Vezivanje na daljinu

Vlaška magija jedna je kažu od retkih koja vezuje i na daljinu. Kada ošacuju muškarca koga žele, a sa njim još uvek nisu stupile u fizički kontakt, žene se u Rudnoj Glavi služe obredom sa crnim koncem. Sačeka se da željeni naiđe i dok skoncentrisano gleda u njega, na koncu vezuje devet čvorova uz određenu basmu.

Najjače dejstvo međutim među rekvizitima za izazivanje impotencije imaju predmeti uzeti sa pokojnika. To su maramica na kojoj se sakupljala izlučina iz usta umrlog u periodu između smrti i ukopa, prsten sa njegove ruke, igla i konac. Do njih se teško dolazi jer pokojnika rodbina budno čuva baš zbog moguće zloupotrebe njegovog energetskog stanja za "nečiste" radnje. Ali se vračare vođene unutrašnjim instinktom ipak snađu. Ušunjaju se i neprimetno u odelo umirućeg zabodu špenadlu. Vade je kada bolesnik umre i još dugo nakon toga koriste je za obrede. Ženi koja bi da veže ljubavnika vračara da iglu i ova treba da svog dragana bocne u stražnjicu i to u trenutku orgazma kada on tu bol neće osetiti. Mađija, kažu, sa svojim delovanjem počinje odmah a da žrtva kasnije ne zna da objasni šta joj se to tako neobično desilo i kako je to "vezana". Bez tog podatka međutim retko da ga koja vračara može osloboditi pritiska. Najupornije vračare za odvezivanje muškaraca traže pomoć i od svete djeve Marije. Ali su im za svaki slučaj pri ruci i užarci kojima započinju obred, gvozdeni nož da iseku vezu, tamjan da oteraju zle demone i beli luk da spreči dela. Vračare se trude da otkriju bar neki detalj vezan za osobu koja je čini naručila i potom nesrećnika nateraju da pođe u potragu za njom. To je uglavnom badava posao, pa se muškarci često služe pretnjama ili silom prema partnerki na koju sumnjaju da ih je vezala. Tada može doći čak i do tragedija. Po zapisu Zorice Divac jedan je mladić često posećivao stariju žiteljku sela Šarbanovac kod Bora. Nakon izvesnog vremena shvatio je da je opčinjen. Nije mogao da opšti ni sa jednom drugom ženom iako su one bile i mlađe i lepše. Tek nakon teških batina baba je priznala da je vezivne čini zaista napravila i beleg odavno bacila u baru. Jadnik ju je ubio i nakon toga završio u zatvoru. Ali se njegova muškost, nažalost, ni tada nije povratila.



Ljubavne čini

Kako se spravljaju ljubavne čini
Iz knjige Pavla Matića

Spravljanje čini tj. magičnih napitaka, trava ili ljubavnih amajlija vrši se uglavnom u gluho doba noći i obavezno uoči verskog praznika. Što je praznik jači to su čini uspešnije.
Po nekom nepisanom pravilu ljubavne čini se najbolje rade uoči Đurđevdana. Zbog čega baš na taj praznik, niko ne ume reći. Moguće je da su koreni duboko u prošlosti kada su na naše balkanske prostore počeli da se doseljavaju Cigani. Ima varijanti po kojima se taj narod doselio na Azijski kontinent neposredno pred propast kontinenta MU; druge legende govore da su isterani sa kontinenta Lemurija zbog pradavnog greha i da su ih bogovi osudili na večno lutanje, igranje, sviranje i pevanje.. Valjda ih zato ima na svim meridijanima.
Poznata je hrišćanska legenda po kojoj su prokleti jer su kovali klince kojima je zakucan Hrist na krst i da zbog toga ne smeju da imaju svoju državu.
Većina od njih slavi Đurđevdan, a gatanje im je gotovo profesija.Koliko su njihove čini uspešne, odnosno da li imaju nekog, osim psihološkog efekta, nije lako utvrditi. Iz prostog razloga što onaj koji naručuje vračku o tome ne priča, a onaj na koga su čini bačene to uopšete ne zna!
Šta se radi u oči Đurđevdana

Devojka koja želi da se uda za momka koji je izbegava ( ili čak i ne zna za njenu potajnu želju) mora da uradi neke od magijskih radnji koje ćemo ovdje navesti.

