Imam 16 godina i danas sam u dahu napisao ovu kratku pricu, pa me zanimaju vasi komentari i kritike, posto ne moze da se okaci .doc fajl kopiracu pricicu kao tekst ovde 

                                                                       STARI SAT

    Ponoc je. Marka je iz dubokog sna probudilo glasno kucanje starog sata „Tik-Tak, Tik-Tak, Tik-Tak“.   Ustao je iz kreveta pazeci da ne probudi svoju zenu i iskrao se do dnevne sobe.  Sama dnevna soba je o Marku i njegovoj zeni govorila kao o dobro situiranom bracnom paru od 60ak godina. Na zidovima su se nalazile skupe slike, koje je Marko strasno sakupljao. Namestaj je bio po poslednjoj modi i prilicno skup,  veliki televizor, nekoliko boca najskupljih pica… Samo taj stari sat, kao da mu nije bilo mesto tu. Bio je to veliki, zidni, drvani sat, sasvim obican za svakoga sem za Marka. On je uzeo  casu i u nju sipao viski iz jedne od boca, zatim seo u fotelju I poceo da posmatra taj stari sat. Sat je kucao sasvim tiho, a opet jako uznemirujucim zvukom.  Zapravo taj zvuk je bio svima sasvim prijatan svima sem Marku. Jedva je mogao da sedi u blizini tog prokletog sata. Koliko god ga mrzeo Marko ipak nije mogao da odnese taj sat van svoje kuce, uvek ga je neka cudna dila drzala uz njega. Mozda upravo to sto je pored sata imao sasvim jasna secanja i sve uspomene su se vracale gotovo istim zarom kao kada su se dogodile, a Marko je od malih nogu pa do starih dana ziveo srecno po svim merilima, skoro svim. Secao se svih lepih uspomena vencanja za ljubav svog zivota, useljenja u veliku kucu, rodjenja dvojice sinova... Ali stari sat je sve to vreme stajao tu i sto je trenutak bio prijatniji to je njegovo kucanje za Marka bilo neprijatnije i kao da je imalo mogucnost da na neki nacin umanji ili potpuno unisti srecu izazvanu svim tim dogadjajima. Marko je bio poput nekog generala koji je u zivotu dobijao sve bitke, sem te jedne protiv starog sata koju je gubio iz trenutka u trenutak. Iz nekog neobjasnjivog razloga Marko se poceo secati jednog dogadjaja iz detinjstva, slike i osecaj je bio skoro potpuno isti kao kada ga je prozivljavao. Bilo mu je samo 10 godina i on je sedeo u fotelji i crtkao, jako je voleo crtanje u to vreme. Nakon sto mu je nestalo inspiracije za crtanje Marko se zagledao u stari sat i poceo da ga crtati. Uzivao je u tome, tada koliko se secao kucanje mu nije uopste smetalo. Medjutim dok je Marko crtao sat u sobu je uletela njegova majka i vec sa vrata povikala.
-Tu si! Trazim te po celoj kuci. Dosla ti je profesorica matematike treba da imas cas.
-Ali mama, mogu li molim te da zavrsim ovaj crtez?
-Ne, Marko imaces za crtanje vremena kasnije, profesorica te ceka.
Da li je imao vremena? Prisecao se kasnije da nikada nije uspeo da zavrsi tu sliku, uvek je nesto bilo prece i zanimljivije, ali sada u sred noci kada ne moze da spava da li bi, mozda, sada mogao da je zavrsi? Sto da ne pomisli i uze pepir olovku i poce da crta taj stari sat. Retko sta u zivotu je ovako strasno radio, to crtanje mu je predstavljalo ogormno zadovoljstvo, svaki pokret olovkom je prijao. Dok je crtao Marko kao da nista drugo nije ni video ni cuo, cak ni to kucanje staroga sata je skoro zanemelo. I konacno posle 20ak minuta crtanja Marko je pred sobom na papiru imao potpuno verno i lepo nacrtan svoj sat. U momentu kada je povukao poslednji potez olovkom sat na zidu je stao.  Nemoguce, pomisli Marko skoro 70 godina je radio savrseno. Samo je buljio u njega jos nekoliko sekundi u neverici a onda se njegovo lice ozarilo. Vristao je poput neuracunljivog coveka ili neke zivotinje: „STAO JE, STAO JE!!“ Vristanje je probudilo njegovu zenu koja je uznemireno dotrcala iz spavace sobe da vidi sta se desava. Izbezumljena i tek probudjena u cudu je gledala u Marka koji je rukom pokazivao na sat i presrecan govorio: „STAO JE, STAO JE!!“
-Marko, sta se dogadja da li s poludeo?! Sta je toliko spektakularno u tome sto je stari sat stao?
Kao da je nije ni cuo Marko je nastavio da ozareno gleda u sat. Jos jednom je viknuo: „STAO JE, ON VISE NE RADI!“ A onda se njegovo krupno telo stropostalo na zemlju. Zena mu je izbezumljeno pritrcala, kada ga je dodirnula bio je poprilicno hladan, kao da je vec nekoliko minuta mrtav.

