Prizivanje šandora

- Jedne noći – nastavila je priču vračara sa Stola - Jaglika me je probudila i rekla da pođem sa njom do obližnje reke. Morala je da učini nekom mladiću da se ovaj odmah oženi devojkom koju je izabrao. Tada nisam mogla da poverujem da je to moguće. Čim smo došle do reke, bacila je nastavak i košulju i ostala potpuno gola. Rekla je da i ja to uradim, pa sam je poslušala. Zašla je do pola u vodu, a ja sam ostala na obali. Podigla je obe ruke uvis i poče da recituje: “Đavole, šandore, meda sam ti donela, bombona i šećera, čarape isplela, košulju izvezla, devojku dovela...” Kad je rekla ono za devojku, meni se podigla kosa na glavi! Bilo je jasno da se radi o meni i da je mene obećala tom šandoru! Neka zebnja obuze mi srce, više od onog što sam čula nego od svežine noći. Pomišljala sam da bežim, ai nisam znala gde i na koju stranu. Mislim da je bilo kasno za sve, zato sam klekla, sklupčala se i očekivala dalji razvoj događaja.

- U jednom trenutku, obistinilo se ono što sam naslućivala. Odnekud, iz nekog gustiša, začuli su se zvižduci, kao kad čobani sviraju uz pomoć prstiju. Ta svirka i zvižduci prišli su bliže, možda na dva-tri koraka do mene, ali se nisu tu zaustavili, nego su otišli do Jaglike u vir. Odjednom se sve zatalasalo i iz vode je izronilo dlakavo i tamno stvorenje, baš na mestu gde je ona stajala. Tek mi se sad potpuno oduzela snaga, glas me je izdao i sva moja čula su utrnula. Sa mesta na kojem sam bila, jasno sam mogla da vidim kako se njih dvoje, šapatom i na čudan način dogovaraju, usred noći, u ledenom viru. Ne znam kako Jaglika te noći nije umrla od hladnoće. Posle su oboje izašli iz vode i došli kod mene. Jaglika mi je rekla da moramo odmah otići u njenu kolibu, jer me tamo čeka neki lep mladić sa kojim moram da provedem noć. Dok mi je to govorila, ona grozota je nestala. Brzo sam navukla košulju i suknju, i bez reči sa Jaglikom krenula prema njenoj pojati. I dok je ona otvarala vrata, bez straha sam šmugnula u drugom pravcu, niz strminu, nošena ogromnom snagom. Tek posle dva sata, našla sam se u Golubinju, gde sam i prespavala.

Grob pod pragom

Da je đavo desna ruka vračarama i posrednik u svim prljavim radnjama, posvedočila nam je i Angelina, vračara iz Majdanpeka, o kojoj smo već pisali.
Nije đavo uzeo dušu samo Rusanki, on ju je uzeo Anki, Persi, Todoru, Jagliki... Svi su oni umirali u trenu i na nogama. Taj njihov zao pomagač uzeo im je dušu bez opomene, na kućnim pragovima. To se dogodilo onda kad druge žrtve nisu obezbedili. Ja sam ga lično videla kod Todora, na Bukovoj glavi, pre možda trideset godina. Pošto je on u poodmaklim godinama živeo sam, društvo su mu, u dugim zimskim noćima, pravila jedino ta grozna i čupava stvorenja. Kad bi mu došla neka mlađa žena i rešila da prespava kod njega (kad je bio mlad), oni su po celu noć lupali po prozoru i grebali po vratima. Todor bi izašao onako razgolićen, porazgovarao sa njima, udobrovoljio ih, ali ih u kuću nikad nije pustio.

