Заклетва и клетва

 Дејства клетве могу се условљавати могућим понашањем лица у будућности, тако што би се клетвено зло активирало уколико заклето лице учини или не учини дело због кога је заклето. Уграђивањем клетве у заклетву човек који заклиње изражава потребу да се осигура од личног или колективног зла, али и сумњу у људске слабости које би до њега могле да доведу.

Уколико је клетва доминантна у односу на заклетву, заклетвено погодбени елементи "украсно" проширују клетву. Мајка проклиње ћерку да нема порода док не чује рибу да пева и камен да говори. Условљавајући престанак клетвених коби догађајима који се не могу догодити, појачава и потврђује клетвене жеље. Приказивање немогућег заснива се на антилогичкој фигуративности и, као мотив остварења неостваривог среће се преображен и у бајкама и шаљивим причама.

Сабирање клетви

Умножавање клетви проширује круг објеката који се проклињу или опсег зла које се призива. Поучна клетва на крају песме или приче свесно претвара појединачну судбину грешника у судбински тип и уз упозоравајући тон проклиње будуће грешнике.

Клетва као једноставан исказ упућен је призивању зла у једном животном сегменту (здравље, плодност, богатство). Постоје, међутим, развијене клетве састављене из низа појединачних исказа који сабирајући се обухватају низ људских потреба и односа. Циљ такве клетве је да магијски призове несрећу не остављајући ни делић живота за могућу срећу. У клетвеном затирању зле жеље су усмерене против живота, части, здравља, потомства, поштовања, имања, а зависно од драматургије њиховог повезивања, оне могу бити равноправне, степеноване од мање важних вредности до оних најважнијих. Код условљавајућег повезивања клетви избегнута несрећа се прстенасто везује за призивање друге, теже коби. У оваквом везивању градација злих удеса се круни у последњој клетви, која је и најтежа.

Митско знање и магијско искуство у оном сегменту традицијске културе који се односи на клетву као узрок или последицу одређене радње уписује се у различите жанровски одређене текстове као текст пражанра чији се подразумевани садржај уноси у песме, предања и приче.

Мајчина клетва брзо се испунила јер јој је јуда седела на рамену. Народ верује да је кумова клетва посебно тешка – јер он представља моћног посредника између живих и мртвих (Чајкановић 1973: 154-168). У песмама се одражава и убеђење да клетве утичу на велике грешнике-заводнике у гробу, чиме се моћ речи шири и на свет умрлих, са којим се, иначе, тек обредно може комуницирати (ЗНЖ 4 стр. 156). Митско знање често повезује клетву и казну за нарушавање светог време-простора демонских и хтонских бића. У песми проистеклој из веровања у обавезујуће поступке у оквиру народног календара, мајка најпре упозори девојку да поштује табуисани празник, а када она то упркос претњама не чини, онда је и прокуне, после чега девојка настрада (Верковић 21).

Магијско искуство и обредно значење, које није нужно увек текстуализовано, уписује се као део значења у текст. Магијско се у клетви остварује кроз вербално призивања више силе, описивање тока или исхода разарања помоћу магијске моћи појединачних речи, али, каткада, и кроз поступке који клетву прате (клечање на коленима, скидање капе, колективно бацање камена на гомилу, у заклетви мајке показивање дојки).

Везивање и међусобно ојачавање вербалне и невербалне магије среће се у песми у којој остављена девојка осветнички куне неверног момка и даје његовој мајци траве или киту јаворову које ће бити кобне по младожењу и младу (Делорко Хвар, 268; МХ V, 56). У једној блиској, али различитој варијанти, девојка куне момка који ју је оставио, али магијске поступке изводи да би се сама ослободила од љубави (МХ В, 60). Клетву остављене девојке прате и други поступци љубавне магије – нпр. прскање марамицом натопљеном сузама[8].

У обредној обнови светог време-простора магијско је присутно – и у језику гестова и у вербалном исказу. У оним опходима у којима је забрањено мимоилажење опходних група клетва представља вербални увод у међусобно уништавање група – на пример код лазарица (Златановић 1980: 394). Обавеза уништавања супарничке групе сведочи о траговима миметичке кризе коју опходи обнављају. Други тип клетве у опходу (нпр. коледари, Перић-Полонијо 1985: 382) упућују учесници опхода који нису добили дарове или понуде од домаћина кога посећују.

У наративним врстама клетва се, као зачетак или као крај извесне радње, са различитим разумевањем удела карактера и судбине, надљудских и људских моћи, уклапа у етичку причу о греху и казни.

Ни у једном тексту са мотивом клетве не сусрећу се сви елементи проклињања, јер се неки од њих јављају ређе од других, а неки се међусобно искључују јер нису кореспондентни. Набрајањем тих елемената – најава греха, упозорење, сагрешење, изрицање клетве, узвраћање клетве, покушај избегавања, остварење клетве, поука – не осветљава се "идеална", "потпуна" варијанта, али се указује на ситуације које се у тексту могу представити. Неке од њих јављају се релативно ретко (покушај избегавања клетве, неостваривање клетвених призива).

Песма може започети клетвом, "инверзивним уметањем клетве", како поводом балада пише Хатиџа Крњевић (:102), при чему је клетва наговештај зле коби која чека јунака или јунакињу. Каткада је психолошко мотивисање односа између ликова на почетку песме одређено несразмером клетве и греха (мајка куне девојку што је у везу потрошила много злата), што у етичкој равни отвара питање оправданости хибриса, а у естетској равни казивачу отежава уверљиво осликавање ликова и њиховог страдања.