sjedi ...5...

Svidja mi se ideja. Dobro bi bilo da je malo oduzis. Pricu.

Zanimljiva ideja...

nije loše, viski je doduše pomalo kliše, ali je priča dobra...

Bravo 

Fino, fino.........

Ja mislio sad ce zenu da krene da crta

У пола 3 си зашо на Књижевност... аман бре човече

Ti kad si vid'o vanyo, pa gledas jednom koji je forum, pa drugi put, pa treci, pa sines sakom monitor, kanda nesto nije u redu sa led diodama majkuimjebem lazovsku

To ja nocu krisom da niko ne vidi

Nije loše, fino pišeš ali glede stila- drži se kratkih priča- Jer ako budeš ovako pisao knjigu, bojim se da to neće držati pretjerano pažnju čitalaca. Sve u svemu, pohvalno 

Lepo napisano, ali ne bas  objasnjeno. Lepa prica koja bi zasluzila peticu da je malo bolje i opsirnije opisana sa sporijim prelaskom na konkretnu stvar.

Ne bi ni trebalo da objasnjava ali jeste, poenta je suvise naglo i kruto prezentovana.

Sviđa mi se to što si napisao, puno misterije, podseća na zbirku pričica od Agate Kristi "Servis za čaj Arlekin", ako nisi pročitao, preporučujem ti, samo dve pričice ili možda tri su na njen fazon detektivske, ostale su slične ovoj.

Jedino što mi se ne sviđa je ime lika, mogao si nešto neobičnije. (Izvini marko284  )


 

---

Autora nema već mesecima na forumu. 

Pozdrav ljudi, hvala na lepim komentarima, evo o5 mi je bilo dosadno pa sam ponovo pisao nadam se da ce vam se svideti i ovo, meni licno je bolje, takodje prihvatam ideje za naslov, sto se tice servisa za caj Arlekin procitao i jako mi se svidja 