I ja sam jednom zanoćila kod Todora. On udovac, a ja raspuštenica, pa se još istim poslom bavimo! Stvarno sam od njega mnogo naučila, ali mnogo i propatila, jer se u poslednje vreme oslobodio, pa je đavole prizivao i za najmanju sitnicu. Najviše ih je koristio kod potrage za zlatom.
- Te noći, kad sam prespavala kod njega, jedva sam živu glavu izvukla! Ležali smo jedno pored drugog, kad nešto podiže vrata i otkači šarke. Todor je uzeo kandilo, veliki drveni krst i upalio tamjan. Napolju, na pragu, začuli su se žamor, molbe i preklinjanja. Poželela sam da vidim šta se dešava, kad - na pragu ugledah Todora, a na kamenom stepeniku, stajao je pravi pravcati đavo. Jedno vreme su se netremice gledali u oči, a onda je moj domaćin zapalio kandilo, pa još nekoliko puta prekrstio prostor, između njih dvojice, sa onim velikim krstom. Posle se ono dlakavo stovrenje, nalik na crnu kozu sa dugačkim repom, povuklo dublje u avliju i tu se sklupčalo. Ostatak te noći provela sam u strahu i besu. Bila sam ljuta na Todora što se druži s nečastivim i priziva ga.
- Jednom sam nešto slično doživela i kod Perse u Zaječaru. Zanoćila sam kod nje, baš uoči jesenjeg vašara. Nisam oka sklopila zbog galame i muzike koja je dopirala sa vašarišta. Negde oko ponoći, prišla sam prozoru, kad ono - Persa gola trči oko kokošarnika, a u ruci joj se dimi nekoliko ugljenova. Kad je zastala, sa omanje strehe na rame joj se spustio isti onakav đavo, kao što je bio Todorov. Pretrčala je nekoliko krugova sa njim na ramenu i uvela ga u svoju sobu, posle čega je cele noći nešto tutnjalo po kući i dvorištu.

Treće oko

Jedne noci u pustoj planinini...oojhaa.......jedna magija djeluje ovako a druga onako,a sve je to moj mili brate tako i tako.

Sviđa mi se tema

Livingstone praktikuješ li ti neki oblik magije koje si navela?

Livingstone mislim da mi se strasno svidjas samo nastavi kad budes imala vremena .

Enohijanska Magija

Tantra Sexualna magija

dzabe sve to. S3 je najjaci.

Tema je vrlo inspirativna :-)
vlaska magija mi je posebno zanimljiva, jer ju je moja baba upraznjavala, ona je Vlajna. Ja imam knjigu 'Zlatna grana' od Frejzera, ali je nisam jos citala

Не, само ме интересује магија као феномен, ништа више од тога.

to sam bas i ja hteo da napisem! Vlasi su ludi u vezi sa tim Koje sam sve price slusao! Strasno!



Vlaska magija


Još iz vremena Marka Kraljevića i Miloša Obilića (po epskoj narodnoj pesmi), postoji verovanje da se na planinama u neposrednoj blizini Dunava povremeno pojavljuju misterioza stvorenja. Legenda kaže da je Marko Kraljević bio zmajski sin i da je imao dar da komunicira sa nekim čudnim silama. Tako je i miročkoj vili Ravijojli naredio da iz mrtvih podigne njegovog pobratima Miloša, kojeg je ustrelila. Vila je bez pogovora u planini nabrala lekovito bilje i njime oživela Markovog pobratima. Po kazivanju ljudi iz tog kraja, ali i iz sela u podnožju Miroča, vile koje su se ovde povremeno javljale nisu slučajne gošće, nego su to preobraćene sile, pristigle posle proterivanja zla sa rumunske strane. I u rumunskim planinama, Karpatima i Muncima, priča se o sličnim bićima koja nanose štetu ljudima i njihovom okruženju.

Nedavno smo o toj temi u Negotinu razgovarali sa poznatim rumunskim vračem Katalinom Falceskuom iz čuvene vračarske porodice podno planine Munci. On nam je, između ostalog, rekao i ovo:

