Народно веровање о природним појавама

Када грми, народ каже да се Свети Илија вози по небу колима. Негде, опет, кажу да се то по небу котрља паузна - велика дрвена руда, којом се веже сено или жито приликом превоза на колима.

За муње народ каже да то Свети Илија стрелама гађа ђавола, свог најљућег противника.

Народ верује да Свети Илија неће да бије људе громом; а ако се то ипак догоди, то је само због тога што је ђаво стао на човека, па је Свети Илија, у мржњи према ђаволу, погодио и човека.

По народном веровању гром бије свуда - само неће у коприву и трње. Отуда и народна изрека:
"Heћe гром у коприве."

Када грми зими, биће крвопролиће. ("Усред зиме кад му време није.")

Када се први пут у години чује грмљавина, ваља се поваљати по земљи да не би болела леђа.

Ако гром удари у кућу или дрво, предсказује губитак или штету или тој кући или околини.

Помрачење сунца предсказује неплодну годину, болест, рат или политичке промене.

Помрачење месеца предсказује изненадне болести, скупоћу и друге невоље.

Звезда када се спусти на земљу, означава олује са ветром или смрт знаменитог лица. ("Некоме се угаси звезда.")

Репате звезде кад се појаве, треба се надати земљотресу, глади, помору или смрти знаменитих лица. Кад се 1910. године појавила Халејева комета, многи су очекивали смак света.

Земљотрес предсказује рат, скупоћу и разарање.

Када се први пут угледа млад месец, треба да се каже: "Здрав здрављаче, нов-новаче, теби врећа, мени cpeћa." Или трипут узастопце: "Ја пун - ти празан."
Верује се да ћe онај ко успе да прође испод дуге, променити пол - то јест, ако је мушко постаће женско и обратно.

Када се дигне велики вихор, народ каже да ђаволи играју коло; зато, да би вихор престао, понеки опсују ђавола под лево колено.
Ако пада слатка роса, предсказује помор у стоци.

Силни и ужасни ветрови предсказују рат или нешто друго неповољно.Црвено небо крвопролиће или јаке ветрове

Ветрови који дувају са северне стране у касну јесен, предсказују да следеће године усеви неће бити баш најбољи.


knezlazar.com

                                                               Народно веровање о путовањима

Када из куће неко одлази на далек пут, не ваља се тога дана ништа давати из куће на зајам, јер би путнику пут био несрећан.

Када човек полази коњем на пут па му се коњ помокри, није добро; а ако се побалега, пут ћe му бити срећан и успешан.

Ко крене на пут, па се врати по нешто што је заборавио, тај на том путу неће имати неког нарочитог успеха. Ако се два или три пута врати по заборављене ствари, пут ће му се завршити са губитком и непријатностима.

Ко ујутро када изађе из куће сретне некога са пуним торбама или корпама, тај ћe тога дана имати cpeћe.

Ако сретне некога са празним корпама или торбама, ништа му неће полазити од руке.

Водоноша са празним тестијама када иде по воду, никога нити поздравља нити отпоздравља, јер би "малер терао" тога кога он сретне и поздрави.

Потковица коњска нађена, или цела или парче, обећава срећан и користан дан.
Ако се неко на путу саплете на неки камен или пањ, знак је да је на томе месту закопано благо.

Змија, зец, лисица, мачка и јеж коме пређу пут, снаћи ћe га несрећа.

Насупрот овоме, негде верују да су лисица и јеж добри знаци и коме они пређу пут, пратиће га cpeћa.

Ко види ловца или пецача да иде у лов, нека га не пита куда ће, јер ћe он бити једини кривац ако ови тога дана ништа не улове.

Ко на путу сретне грбаву особу, пратиће га cpeћa. А ако ту особу неприметно такне по грби, биће срећне руке све док руке не опере.

Оџачара ко сретне, пратиће га cpeћa.

Мачка коме пресече пут, значи да од тога пута неће имати никакве користи.

Ко на путу сретне пса, пут ћe му бити успешан.

Свиње срести на путу, знак је да ћe се доћи до неочекиваног добитка.
Риђег коња ко сретне на путу, видеће се са драгом особом.

Белца коња ко сретне на путу, имаће непредвиђене издатке.

Ко сретне јелена, знак је да ћe му пут бити користан.

Ко сретне зеца или му зец претрчи пут, знак је да ће га снаћи нека непријатност, па да би то избегао, треба оно место три пута да обиђе или да се преврне преко главе.

Коме успут трн запне за одећу, знак је скоре свадбе на коју ће и бити позван.

Не ваља се прећи пут натовареним колима, јер ћe се нешто на тим колима сломити.

Не ваља се, такође, прећи пут старијем.

Не ваља се мачку возити у колима.

Ваља се, кад се пролази поред гробља, да се прекрсти, јер се тиме "нечастиви" терају са пута.

Ваља се када се полази на пут три пута куцнути десном руком о врата или праг, за срећна пута и повратка.

Ваља се кад год се уђе у кућу назвати Бога и пожелети добро кући и укућанима, па макар кућа била и празна, јер по народном веровању дух предака чува кућу домаћина, тако кућа никад није сама.

Ако ти младо чељаде, нарочито женско, пређе пут, знај да је то баксуз и прекрсти се.

                                                         Народно веровање о птицама и инсектима

Када рода стоји или седи на крову, знак је мира и спокојства у тој кући. Ако рода при томе клепеће, кућу ћe задесити штета. Свраку ко чује да крешти, знак је да ћe добити госте или радосне вести.

Чавке кад стану пред кућом па крече пре ручка, добар је знак. Но, када оне стану иза куће и крече после ручка, означава рђав и неповољан догађај.

Орао кад лети или стоји неком на кући, означава му срећу.

Сову - буљину - сојку ко чује, неко ћe му се разболети у кући.

Сова је ноћна птица злослутница. На чију кућу слети и почне ноћу у глуво доба да хуче, предсказује нечију смрт у близини. Ако хуче у глуво доба ноћи у пољу или шуми, треба очекивати ружно време.
Када гавран загракће изнад куће, смрт је у близини. Ко чује гаврана да гракће ван куће - у пољу или шуми, нека се причува, јер га може задесити несрећа.