Клетва примарно остварује социјалну функцију призивања нарушеног друштвеног реда и психолошку функцију, најчешће праведничког или осветничког задовољења угроженог појединца. У наративним врстама клетва се уклапа у радњу као вербално магијски покушај да се исправи неред или неправда успостављењем везе између греха и казне од стране више силе. Клетва чини и могућим и обавезујућим чин кажњавања. У различитим приповедним жанровима, међутим, са различитим наглашавањем и означавањем драматургије светог и профаног остварује се и различито обликован низ грех-клетва-казна.

У етиолошким предањима и песмама клетва Богородице или светаца се тек условно може назвати клетвом, јер сама њихова реч није призивање већ само извршење наума да се са разлогом, па чак и без њега казни неко ниже биће. У овим текстовима митско-магијско знање о настанку одређених биљака, животиња и појава праћено је етичким вредновањем њихових гестова. Клетва Лазарева претвара у кукавицу његову сестру која нариче. У кукавицу се претворила и ћерка коју мајка проклиње што је ударила брата (Верковић 129). После клетве Григорија Богослова народ који га је оклеветао постаје народ луталачких Цигана. Света Недеља проклела је овсено жито да га не уносе у цркву када јој се оно није поклонило (Илијев 261). Свети Ђорђе или Илија магијском снагом речи утврђују злу судбину овса, јавора и калинчице (Вранска 1940: 136).

Проклињање растиња повезано је са апокрифним мотивима и преображеним паганским веровањим, при чему исти повод и начин проклињања може да се односи на различита лица, како је запазила Цветана Вранска (1940: 140). Богородица проклиње трепетљику што се није умирила када певају свеци или анђели. Слично је и Св. Јован проклиње што се није умирила, али када се крштава Христ (Илиев 117; СЕЗ 16: 114). Богородица куне трепетљику што је није сакрила у бекству са Христом, док човек прокуне врбу што скрива ђавола и украдено дете, а благосиља маслину (Чајкановић, 167,19)

Надстварна моћ речи показује се у процесу коначног обликовања, у потпуности још нествореног света. У књизи о легендама Албена Георгијева пише о граници, повратној тачки у прелазу од "некадашњег" ка "данашњем", од легендарне прошлости до садашњости (Георгиева 1990: 59). Клетва, као један од начина остварења чудесног преображавања-стварања, наглашеније је везана за моралистичко осуђивање поступака који заслужују казну. Она представља прамоћи у прастању светог, које доводе до света свакодневице.

Библијска апокрифна етиолошка предања често садрже двојну структуру, која произилази из дуалистичке природе моралистичких полова (помагање-непомогање, праведност-неправедност, искушавање-неуспело искушавање). Благословен је мушки и проклет женски пол у причи о благослову и проклетству њихових заната, орању и ткању, јер је мушкарац признао, а жена одрекла помоћ виших бића у савладавању вештине.

У лирским песмама и баладама, у којима су у центру пажње породица и односи у њој, клетва се сусреће у тренуцима потребе да се поврати нарушени морални ред. Стање хаоса окончава се казном која грешника стиже од више силе или људи. Клетва угроженог појединца покреће надљудску силу у највећем броју варијаната о инцесту, одбаченој девојци, у неким варијантама песама о одбаченој мајци, изданом брату или сину. Постоје и варијанте ових песама без клетве, у којима се поредак успоставља дејством више силе или људском казном, али оне су у мањини.

С друге стране, међу песмама у којима клетва није устаљени део радње, јер казну не извршава виша сила, но сам човек (нпр. преварени и издани муж сме, па чак и мора да казни љубу неверницу; дете које ретко куне родитеље може да прокуне маћеху), налазе се и песме у којима жртве изричу клетву. Међу песмама у којима се страдалник убија или подноси коб без жудње за правдом и осветом, као у баладама о запреченој љубави, постоје и варијанте у којима се јавља клетва и призива казна.

Грех, казна и очишћење везани су за поимање правде у духовној традицији колектива и за осећање нужности освете или праведне накнаде, како за добро тако и за зло. Превара, издаја, непослушност, нечовештво могу да се отрпе или гневно узврате. Усмено обредни начин осуде ових грехова је проклињање. Казивач може да употреби клетву у типичним ситуацијама у којима се она у традицији јавља, али може у развијању сижеа и да одступи од устаљених варијаната.
 
Историјски подтекст

У песмама и причама које памте историјску збиљу однос греха, кривице и казне потчињен је вредновању које не прашта издају, неверство и кукавичлук. Мада клетве не могу да предодреде историјске догађаје, оне у себи, као елемент накнадног тумачења несретне прошлости, могу да прикажу моралне и политичке слабости моћника који су изазвали пропаст народа и држава. Историјско памћење као знање о оном што се догодило представља обавезујући оквир у коме се узроци колективних пораза преосмишљавају према гресима вођа или проклетствима која су на њих бачена. Разлози пропасти српске средњевековне државе много су сложенији но што памти усмено предање у коме се пораз хришћанства тумачи клетвеном казном светог Јована због злочиначке осионости Душанових великаша који пале децу. Пропаст бугарске државе остварује се као последица клетве изречене пошто су великаши ушли у цркву на коњима (Хаџов 1906: 363).

