Ne mozete zamisliti kakva tuga i srdzba
obuzimaju dusu kada veliku ideju,
koju odavno postujete kao svetinju,
dohvate nevesti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami.
I najedanput je nadjete na trznici starezi,
u prljavstini,
naopako namestenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igracku kod nerazumnog
deteta, i ne mozete je vise prepoznati....

Dostojevski

Јер, као што рече Марио Пузо – све је лично.

Сваки метак, бомба, граната и ракета, које су на ову земљу испалили Аустроугари, нацисти, Енглези, натовци и њихови балкански сателити.

Свако искасапљено дете, жена, мушкарац у Јасеновцу и Јадовну, или гурнути у јаме широм Лике, Далмације, Босне и Херцеговине.

Свако прећутано ‘‘савезничко’‘ бомбардовање Београда и других српских градова током Другог светског рата, као и свака ‘‘савезничка’‘ издаја – од Черчилове па надаље.

Сваки ‘‘реакционарни елемент’‘ ликвидиран од Титових ознаша у Кочевском рогу, на Пасјем гробљу и другим знаним и незнаним стратиштима, с благословом Енглеза и других ‘‘Савезника’‘.

Свако прекрајање српског етничког простора почев од санстефанског, преко авнојевског и оног из 1974, до дејтонског и кумановског.

Свака Кравица, Милићи, Братунац, Пакрачка Пољана, Медачки Џеп, ‘‘Олуја’‘ и ‘‘Бљесак’‘.

Сваки педаљ српске земље који су отели Хрвати, муслимани и Шиптари, и који се тек спремају да отму, као и свака сиененовска, бибисијевска, дојчевелеовска или холивудска лаж о Србима која им је то омогућила.

Свако народно или државно добро отето путем намештених тендера и пљачкашке приватизације, свака српска глава послата у Хашки трибунал, свака Кацинова, Чанкова, Зукорлићева, Инцкова, Брамерцова, Кандићкина измишљотина, подлост и провокација, свако преиначавање српске историје и баштине, свака геј-парада, сваки извађени орган, свака извињаторска ‘‘резолуција’‘ или ‘‘декларација’‘ потписана у наше име, а против наше воље.

Много их је међу нама који то зову ‘‘историјском неминовношћу’‘, ‘‘глобалним процесима’‘, ‘‘односом снага у свету’‘ или неким сличним академским еуфемизмом.

Нека причају шта хоће ако нису досадили самима себи.

Али, све то ‘‘паклено је лично’‘.

И нема мира са великим и малим душманима док се све горе побројано и много више од тога до краја не искупи.

А то је нешто на чему, душе своје ради, морамо истрајавати, без обзира да ли ћемо у томе икада успети.

Neobičan mladić. Biće divan čovjek ako ne uspije u onome što želi, strašan ako uspije. Bio bi ponosan na svoju čistu misao i poslije, kad bi već odavno bila uprljana. Sad je protiv nasilja, zavešće ga u ime slobode. Sad je za slobodu, ugušiće je u ime vlasti. Boriće se surovo za svoje uvjerenje, smatrajući da je plemenito, ne znajući da je postalo neljudsko. Biće najljući neprijatelj protiv sebe bivšeg, i čuvaće, kao hamajliju, ogrubjelu sliku svoga nekadašnjeg zanosa. A ako ne uspije, kao i toliki drugi, ako mu sadašnji bivši zanesenjaci presijeku put, njegovo stradanje će učiniti više nego pobjeda. Sačuvaće se u ljudima dirljiva uspomena na žrtvu i na misao koja nije postala stvarnost. I začudo, to je najljepše od svega što čovjek može da učini: da pokuša i da ne uspije.

Ostaje tako da živi želja i vjera da će jednom doći sanjani raj, a s tom željom lakše se živi. Ako proroci razočaraju, snovi tamne. Proroci treba da umru prije nego što išta ostvare. Dovoljno je to što su još jednom razgorjeli staru nadu. Zašto da je gase djelom koje razočarava. Možda treba da prođe neko drugo vrijeme, da se u dušama nakupi dosta te neokaljane ljepote, pa da ljudi, očišćeni, ostvare prastari san.