“U istočnoj Srbiji sam boravio šest godina i stekao utisak da u podmiročkim i poddelijovanskim selima ima više vračara nego na drugim mestima. Mnoge sam lično upoznao i hteo da uporedim način mađijanja vlaških i srpskih vračara. Ima dosta sličnosti, ali i bitnih razlika. Nije u pitanju samo basma, tekst koji vračara izgovara, nego su mnogo važniji rekviziti, vreme i mesto izvođenja. Na primer, za prizivanje šumske majke i vile, potrebna su čista mesta - proplanci, livade, izvorišta, bistri potoci… dok kod proterivanja veštica, more, čume ili karakondžule treba tražiti isključivo nečista mesta - bunjišta, guvna, groblja, vodenice… Rumunske vračare se i u slobodnom vremenu usavršavaju i istražuju nove metode mađijanja, odnosno vračanja. Cela moja porodica opsednuta je tim pozivom, a pogotovo majka i baba. Još kao dete, ušao sam u sve tajne ovih rabota, pomno pamteći mnoge pojedinosti, jer je to mukotrpan i iscrpan posao.

- Uoči svakog mađijanja ili proterivanja zlih sila na planine susednih zemalja, treba biti fizički i psihički pripremljen, što iziskuje veliki napor. Ako rumunska vračara hoće da uspe, mora da se podvrgne krajnje rizičnim radnjama, a ako hoće da radi samo zbog novca i da se reklamira na razne načine, onda ne mora ništa da vežba, jer ništa i ne zna. Takva proricanja ili mađijanja su bez svakog smisla, bez znanja, moći, volje i unutrašnjeg nagona, bez želje da se istinski pomogne.

Život u okruženju vila

Katalin Falcesku u svom kazivanju navodi da je život u okruženju vila, zmajeva i veštica veoma opasan i rizičan, pa zato vračare sa obe strane Dunava ulažu dosta napora i vremena kako bi određenu zlu silu proterale ili uništile. Proterivanje se vrši izgovaranjem čarobnih reči i lažnim obećanjem da je na planini sa druge strane velike reke samo med i mleko i da je tamo pravi raj za njihovo nastanjenje i život. Vračare se u tim prilikama skidaju gole, drže u rukama oštre predmete kao što su vretena, šila, daraci, kočevi, šiljci, vile… Nečistu silu, one na svoj način ubeđuju i uveravaju da će joj sve vračare sa tih prostora večito zagorčavati život, sve dok ne napuste mesto boravka i presele se tamo gde ih one upućuju.

Po Katalinu, to je najopasniji posao na svetu, pogotovo kad se zna da je neka đavolja sila nedokučiva i na umu ima samo jedno - da “zakovrlji” čoveku glavu i potpuno uništi ljudski rod. To je strategija Đavola, kao i njegovih izroda u vidu ovakvih sila. Lutajući planinom, nečista sila lako prenosi poslate čini koje se veoma jednostavno preobraze u jednu od mnogobrojnih mračnih i ubitačnih sila. Pored toga što vračara može da je protera, ona može i da je uništi spaljivanjem, probadanjem, potapanjem i vešanjem.

- Moja baba Mihaela - priča Katalin - do svoje osamdesete godine uništila je više stotina tih zlih stvorenja na planini Munci, ali i mnogo dalje, koja su na raskršćima presretala ljude i stoku i tu ih usmrćivala. Kako sam obavešten, i u podnožju vaših planina dešavala su se razna stradanja, a da se nije znalo ko je te ljude ubio ili naveo na samoubistvo. Takvi slučajevi nisu mogli biti rasvetljeni.

- Prava vračara mora da obavi svoju ponoćnu “molitvu” nekom svom pretpostavljenom koji joj daje snagu i volju da uspe i istraje. Ta molitva mora biti izgovorena uvek u određeno vreme, ma gde se ta osoba nalazila. Tu nema izuzetaka i izgovora, inače, još iste noći može da se oprosti sa svojom glavom. Ovde su greške nedopustive i nema ispravki. Treba izaći na guvno, poprskati se vodicom u kojoj su noćivale magijske trave, kleknuti i pognute glave zahtevati dodatnu moć. U tim dodatnim molitvama treba tražiti dodatnu snagu i želju da se uspešno proteraju čini, da se neka osoba omađija i privoli, da se puste “omrazi”, da neko ozdravi… Na drugoj strani, ima takvih molbi u kojima se zahteva da neko poboli i postrada, da nema poroda i uspeha na sudu, školi, putu, sa stokom… To su opake stvari, ali, i to se radi za veliki novac. Ima mnogo takvih, bez obzira na njihove izjave, da se bave samo poštenim radom i pomažu u nevolji. U to sam potpuno siguran, da se oko toga ne bismo lagali i izmišljali svakojake gluposti – kazao je na kraju Katalin.

