Народна веровања (заветотине) у Власотиначком крају

Кад жишка изилази из ватре у огњишту, онда ће доћи до пролепшавања времена. Ако на Светилију (2.августа) загрми, верује се да неће имати ораси и лешњаци.Н верски празник еремија деца носе гвоздену лопату и куком лупају обилазе’и око ку’е и певају:“Еремија у поље, безите змије у море-верски празник на који се преазнује од змија Не ваља на Божић човек да се опије, јер се сматра да ће бити пијан целе године. Кад се мачка окрене истоку и шапатом се умива, биће киша. Ко носи изврнуту кошуљу или чарапу, биће заштићен од уроци. Кад неко умре ваља га чувати да га мачка не прескочи да се неби увампирио.После преображења (када се преобрне земља и небо, 19. августа), некупа се јер се преобразила вода. Велики је грех да се извор замути и птичје гнездо растури. Када ласте ниско лете, биће киша. Ако се у сну обријеш, онда се скидају велике бриге. Када говече зими отриса ноге, онда најављује снег.

Кад дете прохода и за који се прво предмет ухвати, онда се сматра да ће му то бити његово занимање. На Младенци треба палити ђубре, да неби целе године имали буве у кући. Девојка која дуго седи на прагу, одвраћа од себе момке. Ако дође туђе куче (пас) и лаје поред куће, и лаје поред куће, значи да је дошла срећа у кућу и нетреба га терати да оде. Воће се не сади на преступну годину, јер ће једне године родити а друге не. Ако се жели да се утврди да неко лаже или вара, онда се узме мачка и глади од врха према репу и изговара „Мацо моја лепа лепа мацо, кажи ми да ли тај и тај лаже или вара“. Онда ако мачка заврти репом, значи да потврђује истину лагања или варања.

Када неко умре, после опојања попа и поласка мртваца из авлије, потребно је за њим бацити шаку бусења земље да не би још ко умро из куће. Не ваља да се у кући преврћу чиније (тањири), да не би било глади-нарочито од деце. Када неко иде на пут у печалбу, обавезно за срећу иза њега, сипа се вода. На нежељену особу приликом изласка из куће се баца камен, да се никада више не враћа у кућу. Кад се сретне баксуз на пут, онда се пљуне у страну, верујући да се неће нижта лоше десити кад се пљуне на земљу.

Запис 1980 године село:Крушевица, Равни дел. Преданча(Горњи Дејан), казивачи: Смиљка Ивановић, Олга Лепојевић(1923.г) и Марица Младеновић (1925.г)
Забележио: Мирослав младеновић, локални етнолог


На бадње вече се крију столице, кудеље, игле и вретена -а кашике се крију и на свети тривун-када су зими вериге-да се некуса да пилитија (вране, сојке и друге) летине кљују царевицу-кукуруз, кад је посејана на њиву-а игле и вретена се крију,кад се жње да трстика не рчне(боде) у око.
За бадње вече троше се ораси да се види каква му је срећа, здравље, а када се изломе бацају се по ћошкама собе, да квочка изводи пуно пилиће-а ако се бацају цели онда ће јаја бити мућак-а бацају се на све стране, да се играју јагањци.

После вечери на бадње вече се сви целивају(љубе) да овце чувају јагањци. На бадње вече жена ргне(муне руком) мужа у слабину а муж жену-да буде целе године кућа весела, да буде здрав домаћин-газда куће. На бадње вече ко први види прегорел бадњак, први ће да види теле када се отели крава. Од бадње вече вода од воћке ставља се ујутру на сисама крава, да буду меке за мужу, а пасуљ од бадње вечери се закопа у земљу, да кртица не копа- а кртица копа што се на астал тура грне. Гламња (жар) од бадњака се чува од беснило, а ујутру се и баница ставља у гламњу од бадњак и ставља се кад се некоме нешто надигне. Шумке од бадњак стављају се у оџак да престоје и ставља се кад се некоме нешто дигне на руку или ногу.

Казивачи: Олга лепојевић, Смиљка ивановић-Крушевица, Марица Младеновић, Љуба Стојановић, Наталија Станчић-Преданча, запис 1970 и 1981. гдине. Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог


Ко све једе, треба да „ухвати“ теле (ко је јешан) кад се отели крава, а ко није јешан, несме да иде да га „ухвати“ кад се крава тели. Крава кад се отели, жена се гола скине и са јајце је зађе и удари је у главу да се не хватају мађије и онда је на рогови веже трачку са кичицом( алена и бела) а на реп конац (црвен).
Запис из села Доње Гаре, забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог


Крстопутина (веровање):-Место где се путеви у селу састављају зове се крстопутина, а на њој се често праве мађије. ко коме жели да подвали у неком злу према веровању старијих људи. Тако ако је неко болестан, онда жена која баје, она узме доњи веш(фустанчеа код мушкарца најчешће кошуља или појас), затим га болесдтан обуче на крстопутину, да би оздравио носећи, верујући да ће болест напустити болесника и отићи на некој другој страни(путу) негде у планину где кокошке не креку, петлови не певају, псета не лају, деца не плачу.

