"Ti si udata za mene."
"Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se vencas sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znas. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svacije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u sta sam verovala i do cega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila vazna. Ljubav je bila najveca stvar na svetu,zar ne? Samo smo mi znali sta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj zivot. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetic. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laz vise. Ljubav, to su pilule da se izvucem, jer si se ti bojao bebe.Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobacaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglusujuci tusevi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvijek zavrsava iza vrata kupatila. Mirise na lizol.Do djavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrecis, pa onda zaspis otvorenih usta, dok ja lezim budna cele noci bojeci se da se molim bogu, jer znam da na to nemam vise prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naucio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pisce."
"Ti, mala droljo."

Imati i nemati,Ernest Hemingvej

Život liči na razgranato drvo mogućnosti, puteve koje čovjek može da izabere, ali to je samo ideja. Znam dobro da drveće ne raste na nebu, kao što se kaže, i da ne možemo da se krećemo u jednom pravcu, a da se pri tome ne odsječemo od svih ostalih grana.

Narod u najvećim uzbunama najmanje zna šta hoće. Kako smo nemoćni prema ljudskoj gluposti i sebičnosti kad one uzmu na se dirljiv i uzvišeni oblik.

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se mjeriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bijela hartija na kojoj se sve bilježi i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice.

Ivo Andrić

Jesi l' cuo da ce sutra padati dinari s neba?
- Nisam.
A je l' verujes da ima tica sto donosi kolace?
- Ne verujem.
Jesi l' cuo da ima negde gde je stalno leto?
- Nisam.
A jel' verujes da u radiju zive mali ljudi?
- Ne verujem.

Pa mars onda iz naseg sokaka kad ne umes da sanjas.
Da te pokrljam na pola, kao lebac!
Eto!

Mika Antic

Tokom jednog od nasih sledecih susreta, Vladimir Maksimovic me je upitao da li mi kao coveku i gradjaninu u svetu u kome zivim nedostaje pristojnosti. Dobra rec, pomislio je pisac u meni. Jedna od onih koje izgovarate svakog dana, ali kada obratite paznju na melodijski poredak slogova koji grade rec pristojnost, osetite prijatan dasak hladnoce koji vam se spusta niz  kicmeni stub. Maksimovic me je, naravno, i dalje vrbovao i, samim tim, vabio odgovore koji ce provrditi potrebu za mojim clanstvom u Paladijumu .

Medjutim, kada sam nesto kasnije razmisljao o nasem razgovoru, shvatio sam da se, kao u dobro skrojenoj pesmi, mnogi problemi koji su tistali moje socijalno bice, moj homo politicus, mogu podvesti upravo pod kategoriju nedostataka pristojnosti u svetu u ciji sam bio deo. Koliko je meni i meni slicnima, zatecenim u ovom civilizacijskom trenutku, nedostajala pristojnost u svetu koji nas okruzuje?!

U civilizacijskom smislu, za mene su oduvek bilie nepristojne ponude lazne, plasticne hrane fast foodova; kao sustu nepristojnost dozivljavao sam formiranje potrosackog drustva u dravicama koje su se jedva iscupale od gladi; za mene je, na primer, bilo nepristojno proglasavanje DJ-a (pustaca tudje muzike) za neprikosnovnenog umetnika; osecao sam da je bilo nepristojno objaviti na naslovnoj strani fotografije clanova porodice stradale u saobracajnoj nesreci kako leze raspolucenih lobanja na krvavom asfaltu (i kasnije se braniti argumentom da ste to ucinili samo radi tiraza, nista zlo niste mislili); koliko je samo bilo nepristojno promovisati samacki zivot i boriti se protiv institucije braka zamenjujuci je neobaveznim seksom; koliko je nepristojno bilo pod obladnom demokratije dozvoliti sacici da nerpestano kroji kapu za glave vecine...

