Песме уз крстоноше

У пролеће, од првог дана Ускрса па до недеље после Духова, када је усевима најпотребнија киша, организоване су верске поворке („литије“) које су носиле крст и иконе по пољу са усевима, обилазиле записе (посвећена дрвета), реке, па чак и гробља, где су држане молитве за кишу. Свако село имало је одређени дан који се празновао на тај начин. У паганско време, уместо крста и икона ношени су идоли.

Чесне крсте ми понесемо
Господи помилуј,
Господи помилуј!
Амин!
Чесне крсте милог бога,
Милог бога Рујевита,
Рујевита силног бога,
Што нам бије душманине,
Душманине, Тартарине,
Што нам даје берићета,
Берићета, изобиља.
Чесне крсте ми кренусмо,
Чесне крсте дивног бога,
Дивног бога седмоглавог,
Рујевита Правовида,
Милог бога Прове Праве,
Да нам буде све честито,
Све честито племенито,
Сваком право и угодно.

Јасно је видљиво из ове песме да је обичај ношења крста сменио старији обред посвећен неком од паганских богова. У овом случају, помоћ и заштита тражене су од бога Руђевида (Рујевита). Песма потврђује две основне тезе везане за ово иначе мање познато божанство. Будући да сузбија непријатеље, Руђевит је, очито, бог рата. Одбрана од непријатеља не подразумева само сузбијање иноплеменика, него и ратовање против злих сила, на који се начин чувају усеви и обезбеђује изобиље. Осам мачева које је држао његов идол не помиње се, али се чува сећање да је Руђевит био представљан са седам глава. Занимљиво је запазити да се Руђевит овде помиње у истом контексту са богом правде, Провом, који се, пак, и сам углавном изједначава са Перуном. У том смислу, Руђевит би био бог праведног ратовања, бог ратник који штити оно што је добро („честито“) и праведно („право“).

Ђурђевданске песме

За Ђурђевдан везан је читав низ најразличитијих обреда чији је циљ био обезбеђивање среће и благостања, а те обреде пратиле су одговарајуће песме.

Град градила бела вила,
Бела вила Самовила,
Од истока до запада,
Од запада до сјевера,
Од сјевера па до југа.
Град градила наградила
По свом свету великоме,
По том зраку пространоме,
По том зраку трижди зраку.
Наградила, направила
Целог града од мерђана,
А зидове од биљура,
Јасне столе од алема,
А престоле од драгога.
У њем седи вишњи боже.
Он ми гледи на три стране,
На три стране у три света:
На небеског, под небеског,
И на оног под земљицом.
Свуда гледи, свуда влада,
Свуда чини што ми треба.
Белу браду поглађује,
На Срба се насмехује.
Србину је свако добро,
Понајвеће веља снага,
Веља снага своја земља,
Та Инђија и Дунаво.
Црну браду поглађује,
На душмана попрекује,
На душмана Татарина,
Црна госта Манџурина,
И Хобина љута звера,
Алемана и Хиндуша.
Црно гледа, црње ради,
Црно ће им вавек бити.
Рујну браду поглађује,
Плаветном се опасује,
Свима нама добро вели:
Свако добро и весеље,
И румено и плаветно
И бијело пребијело,
Душманима црно добро,
Црно добро и прецрно.

Ова песма чува врло сликовито сећање на бога Триглава. Као и у многим другим песмама у којима се помиње, Триглав је овде представљен као „вишњи бог“. За песму је карактеристично понављање броја три.. Триглав гледа на три стране, односно, управља трима световима. Та три света одговарају њему као Створитељу, Држатељу и Рушитељу. Небески свет одговара процесу стварања, поднебески, односно, земаљски свет одржавању онога што је створено, а поџемни свет је онај у који доспева оно што је разорено. У овој песми је више него у осталима истакнута трикефалност овог божанства, садржана, иначе, у његовом имену. Свака од Триглавових глава има посебно задужење, које је симболички представљено бојом браде. Глава са белом брадом стара се о народу и земљи и доноси им добробит. Она са црном брадом задужена је за заштиту од непријатеља, земаљских и натприродних. Уз трећу, риђу, појављујре се и четврта, плава брада, не би ли се на Триглавовим брадама нашле све три српске (и општесловенске) симболичке боје, бела црвена и плава.

Краљичке песме

Краљицама се назива обредна игра коју су у пролеће, на Духове (Св. Тројицу), на Спасовдан, на Ђурђевдан или о летњем Св. Николи изводиле девојке идући од куће до куће. Група је била подељена на више лица, на краља, краљицу, њену дворкињу и четири певачице. Краљица представља духа вегетације, а краљице се називају још и русаље и ладарице.

Кад полазе од краљеве куће све краљице

Обрн’ с’ краљу, миле,
Обрн’ с’ краљу, миле,
Љељо, Љељо!
Љељо!
Обрни се краљу!
Треба да идемо
Код свачије куће,
И код тих момачких,
И код тих момачких,
И код девојачких,
И код тих господских,
А и сиротињских.
Кажи нама, краљу,
Мили господару,
Каквог ћемо, краљу,
Гласа почињати?
Ја ли деда Ђозму,
Тог премилог Љеља?
Или баба Ђозму,
Ту премилу Љељу,
Милу Љељу, краљу,
Нашу красну Ладу?
Или почињати
Бана господара,
Бана господара,
Цара над царима,
Цара над царима,
Бога над бозима,
Тог Триглава силног,
Страшног и прејаког?
Или ћемо царе,
Наша светла круно,
Почињати бане,
Весела Русана,
Весела Русана
И рујна Јарила?

Почињите, миле,
Ви, моје краљице,
Оног лепог милог
Мио деда Ђозмо,
Бабу Ђозму милу,
Ону стару Јагу,
И ту младу Живу.
Мио деда Ђозмо
Прид најбољи двори.

Песма чува сећање на неколико старих божанстава, укључујући и Ладу, богињу лета и љубави, са чијим је култом овај обред некада био повезан (отуда назив ладарице). Заједно са Ладом у песми се нашао Јарило, који је, према миту, био Ладин дружбеник. Помињање Триглава може се повезати и са хришћанским празником Свете Тројице, који је био један од празника када су се краљичке песме изводиле. Седмица у којој су Тројице назива се русална или русана недеља, па би отуд могао доћи помен Русана у песми. Још два митска бића појављују се у песми, стојећи у контрастном односу – баба Јага, симбол старости и смрти, и Жива, која представља младост и живот. Из свега овога могло би се закључити да су краљичке песме и читав обред били посвећени пролећу као спајању супротности, зиме и лета, смрти и живота, рата и љубави.

                                                                              Летње обредне песме


Иванданске песме

Ивандан се сматрао значајним празником и за њега је био везан читав низ обреда. Вече пред Ивандан девојке су брале иванско (жуто или црвено) и петровско (плаво) цвеће, стављале га на једно место, а затим од тог цвећа плеле венце које су потом стављале на све зграде, торове, врата, њиве, ливаде, па и на крст у селу. Сматра се да ивандански венци представљају Сунце. Да је овај празник везан за Сунце и његово кретање сведочи и обичај паљења иванданских ватри, које су летњи пандан бадњачким ватрама. Вече пред Ивандан палиле су се лиле и обносиле око кућа, зграда, њива, торова, па чак и око читавог села, чиме се стварао магијски ватрени круг у који не могу да продру зле силе.