Ћук је птица која се само ноћу јавља. Коме ћук стане на кућу и почне да ћуче, верује се да ће неко из те куће умрети.

Кад ћук ћуче у пустој шуми, предсказује родну годину; ако ћуче на усамљеном дрвету, треба очекивати глад.

Кукавица се сматра жалосном али не и кобном птицом. Она је по народној легенди постала од сестре кнеза Лазара и стално кука за Лазаром и његовим царством. Негде, опет, верују да је постала од кћери кнеза Лазара.
Кукавица кука од Ђуревдана до Видовдана и грехота ју је убити.

Није добро чути кукавицу у јутро пре него што се нешто не поједе. ("Превари ме кукавица!")
Ко чује кукавицу да кука а има при себи новаца, нека се ухвати за новчаник, па he му новчаник целе године бита пун.

Пчела. Ко хоће да држи пчеле, треба један рој да нађе, један да купи, а један да украде, па ће му се пчеле добро ројити и доста меда давати.
Када се пчеле роје на неуобичајеном месту, чувају то место од штете и несреће.

Да би пчеле сакупиле што више меда, треба на Божић или Ђурђевдан са најближег извора донети у устима воде и попрскати кошнице, па ћe бити меда као воде.

Када се пчеле роје, треба отпасати појас и пребацити га преко роја, па ћe пчеле да се задрже у пчелињаку или ћe отићи само до најближег дрвета.

Паук кад се нађе коме на одећи, предсказује срећу и радосне вести.
Бео паук ако прави паучину под постељом, означава срећу; а ако је паук црн, онда несрећу.

Бубамара ако слети коме на руку или одећу, значи да ћe тај добити госте. ("Лет', лет', бубамаро, доведи ми госте.")

Скакавци кад се појаве у множини, предсказују војну и помор

                                                    Српска традиција: Рођење - одржавање потомства

Природни нагон за стварање потомства и одржа-вање људског рода учинили су да се рођење детета сматра у свакој кући, па и у најсиромашнијој, за један од најсрећнијих и најрадоснијих догађаја. Изузетак је само онда када је кућа већ пуна деце, а принова долази мимо воље родитеља.
Посебну радост и весеље родитељима причињава рођење сина - нарочито тамо где га није било или је дуго очекиван, јер доласком мушког чеда на свет отац је добио наследника своје крсне славе, свога имена и свога имања, славска свећа и огњиште неће му се угасити, пород му неће изумрети, семе му се неће затрти. Отуда та велика радост родитеља, нарочито оца.

Рођење сина у неким крајевима оглашује се пуцањем из пушака. Народ то пропраћа речима:"Бог му дао сина", "Обрадовао га Бог мушким дететом", "Добио је наследника". А ако је рођено женско дете, коментар је некад мало другачији:"Родила им се чобаница", "Стекли су зета", "Притисла их тамница", итд. Оцу који добије сина пријатељи и рођаци отимају капу са главе и трескају њом о земљу, а често и поцепају, изражавајући на тај начин своју радост и весеље.

Трудница

За жену у другом стању наш народ има више имена: бременита, обремењена, тешка, куљава, благословена, трудна итд. Жена пред порођајем поштеђена је тежих послова у кући и ван ње, али је ипак многе од њих порефај изненадио на послу или путу, па су се породиле на њиви, у шуми, на ливади, у колима, а у новије време у возу, па и у авиону. Многобројна су веровања и обичаји у вези са трудноћом. Потрудићемо се да из те пребогате народне збирке прикажемо један мањи део и обичаја и веровања.

Ако жена хоће да сазна да ли је трудна или не, нека се три вечери узастопце помокри иза врата на секиру и остави да секира ту преноћи, па ако сва три јутра секи-ра буде зарђала, онда је трудна. Ако је рада знати носи ли мушко или женско чедо, нека у башти одабере две дугачке и једнаке травке или стабљике, једну намени за мушко а другу за женско и нека их по пола одгризе. Када сутрадан дође и погледа, која травка буде већа, мушка или женска, такво ће дете родити.

Ако човек жели сазнати какво му чедо жена носи, мушко или женско, нека увече без њеног знања, када она спава, стави под њен јастук замотуљак соли. Ујутру нека пази које ће име жена да изговори. Ако изговори мушко име, родиће мушко, а ако изговори женско име, родиће женско дете.
Жена када је трудна мушким чедом, у прва 3 месеца не осећа никакву тешкоћу, но после тога, преоста-лих шест месеци за њу су врло тегобни. Ако је трудна са женским, она у прва три месеца осећа тешкоћу, а последњих шест месеци лакше носи.

Када је жена трудна са мушким, осећа тешкоћу на десној страни, радо једе дивљач, сува јела и с пажњом слуша о војничким делима, а протеже више десну него леву ногу. Када је трудна са женским, осећа тешкоћу на левој страни, радо слуша музику и песму, воли да гледа игре, а када седи, више протеже леву но десну ногу. Када запитају жену са каквим је дететом трудна, ако се зацрвени, трудна је са женским. Дете ако се заплаче у утроби матере своје, слути на смрт матере или несрећу на оној земљи или месту где ће се родити.

Ако трудница крије своју трудноћу, дете ће јој бити глуво или немо. Ако трудница што украде па се ухвати, почеше или додирне за неки део свога тела, на том истом делу тела дете ће јој бити обележено младежом или црвеном "флеком" која ће имати облик украдене ствари. Ако трудница нешто потражи од кога, а овај то одбије, израшће му језичак (чмичак) на оку или ће му мишеви изгристи одећу, а трудница може због тога да изгуби плод.

Ваља се трудницу понудити јелом, јер ако је она тога јела жељна а стиди се да сама потражи, може да изгуби плод. Трудница не сме гледати у пожар, јер ће јој дете добити оспе по лицу. Не сме јести паљено месо на ватри да јој се дете не би пржило на мукама. Не сме гледати крв и клање стоке и живине, јер ће јој дете имати црвене "флеке" по лицу и хркаће кад спава. Не сме јести зечетину, јер ће јој дете имати зечје очи. Не сме јести ноге од стоке, јер ће дете болети ноге и зглобови.

