Пост

Пост је средство које православном хришћмаже у изградњи спасења, а које се састоји у уздржавању од извесне врсте хране, од рђавих мисли, жеља и дела, као и у умножавању молитава, доброчинства, а исто тако и у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Циљ поста је очишћење тела, а изнад свега прослављање Бога и поштовање његових светих. Постећи, православни хришћани се непрестано сећају Христових страдања за њихово спасење.

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од извесних јела и алкохолних пића, а по строгости, или начину уздржавања, постови се деле у пет категорија: 1) потпуно уздржавање од (сваке врсте) јела и пића (чак и вода), као прва три дана Великог поста и Велики петак; 2) сухоједење, узимање „суве хране“, без уља и вина, једанпут на дан, и то у 9. Час (око 3 сата после подне); 3) једење јела спремљеног само на води (код нас познат као строги пост пред причешће); 4) узимање јела и вина, са уљем два пута дневно; и 5) једење рибе и пијење вина ( најблажи начин поста). узимање хране више од једанпут на дан зове се ублажење поста, а када се узимају уље и вино, тада се чини разрешење поста. постоје четири врсте разрешења поста: 19 разрешење „на све“; 2) разрешење „на јаја и млечне производе“; 3) разрешење „на рибу“; 4) разрешење „на вино и уље“. Треба напоменути да поред установе одређених дана и периода поста од стране Православне цркве, регулисање питања разрешења за сваког верника посебно се оставља расуђивању његовог духовног оца, који понекад поступа са снисхођењем, дакле према слабостима човека и према мери на корист његове душе. Духовни пост је уздржавање од грешних мисли, жеља и дела, уз умножење молитве и хришћанских врлина.

Постови се деле у две групе: на једнодневне и вишедневне. Једнодневни постови су: свака среда и петак преко године (осим такозваних трапавих седмица), Усековање главе св. Јована Крститеља (29. августа/ 11. септембра), Крстовдан (14/27. септембра) и Крстовдан (5/18. јануара). Вишедневни постови су они које је Црква установила пред велике празнике. Постоје четиеи вишедневна поста: Васкршњи (Велики или Часни) пост, Божићни пост, Госпојински пост и Пост светих апостола (Петровдански пост).

Васкршњи пост или Велика четрдесетница

Траје од чистог понедељка до Лазареве суботе (начин поста: сухоједење, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље). Овај пост није апостолског порекла, а најстарије сведочанство о овом посту потиче с краја другог века. Свети Иринеј Лионски (+202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова о времену празновања Пасхе, пише да је пасхални пост трајао негде један, негде два дана, а негде је овај пост обухватао 40 сати. О Васкршњем посту од 40 дана, у овом писму нема ни помена, осим што се из овог сведочанства види да он свуда постоји. Даље податке о овом посту даје Тертулијан (+220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори о пасхалном посту у спомен смрти Христове, који такође траје два дана (петак и субота), које је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу може може узети да пасхални пост потиче од наређења Господа исуса Христа. Из Сирске дидаскалије (друга половина трећег века) види се да је пасхални пост продужен на једну седмицу, а сигурно сведочанство о васкршњем посту који траје четрдесет дана потиче из четвртог века, од Јевсевија Кесаријског, као и из такозваних Пасхалних посланица светог Атанасија Александријског. Данашњи облик Васкршњег поста развио се у петом веку.

Пост светих апостола

Траје од понедељка после Недеље свих светих, после Педесетнице, до 28. јуна/11. јула (начин поста: уздржавање од меса, јаја, млечних производа, дозвољава се риба, осим средом и петком). Овај пост установљен је у част апостола Петра и Павла. Будући да је почетак овог поста несталан, зависи од почетка Педесетнице, која се равна према Васкрсу, он најдуже може трајати шест седмица, а најкраће осам дана. Најстарије сведочанство о овом посту налазимо код светог Атанасија Александријског, из којег се види да је овај пост првобитно био у вези са Педесетницом, а не са празником светих апостола, да није свуда почињао у исто време и да је трајао само једну седмицу.