Верује се да да када се стави „жива“ у појас(жене или мушкарца) или бепчићима у навојке-узме се „жива“ и стави у љуспу лешника, причвршћена у црвеном воску и то се носи за здравље верујући да неће да до човека дође никаква болест, поготову код новорођенчета. Ако жена врачарица пронађе направљене мађије код људи на косу(мађије направљене да се девојка не уда, момак неожени, болест у кући, да неиде напредлак у кућу), на веш-то се стави на крстопутину, верујући да се човек ослобађа од мађија. Код стоке се на крстопутину се спали кош за сено и друго, где врачарица пронађе мађије(да се овце не јагње, краве не теле, да липсује све живо у штали). немокри се на крстопутину, испод стреје куће, испод шипка, зато што се ту растурају мађије и верује се да да ће оне отићи за оним ко мокри на ова света места.
(Запис 1980.г село Крушевица, казивач:Олга Лепојевић,рођена 1923.године)

Мађије: На крстопутину се прекртсе црвени конци, па кој наиђе да куне од ништа вајду да нема, ништа добро да нема. На бадњи дан се закоље прасе и девојка узме и напрај дрво и обрне цревца и кад изађе на игранку-сабор, она с оној дрво пипне или муне момка и он гу мора узме као што се обрту црева. На бадњи дан посеје девојка овас на дрмник(место где се секиром секу у двориште дрва) и кад никне овас, на кога нарекне, за тога ће се девојка уда.

На бадњи дан -’лебац од бадњи дан се стави под главу, онда се момку у с’н прикаже коју ће девојку да узне. На бадњи дан се закоље кокошка и прасе на ражањ-па се стави лећа (сочиво као грашак) и метне се у кокошку и у прасе и тој се испече на божић и кад се потроши прасе, тој се остави за лек за свињу. Самовилке(тешке болести-шлог)-верује се да од самовилке се треба чувати, кад ветар дува, па се врти на земљу у круг-лишће, слама и прашина. То је самовилка( болест) и кад врти де пљује:“ пљу, пљу.....“-па се изговара на глас:“ја сам усран и умочан(попишан)“-јер се верује да код чисти дооде самовилке(болести), а код умочани(нечисти) усрани и умочани не дооде.

Кад се с’ња момче први с’н-ће се удаде девојка прву годину, ако с’ња други с’н(око пола ноћи)-ће се девојка удаде другу годину, а ако се с’ња трећи с’н(преџору)-ће се девојка удаде трећу годину. У пролеће девојке беру травке-цвеће Обртен (као бела рада-жута цвећка, пушта лист као млеч травка) и праве се колцетија-колце(венчић) и кроз колце момак проглеђује девојку и обрнуто-да се момак и девојка обрну, да се воле

Казивач Ружа Ранђеловић)1912.г) село Крушевица, запис 1981.године

Мађије
-(1) Кад муж да се врне, жена стави грне, па узне његови опанци, па ги кува и вика:“ грне крчи, а Влајко муж по мене трчи“.
(2) Жена сабере камење стави у панталоне или у кошуљу и укачи ги на клин, па вика:
„Колко камење што тежи, толко мој муж мене да тежи“.
(3) Кад буде Ђурђевдан и увече онда девојка у долину куде је зука(у бару са водом и травом-мочвара) па узне три струка па ги стави и пресече једнако и нарекне момци:“ овој сам ја, овој знано момче, овој незнано момче. Па кој струј за једну ноћ највиже нарасте, тој ће бити њено момче. Обистинило се тетка Олги Лепојевић (Крушевица-казивачу веровања-мађија).
(4) На бадње вече узне девојка па посеје ов’с и каже на ов’с:“Да дојде кноћи њон мом’к да узне да жњу.
(5) Кад се омеси на б’дње вече кравајче, па такој кад се узне па подели на сва децу по парче и узне девојка па онија залок облизне па га остави под јастук и огледало и чешаљ и једно влакно од косу-куј је мој момак да дојде код мене кноћи да се умијемо, да се начешљамо, да се огледамо, кој је поубав од мене и њега и да дојде да вечерамо и ја ћу му напрајм од косу ћуприју и да дојде код мене(истинитост мађије у махалу раденковци у село Крушевица-у с’н је дојде она га не волела и он гу наметне на рамо и однесу)
(6) Кад жена неће мужа и однесу па јој изврну кошуљу, па гу узну и однесу у воденицу и даду на воденичара, па гу воденичар пушти кроз буку(цев где вода протиче и обрће воденично коло) и доле гу вате и па гу окрену што је на лице на наопако и даду гу на жену да гу обуче-такој да га заволи.
(7)Крстопутина је место где се „укрстају“ путеви и где се састају, сабирају и жене и деца и старији да се прича, оговара, чују новости у село, где се праве ноћу у време јесени седењке за младе момке и девојке, где се деца састају и играју често у прашини. такво место је погодно за прављење мађија у село. Ако неки болестан предпоставља да су му направљене мађије, скида неки део свог веша-а обично се праве мађије на фустанче(доња сукња жене) и тој се запали на крстопутину. Затој се не мокри на крстопутину.

Казивач Олга лепојевић, 1981.године село Крушевица

Послала пасторка девојку да од црну направи белу вуну . Она отиде у ваљавицу и тамо је плакала. Дојде деда при туј девојку и пита гу жто плачеш. ма послала ме пасторка да од црну напраим белу вуну. ма остај тој дете но јела ме поскај и потуцај в’шке по белу главу. деда гу питал кво туцаш дете-она му одговори сребро и злато. на тој ће деда, е па дете нека по тебе све иде злато и сребро. Отиде девојка дома сас злато и сребро и исприча причу пасторки. Пасторка испрати и своју ћерку у ваљавицу. Све се исто догоди. Кад деда пита кво туцаш дете-она му рекне туцам гњиде и в’шке-а он нека иде све по тебе и такој код пасторку се врну њена ћерка сас в’шке и гњиде.

