Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će prije nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvijek u istoj ravni. Da je nerazumijevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumjeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

Borislav Pekić

Neko novo jutro

Ima dana kada se namučenom i otrovanom čovjeku osmjehne vedro jutro, i sve tegobe koje su ga još do maločas okruživale, crne, teške i nepomične kao planine, odjednom nestanu kao maglovita priviđenja. Sve tada biva lako, dobro i jednostavno. I da neće, čovjek mora da se raduje. Diše lako kao na visokoj planini. Zaboravlja odakle je pošao, ne pita se kuda ide. Ne želi ništa, ne boji se ničega. Javlja mu se doduše misao: kad su tolike strahote tako lako i brzo nestale, one se još lakše mogu ponovno javiti.

Ali ništa ne može u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti čovjeka, isto kao što ga u mračnim časovima sve tako lako smućuje i „do smrti“ rastužuje. Ništa!

Može biti da je duh što nas muči sličan rafinovanom krvniku, tj. kad počnemo da gubimo svijest, on prestane sa mučenjem, poliva nas hladnom vodom i doziva k svijesti, kako bi mogao da nas, svjesne, ponovno muči. Možda je to smisao ovakvih jutara. Pa sve i da je tako, ništa ne može da me spriječi da u ovim trenucima dišem strasno i slobodno, kao pored studenih izvora, na vazdušnim visinama.

Ivo Andrić ‘Znakovi pored puta’

“There are worse things
than being alone
but it often takes
decades to realize this
and most often when you do
it's too late
and there's nothing worse
than too late...”
     ― Charles Bukowski

Pubertet

U moje vreme, dok još nije bio pronađen pubertet, nismo ni znali da smo u kriznim godinama. Stiskali smo prstima prištiće po licu i mazali kosu brilijantinom.
Fotografije golih dama bile su prava retkost i mogle su se videti jedino u knjizi doktora Aleksandra Kostića Polni život, u kojoj su jedan bezlični muškarac i jedna razbludna gospođa isprobavali čudne gimnastičke poze, potpuno ravnodušnih lica.

U moje vreme, seks je bio čista propaganda, mada smo svi pomalo lagali kako već posedujemo neka iskustva. Ko je već spavao sa nekom devojkom, bio je najslavnija ličnost u čitavoj gimnaziji. Možda smo se i osećali pomalo neobično, ali niko nije smeo da prizna da je u pubertetu, a još manje su to primećivali naši roditelji, kojima je bilo glavno da smo siti i obuveni. U moje vreme, dakle, pubertet još nije bio pronađen.

Na jednog mog prijatelja, Dalmatinca, vikao je otac:
“Ćaća, ne moj vikat’ na mene! Ja san u pubertetu…!
“Budi di oćeš – odgovorio je otac – samo da si mi do deset uri doma!”
Danas dečaci i devojčice izlaze iz kuća u to vreme.

Da me pitate kako sam preživeo pubertet i ostao zdrav i čitav, zaista vam ne bih umeo objasniti. Danas je lako biti u pubertetu. Prema deci u tom prelaznom periodu ponašamo se na naučnoj bazi, kao prema malim pacijentima. Svi se brinu da im ne ostanu traume. Psssst! On je u pubertetu! Još malo i dečacima će se na lekarski recept dodeljivati prve ženske, a tom svečanom činu verovatno će prisustvovati oba roditelja i dežurni psiholog. Pa opet, nikad više gej populacije.

U moje vreme, dok još nije bio pronađen klimakterijum, žene u izvesnim godinama mislile su da ih glava boli zbog premorenosti. Jesu li naše bake iznenada menjale frizuru i navlačile prozirne spavačice da ponovo privuku svoga muža, koji je počeo da zapostavlja bračne dužnosti? Danas, kad svako broji orgazme, pitam se da li je ikada moj deda pitao moju baku da li joj je bilo lepo?
“Je li ti bilo lepo?”
Gospode!

Da su uopšte odlazili na letovanje, da li bi baba i deda išli odvojeno, radi osveženja braka, kako to danas novine savetuju? Ko zna, možda bi im brak u tom slučaju bio mnogo skladniji i trajao znatno duže, a ne samo pedeset i šest godina?

U moje vreme, dok reč seks nije bila pronađena, ljudi su se voleli potpuno diletantski. Nije bilo nikoga da im pokaže erogene zone, niti da im odredi bioritam.

Dobri smo i ovakvi kakvi smo, kako smo amaterski dolazili na svet!

U moje vreme, ko je imao kupatilo, svađao se u kupatilu – ko nije, nije se ni svađao! Ćutao je i trpeo!

U moje vreme, nikome nije padalo na pamet da ima pritisak. Pitam se da li su ga ljudi, u moje vreme, uopšte imali, ili je pronađen tek kasnije.

I kako smo, uopšte, živeli u moje vreme a da ništa nismo znali o kretanju anticiklona nad severozapadnom Evropom, niti o vlažnosti vazduha, brzini vetra, vodostaju na rekama i temperaturi, da ne govorim o izgledima za naredni vikend?

Mada volim svoje vreme, nikada se ne bih vratio u njega. Danas se mnogo lakše živi. Ali umire se isto tako teško kao i u moje vreme.

Momo Kapor

"Samo oni koji se plaše da zauzmu neki stav u životu prihvataju na sebe ulogu dobre duše.Uvek je neuporedivo lakše verovati u sopstvenu dobrotu,nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava.Sigurno je lakše otrpeti uvredu ne uzvrativši je,nego smognuti hrabrosti i upustiti se u borbu sa jačim od sebe;uvek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio,a onda tek noću,u samoći,dok naš sustanar ili supružnik spava,oplakivati,u potaji ,svoj kukavičluk."
Đavo i gospođica Prim, Paulo Koeljo.

Ти ниси сишао с крста кад су ти викали, ругајући се и изазивајући те: „Сиђи с крста, па ћемо поверовати да си то ти!“ Ниси сишао стога што ниси желео да чудом заробиш човека, жудео си за слободном вером, а не за чудом. Жудео си за слободном љубављу, а не за ропским усхићењима заробљеника пред силом која га је једном заувек ужаснула. Па и ту си судио о људима исувише високо, јер наравно, они су робови, иако су створени као бунтовници... Кунем ти се, човек је створен слабији и нижи него што си ти о њему мислио! Може ли он извршити оно што и ти? Поштујући га толико, тиме као да си престао да са њим саосећаш, јер си исувише много од њега захтевао...Да си га мање поштовао, ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и љубави, јер би његов терет био лакши...Исправили смо подвиг твог, и заасновали смо га на ЧУДУ, ТАЈНИ и АУТОРИТЕТУ....И зар ћу ја сакрити од тебе тајну нашу? Можда баш хоћеш да је чујеш из мојих уста, онда чуј : ми нисмо с ТОБОМ, него с ЊИМ, то је наша тајна!

Фјодор Достојевски
„ Браћа Карамазов“