У Вуковој песми "Урош и Мрњавчевићи" Вукашин, не могавши да убије сина који му није досудио царство јер су га заштитили анђели, проклиње Марка Краљевића, а цар га благосиља – и као "пророчанство уназад" (Банашевић 1935: 19), које је већ у клетвама подешено да буде магијски делотворно и историјски истинито у својој наводној будућности, у потпуности се испуњава[13]. У бугарским песмама Марку Краљевићу се не зна гроб јер га је проклео млади јунак кога је преварио (Хаџов 1906: 357). Косовски пораз, који историја не објашњава издајством уочи или у току битке, народна песма сагледава у светлу издаје Вука Бранковића. Клетва се среће у стиховима који осуђују издајника не само након сукоба, него и у најави тог издајства[14]. Пропаст лозе Бранковића народна песма објашњава и клетвом којом је Максим Гргуревић проклео Јерину, жену деспота Ђурђа, што је дала ћерку за Отомановиће (Вук II, 80).

За разлику од суштинског преосмишљавања саме историје, историја се као оквир јавља у текстовима у којима су тек поједини елементи историјски. Иво Карловић у неким песмама се приказује као заводник кога проклињу девојке, али у оквиру неисторијског сижеа историчност његовог лика није битна.

У додиру или преплитању клетве са сродним апелативним жанровима додатно се одређује ситуација у којој је изречена, став и сам исказ о њој, док се контрастни жанрови трансформишу уз оспоравање једног од жанрова. Клетва у оквиру приказивачко наративних жанрова испуњава митско-магијске, етичке или историјске функције. Велика разноврсност клетви, као и начина на који су оне уткане у фолклор, чини испитивања клетви у систему жанрова усмене књижевности отвореним за продубљивање посебних и општих законитости жанровских трансформација.


Дејан Ајдачић

                                                                               Лутка и обред

Лутка уопште, па и сценска, код нас се, готово по правилу, првенствено везује за децу, а тек потом за релативно апартне позоришне експерименте или, пак, културе удаљене од нас у простору и времену - попут далекоисточних позоришних форми, или народског сатирично-гротескног луткарског театра, типа Панча или Петрушке, те покладних и карневалских лутака и маски. Вероватно најређе, лутка "за одрасле" тражи се у далекој културној историји, у обредној пракси традиционалних заједница. Управо на Балкану, стицајем специфичних историјских околности, ови су се обреди, на широком простору и у низу разноликих форми, очували током XIX, а фрагментарно, у знатно мањем обиму, и до половине XX века.

Обреди који су, негде од зимске краткодневице до летње дугодневице, извођени да би се осигурало успешно отпочињање и развој годишњег циклуса "људске, скотске и земаљске" плодности, али и низ других обреда који су пратили значајне подухвате у животу појединца и заједнице, или су били спровођени за њихову заштиту - битно су повезани с коришћењем лутке и маске. При том, тешко је недвосмислено одредити где је у овим обредима граница између маске и лутке и да ли је ово разграничење уопште могуће успоставити.

С једне стране, среће се непосредна употреба лутке, која у обреду има врло значајну улогу. На пример, у источној Србији и деловима Бугарске сахрањивана је у време суше лутка од крпа, печене земље или сушених плодова - Герман - како би се изазвало падање кише. (Ако би киша почела неумерено да пада, Герман је ископаван из земље.) Дакле, лутка не само да се користи у магијско-обредној манипулацији, већ има и битну властиту улогу, управо она треба да изазове (или прекине) падање кише.

Слично је и код "потрећавања", обичаја који налаже да се, у случајевима када убрзо умру два члана породице, уместо трећег, који би према веровању морао умрети за њима, сахрани лутка. Овако употребљена лутка није само предмет који се даје, жртвује уместо човека, већ, превасходно, оно што може играти улогу човека, бити замена за њега у свету мртвих.

Донекле слична јесте и улога убијеног вука. Све до половине XX века, по Косову и јужној Србији очувао се обичај да млађи људи просе "на вучину", односно, да носе мртвога вука или његову сламом испуњену кожу на штапу, обилазе домаћинства, и кроз песму траже дарове:

Дајте вуку свега доста
Да не коље око моста.

Или:

Дајте вуку сланине,
Да не слази с планине.

Или:

Дајте вуку парице,
Да не коље јарице.

Дакле, вучја кожа или убијени вук не носе се само као доказ да треба наградити ловце који су га убили већ и као посредник, заштитник, онај ко ће, будући савладан, морати да штити заједницу која га је поразила, помажући јој да, преко њега, успостави са светом дивљине сложени однос дара и уздарја.

У свим наведеним случајевима лутка је предмет обредно-магијске манипулације која се заснива на анимистичким представама о њеној природи. Она, истовремено, јесте мртва (парчад тканине и сушени плодови, кожа или тело убијене животиње), али и "нешто сасвим различито". Ако су обред или магијска манипулација исправно изведени, лутка је и жива, довољно да успостави безбедан комуникациони мост с надмоћним силама: с даваоцима кише, светом мртвих, светом шумских демона.

Још сложенији однос маске - лутке - човека успоставља се у обредним поворкама попут коледарске, лазаричке, краљичке, додолске. С једне стране, рецимо, млађи мушкарац у потпуности покривен животињском образином с роговима и упоље извраћеним крзном, наоружан клепетушама и дрвеним оружјем, или девојчица свучена "гола до кошуље" и покривена гранама, лозама, цвећем, и ликом и именом (оала односно додола) постају носиоци, аниматори лутки, које имају своју у оквиру обреда установљену улогу.

Када је реч о коледарима, у које спада оала, требало је да они растерају непријатељске демоне (караконџуле), учине безбедним рођење малог Бога (Божића) и ритуалну сахрану старога (Бадњака), те да тако допринесу напретку заједнице и успешном отпочињању годишњег циклуса плодности, док су додоле својом игром, кретањем по пољу и квашењем, по принципу имитативне магије, требале да изазову кретање облака и падање кише.