Borba za opstanak

Ikonija Ružić, poznatija kao baba Kona, vračarskim poslovima se bavi više od šezdeset godina. Tu, u podnožju Miroč planine s jedne i Deli-Jovana s druge strane, odrasla je i “izučila” ovaj surovi i nezahvalni “zanat”. Ona je dobro upoznala svakojake sile, gore - na planinskim visovima. Kod nje su svakodnevno dolazili unesrećeni ljudi tražeći pomoć, a najčešće zbog proterivanja neke zle sile (zmaj ili vila) koja se ustalila u njihovom domu, pa još i saživela sa nekim mlađim članom domaćinstva. U tom slučaju, neophodna je pomoć neke iskusne vračare koja je preko svoje glave preturila na stotine proterivanja ili uspešnog ulova.

- U toj svakodnevnoj borbi za opstanak - kazuje baba Kona - primetila sam da naše vračare sve te grozote proteruju preko Dunava, u rumunske planine, a njihove kod nas, na Miroč, Deli Jovan, Liškovac, a ponekad i na Homoljske planine. Na tim planinama ili u njihovom podnožju, nalazi se poneka vračara, kao dežurna u odbrani, za “ne daj Bože”, kako se kaže. Evo, na primer, u Mosni je baba Anka, u Golubinju Mika, u Klokočevcu sam ja, u Crnjaku Mila, u Rudnoj Glavi su Milica i Veselina, u Vratni Desanka, u Urovici Marija…

- Pre izvesnog vremena- nastavlja baba Kona - jedna devojka iz nekog podmiročkog sela mi se obratila za pomoć. Objasnila mi je u poverenju da se potajno saživela sa nekim mladićem, a da ni sama nije znala kako i zašto. Nikada mu lice nije videla, jer joj je on u kuću uvek ulazio u kasnim večernjim satima, kad su u kući svi spavali. Za tu vezu su, ipak, jednog dana saznali njeni roditelji i ljudi iz komšiluka, koji su svake noći viđali veliku, krilatu i svetleću životinju koja je sletala na njihov dimnjak. Znala sam da se radi o zmaju, pa sam još iste večeri sa devojkom otišla do njihove kuće. Htela sam da najpre razgledam teren i vidim sa koje strane bi zmaj mogao da dođe, a da onda na licu mesta napravim plan za njegovo proterivanje. Čvrsto sam naumila da ga proteram preko Dunava, jer bi u protivnom, kod nas, i dalje obljubljivao devojke i mlađe žene.

Prve noći sam kadila kuću tamjanom, starim muškim gaćama i krljuštima nekog drugog zmaja. Kako se do tih krljušti dolazi, to je dugačka priča. Druge noći sam na ognjištu u velikom bakraču prokuvala vodu, iščekujući da zmaj u nju upadne kad bude kroz odžak ulazio u kuću. Treće noći pozvala sam trojicu mladića koji su, goli, lupali oko kuće te devojke u stare bakrače, šerpe i lonce. Za to vreme, poslala sam drugu grupu od trojice mladića da zmaju zapale “dvorac”, šupljak na bukovom stablu na vrhu planine Miroč. Za sve tri noći, u svojim basmama ukazivala sam nečistoj sili da je u ovoj kući samo pakao i bol, a da tamo, preko Dunava, ima lepših i boljih devojaka i da ga očekuju raširenih ruku. To ubeđivanje kroz basmu treba da oslobodi ovu kuću od nečiste napasti i da se ona odstrani što dalje iz naših krajeva. Međutim, to isto čine i rumunske vračare, možda još i više. To unakrsno prepucavanje trajaće dok bude ljudi i vračara i dok bude Đavola, najvećeg pokretača svakog zla i greha.