Ивањско цвеће петрањско,
Ивањско цвеће рујано,
Петрањско цвеће плаветно!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Иван га бере те бере,
Даје га брату до себе
Свом млађем брату Коледу.
Дајући брата мољаше:
„Ај мио брате Коледо!
Ево ти цветак мој дајем
Чувај га дивни Коледо.
Чувај га па га сачувај
До мога чудна рођења
До твога страшна умрења
Умрења брата Коледа
Старијег брата Божића,
Синова старог Сварога.“
Петар ми цветак примаше,
Петар ми венац вијаше
Па вели брату Купалу:
„Ој мио брате Купало,
Старији брате Иване,
Примам ти цветак и живот
До мога страшног умрења
И нашег брата рођења
Рођења младог Божића
Сина нам старог Сварога.“

Ова песма везана један од два кључна тренутка везана за годишњи циклус Сунца, за летњу дугодневицу, када је Сунце најјаче, али почиње да слаби. Брига о плодности и благостању подељена је између два божанства., Купала и Коледа, које у хришћанству замењују два свеца чији се дани празнују у јулу, свети Иван (Јован) и свети Петар. У периоду од Божића па до Ивандана, у време јачања Сунца, над плодношћу, која је повезана са Сунчевом светлошћу и топлотом, власт има Купало, младо Сунце, а онда је, симболички, давањем цвета, предаје свом брату Коледу. Након предаје живота, свог и живота у читавој природи, Купало умире, а поново се рађа на Божић, када Коледо умире и када циклус поново отпочиње. У песми присутан је утицај песама у којима је рођење младог Сунца поистовећено са рођењем младог бога, Сварожића, Свароговог сина. Овој песми одговара зимска обредна коледарска песма у којој коледари домаћину пред чијом кућом певају између осталог желе:

Да прославиш старога Коледа,
Да сахраниш погребеш Коледа
И дочекаш младог Сварожића,
Сварожића тог младог Божића.

У неким крајевима обичај је био да се од иванског и петровског цвећа прави лутка, којој се стављао венац на главу и која се затим пуштала низ реку да плови, при чему су певане одређене песме. Лутка се звала Мурена, Морана или Чојчоле.

Ој ти наша Мурено,
Ој ти наш мили Чојчоле!
Плови, плови низ воду
Тамо даље у море.
Када будеш у море
Оно црно велико,
Кажи, кажи Мурено
Кажи, кажи Чочојле!
Пливам, пливам младена,
Пливам, пливам младена
Из те земље далеке
Где но бива Купало
И са њиме Коледо
Оба брата једнака.
Свако добро давала,
Понајвише варења,
Сваког смока бијела.
Мене гоне девојке
Што немају момчади,
Силни вељи другова,
Што не роди та земља
Мушким плодом породом.
Већ чуди ме, ти море,
Пошљи тамо те војне
Силног цара Душана
Што јих води за море.
Деве момке желиле,
Цар јим момке не дово,
Већ одвео на војну.
Ако момке не дадне,
Све ће деве помрети,
Вишњу богу жалити.

Ако се занемаре значењски слојеви који се тичу воде као станишта душа умрлих и лутке као замене за људску жртву, и ова песма може се тумачити у кључу који се тиче плодности. Раније помињана божанства, браћа Купало и Коледо, обезбедили су изобиље у храни, а сада се прижељкује и бројан пород. Плодност и обнављање тичу се пођеднако и природе и људске заједнице.

Петровданске песме

Вече пред Петровдан, баш као и пред Ивандан, палиле су се лиле и обносиле око торова, а затим се у глуво доба брао здравац који се сутрадан давао стоци да би била здрава. Паљење лила пратиле су различите песме.

Перунико, лепо цвеће,
Лепо цвеће, плаво цвеће,
Лепо расти, лепо цветај
Да т’ узберем моме брату,
Моме брату Радигосту,
Радигосту вељу бору,
Вељу бору Гостославу
Што но госте причекује,
Што но гошће дочекује,
Да му даде мили бору,
Мили бору вељи Перун,
Вељи Перун вељу снагу,
Вељу снагу и јачину
И јачину крепке мишке,
Да побије свог душмана,
Свог душмана Татарина,
Татарина тог Турчина,
Тог Турчина црна госта,
Црна госта незванога,
Незванога, проклетога,
Проклетога иза мора,
Иза мора сиња црна,
Црна мора Татарина,
Татарина тог туђина,
Тог туђина душманина.

Песма има форму обраћања биљци, будући обреди везани за овај празник укључују и веровање у магијско дејство биља. Перуника припада култу бога грома Перуна, а у овом случају намењена је другом божанству, Радгосту (Радигосту), коме треба да подари снагу неопходну за вршење његове функције. Улога Радгостова представљена је као двострука. С једне стране, он је бог гостољубивости (отуда његово друго име, Гостослав), а са друге заштитник од нежељених гостију, тј. злих, демонских сила. Одређења тих сила су историзована, али њихови атрибути (црни, проклет, незван, душманин) и положај њиховог станишта („из амора црна сиња“) указују на то да се ради о бићима која не припадају људском свету.

Прошетала до два до три брата,
Једно беше Купало обилни,
А друго ми Коледо сабирни,
А треће ми Перуне даждљиви
Покрај двора Огњене Марије,
Миле сеје Перуна великог.
Перун пита своју милу сеју,
Перун пита светитељ Илија:
„Мила сејо, Огњена Маријо!
Кад но беше дана Илинога
Да се Ика мало провесели,
Провесели небу у облаку,
У облаку на све четир стране,
Да поигра муње и громове
И светлице што вразе налазе,
А стрелице што вразе стрељају?“
Говори му Огњена Марија:
„Мили брате, Перуне Илија,
Давно било, сад се приповеда
Када беше дана Илинога.,
Дан ти проша, скоро неће доћи.“
То Илији врло мучно било
Ама му се на ино не може
Те он чека дана Перунова.
Нек га чека, дочекат’ га неће!

Некадашња божанства, а касније хришћански свеци чији се дани прослављају лети и које је народ нарочито поштовао и строго пазио да их не увреди радећи на празник срећу се у овој песми као чланови породице божанских бића. Међу њима се само Огњена Марија среће под својим христијанизованим именом, док се громовник пођеднако назива и старим, паганским и новим, хришћанским именом, да би се та имена на крају стопила у једно (Перун Илија). Купало и Коледо задржавају своја паганска имена. Атрибути и функције наведених божанстава припадају у потпуности паганском слоју веровања. Епитети који стоје уз имена божанске браће повезани су са улогом коју они имају у природним процесима који утичу на плодност и, самим тим, на опстанак човека. Купало носи епитет обилни будући да је под његовом влашћу онај део вегетативног циклуса од кога зависи како ће приноси понети и колико ће година бити родна. Коледо је назван сабирним јер њему припада време када се летина сакупља. Кључни фактор који утиче на обиље, нарочито лети, јесу падавине, које зависе од Перуна, па он због тога носи епитет даждљиви. Главни део песме јесте дијалог између Перуна/светог Илија и Огњене Марије, у коме је садржана легенда о томе да Одњена Марија пази да свети Илија никад не сазна када је његов дан јер би се он тада толико радовао и пуцао муњама и громовима да би угрозио живот на земљи. Перун/свети Илија представљен је и у својој функцији заштитника од злих сила који муњама осветљава и открива а громовима гађа и уништава демоне.