VRADŽBINA PRVA - Tačno u podne, uoči Đurđevdana, devojka mora sa nepoznatog groba ( sa groba koji nema obeležja) da donese parče kosti sahranjenog. Uveče tu kost treba da stavi pred ogledalo i da glasno izgovori bajalicu:
«Kao što je ova kost mrtva, tako ti (kaže se ime potencijalnog đuvegije) da uvek mreš za mnom.»
Bajalica se izgovori tri puta, a onda se zavije i na sam Đurđevdan ponovo odnese na grob odakle je uzeta i zakopa. Istovremenose, zbog počinjenog svetogrđa, pali sveća na tom grobu za pokoj duše.»

VRADŽBINA DRUGA - Priliko večere, uoči Đurđevdana, devojka mora – pazeći da je niko ne primeti – prvi zalogaj da izvadi iz usta i da ga umota u malo trave dinjice. To bi trebalo da se stavi u obuću kandidata za brak. Dok to radi treba da izgovara bajalicu:
«Zalogaj prvi, bićeš mi prvi: hleba ne jeo, vode ne pio – dok se sa mnom ne budeš oženio.»

VRADŽBINA TREĆA - Pre nego što legne da legne da spava devojka treba da stavi svoju noćnu košulju na košnicu sa pčelama da tamo prenoći. To bi trebalo značiti da će voljeni čitavog života «zujati» oko nje, kao što pčela zuji oko cveta.

VRADŽBINA ČETVRTA – u PONOĆ, NA UZMAKU PETOG MAJA (Đurđevdan je 6. maja), uzme se tri puta po devet zrna pasulja i stavi u tepsiju pa se sve prelije vrućom vodom. Onda se pasulji stave na tri krpice i malo posole. Pri tome izgovara se sledeća bajalica:
«Ne motam ovaj pasulj, već motam moga ( izgovori se ime voljenoga). Krpice sa zrnevljem se potom vežu uz telo ispod pojasa i izgovori sledeća bajalica:
« Ne vezujem ovaj pasulj uz telo, već vezujem moga (opet se izgovara ime kandidata) da njegova ljubav bubri za mnom kao ovaj pasulj za mojim pojasom.»
Najzad priđe se ognjištu, odvežu se krpice sa pasuljom i svaki put kada se po jedan zamotuljak baci u vatru, hukne se i izgovori bajalica:
«Iz mene huka, iz (izgovori se ime voljenog) muka. Kako ovaj pasulj puca, tako srce (opet se izgovori ime kandidata) za mnom kuca.»
Prsten umrlog od davnina je poznat kao «pouzdano» pomagalo u mnogim «vračkama», ne samo ljubavnim. On se čuva kao najveća svetinja i koristi se u situacijama kad njegov vlasnik više ne vidi drugi izlaz iz svojih nevolja.

Naravno, i u ljubavnim vradžbinama prsten je «posljednja nada» potencijalne udavače ili đuvegije koji nikako ne može da se oženi.
Čini se bacaju na sam dan Đurđevdan tako da se uluči prilika da se kandidat ili kandidatkinja za brak pogledaju kroz «mrtvakov prsten» (burma ili prsten koji je za života nosio neki pokojni rođak). Na taj način, vjerije se njegov ili njen lik bit će zarobljen za sva vremena.
U nekim krajevima naše zemlje izgovara se i sljedeća bajalica:
«Kao što ovaj prsten mrtvak više ne može da nosi, tako ni ti više ni jednu ženu (ni jednog muškarca) da ne pogledaš».
Iako se tvrdi da «gledanje kroz mrtvakov prsten» ne može da omane, uistinu nije pouzdano utvrđeno da li je to zaista tako.
Postoje i posebne vračke za pripadnike muškog pola uz pomoć kojih nasigurno mogu da vežu neku ženu.
U tu svrhu potrebno je upecati (ili kupiti na ribljoj pijaci) morunu i staviti je u nedra na desnu stranu e sačekati da ugine. Posle toga ribu treba peći do ugljenisanja. Riba se onda, sitno istuca drvenim čekićem i samelje da ostane samo prah. Taj prah stalno se nosi sa sobom u lanenoj vrećici i čeka zgodna prilika da se sipa evojci u piće ili kafu. Sa sipanjem se , naravno, ne preteruje, jer bi se to preimetilo.
Po verovanju «opčinjena» žena trčat će kao luda za muškarcem koji ju je tako vezao.