Не сме тући мачку и псето, јер ће јој дете маукати и лајати. Не сме гледати у мртваца, нити ићи на даће и сахране, јер ће јој дете бити жуто у лице. Не сме јести рибу, јер ће јој дете имати пеге по лицу и неће дуго проговорити. Не сме оставити недоплетену иглу, јер ће имати тежак порођај. Змију не сме видети нити ко пред њом да спомиње змију, јер ће родити рошаво или пегаво дете.

Не сме јести срасле воћке - шљиве, трешње и слично, јер ће родити близанце. Не сме ноћу, у глухо доба, излазити сама, јер може да "нагази на чини". Не сме се подсмевати сакатом, глувом, муцавом и слично, јер и сама може таквог да роди. Не ваља се да се трудница пење на воћке и бере
воће, јер та воћка следеће године неће да роди, а може и да се осуши. Трудница не сме да целива крст, јер ће јој дете боловати од падавице.

Порођај

Ако се трудница мучи на порођају, нека расплете косе, распаше се и спреда расече хаљину по дужини, па ће лакше да се породи. Понегде јој про-пусте живо јаје кроз недра, па ако се јаје разбије, порођај ће бити лак. Понегде јој дају да мало пије бого-јављенске водице. Када се дете роди, одсече му се пупак и завеже свиленим концем, па се положи међу гребене (то су гвоздени чешљеви за чешљање - гребенање вуне, конопље и лана), или му се гребен стави под главу, да буде чврсто као гребен, а и да се не би угушило када га покрију по глави.

Дете прво повију на камену да буде мирно као камен. Истога или следећег дана неко од укућана иде у цркву по освећену водицу или знамење, то јест, име које ће дете носити до крштења. Та особа на путу од цркве до куће нигде не свраћа да породиља не би изгубила млеко. Освећена водица се током четрдесет дана помало сипа у воду у којој се дете купа да би дете било здраво.

Када се дете роди, не треба га положити да лежи на левој страни, јер ће целог живота остати левак. Да би се жени одржала деца, нека новорођенче обуче у кошуљу која је састављена" од крпа кошуља девет удовица, а сашивена на ћуприји ноћу у глуво доба. Да би се деца међусобно волела и пазила, треба првом детету да се сашије кошуља од очевих старих гаћа. Ту кошуљу треба новорођенче да носи недељу дана, па се она оставља и чува за следеће дете. Следећем детету та кошуља се такође облачи недељу дана, и тако редом све док се деца рађају. Ако се дете роди чудновато или пак животно унакажено, означава разврат, воjну.

Бабице

Мајка и новорођенче су, по народном веровању у Срба, током првих 40 дана после порођаја, изложени утицају порођајних демона, бабица или, ређе, 'нава'. То су моћна бића, дугокосе жене обучене у црно, која често желе смрт детету и породиљи. Живе "негде далеко”, а, непосредно пре порођаја, долазе њих три или седам у групи. Оне су, заправо, душе умрлих предака (старословенска именица нав, друго име за бабице, знаци душа умрлог) које, по рођењу, долазе да одреде судбину новог члана породице. Чак и ако се не сматрају злим, оне су веома моћне, па су, управо због тога и опасне, тако да је неопходна заштита од њиховог утицаја.

Верује се да су бабице ноћна бића, које светло држи на одстојању. Како се сматра да се бабице крећу око куће, мајка и дете током 40 дана од порођаја обично не излазе напоље, нарочито не ноћу, када је моћ бабица већа. Чак и пелене које остану напољу после заласка сунца, морају се протрести над ватром да се очисте од злих утицаја. Током овог опасног периода, мајка се не одваја од детета, а, чак и у кући, ноћу се обично оставља упаљено светло.

Најзначајнија апотропејска средства, односно средства за заштиту од бабица, као и од осталих злих, демонских бића, су: бели лук као изразито ароматична биљка, црвена боја, која се због боје крви сматра изузетно моћном и оштри, метални предмети. Због тога се поред бебе у колевку ставља бели лук, а на руку или око врата, везује јој се црвени конац или вуница. Поред бебе и мајке стављају се и нож, секира, срп или, најчешће, гребена за вуну, чији се велики број оштрих шиљака сматра изузетно ефикасним средством заштите.

Иако су бабице углавном заборављене (осим у Истоцној Србији, где су веровања у митска бића и даље жива), неки трагови веровања у њих су се сачували: и данас се срећу бебе са црвеним концем везаним око зглавка, иако се то најчешце тумачи као заштита од урокљивих очију, а старије жене говоре да до 40-тог дана по родењу беба не би смела да излази из куће. Пелене се, и даље, обично не остављају напољу током ноћи уз образложење "не ваља се", али, како су савремена истраживања потврдила постојање једне врсте бактерија коју убија сунцево светло а развија се убрзано у мраку, модерна медицина је потврдила део прастарог народног веровања, чији је основни циљ био да заштити новороденче у периоду док је најосетљивије.

                                                 Народна метеорологија


Женско је лето после петрова дана

Петровдан се слави 12. јула и посвећен је апостолу Петру који доноси топло време да би жито сазрело. У народној песми „Свеци деле благо” опевано је шта је коме свецу дато као атрибут. Неки су добили да могу да управљају временским приликама. Свети Петар добио је врућине, вино, односно винову лозу, и пшеницу. Да његове претеране врућине не би оштетиле даровано му грожђе и жито, разменио је вериге са светим Савом.

Од њега је узео хладне, па зато дани око Петровдана могу да донесу свежину, а светом Сави дао је своје вруће вериге, те има и благих зимских дана. После Петровдана радови у пољу су лакши те је тај део лета назван „женско лето”. Средином јула беру се јабуке петроваче које, као дар пажње и романтике, понеко даје девојкама и женама.