Госпојински пост

Траје од 1/14. до 14/27. августа, а по строгости овај пост долази одмах после Васкршњег поста (начин поста: сухоједење осим суботом и недељом када се дозвољава уље и вино, и на Преображење, када се разрешава на рибу). Црква је установила овај пост по примеру Пресвете Богородице, која је време пре смрти провела у сталном посту и молитви. Иако се зна де је ово најмлађи пост, историја овог поста није најјаснија. Први пут се помиње у списима Теодора Студита, а можда га је Источна црква накнадно установила да би као и Западна имала постове у сва четири годишња доба. Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору 1166. Године у време патријарха Луке Хрисоверга и цара Манојла Комнена.

Божићни пост

или Мала четрдесетница, траје од 15/28. новембра до 24. децембра / 6. јануара (начин поста: а) од 15/28. новембра до 17/30. децембра уздржавање од меса, јаја и млечних производа, разрешење на рибу, сухоједење средом и петком; б) од 18/31. децембра до 24. децембра/ 6. јануара разрешење само на уље и вино, сухоједење средом и петком). Најстрожи дан поста је 24. децембар/ 6. јануара а тај дан се зове „сочелник“ (настало од речи „сочелник“ која је име за сочиво – кашу од сушених зрна). Овај пост има сврху да вернике спреми за достојно слављење рођења Господа исуса Христа, а његова историја не обилује јасним сведочанствима. Сматра се да је овај пост у Антиохијји почињао 1. децембра, а Цариградски сабор одредио је да овај пост треба почети 15. новембра.

                                                                        Божићни празници и обичаји

Иако је Васкрс највећи хришћански празник, празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години.
Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: "Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!"

У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји.

Детинци

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи: каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.

Материце

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Оци или Очеви

Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.
Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.

Туциндан

На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.
На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева

Бадњидан

Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.

                                                                          Шта је бадњак?

Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво, које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси У кућу.

Како се сече бадњак

Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.

Шта симболише бадњак?

Бадњак симболички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.


                                                                            Бадње вече

Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као "Божић и Бадњидан". Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: "Добро вече! Честит Божић и Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.
Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

Слама

После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Вечера уочи Божића

Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар "Рождество твоје...", помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.

                                                                                 Божић

Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља.
Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: "Христос се роди!" и отпоздрављају: "Ваистину се роди!"

Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

Положајник

На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник.
Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: "Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај".

Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Чесница

Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, главу и део од ребара. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се "Оче наш" наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Божићна печеница

Према народним обичајима, једна врста жртве која се приноси Богу и вуче корене из времена веровања пре хришћанства, а помиње се и у старозаветним књигама. Порекло је сигурно из времена многобоштва, а Црква је овај обичај прихватила и благословила, са образложењем да посе Божићног поста, који траје шест недеља, јака и мрсна храна добро дође.
За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.

Божић у урбаној средини

Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама Уместо великог дрвета у цркви се узме освећена гранчица бадњака и сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића ун&a

                                                                                 Васкрс


Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.
За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везаи обичај даривања јајима.

Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Фарбање васкршњих јаја

Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио, чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја боји (фарба) на Велики петак, у дан када се, иначе, ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму.

Како се фарбају јаја?

Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице која је освећена у току васкршњег поста. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да равномерно буду обојена, а деца обигравају око матере, и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове се "чуваркућа".
Пре фарбања јаја се могу "шарати". Наиме, са растопљеним воском и пером за писање, или нечим сличним, на јаје се наноси топљени восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања, на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише X. В. и В. В. (Христос Васкрсе и Ваистину Васкрсе), цртају крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.

Симболика

Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по васкрсењу), путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: "Христос Васкрсе". Црвена боја символише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују.

Васкршње славље

Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: "Христос Васкрсе!" и "Ваистину Васкрсе!" Тај поздрав траје све до Спасовдана.
Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

Туцање јајима

На столу стоји украшена чини-ја са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.
Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама.

