Магијска вишња

 

Вишња има веома важну улогу у љубавним гатањима и врачањима. Кад се гаси угљевље, да би се сазнало ко је дете урекао користе се гранчице од вишње. На Ђурђевдан девојке се купају код вишње или се попењу на Вишњино стабло, да би момци „свисли“ за њима.

У неким крајевима уочи Ђурђевдана девојке које желе да се удају, дођу под вишњу и затресу је да не би и следеће године биле код мајке. Након тога, сломе неколико гранчица и сваку намене неком момку, увече се гранчице ставе поред кревета. И ујутру кад се девојка пробуди, не гледајући, коју гранчицу прво дохвати за тог момка ће се и удати.

Постоји веровање да девојка која жели да јој момак дође у сан треба нага да се скине у глуво доба ноћи и три пута каже у оџак, па под вишњом и пред дворишним вратима следећу бајалицу: Мој суђениче, или си у гори или у води, или си у лугу или си у ћумуру, дођи ноћас да се видимо.

Верује се да се испод вишње окупљају виле. Од давнина је познато да водом у којој је скувано лишће од вишње, трешње, јагоде и љубичице, се добро испира глава ономе коме опада коса. А лишће од вишње покишељено у води или опрано у води ставља се на болесне очи.

                                                                              Запис


Запис је, у Србији, дрво које представља светињу за село на чијем подручју се налази. Дрво постаје запис чином освештења, при чему се у његову кору урезује крст. За запис се бира крупно дрво, првенствено храст, а ређе цер, брест, јасен и дивља крушка. Поред њега може бити постављен крст (често камени), a околни простор може бити ограђен. Запис је табуирано дрво: верује се да ће онога ко се усуди да га посече или на други начин оштети задесити велика несрећа. На њега се не сме пењати или под њим спавати, плодови му се не смеју кидати нити гране ломити. Чак ни саме од себе отпале гране се не смеју сакупљати. Село може имати више записа: главни запис у насељу или поред њега, и неколико других обично одабраних тако да окружују сеоско подручје са свих страна.

Запис има битну улогу у обредима везаним за крстоноше или литије, сеоски празник који се одржава најчешће између Ускрса и Петровских поклада (прва недеља по Духовима). У неким селима је овај празник спојен са сеоском славом, те се његови обреди изводе тог дана, док је у другима сасвим одбачен. Крстоноше започињу окупљањем народа код цркве и формирањем литије са крстом, иконом и црквеним барјацима на челу. Литија обилази атар села, при чему се зауставља код записа и појединих раскршћа где свештеник очита молитве, па иде даље у круг све док се не врати до цркве.[3] При томе се на сваком запису обнови урезани крст, и дрво се окади.[2] У источној Србији се у дрвету проврти рупа у коју се сипају уље и тамјан. Девојке и момци у литији певају: „Од два класа шиник жита, од две гиџе чабар вина.“

Главно богослужење за овај празник одржава се код главног записа, или у цркви након повратка литије. Током богослужења, свештеник и лице изабрано за домаћина литије изводе обред ломљења колача (округле обредне погаче). Колач се окрене три пута слева на десно, а затим се преломи на две половине. Једна половина се преда свештенику, а друга особи која ће бити домаћин литије наредне године. Под главним записом се често приреди гозба за учеснике у литији, а може се и коло заиграти. Некад се ту клала овца тако да крв животиње шикне на стабло и корење записа.

Нека села празнују дан сећања на претрпљену несрећу, као што је поплава, пожар, или удар грома. Богослужење за овај празник, познат под именом заветина, може се такође одржати код записа. Сврха заветине, као и крстоноша, је да се село и усеви заштите од временских непогода и других несрећа, да се Бог умоли за добру летину. Поред обреда везаних за ова два празника, некад су се под записом у селима без цркве венчавали младенци, крштавала деца, и обављали други црквени обреди. Људи са здравственим тегобама су ноћу на запису остављали одећу, верујући да ће им то донети излечење. У Пеку и Звижду су под записом палили ватру на Проштене покладе, дан пред почетак ускршњег поста. Под њим су у Гружи давали новац на зајам

Српски историчар религије Веселин Чајкановић сматра да је запис наслеђен из претхришћанске религије Срба, у којој је имао улогу храма. Под њим су се, као у храму, чиниле молитве и приносиле жртве. За запис се најчешће бира храст, дрво посвећено Перуну—богу громовнику у старој словенској вери.

Однос према дрвету сличан односу према запису у Србији може се срести и у Македонији, мада се тамо култно дрвеће не назива записом. У региону Ђевђелије на Ускрс причешћују крушку: окруже је иконама, свештеник чита Јеванђеље и шкропи дрво светом водом, а затим ставља причест под кору дрвета. У другим областима су постављали крст, огњиште и камени сто поред дрвета израслог на брдашцу близу воде.


Izvor: Vikipedija

                                                                                 Бели лук, аљма и вид

Религија биљака и дрвета била је код старих Срба веома развијена, баш као и код других европских народа. Међутим, од значаја је чињеница да се од те религије код Срба сачувало више и јаснијих остатака него код других народа што нам може служити на част. У неколико наредних бројева видећемо које су биљке наши преци посебно ценили и каква су им све својства придавали.

За многе биљке, а нарочито за бели лук, везана су у нашем народу многа веровања па и обичаји. Наиме, познато је да се у Србији веровало да од белог лука пре свега "беже нечастиве силе", али и да он помаже и против метиља.