С друге стране, битан део ове моћи оала или додола (или било која друга фигура из обредне поворке) имају, управо, због природе својих аниматора. Коледарске маске морају носити млађи мушкарци, додоле су, као и лазарице, морале бити сексуално незреле девојчице (девојчица три пута иде у лазарице док се не уда), или, када је о краљицама реч, девојке дозреле за удају. Тек стапањем моћи образине, лутке и њеног аниматора, могло се у току обреда образовати нешто треће - медијатор који у право време ("у добар час") и како треба ("како се ваља") успоставља мост између људске заједнице и оностраног, оног, другог света, који је извор рађања, благостања, изобиља, здравља, али, исто тако, и смрти, беде и болести.

Обредна пракса, маска и лутка традиционалних култура нуде се луткарском театру не као могући предмет реконструкције, копирања, већ, пре свега, као извор богате ликовности, музичких ритмова, игре и као повод за "уозбиљење" лутке, за суочавање са свом сложеношћу њене генезе и значења која она носи.

                                                                       Маске и ритуали у Србији

Маска је лажно лице, друго лице. Облик и изглед зависи од функције која јој се намењује. Другим речима, под маском се подразумева предмет који се односи на физичку и друштвену слику човека која га раздваја привидно од света стварности изгледом и гестовима. Најчешће се у виду предмета ставља на лице или тело изабране особе са задатком да изведе посебну радњу.У том контексту маска подразумева и све што такве особе носе са собом као додатна средства, укључујући и начин укупног понашања прерушене особе: поступке и радње.

Од праисторије до данас људи су употребљавали маске да би додали моћ и мистерију религијама, ратовима и забавама. Маске су служиле као симболи и водичи у обредима прелаза и обредима обнављања (током годишњих празника).

Маска као магијско-обредни реквизит, досеже у далеку прошлост човечанства. У европској цивилизацији њено постојање везује се за горњи палеолит, до 20.000 година пре наше ере. Једна од одлика тог раног периода јесте и пећинско сликарство — цртежи на којима се појављују различити типови маски које представљају ликове животиња и које проучаваоци тог периода тумаче у контексту егзистенцијалних магијско религијских обреда које изводе посебно маскирани чланови заједница, вероватно у ликове одређених животиња. Међутим, веома је тешко прослављене представе са пећинских зидова палеолитских налазишта рационално тумачити, онако како су их доживљавали прапреци.

Маске и ликове који се појављују у обредима на подручју Србије могуће је следити кроз годишњи календарски циклус обичаја и кроз сегменте животног циклуса. Маске и поворке са маскама посматрају се двојако: према годишњем календару и према животном циклусу обредне праксе. Овом приликом излажу се маске годишњег циклуса обичаја које се примењују у поворкама коледара (у време зимског циклуса обичаја — око Божића), у време месопуста (седам или осам недеља пре Ускрса), на Лазареву суботу (седам дана пре Ускрса), на Духове (педесет дана после Ускрса), и приликом великих суша током лета.

Анализом типова маски у поворкама уочавају се ликови које је могуће условно повезати са старијим културним слојем прехришћанског доба а које су нашле плодно тло на ширем балканском подручју. Временом су се многи ликови са маскама мењали и трансформисали сходно свим променама у друштву, али су називи остали сачувани.

Током зимских празника маске и њихови носиоци задржали су на неки начин архаичну и формалну везу са старим култовима душа предака и природе. Међутим, христијанизацијом ритуала, латентни садржаји су се временом посветили солстицију, новом вегетационом периоду и буђењу природе. Са друге стране, у пролећном периоду, поворке са маскама задобиле су забавни карактер типа друштвеног вентила. У томе се уочавају утицаји које је већина становништва поготово насељеног на северним просторима Србије примила из образаца комедије дел арте и италијанских ренесансних карневала са много опсцених призора који долазе као утицаји из централно европских култура. Као илустрација могу се издвојити обреди у пролећним маскираним поворкама католичког и православног становништва у Србији (Војводини). Ипак, православци су задржали обичаје прерушавања посебно у зимском, божићном периоду. Током тог времена, изражени су хришћански обредни елементи, док је код католика сачувана карневалска пракса западних земаља у време пролећних обредних догађања.

Ради лакшег разумевања ликова који се појављују у маскираним особама током годишњег циклуса обичаја у последњих педесетак година, примењена је поделом маски према ликовима које представљају, на: антропоморфне, зооморфне, антропоморфне- зооморфно, фитоморфне, ергоморфне, фантазмагоничне.

Маске можемо поделити и на: ритуалне, спектакуларне, уметничке.

Према пореклу и садржају маске је могуће разврстати на:

- маске нехришћанског порекла (антропоморфни ликови: баба, деда, млада, младожења, краљ, краљица, дворкиња, барјактар; зооморфне маске као медвед, буша, јелен, коза, овца, во, вук, рода и сл. те фитоморфне — додоле);

-маске хришћанског порекла (или су добиле потпуно нове улоге у процесу прихватања хришћанства) су они ликови које је хришћанска црква прихватила и развијала у складу са садржајима хришћанских тумачења. Такви ликови носе хришћанска имена, тј. називе светаца на које се односе. Користе се у обредним поворкама везаним за црквени календар: Варвара, Луција, Никола, Вертеп (Гашпар, Мелхиор, Валтазар), Тодор. Посебна категорија су женске маске у поворкама лазарица: лазар, лазарка, предњица, задњица.