U istočnim krajevima Srbije, umesto «mrtvačkog prstena» upotrebljava se šupalj kolačić (kolač umešen u obliku prstena) u koji se , prilikom mešenja, sipa mleko iz leve sise žene koja doji muško dete.
«Vračka» se može spraviti i uz pomoć rose sakupljene pred zoruĐurđeva- dne. Ta rosa mora da se sakupi na mestu «gde vile igraju kolo» (??? M.) , što može da bude veoma opasto s obziromda kažu upućeni, vile ne vole da ih neko posmatra dok one igraju. Verovatno zbog toga što su one prave lepotice, a u kolu su potpuno gole, pa postoji opasnost da im muškarac «sretne pogled» i tako zauvek zarubi (postaju smrtne ali im ostaju moći, pa moraju da ispunjavaju svaku želju svom gospodaru).




KAKO ONEMOGUCITI LJUBAVNIKA
Ako bračni drug želi trajno da «veže» muža – švalera ( ženu – švalerku) potrebno je da iščupa dlaku iz svoje kose ( po mogućnosti dužu), uvuče u šivaću iglu i prošije kroz neki deo odeće koju stalno nosi. Veruje se da posle neće pogledati više ni jednu drugu ili drugog.
Postoje verovanja da se neko može «vezati» ako se navede da na Đurđevdan prođe kroz «razdvojen predmet. U tu svrhu radi se sledeća magija:
S jedne strane puta postavi se jedna cipela (uvek se postavlja prvo desna), a sa druge leva. Kad onaj kome je vradžbina namenjena prođe kroz razdvojen predmet, cipele se odmah sastavljaju i bacaju u reku.
Ovo verovanje povezano je, verovatno sa sujeverjemda se nikada ne prolazi ispod duple bandere ili ispod raširenih merdevina.
Ipak, najsigurniji nacin da se neko trajno vežeje da mu se da da nešto pojede ili popije (vec je legenda da se sipa u kafu sasušeno i istucano krilce slepog miša)!. U tu svrhu koristi se obicno jabuka u koju je kanuto tri kapi krvi iz malog prsta leve ruke.
Krv se može kanuti i u kocku šećera ili u kolačić, posebno onaj koji je umešen u obliku prstena.
Veče u oči Đurđevdana devojke u nekim selima Srbije imaju običaj da huknu u prvi i poslednji zalogaj hleba koji su jele i sa ogledalom i iverom od praga, stave ih pod jastuk. Ako im momak «dođe na san», zasigurno će biti njen.
Vrlo poznata ljubavna amajlija je maslačak.
Taj cvetić se uzbere i ispresuje, a potom, pažljivo stavi između dva komada papira i uvije u maramicute stalno nosi sa sobom. Ova amajlija se nosi u levom džepu i uz njenu pomoć, veruje se, moguće je «osvojiti» devojku ili momka koji vam se dopada. Ako se «posao svrši», amajlija se čuva do sklapanja braka, a onda se pažljivo zakopa ispod kućnog praga ili u ružičnjak.