Baba Kona, ali i mnoge druge vračare iz podmiročkih sela sa kojima smo poslednjih godina i meseci razgovarali, priče su za sebe. Pored toga što uspešno spravljaju “veliki vratak”, mađijaju za dobitak, zdravlje, ljubav, sreću… One su naučile da te preobraćene čini u vidu nečastivog proteraju ili

Vlaška magija ne bira
Topolnica kod Donjeg Milanovca - Mnogi čitanje novina započinju horoskopom, ili se za sudbinu koja ih čeka raspituju kod modernizovanih čitača zvezda telefonom ili internetom. Stanovnici istočne Srbije, naravno, oni koji u to veruju, na raspolaganju imaju vlašku magiju koja slovi za jednu od najmoćnijih. Tajnovite priče i obredi puni misterija prenose se sa kolena na koleno, a vlaški magovi za gotovo svaku stvar ili problem u životu, kako kažu, imaju obred koji ako to ne može u potpunosti urediti, ono ga može dovesti u granice podnošljivog. Kako su u Vlaha svetovi živih i mrtvih čvrsto povezani, to se i najbrojniji obredi odnose na održavanje ovih veza u kojima mrtvima pripada posebno poštovanje. Smrti skoro i da nema u kulturi Vlaha i ona je kao prelaz ka nečemu drugom i tu tanku granicu u svojim verovanjima oni vrlo često prelaze kroz običaje još od ranog detinjstva.
Onda nije ni čudno što u istočnoj Srbiji ima ljudi kod kojih se dolazi zbog proricanja sudbine i rešavanja problema. U takve "magove" spada i Ivanka Lazarević. Ova pedesetšestogodišnjakinja živi na jednoj od kulmi atara sela Topolnica na putu Donji Milanovac - Majdanpek. Ivanku, kako kaže, duže od trideset godina pohode "šejmane", duše umrlih žena koje je suprotno njenoj volji vode u svet onostranog.
- Ne mogu da biram. Ako pokušam da se tome oduprem, obuzmu me nesnosni bolovi. Kod raznih sam lekara išla, ali nisu uspeli da mi pomognu. Šta da radim, moram da idem sa šejmanama - ispričala nam je Ivanka objašnjavajući usput da su šejmane koje je pohode tri davno umrle žene i da se sa njima susreće uvek pred velike hrišćanske praznike.
Uz vatru u dvorištu ona tada peva, igra, viče iz sveg glasa padajući lagano u trans u susretu sa onostranim, a sve to sa strane posmatrano podseća na ples šamana koje od Ivanke dele na hiljade kilometara. Izvesno vreme to traje, da bi liniju između stvarnog sveta i onog drugog Ivanka prešla zaćutavši, promenivši stav i ponašanje. Tada razgovara sa mrtvima, čita sudbine, kazuje prošlost i budućnost. Pred njom se smenjuju ljudi radoznali da saznaju nešto što se inače ne može saznati. Komšija Lazarević Borivoje priča nam da se obično skupi pet, deset pa i dvadeset ljudi čekajući da čuju šta ih čeka.
- Ko hoće da sluša, sluša. Ko neće, nije dobro za njega - rezonuje Borivoje. Slično misli i žena koja se danima pripremala za susret sa Ivankom. - Šta god da mi je rekla, bilo je tačno. Za ono dalje, videću. Doći ću opet, a savete koje sam dobila danas poslušaću - kaže ona.
A saveti i proricanje budućnosti stižu od Ivanke koja klateći se na stolici biva zagledana u jednu tačku. Sem svog glasa ne koristi ništa. Glas kojim otkriva tajne, deli savete, prenosi reči "sa onoga sveta" sasvim je običan, a govori vlaški. Kad završi, opet uz igru , sledi povratak nazad u sadašnjost. Šejmane odlaze, a Ivanka se vraća svom svakodnevnom poslu. I tako do sledećeg praznika kada će ovoj ženi ponovo doći šejmane, ali i ljudi koji veruju da dar koji poseduje omogućava susret ovog i onog sveta. J. Bujdić - Krečković

Leska

ЛЕСКА КАО МУШКИ АПОТРОПЕОН ПОРЕЧКИХ ВЛАХА

На досад непознатој етнографској грађи из влашких села Поречке Реке у залеђу Ђердапа, разматра се употреба леске у магијској заштити одраслих мушкараца од ватреног оружја.