На подручју Србије најраширеније антропоморфне маске јесу "млада" и "младожења", "баба" и "деда". Млади или стари пар, вероватно представља изданак магије плодности. Мушкарац одевен у невесту често је приказан као трудница. Маска деде и бабе вероватно потиче из култа предака, а као таква она је потпора општој плодности.

Од антропоморфно-зооморфних ликова веома су раширене маске корубе и лејке, које се појављују у поворкама оала у зимским празницима и које су превасходно имале улогу у обнављању сваколиког окружења човековог.

                                                                      Сеоски обичаји

Лупање старих лонаца

У многим селима постојали су разни обичаји пре свадбе. Негде се и данас примењују ти обичаји. У Великом Средишту деценијама је одржаван предсвадбени обичај звани лупање старих лонаца. Тај обичај организован је на улици испред куће момка који је пре венчања довео девојку у своју кућу. Често је то била крађа девојке, будуће супруге, уз њен пристанак, али без знања њених родитеља. Понекад су родитељи су знали за љубававну везу будућег младожење и будуће младе, али су одлагали организовање венчања и свадбе за јесен када се заврше пољски радови и стигне ново вино.

Нестрпљиви момак уз сагласност девојке доводио је неке вечери девојку у своју кућу да ту дочека заказивање венчања. Његови родитељи нису се љутили толико као родитељи девојке која се заљубила на први поглед, без знања родитеља, па се под хитно одлучила за прелазак у кућу будућег супруга. Било је више разлога за хитност овог поступка.

Када би момак довео девојку у своју кућу његови родитељи са најближом родбином и добрим комшијама организовали би те вечере мало славље. Веселио их је неки сеоски хармоникаш и добар певач. Овај догађај лако су откривали други младићи из села и они су доживели лупање лонаца испред своје куће када су то исто урадили пре венчања. Под окриљем мрака момци из села би износили из својих дворишта старе одбачене металне предмете и старо псуђе као неки стари шпорет и старо метално буре од ранијег оваквог догађаја и са старом сламом, плевом и огрезином све би то доносили испред куће будућег младожење. У тишини, док се орила свирка и песма у кући момка који је довео девојку, младићи би на улици спремали палење ватре, растурили би плеву испред куће и качили би на кућу и околно дрвеће ситније старо посуђе и друго арбоће како су звали одбачене металне предмете. Када би све било спремно палили би ватру и почела би лупњава у старе лонце и шерпе, стеру металну бурад и друге предмете који би правили велику галаму. Тако би оглашавали целом селу да се у тој кући проширила породица довођењем девојке за будућу супругу момка из те куће. И ватра је својим пламеном била сигнал заинтерсованима да дођу и учествују у овом обичају.

Галаму са улице ћули би учесници весеља у момковој кући. Тада би неко излазио на улици да пита шта је потребно да учине да би се смирила галама и угасила ватра. Организатори овог догађаја обично су захтевали да им се донесе вино са напоменом не у флаши да не би девојка остала танка као флаша већ у балону или крчагу да би млада убрзо се заукруглила на балон или крчаг. То је значило да желе млади да убрзо затрудни. Када стигне вино и њиме се задовоље организатори лупања лонаца тражили би да на улицу изађу момак и девојка са хармоникашем, дасе ту заједно провеселе и у задовоњству растану.

Тада би учесници у овом догађају поскидали окачене старе предмета о кућу и дрвеће али баш нешто и оставили. Разилазили би се задовољни крај угашене ватре. Организатори би понели део стерих лонаца и сачували за наредну потребу пред кућом неког другогог младића. Момку и девојци и њиховој породици остајао би посао да рано ујотру почисте простор испред куће и уклоне трагове синоћног лупања стари лонаца. Ако би ујутру радили без девојке да би људи коментарисали да је девојка лења и спавалица или да су је момкови родитељи толико радо примили да је од почетка штите од раних и тешких послова.

Овај предсвадбени обичај у Великом Средишту' помагао је породицама да се измире када би девојка без сагласности родитеља побегла за неког момка. Све се ређе организују овакви догађаји у Великом средишту тако да већ полако пада у заборав обичај лупања старих лонаца. Да би се то сачувало, опис овог догађаја уврштен је у књигу Ризници народног казивања Огранка Вукове задужбине. [1]

Најчувенији овакав догађај организован је када се богати самац Славко Трцул одлућио на брак са лепом Јозефином учитељицом. Његова мајка то није одобравала јер Славко Је паор и православац а Јозефина је учитељица и католикиња. Из ових разлога Славко је дуго одлагао женидбу, али једне вечери довео Јозефину у своју кући. Његови пајташи организовали су му лупање лонаца током којег су му раставили лака кола, тарнице, и док је трајало славље у кући на кров куће изнели су делове ових кола и тамо су саставили тарнице на врху куће. Ујутру је Славко приметио да у двориште нема тарница. Када их је примети на врху куће преостало му је да позове у помоћ своје пајташе да би заједнићки вратили тарнице кола. То урађено на заједничко весеље скоро целог дана. Дали због растављања тарница на крову куће или због нетрпељивости свекрве према снаји и Славков брак се брзо раставио.

Родила се лепа ћерка која је живела са мајком али уз помоћ Славка. Касније се Славко оженио другом женом јер му је била потребна помоћ око старе мајке и у кућним и паорским радовима. Када је Јозефина умрла Славко је кроз завесе из своје куће пратио погреб Јозефинин док су њен ковчег превозили мртвачким колима на католичко гробље у Великом Средишту. Славко је волео Јозефину до краја живота.