KAKO UKRASTI TRAG

Ako matora devojka ili matori momak požele da sebi nađu parnjaka, potrebno je da se u ponoć uoči Đurđevdana ( ili nekog drugog «jakog sveca») okupaju i odu svečano obučeni u crkvu i tamo poklone novokupljenu stvar.
Za ovo sme da zna samo sveštenik ili crkvenjak i u vreme posete crkvi ne sme se ni s kim razgovarati (čak ni sa sveštenikom ili crkvenjakom!), a za žene važi pravilo da ovu magijsku radnju ne čine dok imaju menstruaciju ili krvare iz drugog razloga.
«Babe» tvrde da je najjača vračka sledeća:
Iskopa se, vrlo pažljivo, trag voljene osobe koju je ova ostavila u zemlji i odnese kući, te se zakopa pod sopstveni prag.
Za ovu vračku, navodno ne postoji kontra vradžbina, pošto se po zakopavanju, zemlja dobro utaba i trag se, što je i normalno, izgubi!
Međutim ovo vezivanje je i najteže za izvesti, jer nije ni malo jednostavno da se neko neprimetno prati i onda ukrade trag.
Također, vračka je veoma nepraktična u današnje vreme, kada su gotovo svi putevi asfaltirani, a teško da bi neko dobrovoljno pristao da nagazi u vreo asfalt i ostavi svoj trag!

Šta te zanima u vezi tantre?
što se enohijanske magije tiče ona baš i nije za svakog i nije za zezanje...pošto ako si upućen radi se o otvaranju enohijanskih kjlučeva,tačnije 15 ključeva...i samo jednu reč u enohijanskom jeziku da pograšno izgovoriš,može te odvesti u bezdan

KRATAK ESEJ O MUDROSTI- sadržan u rečenici „Pazi u šta veruješ“

Stereotipi postoje u svim oblastima života, tako da nije začuđujuće što su prisutni i na magijskoj sceni; ipak, zanimljivo je primetiti da se nekoliko stereotipa (među kojima su najizraženiji "Veliki Majstor," "Mag u Fotelji" i "progonjeni Mag") veoma često pojavljuje u doslovno svim tradicijama zapadne magije. Ovaj tekst je nastao iz želje da se taj fenomen, bar u određenoj meri, objasni, i da se na njega i njegove uzroke obrati pažnja početnicima na stazi Nauke i Umetnosti.

I - Početak staze

Postoje, generalno, tri osnovna načina na koje ljudi počinju da se bave magijom. U prvom slučaju, čovek jednostavno naleti na događaj, osećanje ili čak (ređe) prosto razumevanje neke ideje, koje dovede do toga da se njegovo shvatanje sveta iz temelja poljulja ili čak potpuno sruši. Ostavši bez okvira u kojima je navikao da posmatra svet, čovek je prinuđen da traži odgovore u novim pravcima razmišljanja, koji obično vode ili u religiju ili u okultizam.
U drugom slučaju, do magije se dolazi sa početne pozicije skeptične provere. Mlađi ljudi često maštaju o moći koja će im doneti neka konkretna dobra, ili (ponekad) moći koja će ih izdvojiti iz gomile i dati neki viši smisao životu koji je pred njima; stariji ljudi, kao efekt kontakta sa nekim praktičnim magovima ili prosto iz sopstvene znatiželje, odluče da provere "da li tu ima nešto".
U oba slučaja, u magiju se ulazi polako i pipavo, čitajući raznorazne tekstove, isprobavajući razne stvari. Neki od ovakvih početnika nemaju sreće, nalete na tekstove ili "učitelje" koji magiju predstave u svoj dubini i značaju prosečnog kaubojskog romana, razočaraju se i napuste čitavu stvar; drugi pak nemaju dovoljno volje da ikada zaista prate neku liniju prakse do stvarnih rezultata, tako da odustanu nedugo nakon što su i počeli; ali jedan broj počne, naiđe na rezultate... i rodi se novi mag.
Treća, i nažalost najčešća grupa, su ljudi koji polaze iz svih mogućih pozicija (često i iz pozicija prethodno navedenih grupa), ali imaju za zajedničko da u svojoj potrazi ne žele da postavljaju pitanja, već žele da dobiju odgovore. Pripadnici ove grupe obično odaberu (ili češće, bezglavo nalete na najbliži) sistem magije u koji od tog trenutka slepo veruju, fanatično brane, i (osim jako retkih) nikada ozbiljno ne praktikuju. Ekvivalentni najzadrtijim protestantskim hrišćanskim fundamentalistima u odbrani svoje vere, "magičari" ove vrste su oni koji daju loše ime svima ostalima.
Opasnost samog početka bavljenja magijom se, otud, može definisati kao "pazi u šta veruješ". U početku istraživanja magijskih puteva početnik je okružen stotinama različitih sistema, svaki od kojih nudi svoje tehnike, poglede na svet i verovanja. Mnogi na ovoj tački odu u jedan sistem, i onda misle da moraju tu svoju odluku da brane po svaku cenu - tako nastaje treća gorenavedena grupa. Za ovo postoji jednostavan lek: pre nego što prihvatiš bilo šta kao istinu, zapitaj sebe "da li imam razloga da u ovo verujem?"