Meša Selimović – Tvrđava

Vidiš?
Godine nas obrade različito…
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?
Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred
Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno
brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam
bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na “sedamsto devetnaest”, uglavnom, bio sam tačno naspram “Carigrada”, niz Bulevar je
kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal…
Ako zazvoni i treći put, prekidam…
- Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene…
- Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
- Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,
mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagano vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli
odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka.
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur
praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene,
pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oči se prepune do vrha…
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po čitavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

Đorđe Balašević ‘Jedan od onih života’

Isplovim, ujutru,
iz snova: sami sretni anđeo!

Blista duša, žarom žari tijelo.

Uveče legnem: svinja doslovna.

Šta sam to činio između?

S ljudima se družio,
ljudska prebiro govna.

Abdulah Sidran

Kad nas šutne jedna noga, zaboravimo da postoji još na hiljade drugih nogu koje bi bile presrećne da se bolje upoznamo. Šteta je što neki previše dugo razmišljaju o nozi koja ih je šutnula i ne vide ostale...

"Seti se svih onih decenija u kojima ljudi nisu mogli ništa učiniti, kad nisu mogli čak ni pljunuti u lice, u njušku onima koji su ih ubijali. Milioni njih su nestali snivajući o osveti, na bilo koji način, na patnje na koje su bili osuđeni. A ti koji imaš mogućnosti da zavičeš istinu čitavome svetu, koji imaš prijatelje na koje možeš računati, koji imaš vremena, šta činiš? A pogledi puni pitanja i prebacivanja miliona mrtvih očiju biće oganj u tvojoj duši."

Vladimir Bukovski, "Moj život disidenta".

Ljudi koji ti zivot okrenu naopacke

Duboko vjerujem da samo jednom u svom životu nađeš ljude koji su u stanju da cijeli tvoj svijet okrene naopačke. Reći ćeš im stvari koje nikad nisi podijelio ni sa jednom dušom i oni će upiti sve što kažeš i zapravo poželjeti da čuju još toga. Dijelićete nade u budućnost, snove koji se nikad neće ostvariti, ciljeve koji se nikad nisu ostvarili i brojna razočarenja kojima će vas život počastiti. Ne možeš izdržati da im kažeš kad se nešto divno desi, jer znaš da će s tobom podijeliti tvoje uzbuđenje. Nije ih sramota da plaču s tobom kada si povrijeđen ili da se smiju s tobom kada praviš budalu od sebe. Oni nikad ne povrijede tvoja osjećanja niti se zbog njih osjećaš manje vrijednim, već te podižu i pokazuju ti stvari o tebi koje te čine posebnim pa i čak lijepim. Kada su oni u blizini nema nikad pritiska, zavisti ili takmičenja, već samo tiha smirenost. Možeš biti ono što jesi i ne brinuti o tome šta će oni misliti o tebi jer te vole zbog onoga što jesi. Stvari koje izgledaju beznačajno većini ljudi kao što je porukica, pjesma ili šetnja postaju neprocjenjivo bogatstvo koje se čuvaju u srcima na sigurnom do kraja vijeka. Sjećanja o tvom djetinjstvu se vraćaju i osjećaš da su tako jasna da ti se čini kako ste ponovo mladi. Boje izgledaju svjetlije i sjajnije. Iako nije bio česta pojava ili ga uopšte nije bilo, smijeh postaje kao dio svakodnevnog života. Jedan ili dva telefonska poziva tokom dana pomažu ti da preguraš radni dan i uvijek ti vrate osmijeh na lice. U njihovom prisustvu ne osjećaš potrebu za neprekidnom pričom, već se osjećaš zadovoljnim što su u blizini. Stvari koje te nikad prije nisu zanimale postaju fascinantne jer znaš da su toliko važne toj osobi koja vam je posebna. Misliš o toj osobi u svakoj prilici i u svemu što radiš. Prisjećaš ih se uz proste stvari kao što su blijedo plavo nebo, nježan vjetar pa čak i olujni oblak na obzoru. Otvaraš svoje srce iako znaš da jednog dana može biti slomljeno i u otvaranju srca doživljavaš ljubav i zadovoljstvo koje nikad nisi mislio  da je moguće. Uviđaš da je ranjivost jedini način da svom srcu omogućiš da osjeti pravi pritisak koji je toliko stvaran da te plaši. Pronaziš snagu u spoznaji da imaš pravog prijatelja i vjerovatno srodnu dušu koja će ti ostati vjerna do kraja. Život ti izgleda potpuno drugačiji, uzbudljiv i vrijedan življenja. Tvoja jedina nada i sigurnost je u uvjerenje da su oni dio tvog života.

Bob Marli