Илинданске (додолске) песме

Додолске поворке окупљале су се током лета у свакој прилици када је требало зауставити сушу и призвати кишу. На Илиндан посебно су се окупљале, будући да је Перун, чији је свети Илија у народној религији христијанизовани наследник, према веровању, управљао муњама, громовима и кишом. Додоле, са венцима од траве, житарица, винове лозе и гранчица воћака, ишле су од куће до куће и певале, а затим их је домаћица сваке куће поливала водом по глави и ногама, што је, према симпатичкој магији, требало да изазове кишу. На крају су додоле дариване.

Изиђ, изиђ, домаћице
Вај, дажде, вај!
Домаћице Ратајице
Вај, дажду, вај!
Дођоше ти мили гости!
Мили гости из далека!
Са облака даждљивога
Од онога Дажда силна
И његова мила брата
Громовника тог Перуна.
Донеше ти лепе гласе,
Лепе гласе, лепше вести:
Ведро небо провали се,
Росну дажду отпустило,
Одажди ти те усеве,
Ту пшеницу бијелицу,
Белу лојзу ту винову,
Танка лана и конопље.
Даруј, даруј, ратајице
наша млада домаћице,
Даруј, даруј, нас даждоле!
Свакој дажди бела гроша,
А тој дажди жути дукат.

Додоле су овде приказане као изасланици богова који и сами припадају другом, божанском свету, па отуда са њим лакше ступају у контакт и упућују му молбе. Ово се, дакако, може посматрати у светлу оних истраживања која додоле повезују са култом мртвих. Даривање се, у том смислу, може поистоветити са приношењем жртве. Уз громовника Перуна као господар кише помиње се његов брат Дажд (Дажбог). Ова два божанства смештена су на кишни облак и треба да донесу падавине и тако обезбеде богате приносе.

                                                                             Зимске обредне песме


Коледарске песме

У периоду од 22. децембра (од зимске краткодневице) па до 7. јануара (Божића) или чак Богојављења, а нарочито вече пред Бадњи дан окупљале су се групе од најмање седам момака, ишле од куће до куће и певале коледарске песме, желећи домаћину и укућанима родну годину и здрав живот. Један од њих представљао је Коледа и носио је самур калпак на глави, други је био његов војвода, а трећи врећар, онај који носи накупљене ствари. Према веровању, песма је помагала младом Сунцу да ојача и победи таму. Људи су коледаре даривали најчешће мрсном храном.

Војевао бели Виде, коледо!
Три године с клети Турци,
А четири с црни Угри.
Када Виде с војске дође,
Седе Виде да вечера,
Стаде громот, стаде тропот
Око двора Видојева.
Ал’ говори бели Виде:
„Изиђ’, љубо, те погледај
Шта је громот шта је тропот
Око двора Видојева.“
Кад изиђе верна љуба,
Коњи му се копитају,
Радују се господару
Да је скоро с војске дошô;
И голуби с крил’ма бију
Радују се господару
Да је скоро с војске дошô.

У у овој коледарској песми сачувано је сећање на словенског бога Световида. Световид има атрибуте свевидећег и свезнајућег божанства, па се у овој песми идентификује са Сунцем, које са неба види и зна све што се на земљи дешава. Нимало случајно, Вид се кући враћа увече, у време када Сунце залази и нестаје са неба. Уз његово име стоји стални епитет бели, који говори о његовој повезаности са светлошћу и позитивним, конструктивним силама у природи. Видови непријатељи поистовећени су са историјским непријатељима, па се у њиховом именовању откривају новији слојеви у генези песме. Старији слој садржан је у њиховим атрибутима клети и црни, који стоје у контрасту према епитету бели уз Видово име. Вид, Сунце, приказује се као победник над силама мрака, што је усклађено са периодом у коме је песма певана, када обданица почиње да се продужава на рачун таме. Антропоморфизација божанства видљива је у идеалној представи Вида као патријархалног домаћина кога у дому пуном изобиља дочекују са радошћу и одушевљењем. У слици коња који се радују повратку господара сачувана је представа о Световиду као богу коњанику.

Отвор врата, домачине
Кољедо Кољедо!
Домачине домачине
Кољедо Кољедо!
Додај нама ладне воде
Кољедо Кољедо
Да купамо окупамо
Кољедо Кољедо!
Млада бога тог Божича
Кољедо Кољедо
Тог Божича Сварожича.
На њему је мор долама
Сухим златом изатката
А бисјером податката
По долами бијел појас
Чак до земље прјеваљује.
Више њега златне токе
Више ових рујн’ аздија
Рујна азда коластија.
Кола су му бјели свјете
Бјели свјете јасна вјечност.
На главу му самур калапак
Вито пјеро до рамјена
А чељенка до облака.
Облацима подрмује
А муњама заљуљује
Цјелим свјетом потрешује.
Коњиц му је јарко сунце,
Бојни доро огњевити.
Свје свјетове прјегљеџује
И у њима све ми газде
Кој дарује кој њедаје
Кољеџанам Бадњарима
Њему срјече нигде њејма.

(припев „Кољедо Кољедо” понавља се после сваког стиха)

Песма израста из реалне ситуације у којој коледарска поворка долази пред једну од кућа и обраћа се домаћину, а завршава се исто тако реалистчним позивом на даривање. Централни део песме заузима опис младог бога (божића) Сварожића, отеловљења светлости и топлоте, које почињу да јачају и расту након краткодневице. На првом месту је изглед божанства. У његовој раскошној одежди и опреми издвајају се бела и рујна (жута) боја као и сјај злата, што повезује ово божанство са Сунцем. Антропоморфну слику божанства употпуњују фантастични елементи. Следи опис његовог дејства и моћи, који указује да се ради о божанству које има власт и над небеским појавама и над земљом и које стога заслужује утолико више поштовања. Способност управљања муњама и громовима приближава описано божанство представи о Перуну, потоњем светом Илији. Опис употпуњује приказ јунаковог коња, који се пореди са Сунцем и који се епитетом огњевити усклађује са божанством коме припада својом светлом и ватреном појавом.

Бог приказан у песми је коњаник, што је један од атрибута Световида. Световидовим одликама припада надгледање свих светова и јасан увид у вечност. Јасно је да се у обредним песмама појам Божић не односи на празник, већ означава младог, новорођеног бога, који, међутим, не носи карактеристике Христа, већ, напротив, припада старој религији. У овој песми под именом Сварожића откривају се атрибути бога сунца, али и бога громовника Перуна и свевидећег бога коњаника Световида.

На Бадњи дан

Сива Жива сива силна,
Сива силна голубице!
да куда си путовала?
Одговара Сива Жива
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала
У Инђију нашу земљу.
Пролећела Хиндушана
И ту Глобу Тартарију
Црни Хиндуш и Тартару.
Летила сам Господару
Нашем силном Триглав бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда.”
Што чињаше наш господар,
Наш господар Триглав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?
Одговори Сива Жива
Бела силна голубица:
„Наш господар лепо чини
Трима кола у зучиње
И четврто злато мери.
Да правимо златне чаше
Златне чаше и сребрне
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића
Да нам даде свако добро
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље
И богатство што га носи.
Божић поје по сву земљу
Не боји се Хиндушана
Нити црног Татарана
Ни големе те пустаре
А проклете Глобе црне
Глобе црне Тартарије,
И те гадне Манџурије.
Слава му је до небеса,
До престола Триглав Бога.
Брада му је до појаса,
До појаса среди земље
Српске земље Рашке светле.
Да се роде мушка деца
Љути војни Даворови
Даворови и Јарила
Она силног Туривоја.
Туривоја Ђуримами
Да се роде јагњичићи
Јагњичићи и јарићи
И ти веља теланчићи,
Женски више него мушки.“

(После сваког стиха понавља се припев:
О Кољедо ој,
Мој Бого мој!
Мој Божићу мој,
Сварожићу мој!)