Od početnika u, recimo, Bardonovom sistemu se zahteva da prihvati prima facie postojanje elemenata, njihov sveobuhvatni uticaj na svet, kao i postojanje raznih klasa duhova, elementala i natprirodnih bića. Onaj ko ne misli će to i prihvatiti kao istinu, i baciti se u rad sa fanatičnom verom u njegov ishod; onaj ko drži do sebe će, međutim, uvek zadržati trunku sumnje u sebi - "Ja sada počinjem sa prizivanjem elementala. Pročitao sam Bardonove knjige, i čini mi se da one imaju smisla; sistem gledanja na svet koji one daju mi se čini potpun, i primenjiv. Sada treba da vidim da li će efekti mojih eksperimenata zaista biti onakvi kakve Bardon predviđa". Takav početnik može otvorenog srca da se zaputi u evokaciju nekog elementala, sa duhom čoveka koji istražuje neku novu teritoriju; on je čuo da "u tom moru ima zmajeva", i veruje da bi ih zaista moglo biti, ali ih neće držati za činjenicu dok ih ne vidi sopstvenim očima. On se zapućuje u nepoznato svestan da je to zaista nepoznato, i zadržava integritet svog razuma.

Dodatna stvar koju je važno razmotriti je sindrom "Maga u fotelji" ("armchair magician"), što je situacija u kojoj se nađe većina početnika - nakon što je pročitao gomilu knjiga, neofit sada zna sve rituale, sve tehnike vežbanja, i ima lepu količinu znanja u glavi. Sada samo treba napraviti taj mali korak i početi sa izvođenjem svega toga. Ovo je u stvari prvi test magije, i jako veliki broj ljudi ga nikada ne položi. Ima ljudi koji decenijama sede, čitaju knjige i zamišljaju šta će jednog dana sve moći da urade; taj "jedan dan" nikada ne dođe, pošto večiti početnik stalno nalazi izgovore ("Šta će komšije da misle ako me čuju da vibriram sve te čudne reči? Šta ce moja žena da pomisli ako me vidi sa tri crne i tri bele sveće u krugu oko mene? Uradiću tu inicijaciju, samo kada budem imao malo više vremena, sada imam previše posla"). Za ovo ne postoji nikakav savet osim: digni svoju mnogopoštovanu pozadinu, i radi! Mag bez prakse je samo još jedan čikica koji sedi i troši vazduh na prazne priče.

II - Zamke na putu

Početnički problemi, međutim, su retko opasni. Najveća opasnost koja preti bilo kom početniku jeste da će upasti u neki kult ili organizaciju koja će ga postaviti u poziciju na kojoj će biti (finansijski, duhovno ili čak seksualno) iskorištavan. Ali, mala količina pažnje i ličnog integriteta je dovoljna da spreči ovakav ishod. Ostali gorenavedeni problemi kao najveću opasnost imaju nedostatak progresa u magijskom radu; čovek neće uspevati da se razvija, ali nije ni u opasnosti da nazaduje.