Чудотворна девојка

У Србији постоје удубљења у којима и преко лета може да се нађе очувани снег и лед. Оне су високо у планинама или пећинама.
Приповеда се да су на илинском (јулском) сунцу виле створиле „чудотворну девојку” од снега који су извадиле из јаме „бездана”, ветар ју је оживео, роса подојила, гора лишћем обукла а ливада цвећем закитила. Била је беља од зоре, руменија од руже, сјајнија од Сунца. Под пазухом је имала пар тајних крила.

Пасје врућине

Ова изрека описује изузетно велике врућине. Летња је жега, сунце упекло, у хладу се опружили пси исплажених језика и тешко дахћући. Гледајући их по тој јари човек помисли „праве пасје врућине!” Зато се обично сматра да је изрека настала јер описује дане које због високих температура пси тешко подносе. То је једноставно и, рекло би се, очигледно, али у ствари потпуно погрешно тумачење. Корени изреке потичу још из старог Египта. У то време постојала је и била општеприхваћена теорија да појава Сиријуса, звезде из сазвежђа Великог пса, када се диже заједно са Сунцем, додаје топлоту летњој врућини. Дани за које се верује да доносе комбиновану топлоту „псеће звезде” и Сунца својствени су северној Земљиној хемисфери у раздобљу од почетка јула до средине августа, тачније од 3. јула до 11. августа. На митску звезду Сиријус бацала се кривица и за појаву суше, болести и других невоља везаних за врућине.

У јулу и августу и у нашим крајевима су највеће врућине. Могу да настану дуготрајна раздобља високих температура. Она су последица азорског антициклона који се тешко нарушава и некада споро помера – такозвани блокинг ефекат – и може да траје чак 30 до 40 дана.
У време „пасјих врућина” народни је обичај да се празнују „горешњаци”, да усеви не би сагорели од сунца. Они падају у време када трају највеће летње жеге, од Светог Арханђела, 26. јула, до Светог Илије, 2. августа. Тада се не ради на пољима нити улази у винограде. У пиротским селима славе се и дан Светог Кирика, као и два дана после њега , 28, 29. и 30. јул. У селима јужног Поморавља горешњаци трају од 8. до 11. августа.


izvor:politikinzabavnik

                                                                             Култ умрлих


Смрт

По хришћанском веровању и учењу цркве, смрт је прелазак из овоземаљског привременог живота у небески вечни живот. Зато се сваки хришћанин целога свога живота припрема за тај прелазак. Сваки човек, још за живота, одреди место где жели да буде сахрањен, а када дође у старе године, он са својим укућанима или пријатељима припрема све шта је потребно за сахрану једног хришћанина.


Самртна постеља

Овако се у нашем народу зове место и сам догађај када се покојникова душа раздвоји од тела. Обично се може на основу тежине болести, и болесникова стања закључити и предвидети скора смрт. Тада треба позвати свештеиика да исповеди и причести болесника, да би се душа лакше растала од тела. Негде се сачувао обичај да се родбина и пријатељи са болесником пред смрт опраштају. Он њима опрашта њихове увреде и грехе према њему и обратно. Из народног искуства се зна, да душа покојникова који је исповеђен и причешћен, и који се опростио са својим најближима, лагано и тихо излази из тела, као птица из кавеза, и растерећена лети небеским просторима у царство небеско. Опраштање се врши на следећи начин: Болесник позове оне, за које сматра да се о њих огрешио, и један по један прилазе постељи. Онда болесник говори: "Опрости ми, брате" (каже име, обично каже и који грех осећа на души). Овај скине капу, лагано се поклони према болеснику и говори: "Бог да ти опрости и овога и онога света".


Опремање мртваца

Чим се самртник почне раздвајати са душом, почне, дакле, лагано издисати, припрема се свећа која се пали, и ставља изнад његове главе, или му се стави у руке. Свећу пали најближи и најдражи сродник. Оцу или мајци свећу пали син или кћерка итд. Свећа се пали на следећи начин: Онај који пали узме је, прекрсти се, целива свећу, пали је шибицом и говори: За покој душе мога (каже сродство и име). Бог да му душу прости. Остали присутни тихо, шапатом изговарају Бог да му душу прости, и крсте се. Свећа и њена светлост символишу самога Христа који је светлост и који осветљава пут души свакога човека који у њега верује. У народу се сматра за велику казну и проклетство ако неко умре без свеће. Чим покојник испусти душу, приступа се припреми за укоп. Најпре се изврши купање, бријање и облачење покојника у свечано укопно рухо. Купање врши неки старији човек из комшилука или жена уколико је покојник женско. Обично се тело истрља влажним пешкирима, мушкарац се обрије, посеку нокти и обуче се ново одело, које покојник припреми још за живота. Тако опремљен покојник се поставља на сто у некој великој соби, или остаје у постељи у којој је преминуо, док се не припреми ковчег. Постави му се десна рука преко леве на грудима, и руке му се свежу марамицом, тањим пешкиром или дебљим вуненим концем; вежу му се ноге око чланака, и глава испод браде и преко темена, а очи му се склопе.


Припреме за сахрану

Пошто од часа смрти па до сахране треба да прође 24 сата, покојник преноћи у кући, и око њега седе његови укућани или пријатељи, и дању и ноћу. Воде се озбиљни разговори, читају молитве за покој душе, и евоцирају лепе успомене на покојника. Ово се обично ради у селу пошто покојник преноћи у кући. У градовима ређе, јер тело покојника преноћи у капели. Сутрадан, један дан после смрти, обавља се сахрана. Рано, неколико комшија и пријатеља одлазе да копају гроб. Обичај је да нико од родбине не копа раку. Родбина, пријатељи и комшије се одмах обавештавају чим неко умре, и заказује се тачно време сахране. Одмах се обавештава и свештеник који треба да изврши опело над покојником. Када се долази у кућу где је неко умро, изјављује се укућанима и родбини саучешће и одлази у собу где је покојник. Затим се целива покојника или икона и крст, запали свећа, положи цвеће, одстоји мало поред одра и одлази у другу просторију за госте.