Према сачуваним веровањима, бели лук је нарочито потребан новорођеном детету и породиљи: новорођенчету се он ставља под главу или поред њега и ту стоји 40 дана "да га не би нагазиле ночнице" које треба и пљунути сажваканим белим луком. Веровало се и да беби треба ставити око врата бели лук или га натакнути на вретено или га обесити уз вериге. Такође, новорођенче се недељу дана по рођењу мазало белим луком, а неки су га, заједно са ножем, ставиљали поред бебе против урока.

Опет, у неким крајевима, верују да је добро главицу белог лука закопати тамо где је новорођенчету, приликом мерења, ударила глава.

Што се породиље тиче поред ње белог лука мора да буде током 40 дана; он јој се или веша о врат или о десну руку, или ушива у капу, или је њим мажу после седам дана после порођаја. Младој мајци се такође мажу и брадавице "да је не доји мора или ноћнице".

Стари Срби су веровали и да је добро о Ђурђевдану ставити бели лук у торбу са семењем и сипати око тора. Да би се заштитио од вештица, па и од сваког другог зла, наш народ је мазао децу али и себе белим луком по длановима, табанима, прсима и испод пазуха. Белим луком мазао је Србин и вимена стоци да не би пресахла са млеком.

Наш народ је веровао и да нарочиту моћ има бели лук који је проникао из главе прве змије коју у пролеће видимо.

О биљци аљми има различитих веровања. Њено семе се не купује већ се, веровао је наш народ, тражи на поклон. Где се аљма сади ту не треба подизати кућу, ни спавати, али кад се једном запати, веровали су наши преци, аљму не треба затирати.

За вид постоји једно сасвим другачије веровање. Наиме, у Србији су жене, уочи Видовдана, брале вид и стављале га под јастук верујући да ће се што буду сањале те ноћи и - догодити. Девојке су га те вечери, заједно са првим и последњим залогајем хлеба и мало соли, стављале под јастук и заклињале: "Виде, виде! Тако ти соли и хлеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен! Нека ми изађе на сан!"

Уз то веровање вид се, од давнина, у нашем народу сматрао и сигурним леком против болести очију. Због тога су вид наши преци, на Видовдан, бацали у воду и са њом се касније умивали.

                                                                           Пас, мачка и цвеће

Тамо где мачка воли да спава "то место треба избегавати за одмор јер није здраво" говорили су наши стари који су веровали и да "пси на анђеле не лају" али и да "ономе коме цвеће успева све је добро у кући и због тога има напредак у породици". Шта су још говорили наши народни пророци?

Народни пророци су, у својим пророчанствима, велику пажњу посвећивали животињама. Тако је, рецимо, по народном веровању, "мачка ђаволско створење јер она спава по буџацима, рернама, рупа¬ма и ко зна где све не". И то тамо, посматрао је нородни тумач, где човек не жели ни да коракне. Зато, тумачили су наши стари, "тамо где мачка воли да спава - то место треба избегавати за одмор јер није здраво".

По другом веровању посебно треба водити рачуна да вам мачка не прескочи преко главе, јер се сматра да ће вам то помутити памет. Наиме, тог дана човек је несређен и ништа му не полази за руком; све ради наопако и иде као пијан.

Када је реч о псима, ситуација је нешто другачија. Јер, њих је "послао Бог и они нас чувају". Кад ноћу лају "то је на аветиње и санџаме које се ноћу мотају око нас".

Народ верује да пси на анђеле не лају, односно никада не нападају добре људе; "тада само цвиле и врте репом". И по томе се, вели народ, може познати какав је ко човек!

Међутим, ако пас искези зубе на некога - то не ваља! Јер, уобичајено је веровање код Срба, да је ту реч "о каквом баксузу и пас га препознаје".

Код нас се верује и "да тамо где легне пас слободно може лећи и човек јер пас зна где је добро и здраво место за спавање и одмор, за разлику од мачке".

Што се цвећа тиче, ту се ситуација везује за Ијуде. Наиме, постоје Ијуди којима цвеће не иде од руке и народ мисли да са таквим људима нешто није у реду. Ономе коме цвеће успева све је добро у кући и због тога има напредак у породици.

Постоји и уврежено мишљење код нас да цвеће тражи стално присуство Ијуди и да мора да се воли. Оно је, кажу пророци, жива душа, а неки чак иду и толико далеко па тврде и да цвеће воли да му се стално прича и пева.

Да ли је све то баш тако не знамо јер је све то тешко проверити. Али, тако кажу наши стари...

                                                                      Грожђе које лечи неплодност

О Стефану Немањи, односно Светом Симеону преплићу се легенде са историјским подацима. Несумњиво је да је био велик владар, освајач и ратник, бескомпромисни борац за државност Србије која је под његовом управом постала моћна држава. Али, још у време његова живота неуки народ је веровао да је он Змајевити човек, да се у њега увукла, ала и да је стога прождрљив.

За ручак је, тврди легенда јео печеног вола, у њему печеног овна, у овну печену кокош и у њој печено јаје. Једном је био на ручку код свога сина светог Саве; када је отворио уста да једе, ала је зинула, а Сава је дограбио и бацио у море.

Стефан Немања 1196. године сазива велики сабор у Расу, на коме се одриче световне власти у корист свога сина Стефана Првовенчаног. Затим прима монашки постриг и постаје отац Симеон. Исто чини његова жена Ана и постаје монахиња Анастазија.