Posle samo par godina ozbiljne prakse, stvari postaju znatno opasnije. Dve zamke u koje magi najčešće upadaju su megalomanija i paranoja.

Megalomanija je verovatno najčešća, i daje magiji najviše zlog glasa, a u nju je izuzetno lako upasti sa samo malo nepažnje. Naime, čim mag prevaziđe svoje prve početničke probleme, on dobija prve plodove svog rada, znanje i sposobnosti koje (u većini slučajeva) ni on sam nije potpuno verovao da će dobiti (mada im se nadao); kao posednik tog znanja, on postaje izdvojen, važniji od ostalih - i to mnogima udari u glavu. Mag počne da "obične ljude" gleda sa visine, počne da drži pridike svima oko sebe o svakoj temi koja makar koliko slabo dotiče njegovo novo superiorno znanje, i generalno počne da sebe smatra "Velikim Majstorom". Neki ne zapadnu potpuno u ovo stanje, ali počnu da se podsvesno ponašaju po istim linijama, držeći predavanja svima oko sebe, i ponašajući se očigledno "misteriozno" ne bi li nekome to palo u oči i izazvalo ga da pita (kako bi imao opravdanje za novo predavanje). Ovaj preterani ponos je stadijum kroz koji skoro svaki mag prođe pre ili kasnije. Oni koji nastave sa praksom obično uspeju da ga prevaziđu (pošto u praksi obično naiđu na nešto što im baci u lice činjenicu da ne samo što ne znaju sve, već i ne znaju koliko ne znaju); mnogi, međutim, postanu toliko ponosni na svoj napredak da prestanu sa svakim radom. Neki od tih ostanu na mestu na kom su bili i ne mrdnu se sa njega do kraja života; drugi, međutim, počnu da zahtevaju priznanja od ljudi oko sebe, posebne tretmane i posebne titule, i posle nekog vremena počnu da mrze svet oko sebe pošto im uskraćuje njihove "zaslužene" privilegije. Ovo je jedan od najdirektnijih i najčešćih puta u ludilo kroz magiju.

Problem megalomanije je toliki da na njega upozoravaju, u jednom obliku ili drugom, svi važniji autori i učitelji. Mnogi magi prave komplikovane sisteme provera sopstvenog ponosa, i mnoge grupe imaju pravila o uzajamnom posmatranju i upozoravanju. Do danas su razvijeni mnogi veoma kreativni načini za zaobilaženje ovog problema. Recimo, pošto je jedan od najčešćih znakova megalomanije nezajažljiva glad za titulama (kada vam se neko predstavi sa "GospodarAstraleth, Majstor Hrama, Lord staza Drveta, i Visoki Sveštenik Treće Kuće Anubisa", znate koliko je sati), haotici i Erisijanci imaju običaj da za sebe izmišljaju apsurdne titule, koje ih podsećaju da sebe nikada ne uzmu suviše ozbiljno (prosečan haotik bi mogao u svom potpisu da napiše "Krava koja laje, Apsolutni Gospodar Prevelikog Stomaka, Arhibiskup Crkve Dva i Petnaest Popodne"). Međutim, i pored svih upozorenja i tehnika, magijski krugovi su preplavljeni ljudima koji od svog ega ne vide ništa drugo, i koji su ubeđeni da svakome mogu da sole pamet; rasprava sa njima je u većini slučajeva potpuno bespredmetna, pošto će jedini efekat biti njihova uvređenost što se neko usudio da se suprotstavi njihovom "autoritetu". Apsolutno uvereni u istinitost onoga što govore, oni obično (i ne primećujući) prave budale sami od sebe, tako da obično nije ni potrebno ulagati trud u njihovo "raskrinkavanje". Najbolji pristup je ignorisati ih, uz pažnju da se slučajnim prolaznicima i eventualnim impresioniranim početnicima objasni kako stoje stvari. I, pre svega, paziti da se ne postane jedan od njih.