Казивач Марица Младеновић(1925.г) село Преданча, запис 1970.године

На бадње вече закоље се кокошка и стави се верига и стоји док пројде божић и т’г се узне и служи као лек-куј немож да спи тури се под главу ноћом да бајаги спи. На божић узне се крст из воду -кад буду водице и зајде се црква с барјак и иду сви из село да зајду цркву. кад појду да зајду цркву кад изваде крст из воду на водице(крст се тура на божић до водице су некршћени д’нови).

Кад писку пилитија –тој су некрштена деца, што су се родила од божић до водице-и које умре оно отиде под ведро небо и дете писка. Крст стоји у цркву у воду-од к’д се одсече крст, напрај се и после куј оће плати, он носи крст-а крст носи куј неје са здравје, а носи крст да оздравеје. Кладанац се кити на водице(зима-полсе божића) и пије се вода кроз босиљак на водице да буде за здравје.

Тај пилитија су никакава, несу косови а црна су и живе у браниште, личе на косови а несу косови.
Девојка млого туговала уа момче, жто гу њени несу дали за њега. Отишла ноћу од туге и ујанула (ујахала) камен, туј осамнула и скаменила се, па се верује да је тај камен добио назив Девојкин камен.
Одкарала баба јарци на планину на младенци, пола метра било зелено омлађе. саса њу отичло и њени куче. Падне голем снег у планину, па затрпа и бабу и јарци и куче. баба, јарци и куче се скамене од снег и от’г се вика:“емци, емци, бабини младенци“.

Казивач Ружа Стаменковић, село Крушевица 1981. године

Травка самобојка се наоди куде петлови непоју у корију-бели петлк лист ко кандиљка, то је велика рачинска трава и тој девојке чувају у појас-ушивају да ги неватају мађије. Мртвак се под пету сече да се неувампири. глава где лежи закове месиља ексер велики у земљу и све оно да се помете-метла, ђубре и рагожа да се баце у долину. Све ово ради месиља

Казивач Ружа Ранђеловић (1912.г) село Крушевица 1981.године

Ако се дете задоји левом сисом биће левак. Ако неко сретне на пут и пљуне онда се сматра да те мрзи.. Не ваља да се сретну двојни сватови јер ће да се погледају младке и једна од њих неће имати деце. За божић се пече прасе а не живина, зато што прасе рије унапред, а живина чепрка уназад-па ће тако да буде током целе године. Ако те сврбе уста длан онда ће бити паре. ако те сврбе уста онда ће да се љубиш с неким. алп се лацка онда те неко спомиње.

Запис у село Шишава 1998.године Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог
8.јун 2007.г власотинце

                                                                               Крвна освета

Крвна освета је обичај карактеристичан за примитивна друштва, да конфликт између две фамилије започет убиством члана једне фамилије се наставља међусобним убијањем, једног по једног мушкарца. Термин који се користи је да једна фамилија другој „дугује крв“ и дуг се враћа само убиством мушкарца из друге фамилије. Крва освета је један од традиционалних обичаја од којих је најпознатији Канон Леке Дукађинија. Овај канон недвосмислено каже да "уколико један човек убије другога, мушки члан породице мора узвратити истом мером".

Овај обичај постоји и данас на неким подручјима Европе као што су подручја Косова, Албаније, Црне Горе, Сардиније, Кампања, Апулија, Крита, Корзике и Сицилије. Обичај постоји и ван Европе међу: Паштунима у Авганистану, Курдима у Ираку и Турској, у Сомалији, међу Берберима у Алжиру, у Асаму - Индија, између Шита и Сунита, у јужној Етиопији, у неким деловима Дагестана, Азербејџана, на северном Кавказу и Чеченима. Међу противничким клановима на Филипинима и Кини.

Кривични закон је посебно, ако се докаже, санкционисао крвну освету, још строжије од убиства са предумишљајем.

Повод

Повод је обично сукоб између два мушкарца око међе, око девојке, саобраћајне несреће или било чега другог, које се, собзиром на општи примитивизам, низак ниво културе и толеранције завршава убиством. У породици убице убиство се оправдава „светлим образом“, „чашћу“ и сличним.

Рат између фамилија

Фамилија која „дугује крв“ односно чији је члан убио члана друге фамилије, прелази на посебан начин живота. Мушкарци, осим деце мушког пола до 15 година старости, не излазе ван дворишта куће, која је и због ових разлога опасана високим зидом или живе у посебним утврђењима као на слици. Све послове набавке хране, рада у пољу, чувања стоке и слично преузимају жене и деца. То тако траје док се неко од чланова фамилије не „превари“ и изађе напоље где га чека одабрани припадник друге фамилије да га убије. Убиством се спор не измирује већ почиње спирала смрти па сада „дуг крви“ прелази на другу фамилију. Ако одабрани екгзекутор одбије да убије члана непријатељске фамилије сматра се кукавицом, фамилија га се одриче и то се сматра највећом срамотом.

Измирење

Измирење се тешко постиже и дешава се после обично 20-30 година међусобног убијања када се већ скоро нико не сећа како и када је сукоб почео. Тада „савет мудраца“ села, или племе започиње дугачке преговоре са обе фамилије да фамилија која „дугује крв“ дуг исплати у новцу. После пијачарског цењкања долази до измирења јавно пред целим племеном и фамилија која је добила паре, тј. њен најстарији члан се рукује са најстаријим чланом друге фамилије и јавно изјавио да је дуг измирен.