Опело

У заказано време долази свештеник. Њега дочекује домаћин и води га у просторију где је покојник. Пошто свештеник узме потребне податке о умрломе, ковчег са покојником се износи у двориште, где се врши опело. У местима где има капела, сви долазе у заказано време на сахрану, и у одређено време се врши опело. Најпре се поделе свећице свима присутнима, које се упале и држе у току опела. За време опела, родбина стоји са десне стране ковчега, а ковчег је окренут тако да покојник гледа према истоку. Док траје опело влада потпуна тишина, и разуме се, потпуна озбиљност. Крст стоји чело главе покојника. Такође, чело главе поставља се мањи сточић на који се ставља жито, скувано као за славу. У жито се ставља једна свећица. Поред жита потребна је и једна флашица у којој је помешано вино и уље,( успомена на свету тајну јелеосвећења), којим се после опела прелива покојник. На сточић се ставља и једна чаша са чистим вином и кашичицом, да свештеник на крају опела прелије жито. Ту се још ставља погача и тацна са медом. Погача символизује самога Христа који је хлеб живота, а мед сладост раја и вечног блаженог живота


Целивање покојника

Када се опело заврши, најпре родбина, а затим сви остали целивају покојника или икону и крст који стоје на покојниковим грудима. Целивање се врши тако, што се полако прилази ковчегу, и кад се дође до њега, застане се, прекрсти и поклони, па се онда целива покојник, и тихо се каже: "Бог да му душу прости".


Погребна поворка

Кад се заврши целивање, ковчег се затвара. Одмах се ковчег диже на кола, или се носи на рукама. Формира се потребна поворка. На челу поворке иде крст , иза крста долазе литије барјаци и рипиде. Иза њих иду млађе особе које носе цвеће. Иза цвећа носи се ковчег са покојником, чије су ноге окренуте напред. Иза покојника иде свештеник који успут пева одговарајуће посмртне песме. а иза свештеника иде родбина распоређена по степену блискости са покојником. Иза родбине иде народ. Од куће до гробља, стаје се два пута и чита се мали помен. Обично се стаје код раскршћа, или код неког места које је везано за покојника. Трећи помен се врши на самом гробу.


Спуштање у гроб

Када се стигне до гроба, ковчег се спушта поред раке, дреше се руке,ноге и глава. Укопници, то јест људи који су копали раку, целивају покојника, и неко од ближе родбине. Затим се ковчег затвара, закива или заврће поклопац и спушта се помоћу конопаца у раку.Где је то обичај, свештеник прелије остатком вина и уља ковчег у раки, разбије флашицу о неку алатку којом је копана рака, узима груменчић од првог ископаног комада земље и баца на ковчег. Такође и присутни бацају по комадић земље говорећи: "Бог да му душу прости".


Освећење водице

После повратка са гробља свештеник код куће освети водицу у просторији где је покојник издахнуо, и где је лежао док је био у кући. Водица се освећује за здравље и напредак осталих у кући. Обичај је у неким крајевима, када народ долази са гробља, да се сачекује у дворишту, ту сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција. То данас није обавезно чинити. Добро је, можда, припремити воду и пешкир ако нема чесма или купатило, да народ опере руке. Када са гробља стигну укопници, обавља се обично вечера за покој душе умрлога. За ту су вечеру везани бројни обичаји. На њој се негде присутни служе житом, медом и погачом, а негде се то ради на гробу. Што се тиче става цркве око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника, и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва.


Сувишни обичаји

Међутим, у неким нашим крајевима, за погреб су везани бројни сувишни, погрешни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је, разуме се, у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни. Али у новије време, заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискује велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било, да се новац за куповину венаца преда домаћину, или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране. Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава, да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, и учесници се почну у пијаном стању недолично и неприкладно понашати, што је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се бори свештеник и сви озбиљни и богомољни људи у нашем народу.


Црнина и време после сахране

У знак жалости за покојником, родбина од смрти почиње да носи црно одело. Жене црну мараму, а мушкарци црну кошуљу или флор. То се носи годину дана, и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева. Овде треба нагласити да се, без обзира, када се десио смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити обзиром да се у молитвама за славу молимо за покој душа наших умрлих сродника. Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући, свадбе, журке, игранке и сл. У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се са свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је овде немогуће поменути и указати да ли је неки обичај добар или није.


Трећина

Сутрадан по сахрани, ужа родбина излази на гроб, где пали свеће за покој душе умрлога. Трећина се зове, јер је то трећи дан од смрти. На гроб се износи жито, вино, свеће, мед, погача, кадионица и тамјан. Негде се трећина обавља са свештеником који врши парастос или мали помен на гробу. У неким крајевима, излази се на гроб у седми дан по смрти, или у прву суботу по смрти, и то се зове седмина. Све се врши исто као и на трећини.


Четрдесетодневни помен

Од свих молитава за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред Божији суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада пре тога дана. Зашто субота? Субота је дан који је црква посветила мртвима, када се посебно молимо за покој њихових душа и када излазимо на гробља. За тај парастос се припрема жито и вино, мед и погача, кадионица и тамјан, и свеће које се пале на гробу и које присутни држе у рукама. Свештеник се позива да изврши парастос на гробу, или се доноси жито у цркву, па над житом свештеник врши парастос, а родбина после тога иде на гробље, прелива гроб вином, носи освећено жито и служе се њиме на гробу.

За овај четрдесетодневни парастос, такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање "душног брава". То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино може подвести и оправдати, уколико је циљ клања да се нахрани сиротиња и сиромашни, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански обичај везан за жртвоприношење.


Полугодишњица и годишњица

После шест месеци и једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као за четрдесети дан припрема жито.

 

                                                                                         Задушнице

Задушнице су дан кад се сећамо наших покојника, и за њихове душе се молимо. Задушнице су дан за душе преминулих. Наша Црква је прописала посебне дане, Задушнице, и то четири пута годишње, када се посебно молимо за покој душа у Господу уснулих. Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе, у суботу пред Духове су летње задушнице, михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, митровске задушнице у суботу пред Митровдан. Тог дана се посећују и уређују гробови наших драгих, обавља се парастос или помен, освећује се жито, свештеник прекађује и прелива вином гроб, пале се свеће за покој душа, а ако су нам сродници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, онда се у цркви служи помен.