Он одлази у Студеницу, а Анастазија у Богородичину цркву у Топлици. Године 1197., са сином Савом, Симеон одлази на Свету гору, где неко време живе у манастиру Ватопеду, а недуго затим оснивају Хиландар, манастир посвећен српском народу и монаштву.

После другог одласка Савиног у Цариград добијају од византијског цара Алексија ИИИ царску повељу на којој у вези Хиландара пише "Србима на вечни поклон". Добијањем те дозволе отпочео је најважнији период српске културе и будућности.

Симеон умире 26. фебруара 1199. године испред иконе Богородице. Последње његове речи биле су: Хвала Богу за све. Сахрањен је поред хиландарских зидина. Седам година после његове смрти, свети Сава долази да ископа мошти и однесе их у Србију ради помирења завађене браће.

Примећено је тада да из његових моштију тече свето миро од кога је кажу, "сва црква мирисала". Светогорски монаси су га због тога прогласили светим Симеоном Мироточивим. Но, то није једино чудо везано са Симеона. Када су мошти одношене из Хиландара свештеници су неутешно плакали. Исте ноћи, свети Симеон јави се у сну игуману Методију и рече како је потребно да његове мошти буду пренете у Србију, али да ће за утеху хиландарском братству оставити лепу успомену, из његовог гроба изнићи ће лоза и док год она буде рађала и његов ће благослов лебдети над Хиландаром.

Тако је заиста и било - лоза је никла и одржала се до дана данашњих, сваке године богато рађа, иако јој се не посвећује никаква посебна нега, не орезује се, нити се прска. Поред тога она има и чудотворно дејство - лечи неплодност. Они брачни парови који нису благословени децом, а са вером се маше зрна свете лозе, добиће дете.

Најстарије сачувано предање о томе потиче из 1572. године када је неки Турчин довео свог сина првенца да би га оставио у Хиландару на службу Богу, јер га је добио, као и другу своју децу, пошто је јео грожђе хиландарске лозе.

Данас се на Хиландару такође може добити чудотворно грожђе, или се, на молбу супружника, шаље поштом.

                                                           Јелен у нашим народним обичајима

Антички народи су веровали да јелену сваке године отпадају рогови, да би идуће године поново израсли већи, снажнији и лепши. Тако су ти рогови у народном схватању постали симбол који у себи уједињује на најлепши начин смрт и поново рађање, васкрсење и бесмртност. Јелен је био света животиња велике ефеске богиње Артемиде. Дионис, Цернунос и Христ идентификовани су често с јеленом или носе на глави јеленске рогове. У Малој Азији јелен је познат као света животиња још у другој половини III миленија пре н. е. Тако је и у Европи ову животињу народна фантазија врло рано окитила легендом па је јелен и данас, код наших и осталих европских народа, остао божанска животиња обдарена магијском снагом.

Многобројни народни обичаји у вези с јеленом, нарочито маскирање у јелена, познати су код готово свих европских народа. С. Тројановић бележи један интересантан обичај код Срба и Влаха у Банату. Овај се обичај практикује на Бадње вече и на Мали Божић. Тада се "млађарија убунда да им се лице не види", а на мотки носе специјалну маску-клоцалицу и с њом "иду од куће до куће, поигравају и забаве ради поклања им се воћа, новца, јаја и шта се може". Клоцалица се прави од дрвета и има облик коњске главе, "али јој на чело придену две гране, које изгледају као јеленски рогови с парошцима". Испод доње вилице привезује се звонце, а рогови се украшавају шареним тракама од хартије. Клоцалицу прати један младић који свира у фрулу или звижди, а "Срби и певају не само побожне него и лаке безначајне световне песмице". Тројановић је већ правилно уочио да је клоцалица морала имати првобитно облик јелена, што показује и етимологија речи шербуљ (од латинског cervus), како ову клоцалицу и данас зову Срби и Власи у Банату. Обичај с клоцалицом није ограничен једино на Банат. В. Караџић помиње клоцалицу и у Пожаревцу и пореди је са сличним обичајем у Дубровнику.

Још је занимљивији обичај познат из јабланичког среза. Сваке године 12. јула народ одлази на Петрову гору, где се одржава нека врста великог сабора. Том приликом се на једном пропланку, где стоји камени жртвеник, приноси на жртву један брав (обично овца) окићен цвећем, чија крв треба да попрска камени жртвеник. Овај обичај објашњава легенда која је с њиме у вези. Некад је на пропланку где се данас приноси жртва сваке године долазио велики јелен са златним роговима да прими жртве које му је народ остављао. Једне године људи су заборавили да му донесу жртве (поклоне), и тада је он наредио да уместо њих њега самог жртвују. За успомену на тај догађај кад је проливена крв јелена са златним роговима и данас сваке године крв једног брава окићеног цвећем, који се закољe ту, прска камени жртвеник.

                                                            Митска бића српског народа: (Х)Ала

(Х)ала је митолошко биће које се јавља у фолклору и веровањима Срба, Бугара и Македонаца. Под овим именом најчешће се помиње у Србији, у њеном источном и јужном делу, Поморављу, Копаонику и делом у Бугарској. У поменутим српским крајевима срећу се још и називи: алетина, алине, алосије, алчина. У западним крајевима сачуван је назив хала, халина, најчешће у епским песмама или у окамењеним изразима типа: Хало несита! Назив хала среће се и у Бугарској.