Da, bio je u pravu. Nedostajala mi je pristojnost u svetu koji me je okruzivao. Ta druga vrsta pristojnosti, kucnog vaspitanja, oduvek mi je bila bliska kao model na koji se moglo ugledati. Kada sam prvi put video zenu kojom cu se ozeniti, pomislio sam kako je lepa na jedan pristojan, aristokratski nacin. Ne zato sto je "aristokratsko" sinonim za pristojnost (kao i sve na svetu, i ta kategorija je kvarljiva), vec zato sto je moja buduca supruga kroz prostor nosila oreol pristojnosti. Usne te devojke bile su suzdrzane u pokazivanju emocija a istovremeno dovoljno culne, njene su oci bile prodorne ali u suprotnom pravcu od ocekivanog - kao da su bile duboko zagledane u sebe. Odjednom, jednog dana je preda mnom stajalo stvorenej koje na sebi nije imalo nista vulgarno, nista preterano. Preterana nije bila cak ni njena suzdrzljivost. Bila je to osoba koju sam mogao da zamislim u zagrljaju, u krevetu, u suzama ili u smehu a da nicega vulgarnog i preteranog ne bude u tome.

Da, odgovori sam vodji Argonauta, pristojnost mi je nedostajala i da - cinilo mi se u tom trenutku - mozda sam i imao potrebu da se borim za pristojnost. Da se borim za njen povratak u svet u kome ce odrasti moje dete.


Miomir Petrovic - "Bakarni bubnjevi" 

Ову песму треба читати сасвим полако. Мало накривити главу, склопити очи и размишљати о песку пустиње који се таласа и просипа, а ипак има своју повезаност и сигурност, јер нико га није ухватио да жури.

Наиђу ветрови, и он их утиша својом тежином. Пролази време и он га надживи и затрпа. Појаве се цивилизације и он им поравнатрагове. Ето зашто се ова песма чита сасвим полако, са главом међу шакама, док се гледа у огромни глуви простор око себе и размишља о стварима које нас чине јаким и дуговечним.

Само онај ко није ухваћен да жури, може се узвисити над почетком и крајем и постати владар једног предела, војсковођа једног сна, истраживач једне лепоте или ружноће ствари. Други остају непокретни, побеђени и поданици.

Imao sam sat koji je savrseno radio,osim kada bi velika sustigla malu da se poklope. U tom trenu on bi takvu minutu preskocio.I mala bi opet se vukla za velikom dok je ova skakutala od broja do broja.Lupali su,popravljali,nema sta nisu radili od njega,od sata kojeg sam volio i jedino njega nosio.Na kraju rekose ovdje nema popravke.Jedino pustiti veliku da se umori,te sred svoje iscrpeljenosti svati kako od sudbine ne moze pobjeci...
Zatim suluda ideja...sta ako mala prestane polako okretati,prestane cekati?
Tada bi velika bila izgubljena u vremenu,i bez smisla vrtila nikome.

"Sjeo sam na klupu i drzeci knjigu u krilu, gladeci prstima glatki safijan, gledao mjesecinom umrtvljenu rijeku, slusao kako otkucava vrijeme na sahat-kuli, i cudno stisan, zelio da zaplacem. Od dalekog djetinjeg Bajrama sto se vec izgubio u pamcenju, ovo je prvi put da mi je neko donio dar, prvi put da je neko mislio na mene. Zapamtio je moju rijec, i sjetio se negdje u dalekoj zemlji.

Osjecanje je sasvim neobicno: kao da je svjeze suncano jutro, kao da sam se s dalekog puta vratio kuci, kao da me obasjala bezrazlozna a jaka radost, kao da je tmine nestalo. Otkucala je i ponoc, javljale su se nocobdije, kao nocne ptice, vrijeme je prolazilo, a ja sam sjedio zacudjen. Zbog Abul Faradzove knjige i zbog cetiri zlatne ptice. Vidio ih je na beznoj marami, to je jedino sto mi je ostalo iz nase kuce, otac mi je donio tvrde gurabije u seljackom peskiru, davno, i maramu, ljepsu, preko grubog cetena. I to je zapamtio.

Tesko je vjerovati, ali je istina: bio sam duboko ganut. Zato sto me se jedan covjek sjetio. Ni zbog cega, ni zbog kakve koristi, iz cista srca, ili iz sale, mozda. Tako se, eto, kupuje paznjom i stari okorjeli dervis koji je mislio da je savladao sitne slabosti u sebi. A one, izgleda, ne umiru tako lako. I nisu ni sitne..."

Veni, vidi, vici - Cezar