Godina 1941. Nemacka okupacija je pre koji dan zavladala i Jugoslavijom. Aleksandaru je tek dvadeset i pet godina. Tako mlad je imao zivot kojim je bio zadovoljan. On se svodio na svecane izlozbe, druzenje sa najuglednijim ljudima, luksuz, mnogo novca i sto je najvaznije njegovu strast slikanje.  Bio je u stanju da slika satima ili danima bez prestanka. Dok je slikao kao da se odvajao iz ovoga sveta i uzdizao se nekim neobicnim krilima u nebeske visine. Definitivno vise nije bio na zemlji dok je slikao. Aleksandrovi radovi su bili izuzetno cenjeni u visokim krugovima u tadasnjoj Jugoslaviji. Njegove slike bile su samim tim i skupe i on je od svoje strasti mogao da ziviti na izuzetno visokoj nozi.                                                                  Sada kada je Nemacka okupacija dosla u njegovu zemlju, sve je to palo u vodu. Sav taj visoki polozaj i taj novac vise nisu postojali. Medjutim to Aleksandra skoro uopste nije doticalo, sve dok je mogao da uziva slikajuci. Tih dana je provodio skoro svo svoje vreme zavrsavajuci jedanu zanimljivu sliku, samo je na radiju i mogao da nacuje te price o nemackoj okupaciji, medjutim to skoro da ga uopste nije ometalo u slikanju ovog remek dela. I konacno posle sati i dana mucenja Aleksandar je ispred sebe mogao da vidi  svoje delo, delo u koje je ostavio veliki deo duse. Na slici je stajao covek rasirenih ruku na nekoj livadi. Trcao je bez briga, bez ikakvih teskih misli. Samo covek i priroda. Predivno pomisli i sam Aleksandar za svoju sliku. Gledao ju je i bio izuzetno ponosan.                                                                                                                                      Jedva da je proslo par minuta, kako je povukao poslednji potez cetkicom, a u Aleksandrovom luksuznom stanu u centru Beograda zaculo se kucanje na vrata. Grubo i neprestano kucanje, kao da kuca neka zivotinja tek pustena sa lanca, a ne covek. Aleksandar je otisao do vrata i otvorio ih. Ispred su stajala tri coveka u policijiskim uniformama. Jedan od njih je pogledao u nekakav papir i rekao ovoj drugoj dvojici, „Ovo je neki slikar tako nesto“, a zatim je taj isti papir pokazao i Aleksandru promrmljao nesto o novoj vlasti i zajedno sa drugom dvojicom grubo odgurnuo Aleksandra i usao u njegov stan. Aleksandar je zajedno sa njima nastavio do svoje dnevne sobe. Jedan od policajaca rekao je „Sumnjam da ovde ima ista sto nas zanima, ajdemo odavde.“ No jedan od njih je insistirao. Da ipak pogledaju cega tu ima. Pretrazio je ormane, fioke, iza slika. Nigne nije nasao nista zanimljivo, a onda je njegov pogled sleteo na tek zavrsenu Aleksandrovu sliku. „Nesto mi je ruzna ova slika, koje budale kupuju ovo?! “ Gledao je jos par sekudni besno u Aleksandrovo remek delo, a onda rekao „Pocepacu ja ovo, moramo spasiti nas narod od ovakvih gluposti“. Aleksandar ga je samo gledao u neverici, adrenalin je rastao u njemu, drhtao je od ogorcenosti i straha. Policajac je uzeo sliku u ruke, ocigledno razmisljajuci kako da je najlakse unisti. Aleksandar je odmah  primetio da pored njega na stocicu stoji noz. Veliki kuhinjski noz. „Da li je stvarno vredno?“ razmisljao je. Bio je sav u znoju i van sebe od uzbudjenja. Mislis su mu letele neverovatnom brzinom. I stalno to pitanje „Da li je stvarno vredno?“
.............................................................................................................................
      Policajac uzima noz koji je stajao pored njega. Sece sliku na delove, sa pakosnim osmehom. Zaista poput zivotinje koju su do juce drzali lanci drustvenih normi, a danas moze da radi sta hoce. Moze da pokaze svoju „ljudsku“ prirodu. Moze na neki nacin da bude ponovo slobodan, ali ne slobodan onako kako su ljudi slobodni. Aleksandar je samo stajao u cosku sobe i sa nevericom posmatrao policiju kako odlazi, isfrustiran bahtoscu njegovih gostiju i jos vise svojom nemoci. Gledao je kako mu neko unistava umetnicko delo, a samim tim i deo duse pred nosom, a sve sto je mogao jeste da gleda. Danima kasnije je samo sedeo ili lezao i opijao se skupim picima koje je imao kod sebe. Kao da je ovim i ceo njegov zivot bio unisten. Trebalo mu je vremena i vremena da ovo prebrodi.                                                                                                        Vreme je prolazilo Aleksandar je skupljao sve vise snage. Ponovo je poceo da slika, njegove slike su na veliko iznenadjenje bile prihvacene cak i pod nemackom okupaciom. Ugledni ljudi su se i dalje divili njegovim delima. Dolazak nemackog rezima kao i njegov pad. Aleksandru nisu donele skoro nikakve promene u zivotu. I dalje je bio bogati i ugledni slikar, i dalje je isao po velikim svecanostima i uzivao u slikanju i svome zivotu. Ozenio se prelepom devojkom koju je ludo voleo, imali su petoro dece. Kad god ih je pogledao Aleksandar je mogao da kaze kako je bio srecan covek.                                                                                              