Побусани понедељак

Први понедељак после Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обележава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.

                                                                              Обичаји за Васкрс

Теодорова субота

У суботу прве недеље Часног поста, пада празник светог Великомученика Теодора Тирона. Тога дана се у православним домовима кува жито као за славу. Тако се слави успомена на један догађај из првих векова хришћанства. Наиме, у време римског цара Јулијана Апостате 362. године, када је било гоњење хришћана као у време Нерона, нареди овај цар да се све намирнице по цариградским пијацама и радњама попршћу крвљу од жртвених животиња, како би се хришћани оскрнавили и не би могли да се причесте. Међутим, свети Теодор Тирон јави архиепископу цариградском Евдоксију, да хришћани Цариграда не купују ништа од намирница, него да у својим домовима, те недеље кувају пшенично жито и мешају са медом, и то узимају уместо хране. Хришћани тако и ураде, и достојни се причесте у недељу Православља Као успомену на тај догађај, у овај дан, домаћице кувају жито као за славу, и служе своје укућане и госте који тога дана дођу у кућу.

Лазарева субота Врбица

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила.
Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.
Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Велика недеља

Ова недеља се зове још и Страсна седмица, у којој се слави успомена на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа. Ове седмице се у нашим храмовима врше посебна богослужења, и пожељно је да верници у њима редовно учествују. У овој недељи су најважнији празници Велики четвртак и Велики петак. На Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио свету тајну причешћа, зато је добро да се тога дана причестимо. На тај дан увече, читају се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају јеванђеља народ у цркви клечи.
На Велики петак, када се слави успомена на Христово распеће, у нашим храмовима, поподне износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају све до Васкрса Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов), испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се верници после целивања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница. По народном веровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лепу жељу, и та жеља ће бити испуњена.
Ове недеље црква заповеда најстрожи пост без рибе и уља. На Велики петак пожељно је ништа не јести све до изношења Плаштанице.

                                                                           Бела недеља

Бела недеља је последња седмица зимског периода, пред Ускршњи пост. Њен назив потиче из времена када је бела боја била боја жалости за покојницима, који су, по народном веровању у овом периоду оживљавали и кретали се међу живима. То је период када су светови живих и мртвих најближи и прожимају се међу собом. Током Беле, Покладне недеље, широм Балкана, кретале су се маскиране поворке људи, нагарављених лица и прерушених – у оделима обученим наопако, огрнутих животињским кожама. Они су звонили клепетушама, галамили и сакупљали дарове.

Учесници ових поворки били су инкарнација мртвих предака који су дошли из загробног света. Нагарављено лице симболизовало је црне демоне, а животињске маске покојнике који се појављују у облику разних животиња. Звоњењем и галамом они су објављивали свој долазак и разгонили зле силе које могу да нанесу зло живима. Покојници су се у овом периоду појављивали као заштитници и чувари интереса живих, што је у свакој породици или селу учвршћивало свест о јединству прошлих, садашњих и будућих генерација, као и јединству људи и природе која их окружује, и на коју људи, и живи и мртви, могу да утичу својим деловањем.

Често су поворке током Поклада биле у форми сватова. Главна личност у овим поворкама био је мушкарац обучен као невеста, који се најчешће звао баба, док су остали били дедови или девери, обучени у изврнуту одећу или са прикаченим реповима, што је истицало њихов посвећени карактер.
Вече уочи почетка поста организовала се покладна вечера, са обиљем јела и пића. Веровало се да те вечери вештице лете око куће, па се предузимао низ мера за заштиту од њих: везивале су се вериге, у ватру се стављао рог или парче коже да би их дим отерао, на прозоре се стављало глогово трње и покривачи да се светлост из куће не би видела напољу, у улазна врата су се забадали ножеви, пуцало се испред куће. Чељад су трљали белим луком испод пазуха и табане, а малој деци су се облачиле преврнуте кошуље, да их вештице не би пронашле.