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести којих су се наши преци свето држали."

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна. На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неки прилог, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу.

Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

                                           Спрско народно веровање о биљкама и животињама

Религија дрвећа и биљака код старих Срба била је веома развијена. Срби нису били изузетак у односу на друге народе, али је од значаја то да се много тога сачувало до данашњих дана кроз православно хришћанство, пре свега Бадњак и Запис.

Багрем

Robinia pseudacacia L. – Papilionaceae. Багрем није добро дрво и зато не треба да буде близу куће. Срби су багрем звали нерод (без рода). Калемљење багрема је скрнављење.

Бели лук- Allium sativum L. - Liliaceae. У народној медицини, и у веровањима код Срба, бели лук између осталих биљака има почасно место. На бели лук не сме никаква нечиста сила, па је коришћен у исхрани и ношен као амајлија. Једини услов за бели лук је да се не љушти ноктима. Од мириса белог лука беже змије.

Божиковина Ilex aquifolium L. - Aquifoliaceae - Божиковина је зимзелени лишћар и може се понегде наћи у буковим шумама. Због декоративног изгледа се користи по градовима, али је Срби нису садили на окућницама јер је отровна биљка, а поготову плодови - црвене бобице, који могу у пролеће да преваре децу. Ово дрво је у народу познато под именом „зеленика” и веома је дуговечно. Код нас у Србији је најпознатија зеленика на источном улазу у манастир Студеницу.

Бор Pinus silvestris L. - Pinaceae - Бор је изразито сеновито дрво ако је сам изникао на гробу или у близини. Ако је бор намерно посађен на неком знаменитом месту, или га је посадила нека важна личност (краљ), онда постаје значајан и ту се окупља народ.

Божур - Paeonia officinalis (L.) Gouan, P. corallina Retz, P. decora Anders., P. tenuifolia L. - Ranunculaceae. По једној србској причи, божур је прво имао цвет беле боје, али је на Косову од крви србских јунака добио црвену боју и раширио се по Србији.

Босиљак -  Ocimum basilicum L. - Labiatae.  Босиљак прати сваког Србина кроз све озбиљније прилике у животу од рођења до смрти. Босиљак је Божји цвет и прво се у башти посади он, па тек друго цвеће. На Богојављење, у воду која се ујутру доноси са извора, стави се босиљак, па се истом сви укућани запоје. Освештаном водом свештеник кропи вернике и благосиља уз помоћ босиока. У води у коју је потопљен босиљак купа се породиља после порођаја, као и новорођенче до 40 дана.

О Божићу се извор са којег се пије вода кити босиоком. Стари Срби и Србкиње кад иду у цркву носе струк босиока и стављају га поред иконе. Два дана у години су посвећени босиоку: Св. Макивеј и јесењи Крстовдан. Тада се босиок освећује у цркви и чува за религијске потребе и за лек.

„Душа му на босиљак мирише” каже се за доброг и верујућег човека.

Бреза -  Betula L., B. verrucosa Ehrh. (= B. pendula Roth), B. pubescens - Betulaceae. Срби су од грана брезе правили метле. Бреза је проклето дрво јер су Спаситеља шибали брезовим гранама. Од суве коре брезе се праве бакље (лиле) које се пале на Ивањдан или Петровдан. Из дебљег дрвета брезе се у рано пролеће точи сок који се пије уместо воде.

Брекиња -  Sorbus torminalis Crantz - Rosaceae. Срби верују да је Исус Христ распет на крсту од брекињиног дрвета. Брекињино дрво се сматра проклетим те се плодови не једу свежи, а само дрво се не сече, нити на ватру ставља. Ко би одсекао брекињу разболео би се, или укочио, или напрасно умро. Ако се нека грана сама одломи, од тог дрвета се праве јармови, или чунови за разбој.

Бршљан -  Hedera helix L. - Araliaceae.  Бршљан је дрво љубави до смрти, јер се обавија око другог дрвета које се на крају осуши. Гранчице бршљена се стављају у венчиће које праве девојке. На Божић се бршљаном кити кућа, јер тада има плодове и лишће. Бршљан се користи у народној медицини.

Винова лоза -  Vitis vinifera L. - Vitaceae.  Самоникла винова лоза је сеновито дрво и може нићи из гроба. Позната је лоза светог Симеона на Хиландару. Калемљена винова лоза је свето дрво и од плодова (грожђа) се добија вино које је лек и храна. Освећењем, вино је крв Христова којом се причешћује народ. Заштитник винове лозе и виноградара је свети Трифун.

На лози се спаљују свеци.Кад су спаљиване мошти светог Саве на београдском Врачару, ниједна ватра није била довољна да се спале мошти Светитеља, док нису донете гиџе и чокоти из винограда.

Врба -  Salix alba L. - Salicaceae. Врба у србским веровањима и религији има значајно место. Врбовим гранчицама се ударају (шибају) деца и одрасли на Младенце, Лазареву суботу и Цвети и при томе говоре уз смех: „Расти као врба”. Празник врбе је Лазарева субота – Врбица, када се освећује у цркви. Кора беле врбе је лековита код назеба и температуре. Врба ива са својим пупољцима је весник пролећа. Чим врба озелени (врбопуц), народ верује да код жена порасте полна жеља.

Глог -  Crataegus oxyacantha L., C. monogyna Jacq., C. nigra W.K., C. pentagyna W.K., C. azarolus - Rosaceae.  Срби су веровали да је глогов штап (колац) најмоћније средство против вампира и злих духова – демона. Цвет и плод глога се у народној медицини употребљавају за лечење срца.

Граб -  Олисталим гранчицама граба момци и девојке ките куће и капије о Ђурђевдану да би лакше нашли брачног друга.