Неке народне представе о али, приказујући је као змијолико чудовиште пружају могућност за прихватање оваквог тумачења. Језички пак, тешко је објашњиво почетно х у њеном називу. Зато је прихватљивије друго тумачење које назив изводи из индоевропске основе "holiti/haliti – "скресати". Један од синонима за митолошко биће стригој код Румуна јесте хале. У Старих Грка, а такође и у народним веровањима данашњих Грка, среће се слично митолошко биће под називом ламја. Тај назив среће се и код Бугара и Македонаца, где може бити и синоним за алу.

У народним бајањима але имају и лична имена. По једном извору, у источном делу Србије зову се: Смиљана, Огршћана, Калина, Магдалена, по другом извору, у околини Лесковца – Добрица, Бугарка, Јевросија Рускиња, Драгија, Загорка, док је, по казивању бајалице из истог краја, у Морави погинула ала Иленка Румунка. Бајалица им се у чину бајања обраћала недовољно јасним изразом Маате палетинке.

Не постоји јасна и јединствена представа о спољашњем изгледу але. Она се најчешће везује за ветар, олују и градоносне облаке: "ала је некакво црно и страшно биће у виду ветра"; "алу народ замишља као црни ветар који иде земљом. Где год прође, мора да духне вијор, који врти као сврдао. Кога задахне вијор, полуди" ; и у Бугарској је ала онај силан ветар који мете све пред собом и изазива велико пустошење: "Излезнаха до три люти хали,/ Девет години що се духали"; але које јуришају на месец имају две главе и шест прстију и претварају се у различите облике – час у људе са шест прстију и гвозденим вилама, час у животиње – у црно јуне, великог вепра, црног вука; по једном веровању из околине Лесковца, човек је чувао алу у амбару – она је имала огромна уста и у руци је држала велику дрвену кашику; пила је дневно 30 литара млека; у бајању из источне Србије ала се описује као змија троглавкиња ("у једна уста носи виле и ветрови,/ друга уста – издат и зле болести,/ трећа уста – учинци, растурци")

Ала се може "увући" и у човека и тада она има људско обличје а задржава алске особине – по предању ала се увукла у светог Симеуна па је он постао незасит – из њега је алу извукао свети Сава; по једној приповеци која се среће у источној Србији и Бугарској, човек је убио алу која му је уништавала виноград, а била је у мршавом човеку у далеком селу – она је јела млеко из великих судова где су били удробљени: црни, зелен и бео хлеб ( црни хлеб од жита које је ала обирала ујутру са њива када је падала као магла, зелен – од жита пре цветања и бели – од зрелог жита); у другој приповеци ала улази у умрлу цареву ћерку и прождире војнике који су на стражи; по предању из околине Лесковца але у виду 12 гавранова односиле су род винограда.

Водећи градоносне облаке, ала се приказује и у виду орла, који се обично сматра пратиоцем алиног противника – бога Громовника. Вероватно се то може тумачити њеном могућношћу да се претвара у различите облике и да може да бира облике који ће јој омогућити да најлакше оствари циљ. У приповеткама је често приказана као лаковерна и глупа (што је повезује с ђаволом), јер је лако варају Ћоса и Циганин.

Када се људи сретну с алама на путу или у пољу, или пак наиђу на "њихово" место на раскрсници, добијају од њих опасне болести (слично је и са вилама, самовилама, јудама). Сусрет човека с алом на путу, која му нуди кумство у једној приповеци, такође је на штету човека. Одлазак човека у алину кућу, која је далеко и у шуми, према народним приповеткама, може имати различите последице по њега: ако јој приступи с молбом и не говори о разликама између ње и људи, бива награђен – у супротном, сурово га кажњава. Тако пасторка, коју је отерала маћеха, дошавши у алину кућу, обраћа јој се изразом "мајко", иште је по глави пуној црва, храни њену "живину" састављену од дивљих животиња, а за узврат бива награђена од ње ковчегом пуним злата; супротно чини маћехина ћерка и зато њу и њену мајку ала кажњава пославши им у сандуку змије отровнице. У другом примеру, када се царев син обратио али да му даде своју ћерку за жену, она га спашава од других ала и помаже му да се ожени. Опет, ала поједе жену и дете, које је била кума, када жена, дошавши код ње у госте, казује шта је све видела у њеној кући (најважније, како је ала скидала своју главу и намештала коњску).

Према народном веровању на Копаонику, алу која је живела у језеру, убили су Римљани тако што су заковали површину језера гредама са металним шиљцима окренутим надоле. Од тог времена жито више не рађа као до тада ("један клас – један литар"). Такође, по тим веровањима ала је чувала берићет свога краја од других ала. Ако град убије летину, тумачило се, да је ала из другог краја победила домаћу алу и однела берићет.

За нечиста места, јер ту долазе але, сматрају се уврате (где се окреће стока и плуг при орању њиве) и браници (насипи на водоплавном земљишту). У Поморављу на тим местима беру алске траве, које употребљавају у бајању.

Але односе летину, или како се каже, "пију берићет" – пшеницу, грожђе у раној фази итд; могу да испију и млеко овцама, нарочито кад грми; задају људима болести. Према веровању из Хомоља але јуришају на Месец, с намером да га униште, а после тога би и Сунце од жалости умрло и тада би светом завладала тама. У приповеткама за але се каже да једу људско месо. У свом простору по мирису откривају човека: "Нано, што нам мирише на човечје месо", пита син своју мајку алу. У Банату се веровало, ако родитељима умиру деца да их једе хала.