На дан ових Поклада људи су међусобно опраштали увреде и замерке. Последњег дана Беле недеље народ се скупљао негде на отвореном пољу, где су се старији веселили уз храну и пиће, док су млади играли у колу. Младићи и девојке су се љуљали на љуљашкама од конопца или дрвеној куки окаченој о дрво, да би конопља, али и остали усеви, високо нарасли.

                                                                          Косово


                                                                           Обичаји

Говорећи већ о животу народа на Косову, дотакли смо се и многих обичаја који тај живот и сачињавају. Но сем оних има и других, обредних обичаја, који су у толико још знатнији, што они управо обележавају сам народ као такав. Са те околности, што су ови обичаји обележје народности, а где кад и саставни део народне вере и сачували су се они упорно кроз дуги низ искушења.

Зна се тако, да је један од најкарактеристичнијих обичаја српских, слава, имао противу себе непријатељске покушаје грчких владика који су, све до последњих дана, препоручивали народу напуштање овог обичаја. Латинска пропаганда, која је и косовском џадом прошла, покушавала је и сама да у том правцу потпомогне православне владике. А можда су ти покушаји и учинили те се народ још више учврстио у уверењу, да му у слави заиста лежи и вера и народност.

Колико је слава укорењена у срце српскога народа на Косову, показује најбоље што су, под притиском прилика, Срби у овим крајевима загубили и језик па и веру али су славу задржали. То је случај код Арнаута који још и дан данас држе славу и ако су неке појединости самога обреда загубили.
На Косову се највише слави св. Никола, св. Јован, св. Арханђел Михајло, св. Петка, св. Димитрије, св. Ðурђе (3. новембар), св. Василије и т. д.

О славама се искупе пријатељи и својта, из близа и из далека; ту се виде, наразговарају се за целу годину, изјадају се, посаветују се. О слави се завађени мире; о слави су и незвани добродошли; о слави се и сиротиње свако радо сети. За славу се припрема од толико дана, и прода се и узајми се, само да свети не остане непрослављен онако, како га ваља српски прославити.

Раније се славило и по неколико дана и том се приликом много трошило тако, да су црквене градске општине покушале да томе стану на пут. И митрополит Игњатије, у својој наредби од 1846. године, препоручује: "За ради светога по данас, који хоће да чини светога, само један ручак има изин а за вечеру сваки у своју малу и колико има сиротиња да прати по један сан и леб и вино и ракију, да рекну и они: Да му Бог помогне!"

Најважнији готово део славе на Косову то је вече пре, када се диже славе а то се вече зове навечер. Званице, које дођу, још те вечери честитају славу. По што су се званице искупиле, проразговориле и испиле по једну две чаше ракије, уноси се софра, окади се, поседа се около; домаћин разломи са најстаријим гостом погачу; подели је гостима а затим се уноси јело. После софре настаје тек дизање славе. Домаћин се прекрсти према икони па се изнесе велика чаша винска и сад настаје дизање славе. Најпре најстарији гост или најближи сусед напија па за тим иде чаша редом из руке у руку. Овом се приликом пије у славу Божју. Свакоме који пије припева се "Господи помилуј!" у вароши, а на селу:

"Кој спомења славе Боже
помогле му славе Боже
и сам Господ Бог."

или:

"Кој спомења свеце Божје
помогли му свеци Божји
и сам Господ Бог."

Тек кад сви обреде славу, домаћин износи каленицу, чашу нарочито за то спремљену, која се за тим пије у славу свеца. Домаћин овом чашом нуди редом све госте али је нико неће да прими већ се изговара: "У добре је руке, Божје и домаћинске!" Тада се домаћин прекрсти и помоли Богу и своме свецу, па наздрави неком који је најмлађи у друштву и отпије мало те му опет доспу; још један пут отпије и допуне му а пре но што ће да пије по трећи пут прекрсти се, рукује се најпре са свима у друштву (или ижљуби), наздрави и тада испија до капи. Док се пије каленица, која тако редом иде, припева се оном који пије и то свакоме друкче. Тако домаћину ће певати:

Домаћине, слављанине
не крељај ногу,
несу дошли ови гости
с тобом да збору,
но су дошли ови гости
вино да пију!