Детелина -  Medicago sativa L. - Papilionaceae. Срби, а и још неки народи, веровали су да детелина са четири листа доноси срећу ономе ко је нађе. Детелина са два листа такође има магичну моћ и помаже да се нађе закопано благо. Срби су сматрали да је детелина једина биљка која није лек ни од чега. Детелину не треба сејати, ни косити, о младом месецу.

Дрен -  Cornus mas L. - Cornaceae. Дрен је дрво које прво цвета у пролеће, а последње даје зреле плодове у јесен. Дрен се повезује са здрављем и њиме се кити о Ђурђевдану. О Богојављењу се даје деци да поједу дренов цвет да би били отпорни и здрави.

Дуд - Morus nigra L., M. alba L. - Moraceae. Црни дуд потиче из Турске, а бели из Кине. Обе сорте дуда имају лековита и хранљива својства. Није добро за кућу и укућане ако се жиле дуда подвуку под кућу, цела кућа ће изумрети и опустети.

Ивањско цвеће -  Galium verum L. - Rubiaceae. Врло омиљено ливадско цвеће у србском народу. Према хришћанској митологији оно је посвећено светом Јовану летњем и Богородици. Од ивањског цвећа и другог ливадског цвећа се на Ивањдан (7. јул) плету венчићи и стављају на улазна врата од куће или под јастук за миран сан.

Јабука -  Pirus malus L. - Rosaceae. „Босиљак се од мириса даје, јабука се од милости даје”. Јабука је символ пријатељства и љубави према ближњем и Срби су је радо једни другима носили на дар. Пре Петровдана (12. јул) се нису јеле јабуке. Јабучицу у грлу имају мушкарци, а жене немају. Садња и калемљење разних сорти јабука (слатке, миришљаве или киселе), код Срба је значило обавезу и част. Ко није калемио воћке, није смео ни да их сече. Јабука је саставни део свадбених и верских церемонија.

Јавор и клен -  Шумски јавор је дрво лепо за дрводељство и од њега су се правиле гусле које су као звучни инструмент биле саставни део живота и традиције код Срба. Ливадски јавор или клен је заштитно дрво за окућницу. Ако изникне на међи, удуту, то је добар знак за домаћина да ће домаћинство напредовати. Из дебљег дрвета јавора и клена народ је у пролеће точио сок - бузу. Гусле, србски народни музички инструмент i Клен - ливадски јавор

Зова -  Sambucus nigra L. - Caprifoliaceae. Код Срба, а и код неких других народа, зова је демонско дрво. Кора, лист, цвет и плод имају примену у народној медицини. На осушеном дрвету зове, зими, расте лековита печурка позната под именом Јудино уво. Тамо где у неком реду ниче зовино дрво, налази се плитак подземни водени ток.

Јасен -  Срби су имали велико поштовање према овом дрвету због велике сопствене снаге. Од јасеновог дрвета су прављени разни употребни предмети, а у старо време лукови. Кад под јасеном вода извире, то је срећа за тај крај.

Каранфил -  Dianthus caryophyllus L. – Caryophyllaceae. Каранфил је цвет љубави. На Божић се ујутру каранфилом окити извор или бунар са којег се пије вода.

Коприва - Urtica dioica L. - Urticaceae. Срби се о Ђурђевдану жаре копривом ради здравља, а деца се пецкају копривом уз смех и са надом да се неће разбољевати. Коприва је самоникла биљка и корисна је како за људе, тако и за стоку. Коприва се у јелу окуси прво на Чисти понедељак или Младенце (22. март) и користи у исхрани на разне начине све до светих Константина и Јелене (3. јун). Да би коприва никла и догодине на неком месту, при кошењу се оставља неки струк да сазри и пусти семе. Коприва може да замени конопљу у изради текстилних влакана.

Крин -  Lilium candidum L. - Liliaceae.  Крин је држао у руци Архангел Гаврило кад је јавио Деви Марији да ће зачети Исуса, па се зато зове Богородичин цвет. Крин се сади по баштама на Цвети. Корен од крина је лековит.

Леска -  Corylus avellana L. - Betulaceae. Леска чува од грома, јер је од Исуса благословена. На Ђурђевдан се од лескових гранчица праве крстићи којима се штите куће и имања од злих и опасних сила. Једна грана се расцепи ножем, па се кроз њу протне друга и тако се направи крстић. Под леском се понегде може наћи окамењена муња у облику камене лоптице до величине јајета, црне или сиве боје, са мирисом на барут. Ко је нађе сматра се да је нашао срећу и треба да је чува.

Липа - Tilia L. - Tiliaceae.  Липа је код Словена била свето дрво, па самим тим и код Срба. Сади се далеко од куће (бар 100 м) и она својим мирисним цветовима освежава околину и даје пчелама добру пашу, а оне липов мед који је био основна сировина за прављење медовине. Липов угаљ пречишћава воду, а липовим угљем у праху се одлично чисте зуби и десни.

Љубичица -  Viola tricolor L. - Violaceae. Љубичица у свом имену носи сав њен значај за лепа осећања. Цветове љубичице су жене поклањале мужевима, а девојке момцима, да би се увек љубили (волели).

Невен - Calendula officinalis L. - Compositae. Култна биљка која се често помиње у народним женским љубавним песмама. Лист невена се може користити за салату. Цвет и лист се користе за справљање разних лековитих мелема.

Орах - Juglans regia L. - Juglandaceae. (Кад на светог Илију (2. август) загрми, поцрвљаће ораси.) Ораси су саставни део поставке на столу за Бадњи дан и Божић. Од плода ситно самлевеног ораха Срби су цедили уље за јело (10 кг ораха = 1 литар уља). Орахово дрво није добро у близини куће, како због жила, тако и због сенке која пада на кућу. Није добро седети у хладовини ораховог дрвета.

 Перуника -  Iris florentina L., I. germanica L. et I. pallida Lam. - Iridaceae.  Перуника или Богиша, како су је Срби звали, повезана је са громовником Перуном. Расте на планинама као самоникла, а иначе је омиљен цвет који се гаји на окућницама. У народној медицини се користи корен перунике.
„Девојка је дивља перуника” - лепа је и неприступачна.