Izvor: Koreni.net

                                                                                    Вампир

„Вукодлак се зове човјек, у кога (по приповијеткама народним), послије смрти 40 дана, уђе некакав ђаволски дух, и оживи га (повампири се). По том вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човјек не може повампирити, већ ако га преко њега мртва прелети каква тица, или друго какво живинче пређе: за то свагда чувају мрца да преко њега што не пријеђе. Вукодлаци се највише појављују зими (од Божића тамо до Спасова дне). Како почну људи много умирати по селу, онда почну говорити да је вукодлак у гробљу [...] и стану погађати ко се повампирио". /Вук Караџић/

Према народном веровању, како нас обавештава Вук Караџић, вампир припада кругу демона везаних за култ предака. Станиште вампира је гробље; вампир је мртво тело које је "оживело", устало у глуво доба ноћи из гроба и лута по околини, и при томе често дави људе по кућама и пије њихову крв. У принципу, реч је о својеврсном облику преанимистичког демона у форми "живог леша", те се за вампира и каже да припада аниматистичкој структури, као специфичној форми анимизма. Како предупредити појаву вампира, односно, како га, ако се појавио, упокојити? Постоји низ обредних радњи које се предузимају у погребном култу. Поступак "начињања" сумњивог мртваца, или уопште сваког мртваца, представља само другу форму некадашњег потпуног уништења, тежњу да се умрли привеже за гроб, да му се спречи излазак.

1 - Како настаје вампир? Вампирима постају најпре људи који су умрли неприродном или превременом смрћу, у првом реду самоубице; или који су умрли од задобијних рана, од неке епидемичне болести; који су недовољно ожаљени', људи преке нарави', који се нису исповедили, умрли у мраку, без свеће; рођени у зао час, у суботу или на славу; вампиром чешће постају умрли мушкарци, ређе жене; посебно се у вампире претварају млађи људи. Како видимо, вампирима могу постати људи и без своје кривице, уколико, на пример, у погребном култу нису обављене све неопходне предрадње: "начињање", односно ако је умрлога у току ноћи прешла мачка, кокош; кога је убио гром.

Исто тако, вампирима могу постати и људи који су изненада умрли или насилно уморени, као и они који су отишли незадовољни са овога света. Постоји специфично јужнословенско веровање да се покојник може преобратити у вампира у току 40 дана после сахране; у том времену он је невидљив или се пак показује у облику сенке. Ако у том времену вампир не буде упокојен, он ће од попијене крви стећи изузетну снагу да може дуго живети међу људима, не враћајући се у гроб. У принципу вампир може да поприми облик животиње која је прескочила његово тело пре погреба, на пример мачке, пса, кокошке, нешто ређе краве, белог коња, јагњета, жабе. Родбини се показује у људском облику, а осталима у облику животиње (в. Ет. Слов, 1995: 283-284).

Према народном веровању, у вампира се претвара сваки онај мртвац-преко кога се другом човеку даје предмет или се рукује, па чак и ако је на умрло тело пала сенка; у вампире се претварају и они који су сахрањени с дугим ноктима; вампир настаје и онда када је умрли сахрањен у одећи која је плетена за време "Вучје недеље" - Мратинаца, или, пак, од мртваца чија је мајка за време трудноће јела месо животиње, коју је оњушио или заклао вук; најзад, у вампира се преображава и сваки неокупан мртвац (Георг., 1993: 196-197). Једном речи, вампир се, најчешће, појављује као зао демон, али не безусловно, и не у толикој мери "зао" као што то може бити други демонски лик вештица. Вампир, са једне стране, може бити крволочан, али, такође, он каткада може помагати својима у кући.

2 - О етимологији речи: "вампир" / "вукодлак". Иако ће о етимологији термина "вукодлак" / "вампир" бити посебно речи у следећем тому Сриске митологије, овде ћу тим поводом рећи само најнеопходније. Постоје следеће језичке форме овог демонског бића: у источној Србији и западној Бугарској доминирају називи вампир и тенац; код Срба у западним крајевима, као и у Лици, Кордуну и Банији, у Босни и Херцеговини, у Црној Гори: вукодлак а и вјетрогоња; у Босни још и лампијер или лампир, код Пољака wampir, opi; код Руса упыр, код Белоруса упир, вупор. У Далмацији и Истри вишчун, у Хрватској и Далмацијијош и вукодлак, вук; код Чеха упир. Василев упозорава како у Бугарској постоји више језичких форми за вампира.

 Наиме, бугарска етничка територија дели се на два културна ареала. "На источни део (у области ајкавског говора) где се срећу изрази типа: упир, вампир, лепир, и на западни део (углавном северозапад), где су познати плътеник и тенец" (Василев, 1985: 196). Додао бих, међутим, да се код Бугара среће још један број назива за ово демонско биће: литер, дракус, устрел, топък, опачина, бродячестъ - бродник, гробник, самодив, дедейко (Георг., 1993: 196). "

Када се погледа етимологија вампира видеће се како је у Босни реч "лампир" сродна са именом: "лептир", који је, иначе, чест облик инкарнације душе. При уништавању вампира води се рачуна да "лептир који из вампира изиђе, буде спаљен, иначе вампир неће бити уништен". Карактеристика вукодлака - иначе језичког еквивалента вампира, јесте та да је он покривен вучјом длаком. Према нашим изучаваоцима древне српске митологије "вучји облик вампира типично је српско (и словенско) схватање", мада оно није недостајало ни другим народима, посебно Германима. У Немачкој се вампир може појавити у бројним формама "веома често као мачор [...], или као пас, ован (јарац), црни петао [...], сова [...], змија (и ту прелази у змаја)" (Wuttke, 1900: 44).