Druga najveća opasnost magije, paranoja, je daleko ređa od megalomanije, ali je i dalje prisutna u značajnom broju. Počevši od iste pozicije kao i gore, ona odlazi u suprotnom pravcu - mag počinje da zamišlja da to znanje koje je stekao predstavlja strahovitu tajnu, koju mora da čuva od svih ostalih. Ovo može početi potpuno bezazleno, od za dlaku prevelike tajnovitosti, prostog skrivanja od pogleda, i smanjivanja komunikacije sa ostalima, ali često preraste u patološko stanje sakrivanja, nesposobnosti da se izađe iz kuće ili "zaštićenog područja", i potpunog prekidanja bilo kakve komunikacije sa drugim ljudima. Ovo je opasnija od dve zamke, pošto Mag-megaloman, iako uzašavajuće dosadan i samoživ, u većini slučajeva ostaje funkcionalan u društvu, dok paranoični mag pre ili kasnije završava u nekoj od "institucija". Na sreću, ona je i daleko lakša za izbegavanje - jedina stvar koje se treba setiti jeste da se do tih rezultata došlo primenom tehnika koje nisu nikakva tajna, kao i da ti rezultati uopšte nisu ništa jedinstveno (ma koliko oni magu mogli izgledati kao takvi). Takođe, kada se jednom savlada, osećaj paranoje se retko vraća, za razliku od ponosa koji ostaje kao neprestana opasnost.
 
III - I razne druge neelementarne nepogode

Osim ovih, postoji još nekoliko stvari na koje treba paziti. Kao prvo, ni u kakvoj praksi ne treba ignorisati početničke vežbe isterivanja, uzemljavanja i centriranja. Po sistemu Zlatne Zore, na primer, početnik je celu prvu godinu radio isključivo niži isterujući ritual pentagrama, i bilo mu je dopuštano da ide dalje tek kada bi taj ritual potpuno savladao. Za to postoji sasvim određen razlog.

Praksa magije uvodi čoveka u situacije u kojima se realnost na koju je on navikao iskrivljuje ili čak potpuno razbija. Magija ne prati logiku, a u nekim slučajevima čak ni kauzalnost (uzročno-posledične veze); ovo stavlja ljudski razum na prilično teške muke. Rituali centriranja, uzemljenja i isterivanja imaju znatno različite forme, i naizgled znatno različite ciljeve, ali svi imaju zajedničku tačku da služe magu kao veza sa "stvarnim svetom", kao mesto na kome on "stoji" u toku izvođenja magije. Centriranje ojačava vezu sa sopstvenim telom, uzemljenje stvara vezu sa fizičkim mestom, dok isterivanje jasno deli kosmos na dva dela - spoljni ("normalni") i unutrašnji ("magijski"). Ove reference pomažu magu da se vrati u normalan tok razmišljanja nakon završetka rituala.

Mada mnogi (pogotovo skeptici koji se zapućuju u istraživanje magije da bi "proverili ima li tu šta") veruju da su ovo suvišne predostrožnosti, praksa pokazuje suprotno: ljudi koji izbegavaju ove "početničke" rituale pre ili kasnije spektakularno polude. Od "glasova u glavi", preko vizuelnih i auditornih halucinacija, pa sve do čiste katatonije - u svim okultnim krugovima se vrte priče o ljudima koji su tako završili karijeru, a ako čovek ostane u magijskim strujama dovoljno dugo, pre ili kasnije i sam ima priliku da vidi neki takav slučaj.

Takođe, neke vrste magije zahtevaju veliku stabilnost i snagu volje od osobe. Svako može da počne da se bavi Vikom (koja skoro ništa ne traži) ili Telemom (koja će natenane istrenirati čoveka da postane stabilan ako to već nije), ali postoje tehnike i čitave staze koje definitivno nisu za sve ljude. Čovek koji nema jasno definisan identitet ne bi trebalo da se bavi Vuduom; onaj ko nije u stanju da kontroliše sopstveni strah ne treba da se baci glavačke u prizivanje demona Mitosa; početnik koji za svoju prvu invokaciju odabere Horonzona nije neko ko ima perspektivu dugog života ispred sebe. Primena male količine zdravog razuma u kombinaciji sa iskrenom procenom sopstvenih sposobnosti je najbolji način za odabir staza i tehnika rada.