У оквиру ове песме помиње се неколико божанстава. Читава песма је компонована као дијалог са богињом Сивом Живом, која овде има функцију известиоца о вољи богова. Она се поистовећује са голубицом, што није чудно будући да се голуб код Срба сматрао светом птицом. Богиња преноси речи Триглава, који је овде представљен као врховни бог, онај који издаје заповести. Он је смештен у удаљену имагинарну земљу Инђију, којој приступ имају само богови, будући да је од нашег света одвајају предели за човека непроходни и окарактерисани као црни и проклети. Бога Триглава хришћанском поимању Бога приближавају атрибути Створитељ и Држитељ. Међутим, он је истовремено и велики Уморитељ. Из овог последњег ишчитава се старије, нехришћанско поимање света, човековог положаја у њему и смене живота и смрти као равноправних чланова непрекидног циклуса рађања и умирања, обнављања и уништавања. Три атрибута, од којих први означава творца постојећег, други онога ко одржава и чува створено, а трећи рушитеља који отвара пут ка новом стварању, одговарају имену божанства, које указује на тројство функција.

Порука божанства тиче се поуке људима како да живе у изобиљу. Као онај ко дарује благостање у овој песми, као и у осталим песмама које се везују за ово доба године, именује се млади бог, Сварожић. Сварожић је победник над злим и мрачним силама, што му даје особине бога Сунца и светлости. Он даје дуг живот и здравље људима и обезбеђује плодност. Занимљиво је запазити да се жељена мушка деца називају Даворовим и Јариловим војницима, што у песму уноси помен и на друга словенска божанства.

На Нову годину

Пред Нову годину (Млади Божић, Васиљевдан) девојке доносе воду са различитих извора, а затим је сипају у један котао и у њу стављају суво цвеће и своје прстење па врачају и одређују своју срећу. Када дођу на воду певају песме Водану и његовом сину Морану.

Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је
Без твог сина Морана
И сестрица Морица,
Што но момке морају
Од наске их отимљу
Па јих море и љубе
У дубљине увлаче,
Те дубљине студене
И вртлоге проклете.

Вода је у овој песми представљена као станиште злих бића. Име господара воде изведено је из назива елемента којим влада. Уз њега су и његов син Моран и кћери Морице. Имена ових бића садрже исти корен као глагол морити, а могу се повезати и са именом богиње зиме и смрти Моране. У сваком случају, вода је насељена демонима који проузрокују смрт. Нарочито се истиче погубно дејство женских демона, који су контраст девојкама које покушавају да их умилостиве.

                                                                                Крсна слава

 

Једна од главних одлика српског Православља, за коју не зна остали хришћански свет, јесте крсна слава. Пре примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су сви поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство. По природи сентиментални и везани за домаће навике и обичаје, у сусрету са хришћанством, Срби су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава.

Свећење водице

По древној и устаљеној пракси наше цркве, у време пред славу свештеник освећује водицу у домовима који славе. За освећење водице домаћица припреми следеће: једну посуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свећицу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјана и списак укућана у кући. Све се то постави на сто у соби где је славска икона, која је на источном зиду собе. Пожељно је да на обреду освећења водице буду сви укућани са домаћином. Зато свештеник, бар на дан раније, "заказује" водицу, то јест, најављује домаћину у које време тачно долази, како би сви били на окупу и молитви. Уколико се водица свети на дан славе, заједно са резањем колача, пошто се укућани по мало напију, остатак се сипа за неку калемљену воћку, или цвеће у кући.

Славски колач

На један дан уочи славе домаћица меси славски колач. Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се закувава са водом, и додаје се мало богојављенске и освећене водице, коју је свештеник светио пред славу. Колач се украшава разним украсима од теста. На његовом централном делу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (слово) са словима ИС ХС НИ КА, што скраћено и преведено значи: Исус Христос побеђује. Сам колач символише Христа који је хлеб живота, а вино, којим се прелива, символише крв која је текла из Христових рана. После сечења колача, колач се исече на кришке као хлеб. Најпре домаћин и укућани узимају и једу по део колача, а остатак се поставља на трпезу.

Славска свећа

За славу се купује већа свећа, по могућству од правог воска, обично дужине 50 -60 см, може и већа, или мања, зависно од прилика и могућности. Она се ставља у чирак (свећњак) и посебно украшава, Свећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, целива свећу и пали је шибицом. Свећа и њена светлост символизују светлост науке Христове. Свећа гори целог дана на дан славе, а када изгори на неколико сантиметара до свећњака, свећа се гаси на следећи начин: Домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кафену кашичицу вина и њу излије уз фитиљ свеће која гори. Вино полако угаси свећу. Потом се свећа и чирак стављају пред икону, или на неко друго свечано место у кући, и ту стоји до следеће године, и пали се приликом заједничких кућних молитви.

Славско жито

Уочи славе домаћица припрема славско жито - кољиво или панаију. Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна. Један килограм или пола килограма жита (зависно од броја гостију), укува се у чистој води, затим се процеди и мало просуши. Просушено жито се, затим, меље. У самлевено жито додаје се шећер, млевени ораси, мало ванилин шећера и мало морског ораха ради лепшег укуса. То се ставља у неку плитку чинију или тацну, лепо обликује , и по површини се поспе шећером у праху или млевеним орасима.

                                                                         Каквих има слава


Породична слава је прослава оног хришћанског светитеља, на чији су дан наши преци примили хришђанство и кога су изабрали за свога заштитника и заступника пред Богом. Слава се преноси са оца на сина и готово се никад не мења. Чак ако једна породица изумре, они хришћани који наследе њихову имовину, у вечини случајева сматрају за своју дужност да, поред своје славе, приме и њихову. Отуда има породица које славе више слава. Жена, ако остане удовица, задржава славу свога муза.

Црквене славе су прослављање светитеља коме је храм посвећен.

Сеоске или градске славе су прослављање оног светитеља кога су, за свога заштитника, изабрала поједина села и градови или коме су се, у невољи, заветовали житељи тога места па га прослављају у знак благодарности за срећно отклањање беде и невоље. Тога дана, иде се кроз поља или главним градским улицама, са литијом и приносе се Богу и светитељу молитве за добро и срећу тога места и свих његових житеља.

Заштитник српске школе је српски просветитељ и први архиепископ, свети Сава. Свети Сава се прославља у српским школама као школска слава.

И поједина српска друштва, пословна удружења - еснафи, треба да имају своју славу, свога светитеља заштитника. Познато је да је у доба Немањића, свети апостол и првомученик Стефан био заштитник српске државе. Зато сви српски владари, почев од Стефана Немање, носе и име Стефан уз своје: Стефан Уршс, Стефан Милутин, Стефан Душан.

Како се прави славски колач

Мешење славског колача у кући је леп породични чин и врло лепа успомена за децу која ће, гледајући своју мајку како га меси, то пренети доцније и у своју кућу. Младе девојке треба да и у овом послу одмењују своју мајку, како би још зарана стекле искуство у томе.

Колач се обично меси дан пре славе. Пошто се домаћица окупа и обуче у чисто, прекрстиће се и у себи очитати Оче наш, па ће тек онда почети са мешењем.