Да би се предупредило повампирење умрлога постоји код Срба пракса разбијања живог јајета на месту на коме је умрли био изложен у кући, или се на месту где је била глава умрлога укива у земљу гвоздени ексер или клин; најзад, ставља се маслина или сребрна пара испод језика умрлога. На гробу се често оивичи гроб песком, просом, са занимљивим магијским речима упућеним умрломе: "Када све то пребројиш, тада да се повампириш"! Или се преко свеже хумке тек сахрањеног мртваца набаца трње са истим магијским смислом, да се овај не може пробити из земље горе.

3 - Како упокојити вампира? Већина наших митолога ослања се на Вуково одређење вампира, односно вукодлака, чије смо одређење већ дали. Остаје нам да наведемо део који се односи на питање: како се у народу препознаје гроб из кога ноћу излази вампир? Када се у селу појави вампир тада људи из села учине следеће:

"узму врана ждријепца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак: јер кажу да такови ждријебац неће, нити смије, пријећи преко вукодлака. Ако се о ком увјере и догоди се да га ископавају, онда се скупе сви сељаци с глоговим кољем [...], па раскопају гроб, и ако у њему нађу човјека да се није распао, а они га избоду онијем кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таковога вукодлака нађу у гробу а он се угојио, надуо и поцрвењео од љуцке крви ('црвен као вампир'). Вукодлак долази кашто и својој жени (а особито ако му је лијепа и млада) те спава с њоме; и кажу да оно дијете нема костију које се роди с вукодлаком. А у вријеме глади често га привиђају око воденица, око амбара житнијех [...]. Кажу да све иде са својијем покровом преко рамена. Он се може провући и кроз најмању рупицу".

Верује се да деца рођена из везе са вампиром и сама постају вампирима или вампировићима. Управо су ти људи способни да виде и убију вампира. Деца вампира немају сенке; код њих се запажа изразито велика глава. Ловци на вампире су, дакле, његови потомци, али и особе рсфене у суботу, које су у стању да виде и осете његово присуство. У једној приповеци В. Врчевића налазимо занимљив и истинит опис случаја у једном селу у коме се појавио вампир. "Неки говораху, да се појавио вукодлак; други: није него тенац; трећи: није него вјетрогоња; а многи, да је некаква ђавоља приказа'' (Врчевић, 1881: 51). Реч је о томе што је нека неверна жена, удовица, по смрти мужа занела дете са другим мушкарцем, па је била приморана да сељанима објашњава како је ето њен покојни муж, поставши вукодлак, долазио ноћу у њен кревет и она тако остала трудна.

"Мој покојни муж Милутин претворио се је у вукодлака, и сваку ноћ ево га к мене у бијело обучена кроз једну мазгалу од зида; сваки пут кад је од мене полазио у зору кад први кокоти запоју, запријетио би ми: ако икоме кажеш да к теби долазим, знади да ћу најприје тебе па све твоје, до девете капље крви, смртном косом пожњети".

Сељани упиташе попа да ли је тако што могуће:

"Може ли се, попе, млад човјек повампирити и своју вјенчану жену затрудљети? - Поп им каже: може, ако се родио у крвавој кошуљици, или ако је про њега, док је у кући мртав лежао, каква четвероножна или нечиста животиња прешла".

Сељани се тада договоре да у прву наредну недељу оду на гроб умрлога рекнавши себи:

"ако га нађемо надута и црвених очију, пробости ћемо га трновим коцем, а поткинут му жиле испод кољена ножем црних корица, па више неће никад долазити; а ако се буде распаднуо, твоја невјеста није с Милутином затрудњела, него - како се по селу ћука - с неким другим". (Врчевић, 1881: 60-61). Испоставило се да леш природно труне, те ни говора о вампиру!

Како смо видели, покров је стални атрибут вампиров, зато што је он хтонични демон. Чајкановић је међу првима поставио хипотезу да је наш највећи врховни бог хтонично божанство, које у ствари и није "првобитно био ништа друго него највећи и најстарији вампир". "Телесне везе између божанства или демона и смртне жене познат је и омиљен мотив у митологији". Дакле, као велики љубавници јављају се нарочито хтонична божанства и демони; у тој су групи и змај и донекле вампир.

Занимљив је топоним са основом "вампир" у Србији, у околини Пожаревца: Вампирача. У Невесињу постоји планина Вукодлачица. Врло је индикативно да се у Истри, у околини Перунковца, на коме простору, иначе, налазимо бројне топониме српске језичке редакције, два пута јавља топоним Тенчићи - као назив мањих насеобина. У Бугарској, у плевенској области, постоји занимљив топоним Тенча, који би могао указивати на другу варијанту "вампира" у форми "тенац". И иначе се за некога ко се повампирио у источној Србији и северозападној Бугарској каже: "утенчио се".