Противници але су: змај и свеци – св. Илија, св. Аранђео, св. Ђорђе, св. Јован, св. Сава а такође и халовити или змајевити људи. Муња је главно средство којим се алини противници боре против ње. Зато се верује да је грмљавина борба између ала и змајева. У горњој Пчињи, за место на њиви где је жито добро родили, кажу да је змај погодио алу и она ту стресла уво. Кад грми, але се скривају од змајева у високом дрвећу. Ако се пак змај нађе у шупљем дрвету, але га могу уништити тако што запале дрво.

Против ала у облацима по веровању из Баната, боре се и халовити људи. За једног од њих људи су говорили да има реп, а други је имао четири сисе. По истом извору, сељаци су као истиниту причу износили, да је пре Првог светског рата на путу према Белој Цркви, пала малаксала ала из облака у виду огромне змије, па су јој давали млека да ојача.

                                                                Проклетство је убити орла

На брдско-планинском подручју западне Србије, у Колубарском и Мачванском округу постоји староставно веровање, и данас изражено у планинарским селима понад Ваљева, Осечине, Љубовије, Крупња и Лознице, да је велико проклетство убити орла. У митологији јужно-словенских народа, нарочито у племенским заједницама Сербоа, Серба или Срба, орао симболизује слободу и дуговечан живот. Сматра се да је орао под заштитом врховног Бога Перуна, што подкрепљује и археолошки артефакт минијатурног орла од печене керамике, пронађен половином осамдесетих година 20 века на локалитету Перунковац у селу Горњем Црниљеву (општина Осечина, Колубарски округ), приликом ископавања словенског храма посвећеног Богу Перуну.

На храстовим таблицама древног словенског писмена из 8. века, пронађеним у зиду словенског храма у Кијеву, испред којег се до 12. века налазио монументални дрвени кип Бога Перуна са златним роговима, наглашава се забрана устрела орла, уз опаску: "Ко устрели орла, устрелио је себе", што вероватно, назначава проклетство и казну, односно, опомену да се не подиже рука на орла.

Нека казивања:

У селу Царини, општина Осечина, Миломир Перић, приликом печења креча у лето 1954. године, запазио је орла крсташа како је слетео на оближњи поток да пије воде. Дограбио је неку мотку, ударио орла, док је из напрслих орлових леђа шикнуо млаз некакве зелене воде и попрскао му очи. Ослепео је одмах, и поред брзо указане лекарске помоћи, издахнуо је истог дана.

Тодор Илић из околине варошице Крупањ, оштина Крупањ, убио је орла из ловачке пушке у јесен 1957. године, али истог дана, на истом месту испод куће, убио га је гром.

Никола Ристивојевић из села Дренајића на планини Медведник, општина Ваљево, отровао је три орла крсташа из страха да му не однесу јагњад, али је истог дана, на истој ливади, погинуо од арумног коња.

Ристивој Поповић са Гучева, понад Бање Ковиљаче, општина Лозница, убио је орла каменом у лето 1967. године, и после тога, залагајући снопове у доб вршилице, изгубио је обе руке до лаката и услед јаког крварења издахнуо...


Живан Ј. Грујичић

                                                                 Змија као демонско биће

"Свака кућа има по једну змију, која је 'чуварица куће', и обично живи испод степеница [...]. Ретко излази из свог боравишта [...]. Ако змија изиђе, неко ће из куће умрети, или неће бити добро". /Веселин Чајкановић/ "'Блискост са змијама и младунчади дивљих животиња - омогућавају занос, поистовећивање с богом. Диониски занос пре свега значи превазилажење људске условљености, откриће тоталног ослобођења, постизање слободе и спонтаности које су недоступне људима". /Мирча Елијаде/

1 - У змији је инкарнирана душа умрлих предака

 Многи митолози су установили органску повезаност змије и змаја, и у томе реду але. За боље разумевање наше митологије казаћемо како змија и змај представљају вододелницу два митолошка система и то тако што а) змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату, док змај одговара антропоморфном митолошком систему - као млађем и који се у митолошкој и поетској имагинацији народа обликује онда када је један народ сасвим конституисан као посебан изградивши државну организацију као форму заједничког живота.

У српској митологији, а тако је и код већине индоевропских култура, човек има амбивалентан однос према змији: он се боји змије и чини све да предупреди њено негативно дејство. Али, ми истовремено запажамо у веровањима и култу како човек исту ту змију и обожава, приноси јој жртве. Уколико би се догодило да је случајно у пољу плугом изоре, он би је, према древном веровању, прописно сахранио и ставио "крст" на њен гроб. Змија се замишља као станиште или инкарнација душе умрлих предака. Српски народ верује да змија живи у темељу куће, прецизније испод кућног прага или крај огњишта, тачније, на оним местима за која се верује да су трајна пребивалишта човекове душе, будући да су Срби своје мртве првобитно сахрањивали управо испод прага и огњишта, која су уједно постала предмет култа и обреда. Отуда изрека: "Не напуштај кућни праг и огњиште"! - има значење морално-националног императива.

Српски народ и данас још верује да чак и само појављивање змије у дворишту домаћина има пророчки - мантички карактер, и представља злослутни знак. Уколико би неко из куће убио такву змију, то би, засигурно, значило да ће неко из куће "убрзо умрети". Уосталом, верује се да је „у домаћој змији сен домаћег умрлог чељадета", па се змији приписује тзв. „манистички карактер" (СМР, 1970: 145). Осим српског, и други народи верују да се душа човечја после смрти отеловљује у змији. Код нашег народа укорењено је веровање да свака кућа има по једну змију, која се назива чуваркућа. Иако су је, како говоре, многи видели, ретко је ко у стању да је тачно опише. И према немачкој митологији, у многим кућама постоје читаве фамилије змија, од које сваки змијски члан представља по једног члана домаћинства, из чега следи: што год се догоди одговарајућој змији, десиће се и њеном људском двојнику.