У лонац од 1 литра издробити 20 до 30 грама квасца, налити га с пола шоље млаког млека и прстима размазати квасац тако да нема грудвица. Затим додати мало соли, једну кашику шећера и мало брашна колико да се добије ретко тесто. Суд ставити близу штедњака и оставити док квасац не ускисне и напуни лончић.

За то време просејати 1 до 11/2 килограма брашна, ставити га у суд за мешење (по могућности овај суд употребљавати само за мешење славског колача) и код штедњака добро загрејати. Кад је квасац ускисао почети мешење. У брашну направити удубљење у средини, додати квасац, 4 жуманцета, 2 до 3 кашике шећера, мало стругане коре од лимуна и неколико капи освећене водице (коју је свештеник за славу осветио) па све то замесити доливајући мало млека, тако да се добије тесто средње тврдоће. Приликом мешења додавати мало-помало растопљеног масла, а такође с времена на време треба замакати дланове у растопљено масло и тако масним рукама месити (употребити око 100 гр. масла).

Тесто треба месити све док се не одваја од прстију и док се на њему не појаве клобуци, пликови. Када је тесто довољно израђено извадити га из суда, дно суда посути брашном и онда вратити тесто у суд, прекрстити га, покрити с неколико чистих салвета и оставити на топлом месту да ускисне.

Када је тесто достигло два пута своју величину, пажљиво га изручити на даску посути брашном, лако га рукама израдити у облику округлог хлеба и ставити у округао калуп, који је претходно добро подмазан маслом и посут брашном. Приликом овог премесивања тесто се не сме много притискивати, нити месити јер у том случају неће нарасти колач. Калуп са колачем опет прекрити салветама и оставити на топлом месту да поново ускисне. Када је колач довољно нарастао, помазати га размућеним јајетом и украшавати украсима од истог теста.

Прво се преко целог колача ставља крст (од два ваљчаста комада теста стављена унакрст).
Затим се колач уоквири плетеницом, преко које се прави венчић. Венчић се обично прави тако што се комад теста изваља а затим исецка на мање ваљчасте комадиће. Сваки такав комадић се по дужини двапут засече (тако да добије три крака). Ови комадићи се слажу преко плетенице и то тако да сваки следећи мало преклопи претходни; тако редом док се не уоквири цео колач и на тај начин добије венац око крста. И венчић и крст се још засецкају маказама да колач још китњастије изгледа.

Сада се на средиште крста ставља поскурица – као хлепчић кружног облика. Она се такође ставља и преко венчића, а на завршецима сваког од четири крака крста (укупно пет поскурица).

Даље се колач украшава осталим украсима од посног теста које се замеси од брашна и мало воде. Ове украсе не треба помазивати јајетом већ их оставити беле. Ти украси представљају желе домаћице – оно што жели да има у своме дому: птице (голубови) представљају здравље и весеље. Грозд означава жељу да род добро роди; цвеће (ружице) значи лепоту, чистоту и мио мирис душе и да деца одрастају лепа и чиста као ружице; (затим се као жеља да у кући буде свега прави буренце, па чашица, затим књига итд.). Ови украси стављају се у поља између кракова крста, и довољно је, да би колач био леп, да се у сваком од четири поља налази по један украс.

Но најважнији украс славског колача је знак четвртастог облика коме је крст у средини а међу крацима крста натпис ИС ХС НИ КА – овај натпис на грчком значи: Исус Христос побеђује. За утискивање овога знака постоји нарочити дрвени печат (који свака домаћица треба да има). Посно тесто се растањи и у њега се утисне овај печат, који се претходно замочи у брашно. Тај знак се ножем исече по ивици од осталог комада теста и ставља се на сваку поскурицу.

Изглед самог колача и начин прављења украса зависи од умешности домаћице, али ваља знати да колач никада не треба да буде пренатрпан украсима.

Украшен колач прекрстити и ставити у загрејану пећницу и пећи на умереној ватри. Првих десет минута не отварати пећницу, а после с времена на време окретати колач како би са свих страна пођеднако растао. Водити рачуна да колач не преплане. Чим се површина колача зарумени прекрити га листом чисте беле хартије и наставити печење. Када се колач одваја од калупа значи да је печен, али га ипак оставити још десетак минута да се на тихој ватри "истишти". Добро нарастао и испечен колач не сме да буде тежак. Чим се колач извади из пећнице пажљиво га одозго премазати млаком водом у којој је претходно растворено мало шећера (споља површина колача ће онда бити сјајна) и затим изручити на чист тањир.

Колач се може правити и постан када крсно име пада у посне дане. Меси се на исти начин као и мрсан само без млека, јаја и масла.

Како се спрема славско жито

 
Мада изгледа једноставно спремати жито, то ипак није тако лака ствар. Кувати га на овај начин: набавити пшеницу "белију" која је бела и крупна, отребити је, па је два дана пред славу, увече, потопити у лонац са чистом водом и оставити је да у тој води преноћи до сутрадан. Има домаћица које спремају жито на тај начин што га скуваног самељу, а има их које га пре кувања "отуцају". Када домаћица не жели да меље пшеницу, већ да је меси, онда сутрадан, пошто је пшеница преноћила потопљена, оцедити је од воде и мало-помало је туцати у авану од месинга. Када се тврда љуска скинула са зрневља, опрати пшеницу у неколико хладних вода, спустити је у лонац, налити хладном водом да огрезне и на тихој ватри кувати око 2 часа, то јест док вода не постане бела и зрно потпуно мекано.

У случају да домаћица жели пшеницу да меље, није потребно да је отуцава, већ изјутра пошто је пшеница преноћила потопљена, ставити је да се у истом лонцу и води кува. На овај начин спремана, пшеница ће се дуже кувати. За време кувања избегавати доливање, а нарочито мешање. Пшеница лако загорева, зато је непрестано кувати на слабој ватри. Кувану пшеницу ставити на ђевђир и под чесмом испирати све док са ње не нестане бела скрама, а зрневље не буде потпуно чисто и бело. Пустити пшеницу да добро откапље од воде. Већи сто застрти чистим столњаком па по њему пшеницу распоредити, али тако да не дође зрно преко зрна. Преко тога ставити други чисти столњак. Оставити пшеницу да преноћи, а сутрадан рано изјутра ставити је у дубљи суд и ако је отуцана месити, а ако није самлети је (понекад и двапут) на добро опраној машини за млевење меса. Обавезно је да се домаћица пре него што отпочне мешење жита прекрсти.

На килограм пшенице одмерити килограм-шећера у праху замирисаног ванилом, и килограм самлевених ораха, или обарених, ољуштених и самлевених бадема. Шећер и орахе равномерно додавати у жито и при том га добро месити рукама. Узети стаклени тањир, који се нарочито за ову сврху употребљава, па у облику округлог хлеба ставити на њега измешено жито. Жито одозго посуту самлевеним орасима[12] или обареним, ољуштеним и самлевеним бадемима, затим ставити слој шећера у праху и пазити да самлевени ораси и шећер свуда равномерно покрију жито. Најзад узети чист салвет, ставити га преко шећера, па длановима преко салвета добро утапкати шећер да не би спао са жита. Неке домаћице још украшавају жито разним украсима (што није много ни лепо ни укусно). Ако се баш жели, жито се може украсити обареним и ољуштеним бадемом. Ивице тањира обрисати прво влажним салветом, а затим сувим. Ово брисање препоручује се чешће после послуживања.

За патарице, (други дан Славе) одвојити уочи славе кувано жито, па га на дан патарица припремати.
Жито начине свештеник или домаћин.