Старијем човеку, који има синове, пева се:

Благо саду и пресаду
измеђ ројеве,
благо тајке, преблаго
измеђ синове.

Храбром човеку, којега у селу сматрају за јунака:

Оваквому војводе
следом коња доводе,
сабраше се сељани
да му пусат поклоне.

Кмету сеоском:

Изникаја зелен бор
нашем кмету пред обор,
сељани се сабраше
да исечу зелен бор,
да награду кмету стол
и кметице столицу.

Некоме, који је вредан или уважен:

Соко лети високо,
крило држи широко,
куде соко погледа
све дружину надгледа.

Обичном госту:

На јунака жуте чизме за прошетање,
у невесте црне очи за погледање

а хоће, ради шале, последњи стих и овако да окрену:

У љубе му црне очи за целивање.

Зету у кући:

Да је знала брекиња
да је чаша зетњева
она би се повила
те би чашу попила,
не би зета опила.

А ако је ту у кући још један зет, онда њему друкче:

Имам дуњу, јабуку,
кому ћу гу дат?
Имам зета, мила зета,
њему ћу гу дат.

Младожењи:

Јунак иде уз међу
а невеста низ међу,
средоше се у међу,
љубише се у веђу.

Младићу од јаке куће:

Ој, соколе, сив соколе,
што си тако леп?
Од рода сам, од соја сам,
још лепши ћу бит.

Момку нежењеном:

Момче гризе јабуку,
уједе се за руку.
Леле, леле, ручице,
девојачка душице!

Опет момку нежењеном:

Момче ми се роду моли:
Ожените ме.
Девојка му руку пружа:
Одведите ме.

Момчету дораслом:

Јунак иде странама,
опаса се стрелама.
За њим иду друга два.
Један вика: Удри га.
Други вика: Не смем га,
кратко оди, много зна,
погубиће обадва

или:

то је јунак арбанас,
погубиће оба нас.

Дечку:

Чеврљуга чеврљала око глокчета,
није била чеврљуга око глокчета,
но је била девојчица око момчета.

Малој деци:

Голубак ми воду пије на крај језера,
на њега су огрлице све од бисера.
Попи, брале, све чисто,
помогла ти пречиста,
и то се поје
за здравље твоје.

Када се после дизања славе и каленице, трећа чаша (коју у шали називају: послађеница) наздравља у здравље домаћиново, онда му се пева:

У чије се здравље вино пије,
све му здраво и весело било,
родил му се вино и пченица
и по куће све мушка дечица,
и по брегу та бела лозица,
све му овце поље притиснуле,
по тору му све близни јагањци.

Уз послађеницу иде оваква здравица: "Здрав да си Марко (неко други а не домаћин). За здравље и добро. По каленице, послађеница, да послади Бог живот и здравље, кућу и дом и пријатеље све. (Сркне па му се налије). Оно послађеница а ово повлаченица. Ниско влачили, високо жњели, берићет имали, здраво јели!" По што и сад сркне те му се налије, окреће се домаћину и наздравља му.