                                                                               Предсказање на ливади

Знали су људи за нечасну тековину и размишљали шта ће се догодити и да ли осиони газда може да прође без казне за почињена недела. Казна је за многе била необична и, готово, невероватна. Почела је да сустиже сагрешеника оног дана кад се један од Јаковљевих потомака запутио да коси велику ливаду на обронцима планине. Младић је, иначе, важио за најбољег косца не само у селу у којем је живео, већ му није било равна у читавој околини. Кад је неко желео да сликовито прикаже како је неку њиву тешко покосити, говорили би како је трава тако висока и бујна да је чак ни Радак не може савладати

 Наоштрио је млади човек косу, припремио храну и пиће, али му се није дало да тога дана “одбије” ниједан откос, а камоли да покоси велику ливаду. Наместо да испуни очеву заповест, млади косац се убрзо вратио кући преплашен и необављена посла. Кад се појавио на ливади, затекао је призор од којег му се крв следила у жилама! Кроз сочну високу траву, а потом и преко зреле пшенице оближње њиве, кретала се огромна змија, тако велика, да је испод ње остајала поваљана трава као да је туда прошао ваљак. Уз необичан траг, змијурина је остављала и злокобан шум. Престрашени косац је заборавио због чега је дошао на ливаду. Призор га је за неко време паралисао, али кад се мало прибрао, побегао је кући главом без обзира.


Косац једва “претекао”

Укућанима није смео или желео да каже шта га је снашло, што их је веома зачудило, јер су познавали Радака као отреситог и одважног младића. Још више их је изненадило кад је занемогао и више дана провео у постељи. Родбина је позивала врачаре и паранормалце, вичне да помогну у оваквим невољама. Најгоре у свему било је што укућани нису знали да објасне видовитим људима шта се то десило са младићем. Након много мука, млади човек је једва поново стао на ноге. Дуго о доживљеном на ливади никоме није желео да каже ни реч. Као да се прибојавао да спомињањем необичног призора поново не призове алу у село. Тек након више година, кад је време учинило своје, а Радак “зашао” у зреле године, испричао је окупљеним рођацима и комшијама шта га је толико преплашило да није смео ни да започне косидбу и због чега је дуго боловао.

- Људи, знам да је у ово, што ћу вам испричати, тешко поверовати. Да је то мени неко раније говорио, не само да му не бих веровао, већ бих са њим и збијао шалу због веровања у празноверице. Али, након оног што сам доживео и преживео на својој ливади, кадар сам да у свашта поверујем.

Чим сам ступио ногом на ливаду, зачуо сам са другог краја неко необично шуштање. Као да се некаква лавина кретала према мени. Престрашио сам се као никада у животу, не знајући да ме очекује још страшније изненађење. Ни сам не знам после колико времена, недалеко од мене појавила се огромна змија. Тромо се кретала, повијајући траву, а потом и жито на суседној њиви. Није ми било јасно зашто се појавила баш у тренутку кад сам стигао на ливаду, као ни што се није запутила према мени, већ је само прошла поред и наставила својим путем. Верујем и данас да је ово некакво предсказање, свакако не добро, али ми није јасно зашто се то баш мени десило - зачуђено је објашњавао Радак необични доживљај.

Испричао је шумадијски брђанин необичну догодовштину која га је мучила до краја живота, али ни у зрелијим годинама ни за какве паре није желео ногом да крочи на ту ливаду, а тако су се понашала и његова браћа и њихови потомци, на велико чуђење осталих мештана.

                                                       Народна веровања у смедеревском крају


Легенде о проклетој Јерини и њеном благу

Поднаредник Илија Константиновић, на дужности у Гарнизону у Смедеревској тврђави, сањао је пре подне и у сну говорио да се у Малом граду налази баснословно благо Јеринино. Благо се може откопати ако њега, Илију, закопа његов друг Василије, јер тако 'ваља', казивао је сан. И један и други војник били су убеђени да ће Илија оживети кад Василије ископа благо

У предањима широм Србије сачувало се сећање на зидање Смедерева. Тежак кулук, који је овдашње становништво морало да подноси приликом зидања овог стратешки важног места, одржао се у народном сећању до данашњег дана. Старији људи око Смедерева и данас на питање ко је зидао смедеревски град одговарају “проклета Јерина”. У селу Осипаоници на 17 километара од Смедерева, Леонтије Павловић је средином XX века забележио предање по коме је Јерина почела да зида Тврђаву у Осипаоници, јер су је на то место довеле гуске које су полетеле са Некудима. Кад ту није нашла воду гуске су одлетеле у село Радинац надомак Смедерева, где је Јерина такође почела да зида град. Одатле су птице прхнуле на ушће Језаве у Дунав, где је никла Тврђава, јер се гуске више нису селиле. Ово предање одражава прастаро веровање да постоје добра и лоша места за зидање грађевина. По веровању нашег народа ако животиње мирно преспавају на неком месту то је знак да је то место добро за градњу.

Гатање по лету птица (ауспиције) познавали су још стари Римљани. И градитеље Рима птице су довеле на место погодно за зидање града. У истом селу доктор Павловић записао је и то како је народ за време зидања града приметио да из Јерине зрачи нека демонска снага. Сваки пут када би устала из траве она би под њом била изгорела. Њена пратња састојала се од самих мушкараца, од којих је она звала на преноћиште кога је хтела. После једне заједнички проведене ноћи сваког свог љубавника је убијала и његову главу набијала на колац. Легенда даље каже да се, када је ноћ провела са Ђурђем Смедеревцем, који је био најлепши момак, заљубила у њега и није га убила већ га је узела за мужа. Од ње је Ђурађ тражио власт над народом и она му је жељу испунила. Остало је забележено и казивање о томе да је он са народом поступао човечно и олакшавао му кулук, због чега је народ са већом вољом радио и брже завршио град.