2 - Екстрасензитивна и магијска својства змије

Бројна су веровања српског народа у чудотворну моћ змије, о чему постоји заметна етнографска и уметничка грађа. Од посебног магијског значаја је она змија која се убије између Панађура, 28. августа и 21. септембра. У том времену змија је "најљућа". Својевремено сам у селу Околишту и другим селима Сврљига забележио неколико магијских радњи са змијама. Када се таквој змији одсече глава и затим осуши, па се у пролеће кроз отвор костура змијске главе посеје босиљак, у том случају, пошто изникне босиљак, он омогућава свакој особи да по жељи у току ноћи разговара са духовима умрлих предака. Потребно је само да се овај нарочити босиљак пре спавања стави испод јастука и помисли на особу са којом човек жели у сну да говори. Змијска кошуљица служи да се деца која пате од неописивог страха "магијски лече - кађењем".

Када се у време сетве кроз главу осушене змије пропусти зрневље жита које ће се по први пут сејати у њиви, верује се у нарочиту плодност усева. У Сврљигу се и данас још верује да лук посађен кроз главу змије убијене између Панађура, служи за лечење епилепсије (у народу - „падаће болести"). Али од исте болести може се неко излечити и онда ако се провуче кроз распорену змију. Разуме се, потребно је на том истом месту, после магијске радње лечења, сахранити змију и за одређено време палити јој свећу. Са једним важним упозорењем: треба да то буде „прва змија" на коју се раног пролећа наиђе. Када је реч о повезаности белог лука и змијске главе, о томе је и Вук Караџић писао да када човек такав лук „задене за капу на благовијест кад пође к цркви, онда би познао све жене које су вјештице" На основи властитих теренских истраживања издвајам овде још једну магијску праксу, да и сама вунена одећа може постати веома лековита када се пребаци преко змија у време парења. Тихомир Ђорђевић наводи сличне примере, са компаративним указивањем да таква веровања постоје и код других народа. „Ако неко види како се змије паре нека баци свој огртач на њих; кад га дигне наћи ће злато уместо змија, које су се од стида преобратиле у злато"..

Када се у Подгорици извађено срце из убијене змије „ушије детету у хаљиницу", доприноси његовом „здрављу и снази". У Соколу народ прави чорбу у два суда, од главе, односно трупа убијене беле змије, па када се све то скува и проба, посебно чорба од главе, као и месо од трупа, свако ко тако уради „знаће сваки језик па и 'немучки' - шта животиње говоре" . Чудотворна моћ коју даје змија лежи у њеном митско-магијском, хтонском супстрату, а корен таквом веровању произлази из особене диониске традиције. У том смислу је у светском фолклору раширен мотив да од поједене змије постаје разумљив језик птица, звери и риба. И код Бугара је змија један од основних ликова у митолошком систему.

Народ верује да у току живота, а пре свега у раном детињству, када дете спава на њиви или ливади, док родитељи раде у пољу, мора змија прећи преко његовог тела, чиме се назначује апотропејска, магијско-митолошка функција "змије пољарке", односно "чуваркуће", која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона. Изузетна физичка снага, нераљивост јунака ватром или оружјем, као и сама "блискост" са змијама и младунчићима дивљих животиња, како рече Елијаде, "омогућавају занос, поистовећење с богом" (Елијаде, I, 1991: 309).

О томе говори и једна наша песма у којој се змија узима у сасвим благородном контексту, као дечија играчка. "Челица ме медом задојила,/ Буковом ме граном покривала,/ Змијица ме репом забаљала" (Караџић, I, 1973: бр. 139). "Змија" је заступљена и у љубавној магији. Када би на Мратинце момак, односно девојка прогледла "вољеног" кроз осушену главу змије - која је убијена између Панађура, тада се, према веровању, "прогледана" особа одмах приволи на брак.

Због мотивске и митолошке везе змије, змаја и ала, постоји веровање да свака змија која преживи 100 година постаје ала. Она тада пусти ноге, које је до стоте године крила, нарасте велика и смештена крај вода или пута вреба људе да их прогута. Присутно је и друго народно веровање да "змај настаје после четрдесетогодишње змије" (Schneweiss, 1935:24).

3 - У које дане је име "змија" табуисано

Због чињенице да је у "змији" инкарниран дух умрлог претка, од кога се очекује свака помоћ у кући, и којој се на дужан начин припрема жртва, празнују се следећи дани посвећени змији, који се данас према хришћанском календару називају: Младенци, Благовести и Тодорова субота. У те дане име "змија" је табуисано. Постоји, најпре, страх да се име изговори, а затим змији се мора принети жртва. Уколико се име "змија" изговори, према језичкој магији сама ова демонска животиња ће се моментално појавити и свом својом негативном и погубном моћи обрушити на људе. У ове дана се, уместо "змија", изговарају следеће језичке замене: "она несрећа", "алетина"- свакако изведеница од "але", јер се тада управља поглед на ту њену демонску и неблагородну моћ. Просто речено, осећа се страх због блиског сусрета. По прилици такав исти значај придаје се у време Мратинаца "митском вуку", другом демонском лику из српске древне вере, за који се верује да је териоморфни репрезентант српског врховног бога (Чајкановић). У тих седам дана, колико трају "мратинци", такође се не изговара име "вук", односно "курјак".