Пшеница -  Пшеница је потиснула јечам и просо који су били главна храна код Срба до XVII века. Она је, пре свега, основна и неизоставна жртва у мртвачком култу предака (панаија). Саставни је део крсне славе - колач и кољиво (бескрвна жртва). На славски колач који се украшава разним символима ставља се отисак Слова као израз христољубља. Пшенични хлеб, освештан и исечен на комаде, даје се верницима после свете Литургије као тело Христово. Венчићи од пшеничног класја се стављају под икону: „Погачу ломили, Богу се молили”. Пшенична зрна подстичу ожиљавање гранчица руже, рузмарина, тисе и сл., ако се ставе у земљу и на то место забоде гранчица уз заливање.

Ружа -  Rosa gallica L. et Rosa centifolia L. - Rosaceae. Мирисна ружа је цвет љубави и радо се сади на окућници. Сади се и по гробовима, а нарочито на гробовима девојака и жена. У рају има највише босиљка и ружа. На Ђурђевдан и друге летње славе се у спремљено кољиво (кувана пшеница), које се носи у цркву, стави ружа на место свеће, а замењује свећом пре обреда сечења колача.

Рузмарин - Rosmarinus officinalis L. - Labiatae. Рузмарин је свадбено цвеће и зато кућа која има момка или девојку за удају, треба да има дрво рузмарина. Уочи дана венчања, девојке праве цветове којима ће бити сваки сват закићен.

Смиље -  Helichrysum arenarium DC. - Compositae. Смиље је девојачко цвеће и оне се њиме ките. Често се употребљавало за лично име, а спомиње се у народним песмама.

Тиса - Taxus baccata L. - Taxaceae. Тисово дрво ужива посебно поштовање код Срба као заштитно дрво. Она је дуговечни четинар и има плодове у облику црвених бобица величине трешње. Сваки део дрвета тисе је отрован у сировом стању, па и плодови. Дрво тисе се не сече. Од гране дрвета тисе која може да има и 100 година, праве се заштитне амајлије у облику крста, или неког другог облика, и носе се ради заштите од злих духова и разних опасности. Најбоље дрвене кашике за јело су од сувог дрвета тисе.

Туја - Thuja occidentalis L et Thuja orientalis L. - Cupressaceae. Туја се, као украсно и зимзелено дрвеће, сади по гробљима и далеко од куће, јер је отровна. Када се налази на окућници, утиче лоше на чељад и она често побољевају, а да ни сами не знају од чега.

Хајдучка трава -  Achillea millefolium L. - Compositae. Код Срба, хајдучка трава има важно место као лековита биљка за лечење рана. Сматра се да су је открили хајдуци.

Храст - Quercus pedunculata Ehrh. et Quercus sessiliflora Smith. - Fagaceae. Српски народ је према храсту имао велико поштовање. Испод храста се окупљао народ ради молитве, као и при доношењу важних одлука од заједничког интереса. Данас су то горостасни храстови „Записи” са урезаним крстом где су се у време сеоских и градских литија одржавали молитвени скупови за здравље становништва, за заштиту усева од непогода, као и за заштиту стоке. Ко посече Запис, снаћи ће га несрећа, па и смрт. Кора и плод храста (жир) се користе за лек и за исхрану.

Цер -  Поред храста, и цер има изванредан значај код Срба. Често се бира за Запис, а искључиво се узима за Бадњак и приноси кући на Бадњи дан. Са церовом гранчицом се џара ватра, те када се појаве искре, благосиљају се укућани као знак радости Христовом рођењу.

Чуваркућа -  Sempervivum tectorum L. - Crassulaceae. Ова биљка расте на стенама у планинама Србије. Кад се посади у неку посуду и стави на кућу, она је права чуваркућа, јер чува кућу од грома и, уопште, од сваке несреће.

Шимшир -  Buxus sempervirens L. - Buxaceae.  Шимшир је због своје силе отпорности веома цењен код Срба. Он се не сади на окућници јер је отровна биљка. У западном свету, а и по градовима, користи се за декорацију паркова, јер је зимзелен, а крошња се може обликовати.

Шљива -  Prunus domestica L. - Rosaceae. Где шљива напредује, ту је добро за градњу нове куће. Кад се новорођенче окупа, проспе се вода на родну шљиву. За бољи род, на шљиву се ставља Божићна слама. Кад на Божић пада киша, родиће шљива.

                                                                              Магија детелине

За детелину са четири листа се сматра да доноси срећу и да се помоћу ње може отворити свака брава, може се наћи новац, имати срећа у лову и уопште свака срећа. Ко би нашао четворолисну детелину на Ивањдан, разумео би и животињски језик. Легенда каже да та детелина може овако да се нађе: огради се корњачино гнездо прутова. Кад дође корњача и види да не може унутра, оде некуд и под језиком донесе детелину са четири листа, додирне са њом ограду и она се распадне. Тад та особа треба да притрчи и отме детелину корњачи, јер би је она после употребе појела. И верује се да се та детелина ставља и на длан – он се расече, у њега се стави детелина и чека се да рана зарасте. Ко има детелину у длану може отворити сваку браву без кључа. Детелина са четири листа употребљавала се и у враџбинама за љубав: девојка два листа намаже путером, друга два медом и баци их на две стране пута куда ће проћи момак. Кад прође, она их опет састави и носи са собом и момак ће бити њен.

Такође, магичну снагу има детелина и са два листа: она помаже да се закопано благо подигне, а добија се на горе поменути начин. Срећу доноси и детелина са пет листова која се налази тамо где је вила пљунула. Народ је веровао да је детелина лек од змијског уједа, а чај од детелине треба да пију жене које немају менструацију. У Енглеској су веровали да детелина са четири листа има магијска својства. Једна од тих легенди је било да свако ко пронађе детелину са четири листа, добија способност да види зла бића, па да тако може да их избегне. За детелину са четири листа веровало се да доноси срећу зато што она представља крст као Сунчев крст.