Предање јасно показује до које је мере народно сећање опредељено против деспотице Јерине. Желећи да оправда свог деспота, народ је био сву кривицу за оно што га је снашло свалио на његову жену Гркињу Ирину Кантакузин. Она је приказана као биће демонске снаге, за шта је доказ и она изгорела трава испод ње.

Њој се приписује и зидање града Островице на Руднику, где је деспотица умрла. Предање каже да је приликом зидања овог града Јерина користила као радну снагу трудне жене и стеоне краве и да се зато један локалитет на Руднику зове Трудељ. Предање је, наравно, историјски неосновано, јер је тај град постојао много пре њеног доласка у Србију. Али, Јерина је, по народном предању и песмама, крива и за потпадање деспотовине под турску власт. У песми се каже да је дала ћерку Мару за турског султана и са њом земљу и градове у турске руке.

Смрт деспотице Јерине такође је обавијена легендом. По њој, деспотицу је отровао најмлађи син Лазар у Островици тако што јој је сипао отров у салату. Мада нема историјских доказа песници Момчило Настасијевић у музичкој драми “Деспот Ђурађ Бранковић” и Војислав Илић у песми “Пећина на Руднику” прихватили су легенду о матероубиству.

Сећање на богатство деспота Ђурђа, који је заиста био у своје време један од најбогатијих владара Европе, задржало се у веровањима о “благу проклете Јерине”. Многи ловци на благо вековима су у смедеревском граду трагали за њим. И данас се верује, и неретко се поново може чути, да испод Тврђаве постоје још неоткривени лагуми пуни злата, које је ту сакривено пред најездом Турака. Ово веровање довело је и до једне трагичне, мада, испоставиће се, добровољне људске жртве.

Леонтије Павловић о овом случају писао је следеће:
“Поднаредник Илија Константиновић, на дужности у Гарнизону у Смедеревској тврђави, сањао је пре подне и у сну говорио да се у Дунав капији (тј. Малом граду) налази баснословно благо Јеринино. Благо може откопати, ако њега (Илију) закопа његов друг Василије, јер тако 'ваља'. Своју инвентивност и маштовитост Илија је пренео на Василија и овај га је заклао 30. ИИИ 1892. на Велики понедељак увече.”
И један и други војник били су убеђени да ће Илија оживети кад Василије ископа благо.

Легенде о закопаном благу широко су распрострањене у нашем народу и често везане за старе градове. Верује се да се уочи Ивандана, који се празнује 7. јула по новом календару, небеса три пута отварају и да тада места на којима је закопано благо светле плавичастим сјајем. Онај ко зна да приступи оваквом месту на прави начин могао је да се обогати преко ноћи. По истом, веровању ова места су чувана од стране неке невидљиве силе и свако ко би откопао благо пре него што принесе жртву морао би бити убијен. Ловци на благо су зато пре откопавања изводили сложене обреде који су подразумевали и жртвовање. Да би сазнали какву жртву треба принети, копачи су место на коме су веровали да има блага посипали пепелом или брашном. Гледали су ујутро какве ће трагове видети у пепелу, па су жртвовали на том месту животињу, чије су трагове видели, или чак човека, ако су трагови били људски. Данас је то непроверљиво, али у народу је остала прича да је много циганске деце страдало у оваквим ритуалима. Случај Илије Константиновића може се, дакле, сматрати за варијанту овог веровања.

Извор: Мирјана Кандић (Смедеревска седмица)

    Предсказања и веровања о српским владарима и знаменитим догађајима у 19. веку

Скоро сви најзначајнији догађаји у историји Србије 19. век, те неки најважнији моменти из живота тадашњих српских владара били су – предсказани!

Наш народ верује да су небеска знамења у ствари божанске поруке, знаци које Бог шаље народу да би се благовремено поправио и схватио да предстоје крупни догађаји и промене. Ове небеске појаве су тумачене као знаци крвавих ратова, устанака, немира, глади, земљотреса и емпидемија. Наш је народ веровао да помрачење Сунца није добар знак за државу: „Кад се Сунце једе, онда Србија пропада!” Док помрачење Месеца значи пропаст за Турску, и рат уопште.8 Помрачење Сунца и појава комете предсказују такође погибију и опасност за владара и знамените личности.Јасно је да је основни смисао ових гатања аналошке природе, где се подударним схватају два система у целости – друштвена збивања и небеска структура.

Другу групу чине спонтане визије, пророчки снови јасновиђења изузетних – осетљивих и посебно обдарених људи, који су имали потребу да јавно саопште своја натчулна сазнања. То се обично дешавало у судбоносним ситуацијама које се тичу неке особе лично или читаве групе, тј. народа. Основу таквих пророчанства чини поменута мистична интуиција, а сами видовњаци би такав доживљај једноставно објашњавали речима – „тако ми је казато”. У српском народу одавно су познати ти „прорицатељи”, „тајновици” или „прозорљивци”, и њих треба разликовати од гатара и врачара којима се појединачно обраћају клијенти да би на тај начин решили неки свој индивидуални проблем.