Кључне речи: леска, гвоздена трава, Власи.

Код Влаха Поречке Реке[1] постоји дубоко укорењено веровање да је леска (Corylys avellana) најстарије и најјаче дрво на свету, да је змијин кум[2] и да у њу не удара гром, па се зато користи као средство ефикасне заштите од ова два прастара човекова непријатеља. Предмет овог рада је, међутим, пренос апотропејске (заштитне) функције леске са грома на ватрено оружје и настанак нове обредно-магијске праксе која захвата мушке припаднике сеоске заједнице. Промена је настала с појавом ватреног оружја, а заснована је на хомеопатском принципу магијског мишљења да "слично изазива слично". Сличност између грома и ватреног оружја је несумњива: у оба случаја види се блесак и чује се пуцањ а слично је и оно што разара и убија - код оружја метак, а код грома - [с.137] сађатё,[3] по веровању Влаха нека материјална супстанца у облику стреле, чврста попут кремена, а оштрија од ножа; по многим елементима, дакле, и формално и по дејству слична метку.

Апотропејски магијски образац је једноставан: ако је леска од давнина сигурна заштита од грома - јер у њу гром не удара - она је самим тим и заштита од ватреног оружја, јер су и пуцањ и гром иста класа ствари. Али, да би се од тог општег магијског принципа направила конкретна амајлија, неопходна је прецизна ритуална акција човека, изведена у прописано време и на прописан начин. Прописано календарско време произлази из народног схватања парадигми вегетације - не само леске већ биља уопште - као што су Ђурђевдан (Сїнђуордз) и Преображење (Пображїмј).



Гвоздена трава (јарба фјерулуј)



На Ђурђевдан се обредном бербом лесковог цвета припрема амајлија јарба фјерулуј ("гвоздена трава"). На основу етнографских података, може се претпоставити да су ову праксу, у коначној форми, обликовали хајдуци, који су се, као што је познато, на Ђурђевдан састајали и формирали своје одметничке дружине. Сам обред је строго чувана тајна коју су знали само најискуснији одметници и нерадо су је преносили на људе изван свог одабраног круга. Знање о њој нешто више се проширило у народу тек у ратовима с краја XIX и почетком XX века, када је смртној опасности од ватреног оружја био изложен знатно већи број мушкараца него у време малобројних хајдучких дружина.

Мушкарац који жели да поседује гвоздену траву треба, пре свега, да буде морално чист, праведан и поштен човек. Такав човек неколико дана раније обилази лесковите терене у потрази за родним стаблом које се налази на приступачном месту. Кад одреди леску, припреми комад белог платна натопљеног у восак и од брекиње изради малу чауру с поклопцем или чепом, коју три дана и три ноћи држи у посуди са светом водицом, донетом из три манастира, и коју, после сушења, такође импрегнира растопљеним воском. Тако опремљен одлази ноћу, уочи Ђурђевдана, до одабране леске. Мушкарац иде потпуно сам, ћутећи, без оружја и без ичега туђег при себи. Приликом извођења обреда осим тога, он мора да буде окупан и обучен у чисто рубље, а такође се мора у те дане уздржавати од сексуалних односа, јер се и они, као што је познато, у народу сматрају нечистим.