Postojala je medjutim samo jedna stvar koja ga je po malo mucila, naizgled sitnica na koju Aleksandar skoro da nije ni obracao paznju. Sve njegove slike bez izuzetka su se prodavale za veliki novac i bile izrazito cenjene, sve sem jedne. Ta jadna slika bila je ponovno , po secanju, slikada ona ista slika koju je policajac unistio. Bila je potpuno identicna orginalu, no cudno, ali ni Aleksandar kao ni bilo ko drugi je nije smatrao vrednom bilo cega. Ona je na zalost zavrsila u Aleksandrovom podrumu, zajedno sa starim stvarima, zaboravljena.                                                                                                                                                                                       Vreme je prolazilo Aleksandrov sat je odbrojavao poslednje minute. Doziveo je duboku starost, vec je zasao u devedesete. Deca su mu se razsila po svetu imao je mnogo unucadi. Srecan covek rekli bi sa strane. I zaista, Aleksandar nikada do sada kod sebe nije video istinsku tugu, skoro sve u zivotu mu je islo glatko. Ali sada se sreo sa nepobedivim neprijateljem-vremenom. Tek sada je prvi put poceo ozbiljno da razmislja o smrti. Tek sada je shvatio da je i kada se smejao i bio najsrecniji u zivotu gubio bitku.                                                  Bio je to dan kao i svaki drugi za skoro svakoga sem za Aleksandra. Aleksandar se probudio u svojoj bogatoj kuci i pored svoje zene koju je uvek voleo u oznojan.  Trgnuo se sto je probudilo njegovu zenu. Pitala ga je o cemu se radi, a on joj je odgovorio samo da je lose sanjao. Ustao je iz kreveta, pogledao na sat, koji je otkucavao sitne sate. Zapalio je cigaru, uzeo skupoceno pice iz svoje bogate kolekcije i poceo da razmislja. Sedeo je tako sam u noci za stolom u svojoj raskosnoj dnevnoj sobi. Sve te stvari, svo to bogatstvo izgledali su mu potpuno bezvredno. Nesto za sta je u mladosti bio spreman sve da da i da radi ono sto mozda i ne zeli, satima i danima, sada je za njega bio samo jos jedan predmet, jos jedan bezvredni materijalni predmet. Posle kratkog razmisljanja samo se trgao, lagano ustao od stola, uzeo baterijsku lampu i sisao u svoj veliki podrum. Nije mu trebalo dugo, iz prve je nasao svoju prvu repliku slike coveka na poljani. Uzeo je sliku, i vratio se nazad u svoju dnevnu sobu. Na sred sobe stajao je veliki zidni i izuzetno skupi televizor. Kao da je cela soba bila okrenuta ka njemu i kao da je on bio centralni predmet u toj sobi, Aleksandar ga je skinuo sa zida, iza televizora se nalazio sef. U tom sefu bila je ogromna kolicina zlata i novca, sve to je Aleksandar vredno i mucno gradio tokom celog zivota. Uzeo je tu svu svoju ustedjevinu i bacio je kroz prozor. Na samome dnu sefa nalazila se slika stara oko 40 godina na kojoj je Aleksandar sa porodicom, svi su nasmejani i srecni. Prelepa zena i prelepa deca. Aleksandar je preletao pogledom sa slike coveka na polju i slike svoje porodice. Dugo se videlo da ga nesto mori i da razmislja. Posle nekolioko desetina minuta u kojima je Aleksandar samo preletao pogledom sa jedne slike na drugu, uzeo je porodicnu sliku i izcepao je, na mesto televizora okacio svoje delo, „Kako si ti mogla biti lepa“ pricao je Aleksandar sa slikom, a zatim gorko zaplakao, onako kako muskarci placu samo nekoliko puta u zivotu, vratio se u krevet i zaspao. Vise nikada nije docekao jutro.
................................................................
Iznenada, na opste zaprepascenje sve trojice policajaca, Aleksandar se je brzo zgrabio noz, zaleteo se ka policajcu koji je zeleo da mu iscepa sliku i zario ga u njegove grudi. Policajac je na mestu ostao mrtav, dok su druga dvojica izvadili svoje pistolje i osuli paljbu na Aleksandra. On je samo pao i smejuci se uz ogromne bolove i muke da ostane makar jos malo u zivotu, rekao „Nikada je necete unistiti, NIKADA!“. U poslednjim trenutcima zivota bio je ponosan na sebe, prijatno osecanje koje stvara neukaljana cast ispunjavalo ga je sve vreme i on je poslednji dah uzdah doziveo srecan, srecan i svesan da nije promasio zivot, svesan da je dobro postupio. „Vredelo je.“ Bila je misao koja je pratila poslednji dah. Druga dva policajca su uvidela lepotu slike i uzeli su je za sebe. Prosle su godine, a slika je zavrsila kao jedno od najvecih umetnickih dela pod nazivom „Sloboda“.