Prtljag pokleknu. Rinsvind podje dalje. Posto je presao nekoliko metara, zastade i oslusnu. Nije bilo nikakvog zvuka. Kada se okrenuo, Prtljag je bio tamo gde ga je ostavio. Izgledao je nekako scucureno. Rinsvind promisli na trenutak. 'Ajde dobro' rece. 'Dolazi!.
Okrenuo se i uputio ka Univerzitetu. Posle nekoliko minuta, Prtljag kao da je doneo odluku. Ponovo je protegnuo nozice i zatrupkao za njim. Nije izgledalo kao da mu je ostalo puno izbora. Isli su kejom, pa u grad, dve
tackice u iscezavajucem krajoliku, koji je, kako se perspektiva sirila, obuhvatio i sicusni brod na pocetku putovanja preko sirokog zelenog mora, koje je bilo tek deo blistavog kruznog okeana, na oblacima prosaranom Disku, na ledjima cetiri dzinovska slona koji su stajali na oklopu ogromne kornjace. Koja ubrzo postade odsjaj medju zvezdama, i isceznu.
Teri Pracet - Svetlost Cudesnog

"Prava sreca za coveka je kad voli ono sto na sta je primoran" Oldus Haksli

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.
Predraduse prestavljaju povlacenje, nacin da se izbegne stvarnost.

Salomon Rudzi - Tlo pod njenim nogama

"Kao što svako može da vam kaže, nisam baš dobar čovek. Ne znam pravu reč. Oduvek sam se divio lupežima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim i propale žene, pijane kurve što psuju, zarozanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sam klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo..."

Čarls Bukovski

- Sta smo to onda mi? Lude? Nesrecnici?
- Najzamrseniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu salu kao s nama. Do juce smo bili ono sto danas zelimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nesto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne mozemo vise nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaceni. Kao rukavac sto ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema vise toka ni usca, suvise malen da bude jezero, suvise velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjecanjem stida zbog porijekla i krivice zbog otpadnistva, necemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadrzavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rjesenja. Preziru nas i braca i dosljaci, a mi se branimo ponosom i mrznjom. Htjeli smo da se sacuvamo, a tako smo se izgubili da vise ne znamo ni sta smo. Nesreca je sto smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i necemo iz nje. A sve se placa, pa i ova ljubav. Zar smo mi slucajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznjezeni i tvrdi, veseli i tuzni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe! Zar se slucajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodredjenosti? Zar bez razloga pustamo da zivot prelazi preko nas, zar se bez razloga unistavamo, ali isto tako sigurno? A zasto to cinimo? Zato sto nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znaci da smo posteni. A kad smo posteni, svaka cast nasoj ludosti!

M. Selimovic

"Podigao sam se. Pat je izlazila iz vode. Išla je baš u visini sunca i širok sjaj se slivao s njenih ramena. Toliko je bila obasjana svetlošču da je izgledala skoro tamna. Penjući se uz žal,svakim korakom je sve više ulazila u žarki sjaj,i najzad je sunce poznog popodneva stajalo iza njene glave kao oreol.
Skočio sam. Široko plavo nebo,bezbrojne brazde bele morske pene, i lepa,vitka prilika preda mnom,cela ta slika izgledala je nestvarna,zalutala iz nekog drugog sveta. Učinilo mi se kao da sam ja sam na svetu,a iz vode mi prilazi prva žena . Za časak sam osetio duboku,tihu moć lepote ,osetio sam da je jača od one krvave prošlosti i da treba da bude jača,jer bi se inače svet survao,a ja bih se ugušio u njegovim užasnim zabludama. Osetio sam još više:osetio sam da sam tu,da je Pat tu,da volim,da sam izišao iz onog užasa,da imam oči,ruke,misli,vrelu krv...i da je sve to neshvatljivo čudo"...

Erih Marija Remark ~ Tri ratna druga

"Na samom početku mog odrastanja, mnogo problema i komplikacija gledalo se olako, jer su veliki problemi postajali uobičajeni, a za koje se uvek nalazilo rešenje. Sudbina je negde bila upisana i vreme je počelo da teče, za mene malog dečaka, na krajnje neverovatan način... Pokušaću da Vam dočaram neke od događaja iz burnog i nesvakidašnjeg života, kako bih ostavio trag, u vremenu, mojih uspomena. Svi oni koji imaju šta da kažu na moj račun moćiće da se uvere ili razuvere u ono ko sam i kakv sam u biti. Ako je moguće da Vas uvedem i izvedem na peron života gde jedan jedini voz nema red vožnje, a prolazi kroz pakao i raj i većinu svojih putnika ostavi na stanicama patnje, muke, ponora, smrti... A retke vrati nazad pružajući im šansu da se na taj peron više nikada ne vrate."

Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet; i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz toga plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet.

Putevi su nam bili različiti.

Ono ja što je poniklo iz moga prvoga plača prošlo je kroz život zalivajući se suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama. Ono je saosećalo svačiji jad, bolela ga je svačija nevolja, tištala ga je svačija beda. Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se nad tuđim grobovima.

Ono ja što je niklo iz trenutka moje zbilje pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod brigom. Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi: njega je mučilo što se zemlja drugače ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke. Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život pregibajući se pod teretom briga.

Ono ja što je niklo iz prvoga moga osmeha prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše. Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često manje duše od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska često puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi, jer pravda je često puta teža ljudima od nepravde. Ono se smejalo istini kao i zabludi, jer istina je često puta nepostojanija od zablude. Ono se smejalo ljubavi kao i mržnji, jer ljubav je često puta sebičnija od mržnje. Ono se smejalo tuzi kao i radosti, jer tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad. Ono se smejalo sreći kao i nesreći, jer sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granica, dok neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svačemu, smejalo se, smejalo, smejalo . . .

A kad je prošlo šest punih decenija — vele to je prosečan čovečji vek — sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.

Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:

— Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!

— A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?

— Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.

— A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?

- Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.

Uze reč zatim onaj što je plakao:

— Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!

— A jesi li bar iskupio ljudske bolove?

— Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.

— A jesi li bar poznao i video život taj?

— Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.

Uze reč i onaj treći, što se smejao:

— Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!

Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.