Леска, по веровању, има мушки - црвени и женски - розе цвет. Цветови опадају само једном у току године - у поноћ уочи Ђурђевдана, и то се догађа брзо, практично, прича се - у делићу секунде. Мушкарац зато мора да буде веома вешт. Он крај леске најпре скине одећу, а затим наг стане под изабрану грану [с.138] лицем према истоку и затворених очију држи платно обема рукама. Тачно у поноћ осети се лагани титрај у ваздуху који изазива цвет при паду и мушкарац мора хитро да склопи платно над њим. С платном у руци навлачи одећу, трипут се прекрсти и хитро полази кући. На путу до куће цвет се у стегнутом платну претвара у фигуру детета. Ако је ухваћен црвени цвет, фигура добија облике мушког, а ако је ухваћен прах розе цвета - обрисе женског тела. Са платном се не улази у кућу, већ се одлази под неко оближње дрво, по могућству лесково, и тамо се отвори и погледа на месечини, или при неком приручном светлу, која је фигура настала. Ако има мушке атрибуте, ставља се у чауру и затвори, а чаура увеже воштаним концем и стави око врата. Ако је фигура женска, онда се уноси у кућу и касније предаје некој нероткињи из уже или шире фамилије.

Чаура се у акцији носи тик уз тело као стална и сигурна заштита али се у најкритичнијим тренуцима може отворити и пружити у правцу из кога прети опасност. Фигура такође штити и од хладног оружја: ножа, сабље, копља, стреле, а помаже при избављењу из казамата јер може да отвори сваку браву и откључа сваки катанац. Верује се да су сви заробљеници који су се избавили ропства, или затвореници који су успели да побегну из апсана, имали код себе ову гвоздену траву. Амајлија губи моћ и може се бацити ако се не скида приликом вођења љубави, ако се уноси у цркву или ако се са њом иде у крађу, почини злочин и, уопште, ако се прекрше морални кодекси који владају у патријархалном друштву. Убијање непријатеља у одбрамбеним или ослободилачким ратовима, или убиства у самоодбрани, не умањују моћ амајлије, јер се не сматрају немо­ралним. Напротив.

Амајлија се обично пред крај живота предаје неком од изабраних мушких наследника, на такође обредно прописан начин. Примопредаја је значајан породични чин али се обавља у најужем кругу, чак као нека врста мушке мистерије јер осим двојице мушкараца, остали чланови породице не учествују у обреду. Власник амајлије унапред одреди дан, који је обично неки празник, и саопшти наследнику и укућанима да ће му тада бити предата амајлија. Окупани, умивени и свечано обучени они ујутру оду до изабране леске у шуми, или до неког чистог шумског извора. Прекрстивши се, старији мушкарац предаје комад воска млађем да истрља десну руку у коју ће примити амајлију, затим му додаје увоштено платно на које полаже чауру, уз свечану изјаву да му гвоздену траву предаје да би га сачувала "од пушке, ножа и сваке друге недаће" као што је и њега чувала целог живота. Налаже му при том да буде поштен, јер амајлија само такве људе може да заштити. Млађи мушкарац мора да се прекрсти и закуне да ће се владати како ваља и да прстом прошара по платну као да тај завет потврђује и својим потписом. На путу до куће старији мушкарац ће млађем непрестано давати поуке о томе како се с амајлијом ваља понашати, а касније, током свечаног ручка, причаће и осталим укућанима о чудесним ситуацијама из којих га је амајлија избавила, појачавајући тако њено имагинарно дејство ауторитетом личног доживљаја. До краја живота однос та два мушкарца биће испуњен међусобним поштовањем и уважавањем.[4] Гвоздена трава - мада најјачи [с.139] војнички апотропеон - данас се готово више не израђује, или, пак о њој људи нерадо говоре, јер се сматра да би одавање тајне, или нашироко приповедање, одузело амајлији моћ а лице које би то чинило имало би озбиљне непријатности.[5]



Војнички лешник (алуна војњићаскё)



За разлику од гвоздене траве коју сами мушкарци, под прилично мистериозним околностима, припремају на Ђурђевдан, обреди припреме мушког апотропеона на Преображење јесу, на испитиваном подручју, масовна појава. Ова амајлија, заснована на лешнику, има различите називе: алуна ђи ла Пображїмј ("преображењски лешник"), алуна војњићаскё ("војнички[6] лешник"), алуна ку арђинт ("сребрни лешник"), алуна ђискїнтатё ("магијски лешник") или само алуна ("лешник").[7] Начини брања и припреме лешника данас су многобројни и готово индивидуализовани, али се могу свести на три модела:



а) лешник припрема сам мушкарац;

б) лешник му спрема мајка или супруга;

в) лешник се купује код сеоског врача.