Домаћица је дужна да изјутра на дан славе спреми све што је за свештеника потребно, а то је: славски колач, жито, свећу, нож, чашу са вином, кадионицу са измирном и листу са именима оних који славу славе. Свећу пали домаћин или син. Обичај је да онај који је упали треба да је увече и угаси остатком вина које је у чаши од преливања остало. У случају да у кући нема мушке главе, свећу ће упалити свештеник. Славу примају синови. Док је отац жив, ма синови били и ожењени, друга се свећа неће палити. Ако отац за живота преда сину славу, онда ће и син моћи да запали свећу у своме дому.

                                                                    Шта је Икона


Икона (грч. είκών, од глагола είκώ - личим) и значи слика, лик или образ. Православни хришћани одају иконама велико поштовање, јер у њима виде стварно Божје присуство у Цркви, И када се моле пред иконама, они се у ствари моле Богу. Православна црква на иконама после Седмог васељенског сабора представља: Господа Исуса Христа, Богородицу, анђеле, и светитеље. Икона има свој основ и у религиозној психологији, тако дубок, да се у православљу јавља неопходним елементом богопоштовања. Због тога се иконе стављају у куће, храмове и на друга места. Дом у коме нема иконе за православне је нечисто и пусто место. Поштовање се не односи на материју од које је икона израђена: дрво, злато, боја и друге, већ на лик који је представљен на њој. Иконе се освећују посебним чином и кроз то свештено дејство успоставља се веза између оног ко је на икони насликан и саме иконе. Кроз освећење иконе долази до тајанственог сусрета између Господа нашег Исуса Христа и онога који се моли.

Ипак, за верне икона не представља просто уметничко дело или некакву религијску слику. Она се сматра и незаобилазним литургијским сасудом који освештава човека и уводи га у непосредни однос са благодаћу и личношћу која је на њој изображена. Када се, дакле, налазимо пред иконом Христовом и целивамо је, ми се, поклањајући се икони, поклањамо Богочовеку, “плоти” (људској природи) Господњој која је постала равнобожна. Јер на икони се изображава једна ипостас Бога Логоса “оваплоћеног”, Бога Логоса, дакле, Који беше примио плот. Управо то открива нам и свети Теодор Студитски, када каже: “Свакога ко се изображава не природа, него ипостас се изображава”.

Из тог разлога икона освештава очи оних који је посматрају и уздиже разум ка тајанственом богопознању. Она нам открива ону реалност која је недоступна чулним очима, несагледиву дубину “Онога Који је красан мимо свих смртника”. Помоћу иконе ми ступамо “у тајни ка земљи новој”, јер, према одређењу које нам даје Велики Василије, “част која се указује икони усходи ка праобразу”.

Икона има по преимућству анагошку и педагошку функцију. Православље нам, дакле, помоћу иконе сугерише и поучава нас “не томе како да задржимо Господа и Бога у сопственој убогости, него како да се узнесемо ка Његовом богатству”. А разлог томе је тај што се иконом чини прелазак, она има “пасхалну” функцију. “Пасха” значи “прелазак” – прим. прев] и кроз њу ми прелазимо, постајемо поклоницима и судеоницима славе Божије. Икона је заиста “нови језик”, она је мост који треба да пређемо, како бисмо стигли до “надлика, до апсолутне Лепоте, до надсветле Славе”. У православном храму, чак и када се не савршавају свете Тајне, верујући човек осећа снажно присуство Бога и Светих, а томе у великој мери доприноси и постојање светих икона.

                                                                      Хришћански дом

Најбитније обележје једног хришћанског и православног дома, пре свега, јесте да је дом освећен. Поред тога, хришћански дом треба да има: икону, кандило, чирак и свећу, слово, кадионицу, босиљак и тамјан, Свето писмо и Молитвеник.
 
Освећење дома

Када се једна кућа или стан сагради, окречи, улепша, и када се наместе ствари, и када у њему породица започне живот, потребно је извршити освећење дома.То освећење врши надлежни свештеник. Освећење се врши на следећи начин:
Позове се надлежни свештеник, у неким крјевима се позива обавезно и кум. На столу у најсвечанијој просторији где су иконе, постави се сто покривен столњаком, а на столу свећа, кадионица, тамјан, чинија са водом за освећење, босиљак, једна посуда са мало брашна, једна чаша уља (зејтина), четири мале свећице које се на освећењу пале и лепе на зидове стана и један мали штапић, на врху обавијен ватом, за помазивање зидова освећеним уљем. Освећење се врши у свако доба дана. У молитвама на освећењу, свештеник се моли за напредак дома, за здравље и срећу укућана, нарочито деце, за слогу, за љубав, разумевање међу укућанима и за свако добро које хришћани моле од Бога.

Икона

Сваки хришћански дом треба да има икону своје крсне славе. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, трпезарији или дневној соби и то увек на источном зиду. Поред иконе крсне славе, пожељно је да у кући стоји икона Христа Спаситеља и икона Мајке Божије, а може и икона неког другог светитеља који се у том дому посебно поштује икона Светог Саве, икона преславе и слично. На зиду на коме је икона не могу стајати неке друге слике, гоблени, постери и сл.
Православна црква има своје правило у иконографији. Највише је заступљен византијски стил у сликању иконе. Нажалост, иконе се код нас продају на пијацама и вашарима, па је и ту завладао невиђени кич и неукус, па ликови на таквим иконама више личе на карикатуре него на светитеље. Зато је препоручљиво иконе куповати у црквама и црквеним продавницама.
Када се икона купи, носи се свештенику на освећење. Негде се практикује да икона стоји у цркви неколико недеља. Тек освећена икона се поставља у хришћански дом. Добро је да пред иконом стоји мањи сточић на коме би стајале све горе поменуте ствари и предмети. Испред иконе се обављају сви хришћански обреди и молитве у кући.

Кандило

Кандило се постааља испред иконе. Пали се уочи, и на дан свакога празника и сваке недеље, а може горети непрестано. Кандило обично пали и одржава домаћица. Кандило и пламен на њему символизују светлост науке Христове и светлост живота светитеља пред којим се кандило пали. Истовремено подсећа, све у кући да и они треба да живе светлим и чистим животом. Они који имају у кући кандило знају какву непоновљиву духовну атмосферу уочи празника и недеље ствара дрхтави пламичак кандила. Нарочито се то урезује у детињу душу, и остаје као најдража успомена из детињства до краја живота. Та атмосфера је непресушна инспирација свим уметничким и песничким душама и многа велика дела су створена инспирисана том дрхтавом и незаборавном светлошћу и игром сенки домаћег кандила.

Чирак и свећа

Без свеће се не може извршити ни један обред, ни молитва у кући. Чирак и свећа стоје на почасном месту у кући и пале се увек пред молитву. Домаћин пали свећу на следећи начин: Најпре се прекрсти, помене Бога и своју крсну славу, целива и пали свећу. Свећа за славу се гаси помоћу вина, а мања свећа дувањем, или се влажним палцем и кажипрстом стисне пламен и фитиљ који гори. Пламен свеће има исту символику као и кандило.

Слово, анафорник, просфорник

Слово је дрвени печат који се утискује у славски колач. Слово се, исто као икона, носи у цркву на освећење. На печату су урезана слова: ИС ХС НИ КА што значи Исус Христос побеђује.