IV - Zaključak
Ukratko:

Razmisli o svakoj stvari koja ti je ponuđena kao "istina". Razmisli da li imaš razloga da prihvatiš tu "istinu", šta ta "istina" zahteva od tebe, koje ideje o svetu ćeš morati da napustiš a koje da prihvatiš? Nemoj da odbacuješ svoj integritet i svoj razum u ime slepe vere. Ali, odaberi jednu stazu, i radi.
Pazi se ponosa, ne postoji brži način da sebi dođeš glave. Pogledaj okolo i videćeš gomilu prepotentnih ljudi koji misle da znaju sve na svetu i da im niko nije ravan - dok svako, uključujući i tebe, može da vidi o kavim žalosnim praznim ljušturama nekadašnjih ljudskih bića se u stvari radi. Nemoj da postaneš jedan od takvih. I nastavi da radiš svoj Rad.
Uvek ostavljaj jednu nogu u stvarnom svetu, da se ne bi izgubio u sopstvenom umu. Budi iskren kada ocenjuješ šta možeš a šta ne možeš da uradiš, i ne zaleći se u stvari koje su iznad tvojih sposobnosti. Drži se sebe i svog rada iznad svih ostalih autoriteta.
...and you will do good.

Preuzeto sa Milosh http://www.agabej.com/

Svi oblici magija,vracanja,paganizma se protive Svetom Trojstvu.U Bibliji nam je jasno opisano kakav je stav Bog zauzimao prema ljudima koji su se time bavili.To je gad u njegovim ocima

U Bibliji nam je jasno opisano kakav je stav Bog zauzimao
Ne smeta ti ta cinjenica da je Biblija napravljena na Nikejskom Saboru 325-e posle kojeg je usledilo jos 21. U Bibliji nema stava kojeg je bog zauzimao jer on nije pisao bibliju, a kao drugo na tom saboru je odluceno sta ce biti uvazeno a sta ne. Dakle danasnja vera je zasnovana na 318 ljudi koji su se tukli i psovali jedni druge  i njihovim misljenjima koja su bila razna jer je bilo prisutno preko 18 razlicitih kultova pa ti vidi 

Ненаде,
ајде лепо пређи на тему о Светом писму или о Првом васељенском сабору, па тамо изнеси своје аргументе којима поткрепљујеш своје мишљење (да не би ишли у офф, а адекватна тема постоји):
-када је Свето писмо ,,направљено''
- о броју васељенских сабора (ја их знам само 7, али ти си изгледа боље упућен...)
- којих је то 18 култова на сабору било заступљено (ова 2 последња питања можеш и на теми о  Првом васељенском сабору: http://forum.burek.com/index.php/topic,277744.0.html)

Nisam znao gdje da napisem ovo ,pa reko ovdje cu.  Da li neko zna za neku magiju da je vezano za to da cura zaludi momka ili tako nesto sa sledecim :
- malo soli umotano
- malo hljeba
- muski kais
- mali nozic
- kora drveta (ne znam kojeg)
i na kraju naravno neka recenica uz sve to da se odbroji.
Drugar me pitao za ovo ,a ja naravno ne znam pa reko mozda neko ovdje zna. 
Sto se mene tice ,ja ne vjerujem u to,ali dosta tih stvari sam cuo koje mi se nimalo ne svidjaju. Po pitanju tih cini,nabacivanja magije i to.....

Molila bih da li neko zna da mi odgovori šta znače crveni konac sa papirićem na kraju privezanim,crno majmunče sa kanapom oko vrata,crvenkasto pero---sve to nalazim na drvetu pred kućom godinama.Jadno drvo...Meni do sad ništa  ne fali.Sumnjam na bivšeg šefa...

neko se igrao. zapali te gluposti.

Hvala,Gottago-sad mi je lakše,ali ne znam kako-bojim se da ne izgori drvo u sred N.Sada!?
Snaći ću se nekako...