                                                                       "Градим кућу - дoђи ми на мoбу"

Срби су у прoшлoсти вeoма пoштoвали институциjу размeнe рада и пoмoћи другима. Jeдан oд видoва тe пoмoћи била je мoба, захваљуjући кojoj je сваки члан заjeдницe мoгаo успeшнo да oбави наjважниje практичнe пoслoвe и такo oбeзбeди oпстанак свoje пoрoдицe. Eтнoлoшка наука мoбу oбjашњава каo oбичаj удруживања рада или oбичаj рациoналнe распoдeлe људскoг рада у српским сeљачким заjeдницама кoje су ималe спeцифичну eкoнoмску oрганизациjу.

Мoба сe кoд Срба пojављуje накoн распада сeoскe задругe, кojа je у прoшлoсти била наjважниjа друштвeна институциjа. У сeoскe задругe je биo укључeн вeлики брoj пoрoдица, кoje су вeoма дoбрo функциoнисалe у oквиру заjeдницe. Тo значи да сe бринулo да увeк будe дoвoљнo радника за oбављањe свих врста пoслoва. Мeђутим, тoкoм врeмeна брoj чланoва у задругама сe смањиваo, а у 19. вeку oнe пoтпунo нeстаjу. Тo je утицалo на развoj различитих oбичаjнo-правних институциjа размeнe рада мeђу кojима je мoба била наjважниjа.

Мoба- шкoла мoрала

Oбичаj сазивања мoбe данас je гoтoвo изгубљeн, али нeкада je биo саставни дeo живoта српскe сeoскe заjeдницe. Мoба je oзначавала oкупљањe људи, прe свeга, радника и oних кojи радникe oпслужуjу ради oбављања важнoг заjeдничкoг пoсла. Наjчeшћe je тo биo нeки пoљoприврeдни пoсаo, кojи jeднo дoмаћинствo, самo, нe би мoглo да заврши у oграничeнoм врeмeнскoм рoку. Бeз oрганизoвања мoбe нису сe мoгли oбавити жeтва, затим кoсидба, oрeзивањe винoграда, брањe кукуруза, каo и тeшки пoслoви прeвлачeња тeрeта и зидањe кућe.

Таква oрганизациjа заjeдничкoг рада иакo сe заснивала на дoбрoвoљнoсти, била je услoвљeна и oдрeђeним eтичким нoрмама. Прoизашла из практичних пoтрeба пojeдинца, али и хришћанскoг oднoса прeма ближњeм, мoба je била и jeдна врста шкoлe мoрала. Рад сe даваo и узвраћаo и увeк сe зналo да oнаj кo je пoзван да ради мoжe да рачуна да ћe му та услуга бити узвраћeна.

У класичнoj мoби jаснo сe знала улoга свакoг учeсника, а пoдeла рада je извршeна и пo пoлу и пo узрасту. У таквим заjeдничким пoдухватима су учeствoвала и дeца, кojа су пoмагала oкo мањих пoслoва, каo штo je нoшeњe вoдe или прeнoшeњe лакшeг тeрeта, али и наjстариjи чланoви заjeдницe. Стари нису мoгли да радe тeшкe пoслoвe, али су пoмагали свojим савeтима и прeдлoзима. За нeкe пoслoвe, кojи су били вeoма тeшки, каo oбрађивањe винoграда, сeљани су унапрeд утврђивали рeдoслeд oбављања oдрeђeних радoва. Таква врста планирања, пo принципу "данас сe кoпа винoград у jeднoj пoрoдици, а сутра кoд нeкoг другoг'', вeoма пoдсeћа на joш jeдну важну институциjу удруживања рада у сeoским српским заjeдницама у прoшлoсти, пoзнату каo "пoзаjмица”.

Мoбe су ималe ширу сoциjалну улoгу, jeр иакo су сe људи oкупљали првeнствeнo збoг рада, у таквим приликама су сe и дружили, забављали уз пeсму и игру, ту су сe мoгли срeсти мoмак и дeвojка, а oрганизoвана су и разна надмeтања, каo надмeтањe кoсача. Oбавeза oрганизатoра мoбe je била да oбeзбeди храну и вoду, а пoнeкад je дoмаћин пoзиваo и нeкoг музиканта. Главни oбрoк сe служo на њиви, али и у кући дoмаћина.

Мoба je била вeoма важна приликoм зидања кућe. Наимe, у прoшлoсти, када сe градиo стари тип кућe пoзнат каo "динарска брвнара'' или бoндручни тип кућe, кojу je сваки дoмаћин пoдизаo, сазивала сe мoба да би сe таj пoсаo лакшe и бржe oбавиo. Мeђутим, oд 50-тих гoдина прoшлoг вeка, када je изградња кућe пoдразумeвала ангажoвањe oбучeнoг маjстoра-зидара, мoбe су oрганизoванe да би сe припрeмиo матeриjал за градњу. У тoм пeриoду мoба вишe нeма oну фoрму кojу je имала раниje и врeмeнoм ћe, пoсeбнo са пojавoм мeханизациje у сeлима, изгубити свoj првoбитни значаj. Пoрeд класичнe мoбe у српскoм сeoскoм друштву у прoшлoсти пoстojалe су "милoсрднe мoбe'', кoje су сазиванe да сe пoмoгнe наjсирoмашниjим људима у сeлу или пoрoдицама кoje je задeсила нeсрeћа, каo штo je смрт наjспoсoбниjeг члана дoмаћинства. Та врста пoмoћи сe заснивала на људскoj дoбрoти, бeз oбавeзe узвраћања, али je била и у тeснoj вeзи са joш jeдним принципoм сeљачких друштава, пo кoмe сe нису дoзвoљавала вeлика oдступања, ни у сирoмаштву, каo ни у бoгатству.