Први начин сматра се "исправним" и "старијим", и практикован је све до половине XX века.[8] Мушкарац коме предстоји одлазак у војску или рат, на Преображење, између поноћи и првих петлова, одлази до унапред изабраног лешника, скида се до коже и стаје лицем према истоку а леђима према изабраној грани. С рукама позади, захвата грану и савија је до стражњице да би гузовима ухватио и откинуо један лешник, трудећи се да то буде бокор од тролешника. Не облачећи се, већ тако наг, с одећом и узбраним лешником у рукама, одлази до места где је раније уочио расцветану папрат и на исти начин, гузовима, убере њен цвет флуаре ђи фјаригё. Тек онда може да се обуче и врати кући где, у току преподнева, од тролешника изабере најбољи и, седећи на кућном прагу, избуши га шилом и кроз рупицу ишчачка језгро. У испражњену љуску стави, у честицама, живу (арђинт виу), комадић мермера (мармур), комадић пловкиног пера (панё ђи рацё), комадић ливадске траве која је после косача остала непосечена, комадић тамјана (тамїње), честицу злата, обично састругану са златног прстена, делић нокта ванбрачно рођеног детета (унгје ђи копил факут ђи куопил), кошчицу птичице царић (уос ђи питуљик) и, наравно, цвет папрати. [с.140]

Лешник се затим залије воском и над њим се, уз упаљену славску свећу, ту, на прагу, трипут изговара басма следећег садржаја:[9]



Кум њима ну принђе арђинту,
Како нико не ухвати живу,

шї кум куаса на тајат јарба,
како коса не посече травку,

шї кум ну принђе пана апё,
како перо не укваси вода,

шї кум ауру ну принђе руђина,
како рђа не ухвати злато,

шї кум ну са принђе питуљику,
како је неухватљив мали царић,

аша сї ну са приндё ђи миње плумбу,
тако мене метак да не хвата,

нума сї трагё їн фјаригё їнфлуритё.
нека оде у расцветану папрат.

Кум је мармуру ђи таре,
Као што је мермер јак,

кум но-л страбаће плубму шї куцїту,
како га не пробија метак и нож,

аша сї фиу шї јо ђи таре;
тако да будем јак и ја;

кум фуг туаће рїаљиљи ђи тамїње,
како тамјан гони звако зло,

аша сї фугё рїаљиљи шї ђи ла миње;
тако нек се зло и мене клони;

кум је куопилу факут ку наруок шї драг
како је копиле у срећи рођено,[10]

аша туот драгу сї фије ку миње
тако и мене нек срећа прати

сї рамїн виу, курат шї луминат
да останем жив, чист и свет

ка стауа пи ћјерј, ка руауа пи помїнт.
као звезда на небу, као роса на земљи.




Овако припремљен војнички лешник је раније, кад се у рат одлазило у сопственој одећи, ушиван у ревер капута, а данас се ставља у платнену врећицу и носи у горњем левом џепу униформе, или, увијен у новине и омотан лепљивом траком, у новчанику уз остала лична документа.

Војнички лешник припремају мајке за младиће и супруге за ожењене мушкарце тек у новије време. Школоване и просвећене послератне генерације мушкараца уопште не маре за стара сујеверја, па и за војнички лешник, и ту су улогу, природно, морале да преузму одговорне жене из њихових породица. У основним контурама обред је остао исти, с тим што се као мушкарчев супститут јавља виргилна девојчица а само брање не врши се више у поноћ него рано изјутра. Девојчица се води нага од куће до леске и све док не узбере лешник мора да ћути. Наравно, нису све жене вичне извођењу обреда до краја, па се за оно што не знају обраћају другим женама, или, због самог бајања на пример, траже помоћ упућених врачара.

Тако се, спонтано, појавио трећи, можемо рећи професионални начин припремања војничког лешника. Досетљиве врачаре, због опште потражње амајлије