Босиљак

Босиљак је ароматична биљка, пријатног мириса, која се гаји у баштама и цвећњацима. Босиљак се набере сложи у букет (киту) увеже се у струку и осуши. Такав се чува преко целе године и износи се када свештеник свети водицу да њиме кропи укућане. Босиљак и његов пријатни мирис символизују благодат Духа Светога

Кадионица, жар и тамјан

Кадионица у дому је обично ручна, направљена од земље или метала, и има разних облика који су у складу са хришћанским духом. У кадионицу се ставља жар од дрвета (од угља има непријатан мирис) и на жар се ставља тамјан који шири пријатан и благоухан мирис. Пошто у градовима често нема жара, потребно је набавити специјални брикет у колутићима који замењује жар и врло је практичан.
Кадионица и жар у њој, символизују нашу жарку љубав према вери и топлоту наше хришћанске душе. Мирис тамјана символизује благодат Светога Духа
Кадионица се употребљава приликом сваке молитве. Домаћин кади, држећи у десној руци кадионицу и њоме чини знак крста. Кади се прво старији па млађи. Кадионица се такође држи на свечаном месту у кући.

Свето писмо - Библија

Не може се у хришћанском свету замислити дом без Светог писма. На хришћанском Западу у свакој хотелској соби, крај узглавља, има Свето писмо, које стоји госту на располагању да може да, прочита један одељак из ове свете књиге и да се тако духовно окрепи. Нажалост, код нас Свето писмо, није баш честа књига у домовима. Зато треба настојати да сваки дом има ову књигу. На томе, наравно, треба највише да раде свештеници и црква. Нарочито због наше деце, омладине и будућности овог народа. Не може се разумети историја, философија, уметност, књижевност, музика, једном речју свеукупна цивилизација, без Библије. Библија или Свето писмо (то су називи за исту књигу), има не само културни, већ, пре свега, духовни, молитвени, религиозни и васпитни карактер. Да би млад човек лакше ушао у чудесни свет Библије, наша црква је штампала књигу "Илустрована Библија за младе", са којом се дух Светог писма лако разумева и брзо схвата. Зато је добро, да ову књигу има свака српска кућа, првенствено због деце и омладине. Иначе, Свето писмо је најсветија, највреднија, најстарија и најраспрострањенија књига у историји света, штампана и данас се штампа у милионским тиражима широм наше планете.

Молитвеник

Молитвеник је обично мања џепна књижица, у којој су штампане молитве за разне прилике, потребе, и време у животу једног хришћанина Пожељно би било да ту књижицу има свака кућа. Молитвеник стоји пред иконом. Када се обавља кућна молитва, из молитвеника се читају молитве. Чита их домаћин, а може и неко од млађих укућана са пријатним и умилним гласом. Док се молитве читају остали стоје, пажљиво слушају и моле се у себи. Важније молитве као што су: Оче наш, Богородице Ђево, Пресвјатаја Тројице, Символ вере, Царју небесниј сваки хришћанин треба да научи напамет, и да их изговара и изван свога дома.

Домаћа молитва

Поред заједничких богослужења у храму, у којима присуствују сви мештани једног села или града, сваки дом, свака породица, треба да има своју домаћу молитву. Јер породица је домаћа црква Добро би било, када би се те домаће молитве одржавале свако вече пре вечере, или, када породица полази на спавање, и свако јутро. Али, ако не сваког дана, обавезно је одржавати домаћу молитву уочи недеље и празника

Како се обавља домаћа молитва?

Домаћин стане пред икону пред којом је домаћица већ упалила кандило, иза њега стану сви укућани. Он се прекрсти, упали свећу, узме кадионицу са жаром, стави мало тамјана, окади најпре иконе, затим себе, своје укућане по старештву, и кадионицу предаје неком млађем који кади целу кућу. Онда домаћин или неко од млађих чита молитве из молитвеника, или одељке из Светог писма, или оне молитве које зна напамет: Оче наш, Богородице Ђево, Пресвјатаја Тројице итд. После завршене молитве домаћин говори: Наздравље молитва, а млађи говоре; Амин, Боже дај.

Лична молитва

Поред заједничке молитве, сваки хришћанин има и своју личну, интимну молитву. Пре свакога посла, пре и после јела,увече кад се леже и ујутро кад се устаје, у невољи и у добру, увек се треба прекрстити и прочитати одговарајућу молитву, и искрено, из дубине душе, помолити се и заблагодарити Богу.

Пост

Заједно са молитвом пост спада у најважнији садржај живота сваког хришћанина. Пост је, као што је познато, уздржавање од мрсне хране и прекомерног јела и пића. Међутим неједење мрсне хране није суштина поста. Најважнија одлика поста је уздражавање од рђавих и злих дела, затим чињење добрих дела и вежбање у врлини, праштању, скромности, смирењу, у обуздавању свих телесних страсти које разарају духовни живот сваког хришћанина. Значи, пост је не само телесно уздржавање, него и духовно. Црква је прописала четири поста годишње: Ускршњи или Часни пост, Петровски, Госпојински и Божићни. Ови постови се зову вишедневни, а једнодневни је пост сваке среде и петка, осим разрешених седмица (које се штампају у календару) и још: Крстовдан уочи Богојављења 18. јануара; Усекованије 11. септембра и Крстовдан 27. Септембра. У ове дане се не једе месо и маст, јела од млека и друго што је, мање више познато. Једе се, дакле, посна храна спремљена на уљу. Када неко жели да се причести, обавезан је да, седам дана уочи причешћа, пости "на води", значи без уља. Све што се спрема од биљних намирница, припрема се на води (куван пасуљ, кромпир, шаргарепа, грашак и сл.) и не запржава се.
Овде је важно нагласити да, уколико слава падне уз пост, у среду или петак, или неки други посни дан, обавезно се спрема посна слава. Исто тако, уколико се обавља сахрана или даћа, спрема се посна храна, без обзира да ли се у тој кући пости цео пост.
Неки верници посте само прву и последњу недењу поста, сматрајући да је то довољно. То је исто као кад би зидали мост преко реке, па озидали са једне и друге стране обале а средину оставили несаграђену.

                                                                                Храм

 
Понашање у храму

Пре свега, храм је свето место, и када човек улази у њега мора улазити тихо, лагано и са дубоким страхопоштовањем. Када се дође на црквена врата, мало се застане, прекрсти се и лагано поклони према храму. Негде је обичај да се целивају црквена врата. Пошто се у већини случајева свеће продају у цркви, стане се у ред, и стрпљиво чека, ако је гужва, да се купи свећа. Када се купи свећа, одлази се месту где се пале свеће. Свећа се целива и намени се зашто се пали. Свеће за здравље пале се у горњем делу свећњака или палионице, а за покој душа у доњем делу. Када се свеће запале, онда тихо, као сенка, а поготову ако је богослужење у току, одлази се и целива икона која је у централном делу храма Зато је најбоље доћи на службу пре почетка богослужења, јер се касније ходањем кроз храм омета свето богослужење.
 
Како се целива икона?

Стане се пред икону, два пута се прекрсти, поклони, затим целива икона и још једном се прекрсти и поклони. Затим се одлази на неко слободно место у храму.