4 - Змија - култно биће

Шта рећи за појаву "пса" на хлебу "кућа" и како успоставити митолошко-мотивску везу између ликова змије на трима обредним хлебовима: "њива", "ливада" и "виноград" и пса на хлебу "кућа" и "овчарница"? Реч је о томе што се у сва три случаја змија појављује у симболичној улози доброхотног створа - "чувара поља", "ливаде" и "винограда", док се "пас", на обредним хлебовима "кућа" и "овчарница", појављује као симболична замена за "вука". Једном речи, змија и вук су два основна облика инкарнације душе предака који, оваплоћени у змији и вуку (или "псу"), имају да штите: кућу, поље и овце, према томе, васцели иметак једне породице.

Према тачном указивању митолога и етнолога, српски народ верује да су змије које живе "по кућама, старим зидинама" не само безопасне, већ су човекове "бранитељке од сваког невидовна зла", будући да оне по "њивама и виноградима чувају род од града". Произлазило би да ова врста змија има карактер светости. Српски народ верује да "смук" - који чува поља и винограде, у ствари, брани поља од аждаја које предводе облаке, и када оне науме да сруче град на земљу, смук или у народу змај, односно змеј, ухвати се са аждајом у коштац и бори са њом на живот и смрт.

5 - Змија у обредној и магијској пракси

Исто тако змија, која се јавља и као атрибут "богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)", тако да се према неким нашим обичајима може закључити да змија делује на род усева. О томе сведочи магијска пракса да орачи носе змијску главу у торби кад сеју жито са веровањем да ће њива обилно понети. Управо стога, "фигура змије која се на божићном хљебу у неким крајевима источне Србије појављује између укштених снопова, са класом у устима, несумњиво представља симбол плодности" (Кулишић, XI, 9, 1973: 117-118). Ову праксу треба схватити као симболичан начин приношења жртве "змији". Овај нарочити обредни хлеб на коме се налази упечатљив ликовни мотив "змије" зове се "њива". Негде се, како рекосмо, симбол "змије" налази и на хлебовима "ливада" и "виноград".

Осим ових забрана, постоји неколико ритуалних радњи са магијским смислом, које се врше поменутих дана: на Младенце и Благовести, пре свега. Ових дана, зависно од културних зона или ареала у источној Србији, рано ујутру пре сунца, свако од укућана, пошто устане, пронађе у дворишту какав камен, који "наваља" на ногу и одбаци га од себе „у даљ", при чему, истовремено, обема рукама затвори уши и жмурећи изговори три пута следећу реченицу: „Колико је камен далеко, толико и змије да су у току лета далеко од мене"! Или, у источној зони са „шопским ареалом": тај исти камен се руком ухвати и пребаци „преко рамена" или "између ногу", али „уназад". И овом приликом се обавезно затварају уши и очи. О томе имамо драгоцена обавештења из пера других наших истраживача.

„У Заглавку, у Источној Србији 'Младенци се празнују од змија'. Тога дана онај који први изађе из куће 'не сме говорити'. Сем тога 'левом ногом наваља камен на десну стопалу, па га том десном ногом одбаци напред говорећи: 'Оволико змије летос од нас и наш дом бежале!'" (Стан., 1913: 40). У Бољевачком срезу, на Лазареву суботу се „пробуде све змије и гуштери". Наиме, овога дана „чим које чељаде устане иде на реку, па се умије. Затим узме један камичак, метне га на ногу и баца га што може даље говорећи: Колико сам овај камен бацио толико да су далеко змије и гуштери!" (Грбић, 1909: 47). Ови обичаји су коресподентни онима у сврљишкој тзв. „западној културној зони". „У Сврљигу, у Источној Србији, на Младенце и Благовести је обичај устати рано и отићи на какав извор или реку 'ту се најпре умити, па затим узети из реке или из извора један помањи камен и зажмуривши бацити га преко себе и брзо запушити уши да се не би видело и чуло кад и где ће пасти камен. Ово се зато чини да се преко целога лета не би чула ни видела змија'" (Васиљевић, 1996: 38).

Код тумачења обичаја и обреда са митско-магијским садржајем, неопходно је занемарити тзв. „манифестни план" и продрети до скривене, унутрашње структуре односа елемената који су садржани у некој приповести, обреду или обичају. Отуда и питање: шта је то што у овим двема различитим интерпретацијама које су повезане са „каменом" сагледавамо као истоветно? Магијска улога „камена" присутна је у бројним обичајима. Реч је о томе да се на поменутој удаљености змија треба да „окамени", заустави, као што ће исту магијску функцију имати „камен" и у обреду сахрањивања, али и код народног суда „проклетија". Најзад, о култној улози тзв. „камена станца" = „столовног камена", постоје бројни примери. На том се „камену", или крај њега, ритуално нахрани коњ за време Тодорове суботе.

                                                                  Пролећне обредне песме

Лазаричке песме

Лазарицама се називала група девојака које су изводиле обредну игру везану за празник васкрсења Лазаревог. Групу су чинили Лазар, Лазарица, три стежника, који носе стегове, и три војводе. Лазарице су ишле од куће до куће и певале песме за плодност, срећу и напредак.

Девојкама

Ој, Лазаре, Лазаре,
Наш прехрабри Јариле!
И премили Божоле!
Овде нама казују
Младе деве велике
За удају приспеле.
Белила је белила
Танке беле дарове
У Ђуримске дворове,
Те Ђурђеве Јарилске.
Сам ју Ђурђе видео,
Сам Јарило Ђуриме
И дружину викнуо:
„Ход’те, ход’те, дружина!
Ево вама дарова,
Сваком вама дарова,
А меника девојка.“
Обрни се Лазаре,
Наш премили Божоле,
Па се лепо поклони,
Да те лепше дарујем:
Лепим даром дукатом.