Пoзаjмица рада - кoрeктнo пoслoвањe

Јeдан oд важних начина мeђусoбнoг пoмагања кoд Срба биo je oбичаj пoд називoм "пoзаjмица рада''. Oва врста размeнe рада oдвиjала сe са стрoгo утврђeним рeципрoцитeтoм у узвраћању услугe. При пoзаjмици сe пoштoвалo правилo: када сe рад даje и када сe узима, кoje врстe рада сe узимаjу и кoje сe узвраћаjу. Рад сe мeриo прeма тeжини и стрoгo сe пoштoвалo правилo да сe тeжак пoсаo, каo штo je кoсидба, нe узвраћа лакшим, на примeр, брањeм кукуруза или скупљањeм шљива. Кoликo сe вoдилo рачуна o тoмe да сe правилнo узврати рад, гoвoри пoдатак да je пoчeткoм 20. вeка, запoчeлo записивањe врстe рада кojи je пoзаjмљeн. У oкoлини Ваљeва je, у тoм пeриoду, за oбављањe нeкoг пoсла утвђeна мeра изражeна у jeднoj надници. Такo сe тачнo зналo кoликo je надница врeдeo oдрeђeни пoсаo. Oвo утврђивањe je билo вeoма важнo за eгзистeнциjалнo oдржањe jeднe пoрoдицe, jeр никo ниje смeo да да, али ни да узмe нeoдгoвараjућу кoличину рада oд других. С другe странe, таква стрoгoст je oбeзбeђивала стабилнe oднoсe у сeoскoм друштву, каo и да ниjeдна пoрoдица нe будe прeвишe oптeрeћeна. Рeч je, даклe, o врлo кoрeктнoм пoслoвнoм oднoсу.

У oквиру размeнe рада, пoстojаo je и oбичаj фoрмирања радних кoалициjа, практикoван, на примeр, у сeлима oкo Пирoта. Раднe кoалициje су пoдразумeвалe размeну рада измeђу jeднe пoрoдицe са тачнo oдрeђeним брojeм других пoрoдица. Збoг oсeтљивoсти пoљoприврeднe прoизвoдњe инсистиралo сe у тoм случаjу на тачнo утврђeнoм брojу радника. Занимљивo je, какo je jeднo традициoналнo и нe мнoгo писмeнo српскo друштвo вoдилo рачуна o стварима кoje данас спадаjу у дoмeн мeнаджмeнта. Сeoска друштва су имала вeликe пoтрeбe за сарадњoм, кojа сe успoстављала и у краjeвима гдe je стoчарствo дoминиралo над ратарствoм. У oвим пoдручjима нарoчитo je била развиjeна институциjа "бачиje''. Рeч je o врлo кoмплeкснoм систeму удруживања стада кoje идe на испашу, али oсим тoга „бачиje" су пoдразумeвалe и развиjeн систeм распoдeлe свeга штo сe oд стoкe дoбиje, прe свeга млeка и прoизвoда oд млeка дo вунe.

Прича o oбичаjу удруживања рада кoд Срба нe би била пoтпуна акo нe бисмo пoмeнули „прeла". Oва лeпа и рoманитична кућна oкупљања људи нарoчитo су карактeристична за зимски пeриoд, када нeма мнoгo рада у пoљу и када сe вeћина пoслoва oбавља у кући. Тада сe радe ситни тзв. жeнски пoслoви, каo прeдeњe вунe, плeтeњe, ткањe, вeз. Прeла су имала изражeн забавни карактeр и у њима су пoдjeднакo учeствoвали и мушкарци и жeнe. Жeнe су радилe свoj пoсаo, а мушкарци су сe наjчeшћe oкупљали ради забавe. Данас мoба у свoм првoбитнoм смислу нe пoстojи. Њeни рeцидиви мoжда би сe мoгли наћи у приликама када сe oбратимo приjатeљима за пoмoћ, на примeр oкo сeлидбe или нeкoг другoг пoсла и када тo запамтимo да би им jeднoм узвратили.


Oливeра Милoванoвић

                                                                                Бег од урока

У Србији је сујеверје у последње време распрострањеније више него икад, а веровање у чини плод је, кажу психијатри, заоставштина из старих паганских времена. Да ли из тих или неких других разлога, углавном Србима ни данас нису јасне везе између њих и необичних појава у природи.

Да би колико-толико укорили духове, Срби су прибегавали магијским сеансама, што се и данас често чини у Хомољу и Браничеву. Биљке "страшник" и "чешљига" беру се управо ових дана ради заштите од вампира, а током лета гатаре спремају венчиће миришљавог биља за истеривање злих духова из људи.

Заштита

- Носити увек са собом чешањ белог лука, везати младој деци црвени конац око руке, поклонити детету пресно јаје чим уђе први пут у нечију кућу, узидати нешто од злата у темељ нове куће.

Кад се у кући роди дете, у дечју собу, да га не би урекле, старије жене не улазе првих месец и по дана, нити се новорођенче у том периоду износи напоље, јер је некрштено, а по веровању српских Влаха, на некрштену децу се "лепе" бројне силе зла. Такође, док трају бабине, није пожељно износити и сушити ноћу дечји веш.

Занимљиви су и свадбени ритуали који се искључиво примењују због остатака сујеверја. Невести мајка обично препоручује да се не окреће док излази из свог дворишта и одлази момковој кући, јер се верује да ако се окрене на нечији позив дете ће личити на њега.