Понашање на богослужењу

Мушкарци обично стоје на десној, а жене на левој страни лађе храма. На том месту се стоји мирно, без окретања, шетања или разговора са неким ко стоји у близини. На тај начин се омета богослужење, а и други који су присутни у храму. Боље је изаћи из храма, ако се осети умор и ослаби воља, него ометати друге. Најбоље је када се осети умор, појачати молитву и напрегнути вољу да се замор савлада, јер све то ствара ђаво, да би човека спречио у молитви. Руке за време молитве стоје прекрштене на грудима или спуштене низ тело. Молитве се изговарају у себи (тзв, умне молитве). Дискретно се пази на свештеникове радње, и када се он прекрсти, и када се у молитви и песми помињу имена Оца и Сина и Светога Духа сви се у цркви крсте, а када свештеник кади благо се клањају. За време читања Јеванђеља, Входа и проповеди, где се ко затекао ту стоји док се та радња не заврши. Уколико неко зна да пева, он пева тихо и полако, да не омета хор или појце који певају за певницом. Све у свему, својим понашањем треба настојати да се у храму буде као невидљива сенка, а никако настојати да будеш примећен и запажен. Надмено понашање фарисеја у храму, Христос је осудио, а похвалио је скромно држање и скрушену молитву цариника. У данима причешћа, или када се дели нафора постала је пракса да се народ гура ко ће пре да дође на ред. Велики је грех стварати гужву и неред у храму. Боље је сачекати неколико минута, и тиме показати своју свест, стрпљење и скромност, и тиме заслужити награду пред Богом. Приликом изласка из храма, опет се целива икона, изађе се на врата храма, тихо и нечујно, поново се окрене према унутрашњости храма и смерно се прекрсти и поклони.

Одевање

Потребно је овде рећи да и одевање мора бити пристојно када се иде у цркву. Мушкарци у храм улазе гологлави, а жене покрнвене главе, дакле, са марамом. Одело мора бити свечано и озбиљно. Неприкладно је у храм долазити у фармеркама, папучама, мајицама, бермудама, кратким сукњама, голих руку и слично. Такође, жене треба да избегавају шминку, руж на уснама, нарочито када хоће да се причесте.

Исповест

Света тајна покајања и исповести је једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека то је Света тајна покајања или исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког причешћа. Нажалост, ова света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање , као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово биће прожима неизрециво блаженство. Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота

Причешће

Најузвишенија и најсветија света тајна, јесте Света тајна причешћа или евхаристија. У њој се човек потпуно, физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа, хришћанин мора припремити на најдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води. Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника. Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши, све док се не причести, и не узме нафора.
Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којима је неко у завади, чињење добрих дела и давања милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздражавање од греха.

Како се причешћује?

Када се приђе свештенику који причешћује, изговара се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи чаша (путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од чаше, свештенику се тада не љуби рука, ни путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Ако се неко причести на Божић, Васкрс, или који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пости се само онда, када се причешћује на посном дану.
Нафора је хлеб које се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави, агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила милостиња Нафора се узима на следећи начин: Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узима у уста и поједе, и полако се излази из цркве.

Свештена лица

Свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, свете тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребне верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје, које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: "Помози Бог оче,благословите!" Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са "оче", рецимо "оче Марко", или ако је прота, може "оче прото". Владика се ословљава речима: "Ваше Преосвештенство", или "Преосвећени Владико", или ако је неформални разговор само "Преосвећени". Патријарх се ословљава са: "Ваша Светости", или "Свјатјејши Владико" или само: "Свјатјејши". Монахиње се ословљавају са "сестро", а игуманија са "мати". Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука. Монашка лица се такође ословљавају са "оче". Млађима се каже "оче" и његово име, а старешини манастира се може рећи "оче игумане" или "оче архимандрите". Искушеници се ословљавају са "брате".

                                                                      Верски празници


Црвено слово у календару

Поједине дане у току једне календарске године, црква је посветила значајним догађајима из Спаситељевог живота, и великим светитељима, и ти дани су уписани црвеним словом у православном календару. То су верски празници, и у тај дан православни хришћани празнују, односно, не раде. Дакле, сваки дан који је у календару уписан као црвено слово, по црквеном правилу је нерадан дан. Тога дана хришћани одлазе у цркву на света богослужења, воде се озбиљни и побожни разговори у вези са празником, и не обављају се уобичајени послови у њиви, радионици или на неком другом радном месту. У кући се обављају само нужни послови припремање хране и сл. Наравно од ове обавезе изузети су они који раде у државним фирмама, где се увек преко недеље ради, али по доласку кући, треба да празнују, значи да изоставе неке своје послове које обављају код куће. За дан своје крсне славе, сваки радник треба да тражи слободан дан у фирми, и да тај дан на миру, са својим укућанима, посвети својој слави и празнику.

Недеља

Васкрс је највећи хришћански празник, јер је тога дана Господ Исус Христос васкрсао из мртвих и то је најзначајнији догађај у историји света на коме почива хришћанство. Да Христос није васкрсао не би било ни хришћанства. Зато је Васкрс празник над празницима. Због толиког значаја и свака недеља у току године посвећена је Васкрсењу. Руси недељу зову "воскресеније"'. Недеља је, дакле, поновљени празник Васкрса, и као таква спада у највеће хришћанске празнике. У нашем народу, у појединим крајевима, ослабила је та свест, и врло често се дешава, да се у недељу ради као на најобичнијем радном дану. То је велики грех. Још у Старом завету, у Десет Божијих заповести је наређено: "Шест дана ради и посвршавај све своје послове, а седми дан посвети Господу Богу своме". Недеља је тај седми дан, и хришћани су дужни да се држе ове заповести као највеће светиње. Треба, дакле, знати, да је недеља већи празник од свих светитељских празника, од Никољдана, Ђурђевдана, Јовањдана итд. и да је њено празновање заповедио сам Бог у заповестима које је предао људима.

Заветни празници

Поред дана које је црква одредила за празновање, појединци, читаве породице, па и поједина села или крајеви имају неке дане које празнују и у које не раде. То су наши преци, из одређених разлога почели да празнују и то се претворило у завет који има снагу црквене заповести. Такви празници су у нашем народу Блага и Огњена Марија, свети Прокопије, свети Јеремија итд. Празновање ових дана толико је ушло у праксу, да то и не треба мењати, јер су ти светитељи на тај начин постали заштитници оних који их празнују. Неки од тих дана постали су и народне и сеоске преславе.

Петак пред велике празнике

Познато је да у неким нашим крајевима народ празнује и петак који пада уочи неког великог празника Илиндана, Крстовдана, Никољдана, Ђурђевдана итд. Како црква гледа на празновање петка? Као што је свака недеља у једној години посвећена васкрсењу, тако је и сваки петак посвећен Христовом страдању на Голготи. Сваки петак је успомена на Велики Петак. Вероватно су се наши преци у старим временима, због те символике, уздражавали од рада у петак пред велике празнике, да би тиме одали поштовање и обновили успомену на Христово страдање. Јер да Христос није пострадао и васкрсао, не би било светитеља, нити би било хришћана. Црква није заповедила да се петак празнује, осим што је заповедила пост у петак и среду, јер је и среда посвећена страдању Христовом. Али то празновање наших предака временом се претворило у једну врсту завета. И како данас поступати? Најбоље је да они, који су до сада празновали, празнују и даље, а ко сматра да не треба да празнује може тај дан радити. Има случајева, где су неки покушали да прекину традицију празновања петка, нарочито на селу, и дешавала им се увек нека штета на имању. Значи да је празновање већ примило снагу завета. Зато је најбоље поступити ослањајући се на властито искуство. Овде још, треба додати, да празновање петка нема никакве везе са претпоставком да је то остало од Турака, пошто је "петак турски светац". Срби су све примали од Турака, и ношњу и обичаје, и навике, али веру су чували као зеницу ока. И ништа није од ислама продрло у православље.