmedjum mene i svega zgariste bilo
kad je ljubav tvoja stvarna
i snazna
sve je lako i sve je drago
a sve sto je na zemlji
i tako i tako
zemlja je ......

Nije mala vestina spavati: potrebno je vec i celog dana bdeti spremajuci se za to. Fridrih Nice