Код дизања славе наздравља се оваква здравица:
"Помози Боже! Да пијемо ову чашу за славу Божју. Да помогне Бог и слава Божја. Слава држала кућу и дом и пријатеље све; ко је доша добро доша, да има де да доди и да има ко да га дочекује. Вас да Бог подржи а друге госте да примножи. Ове године овако а до године појако! Амин!
"
А уз каленицу овако се здрави:
"Здрав си Марко, здравље и добро! Прву пимо за славу Божију а ову ћемо за свеца, за светога Димитрија, за очево крсно име. Фала гости који сте нам дошли да помогнете да прославимо светога (сркне па му долију). Ону пимо за помози Боже а ову у добри час! (сркне те му долију). Трећа добра срећа у име Свете Тројице. Света Тројица помоћница, на свако место и на ово место, да сачува рало, стадо, на пут, на друм, у њиву и ливаду, да намножи, да подржи и да благослови; што роди да се наоди за Бога и за свеце. Бог да избави рисјански народ од душманске руке. Сви благословите!"
Одговарају му "Бог да те благослови!"

Сутра дан тек, по навечерју, домаћин реже колач и дочекује госте који ће му доћи. Слуга је дан после славе, кад се нарочито женска чељад провеселе, а трећи дан по слави зове се потарица.

По селима бива да једна кућа слави и по две славе, што у најчешће случајева уноси у кућу уљез (пасторак или зет) па то тако после остане. Често пута опет и сам домаћин, приликом болести или друге какве невоље, заветује се још ком свецу осим свога, те га после мора славити. Тако н. пр. у селу Ливађи породица Дрмоњчетовића слави Ваведење и св. Николу; у Гуштерици Догањџићи (30 кућа) славе св. Јована и св. Николу и т. д.

Зна се и за случајеве да су поједине куће мењале славу па доцније понова прихватале стару а задржале и нову славу. Две славе са двема преславама чине готово четири славе у кући. Јер и преслава се држи као и слава и тада се дочекују гости, само се том приликом не диже слава, не меси се лебац а пшеница се кува.

Још један обичај, који такође карактерише српски народ, нарочито је овде одвојио. Побратимство се стално одржава. Побратиме се обично двоје који живе у љубави. Побратим се сматра као род у кући и целој породици. Побратимљење је скопчано са нарочитим обредима и обичајима. Двојица, који желе да се побратиме, отићи ће најпре у цркву где им свештеник очита молитву која се зове "венчање"; за тим оду кући старијега побратима, у којој су искупљене обе породице, које се том приликом међусобно даривају. Побратими се на ново пред свима завере да ће се увек волети, да ће се пазити; да један другога неће никад издати и т. д. а за тим настаје весеље које траје цео тај дан.

Постојао је пре обичај, а и сад га има по где и где, да побратими пре но што ће отићи у цркву, засеку себи мало прст па онда један другом испију крв. Има случајева да се и девојка са девојком на исти начин побратими а тако исто и девојка са момком.

Бива и да се Србин са Арнаутином побратими, само том приликом не иду у цркву већ се побратиме код куће. Измеђ њих седе трећи па убоде и једног и другог у руку да му потече крв, па умочи шећер у ту крв и да им те сваки од побратима поједе парче шећера натопљено крвљу свога побратима. За тим настаје љубљење, заверавање и даровање.

Но сад је већ редак случај да се Србин братими са Арнаутом. Арнаути на Косову немају више "бесе"; њихова реч није поуздана; њихова вера није тврда. Ако се ко и побратими са Арнаутином, смеју му се остали Срби јер, веле, Арнаутин се побратимио само с тога да му уђе у кућу због кћери, жене или сестре. Има и прича о томе како се један младић хтео да побратими с Арнаутином. Веле, отац га много одвраћао али он остао при своме и побратимио се. Отац је међу тим по што по то хтео да увери сина да га Арнаутин лаже. Кад је прошло нешто мало времена, посаветује отац сина да скине са себе одело; да га баци на друм где ће побратим проћи а сам да се сакрије у трњак и да слуша шта ће Арнаутин рећи. Син учини тако а кад побратим прође туда и позна побратимово одело, мислећи да је ту погинуо, узвикну: "Е, тако ти је боме и требало. Ја сам се побратимио с тобом мислећи да те преокренем у моју веру а кад ниси хтео, ниси ни за шта ни био!" Син сад тек разумеде побратимову верност и, кажу, од тога доба нема побратимства са туђом вером.