Невесте том приликом бацају преко главе стаклену чашу и ако се она разбије, веровање је у Срба, родиће се мушко дете, а ако се не разбије, родиће се ћерка. Верује се да јастук, који невеста баца након окретања, а пре уласка у нови дом, на кров младожењине куће представља знак будућности - ако остане на крову, брак ће се одржати, а ако падне, биће кратког века.

Шта ваља, а шта не ваља

Не ваља
 - Да ти црна мачка пређе пут, да се клатиш на столици, да переш косу средом или петком, јер може да опадне, не мешати ножем по шерпи, не чистити руке од теста ножем, не окретати хлеб наопачке, заобљен део треба да гледа нагоре, не истресати столњак после заласка сунца, не сакупљати цвеће после заласка сунца, не ићи на бунар по воду после заласка сунца, млада девојка се неће удати ако седи на прагу куће, не ваља се ноћу огледати у огледалу, метлу одлагати дршком окренутом надоле (због вештица). Не бацати смеће увече, не брисати собу увече, кад видиш оџачара, ухвати се за дугме, заобиђи црну мачку, не пролазити никад испод мердевина, кад се кукавица огласи у близини куће, кад завијају керови ноћу, кад се меша храна с ножем, кад кукавица кука у поноћ.
Доноси срећу:- Наћи коњску потковицу, на улици наћи ковани новчић.

У браничевским и хомољским селима, у време летњег Ивањдана, на кућна врата се стављају венчићи од ивањдањског цвећа, а посебно од смдрљевка-мушкатла и ружа, не били током године били заштитници дома .

Циљ ових а и других ритуала је успоставити контролу над сопственим животом и не дозволити злим силама да овладају. Није добро, сматрају људи у источној Србији ноћу нагазити на раскрсници унапред постављене враџбине - чини и предмете који могу да донесу нешто лоше.

Од Божића до Крстовдана није пожељно, према старом веровању Влаха, после поноћи из куће излазити, јер су тада некрштени дани и могу зле силе и ђаволи да уђу у кућу.

Психолози су мишљења да сујеверје и није толико лоша појава с обзиром на то да отклања на одређено време страх и сумњу од појединих могућих лоших догађаја. Колико човек може да утиче на овај начин на своју будућност, ствар је научног истраживања којим се у Србији, нажалост, ретко ко бави.

                                                                        Доба невиности

На просторима Балкана вековима је владао обичај према коме је невеста морала невина ступити у брак. Младино “поштење” проверавало се после прве брачне ноћи, када би свекрва, на основу трагова на брачној постељи објављивала радосну вест или срамоту за невесту и њену фамилију. Тако је сваки невестин пребрачни однос строго био кажњаван, а “грешница” би била строго осуђена од младожењине породице и од целог села.

Казна за пребрачне односе

Ово се посебно односило на девојке које би ванбрачно донеле дете на свет, те су се оне, осуђене од заједнице, покаткад удавале за каквог сиромашка или удовца. Погрешно је, међутим, мислити да су овако строго осуђиване само припаднице женског пола. Предбрачна невиност била је врста норме која се односила и на мушкарце и на жене, с тим што је ово увек било теже проверити код мушкарца. Ипак, у народу се увек знало који се момак “скита и виђа са непристојним женскињама”, па често ни овај није могао рачунати да ће се оженити неком пристојном девојком. Што се тиче ванбрачне деце, наша традицијска заједница је чак много више осуђивала оца детета, него мајку и неретко га је, под претњом изгона из села, приморавала да се ожени девојком са којом је зачео дете.

Девичанство као жртва

Што се тиче “девичанства као жртве” оно је постојало у два основна облика. Први облик је монаштво – добровољно заветовање жене (и мушкарца) да ће цео живот посветити Богу, испуњавајући основне монашке завете. Иако се у научној литератури углавном сматра да су у монахе ишле особе неспособне (из било којих разлога) за брак или они који су се разочарали у љубав и живот, истински разлози монашког позива били су сасвим друге природе. Наравно, сигурно је било и поменутих разлога, али у калуђере су најчешће ишли они људи који су искрено желели да се жртвују Богу и да свој живот проведу у духовном усавршавању, узрастању и молитвама (за своје и спасење целог света).

Кћерке у улози синова

Жене и девојке које су одлазиле у манастир нису нужно морале бити невине, али су, примањем монашке ризе постајале и до краја живота остјале “невесте” Христове. Други пример заветовања (доброволног жртвовања) девојака били су познати случајеви вирџина или остајница , како су се звала женска деца у породицама у којима није било мушког потомства, па су преузимала на себе улогу синова, ради очувања породичног огњишта и помоћи оцу у боју. Ове заветоване девојке у неким крајевима су називане тобелије, од турске речи “тобе” што значи завет. У неким етнолошким записима забележен је чак пример да је сестра отишла у бој против Турака како би заштитила брата да он не оде у војску.

Жртвовање на стубу срама

У данашње доба појам жртве и жртвовања за другога исмејан је и гурнут у запећак. То се чак најчешће везује за неко мучно осећање одрицања од свог ега, својих навика и комфора. Масовним пропагирањем “слободних” сексуалних односа, еротике и поништавања сексуалних табуа, девичанство најчешће бива окарактерисано као као симбол заосталости и спутаности. Ипак, то одбцивање табуа везано је за велику раширеност сиде, куге 20. века, која је, хтели ми то да признамо или не, најчешће везана за промискуитетне и хомосексуалне односе, и релативизирање појма љубави, верности и жртве.


knezlazar.com