У овој песми, намењеној девојкама стасалим за удају, плодност и напредак се славе кроз жељу за склапањем брачне заједнице. Смештен у реалистички оквир, типичан за патријархалну културу, као женик у песми се појављује сам словенски бог Јарило (Јатевид, Геровид), који се празновао двапут годишње, у пролеће и лето. . У његовом имену, које садржи корен јар, препознаје се веза са топлотом и Сунцем. Симболички, ово може представљати спајање земље и Сунца, које у пролеће резултује буђењем вегетације и поновним започињањем циклуса рађања у природи. Јарило је након доласка хришћанства повезан са светим Ђорђем и са Германом, што је очито и у овој песми.

Песме на Цвети и Благовести

На Цвети, а често и на Благовести, сакупљале су се девојке из једног села, па су пре зоре ишле на различите воде и у њих бацале разно суво цвеће од ког су онда плеле венце и притом певале.

Ој, ти, Виде, Видоје!
Наш ти славни жупане!
Подран, Виде, урани
На те воде студене,
На Мориша лађана,
Оног српског бистрана,
Где но цуре долазе,
Своје венце бацају,
Своје венце и цвеће
За војнима пуштају.
Цуре воду мутиле,
Пута теби помеле,
Да не идеш, Видоје,
У те земље далеке,
У те боре Трасила,
Где се роде крагуји,
Где се роде те утве,
Шестокрили утани.

Ова песма чува још један помен на бога Световида. Световид је овде добио титулу жупана и улогу предводника војске. Он и његова војска се боре далеко, у непознатој, митској земљи, у којој живе ретке и фантастичне птице. Одлазак у рат значи смрт и уништење, принципе супротне рађању и обнављању, који се славе у пролеће. Девојке, бацајући цвеће у воду, симболички приносе жртве, не би ли обезбедиле плодност и напредак и тиме спречавају уништавање. Заустављање смрти представљено је сликом војске и њеног предводника којима је пометен пут.

Ускршње песме

Ускрс је празник којим се на првом месту чува сећање на Христову смрт и његово ускрснуће. Међутим, у празновању Ускрса има и остатака многобожачких веровања, па се он тиче и слављења нове оживеле природе и њеног ускрснућа из зимског мировања.

Стигнала ми Бела Марија,
Бела Марија света Девана!
Стигнала ми на ден Велик-ден,
На ден Ђурђев-ден мија крстиле,
На ден Спасов-ден ми посакала
Посакала ми: бели ризи
И за одела и за зборела
И посакала: риза да везе.

Наступање пролећа у овој песми приказано је као рођење словенске богиње Деване, која је богиња пролећа и плодности. На Велик-ден, што је један он народних назива за Ускрс, ускрсава Девана и са њом читава природа. У другом, очито млађем називу за ову богињу, који је присутан у песми, очувано је сећање на Девану као богињу девицу. За њу се везује бела боја, која представља чистоту и чедност, и име Марија, име хришћанске Богородице. И преостала два празника која се у песми везују за богињу припадају групи пролећних празника. Ђурђевдан је дан смене зиме и лета, а Спасовдан је посвећен чувању (спасавању) усева од непогода. Фантастично брз раст новорођене богиње, који у песми траје четрдесет дана, паралелан је наглом бујању природе у пролеће.

Песме на ружичалу (дружичалу)

Ове песме певају се на Побусани понедељак (први понедељак после Ускрса), када се младићи и девојке љубе кроз врбове или лескове венце и тако постају побратими и посестриме.

Невен, невен, мало цвеће!
Љељ Љеју,
Мили Боже!
Лепо цвеће, жуто цвеће!
Не увени наша слога,
Не увени наша љубов,
Не увело наше братство,
Красно братство побратимство,
Побратимство ка рођено,
Докле траје нас јунака,
Нас јунака љубезнијех,
Докле траје јарког сунца,
Јарког сунца господина
И месеца слуге свога,
Док не дође Давор боже,
Давор боже, смртни данче.
Ко погази побратимство,
Прпр њему,
Давор њему!
Свога брата побратима,
Побратима ко рођеног,
Ко превари свога друга,
Свога друга побратима
Сатро га силни Љељу
Својим оцем страшним богом,
Страшним богом Триглав богом,
А Триглавом светом Тројицом.
Дом му затри Прпрьруша,
Страшна сеја Давор бога,
Посланица вишња бога:
Створитеља, Држатеља
И страшнога Рушитеља.

У функцији заштитника побратимства појављује се овде више паганских митских бића. Два од њих, Давор и Прпоруша (Прпрьруша) нису потврђена као традиционална божанства. Давор је код Срба, очито, замишљен као бог смрти, а Прпоруша се сматра њему сличним божанством, његовом сестром, која такође има деструктивну улогу, а дејствује према налозима вишег божанства. Песма, очито, подразумева постојање хијерархије међу божанствима. Изнад Давора и Прпоруше стоји врховни бог, „вишњи бог“ Триглав и кроз њих врши своју вољу. Триглав се, под утицајем хришћанства, поистовећује са светом Тројицом, али његови троструки атрибути (Створитељ, Држатељ и Рушитељ) указују, као и у неким другим песмама, да се ради о паганској концепцији божанства.