Најпознатији српски пророци у 19. веку били су Милош и Митар Тарабић из села Кремне на Златибору. О њиховим прорицањима, касније код нас познатим као Креманско пророчанство, највише је знао и записао њихов кум прота Зарија Захарић, али о томе су знали и неки угледни људи и државници у Србији, те неки црквени великодостојници. Прота Зарија Захарић је више казивао, почесто унапред саопштавајући будуће догађаје, а по сазнању од својих видовитих кумова, причао о томе свом најбољем пријатељу ужичком проти Гаврилу Поповићу (који је у кући крио рукопис о тим пророчанствима), потом Добри Ружићу, бившем министру просвете и црквених послова, Милану Ђ. Милићевићу, па и самом митрополиту Михаилу.

 Међу многим стварима које су Тарабићи прорекли, политички најзанимљивије и најосетљивије било је, свакако, њихово прорицање о судбини династије Обреновић, о балканским ратовима и Првом светском рату. О томе каква ће бити судбина владаоца из породице Обреновић, све до гашења њихове лозе, прорекао је Милош Тарабић још 1854. године, а од његовог синовца Митра записник о томе је наравно узео ужички префект полиције 1868. године, када је убијен кнез Михаило. Тај акт је прослеђен у Београд, у Министарство унуташњих дела, где се чувао међу тајним списима.

Веома значајно и уверљиво сведочанство, из прве руке, о истинитости прореченог оставио је и историчар, дипломата, народни посланик, министар финансија и писац Чедомиљ Мијатовић. Он је за пророчанство први пут чуо 1875. године, када је изненада распуштена тадашња Скупштина, од свог пријатеља, посланика из Ужица, адвоката Алексе Поповића (брата проте Гаврила Поповића). Поповић му је пришао и рекао: „Видиш ли како се све збива што је онај прорекао”, мислећи на Митра Тарабића. О томе је одмах обавештен и краљ Милан, код кога су у аудијенцију заједно отишли Мијатовић и Алекса Поповић. Краљ је, потом, тражио да му се покажу тајни списи из Архиве. Веома потресен и узнемирен садржајем пророчанства, краљ Милан је те акте чувао код себе у двору. Поменуте догађаје и свој непосредни удео у томе Мијатовић је детаљно описао у књизи „А Роyал Трагедy” (Лондон, 1906) поводом убиства краља Александра и краљице Драге, и у својим мемоарима „Тхе Мемоирс оф а Балкан Дипломат”, такође објављеним у Лондону 1916.

О Креманском пророчанству, Тарабићима и људима који су били упућени у те догађаје детаљно је писао и Радован Н. Казимировић у књизи „Тајанствене појаве у нашем народу”, објављене 1940. Казимировић је у књизи навео и своје разговоре с протом Заријом Захарићем, вођене 1915. године, о тим скромним и повученим видовњацима и њиховим визијама. Казимировић, који је имао преписку и са Чедомиљом Мијатовићем, сматрао је да је у његовој рукописној заоставштини остало још понешто забележено, али необјављено о том „црном пророчанству”, како га је звао Мијатовић. За време Обреновића о Креманском пророчанству се није смело јавно писати, јер је полиција гонила све оне који би о томе ма и шапатом говорили. Разуме се да су о томе највише у тајности причали карађорђевићевци, јер су Тарабићи били прорекли и смену династија.

Видовњаци и прорицатељи били су и у другим временима и приликама гоњени и ућуткивани када би пророковали о политичким догађајима неповољним за власт, а скоро редовно су били предмет подсмеха својих суседа и сународника док се не би као тачним показало понеко од њихових предсказања. Није чудно што се у кризним временима појављују бројни пророци и видовњаци.11 Многи од њих су без сумње шарлатани, али понеки припадају управо оној врсти изузетно осетљивих бића који на такав, за већину људи крајње необичан начин, реагују на општу друштвену узнемиреност и несигурност. Осим тога, ваља указати на још један моменат важан за разумевање природе наших пророка и њихових визија. Српски човек 19. века, као и ранијег доба, због опште културне, верске и друштвене реградације за време турског царства, био је по свом менталном и психичком устројству ближи архајском (научници обично воле да кажу – паганском) човеку, него што је то данас.

Ако се вратимо на констатацију Беле Хамваша да је за архајског човека „будност” и мистична интуиција била спонтани и разумљиви израз ванчулне спознаје, но што је то за модерног човека, онда се може лакше разумети, па и прихватити чињеница да је у прошлим вековима у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини било људи који су са успехом и тачношћу били у стању да пророкују извесне догађаје.

                                                                             Први српски устанак

О бројним небеским знамењима која су најавила почетак српског устанка доста се писало у нашој литератури, а песма Филипа Вишњића „Почетак буне против дахија” представља темељ и окосницу тих анализа. У песми, надахнути певач наводи четири небеске појаве које су свеци изазвали („Небом свеци сташе војевати / и прилике различне метати / више Србије по небу ведроме”) не би ли Србе натерали на устанак, али их Срби, изгледа, нису схватили и, што је важније, нису смели да се дигну на оружје. Те су прилике, међутим, Турци добро разумели: у тепсију су захватили воду из Дунава и у води гледали и „хватали” знамења, потом прочитали „књиге инџијеле” и видели да им се добро не пише. Тада одлучише да предухитре Србе, те посекоше све виђеније кнезове у Србији. Остало припада познатој историји.

Небеска знамења у песми помињу се овим редом:

1. Од Трипуна до светога Ђурђа
сваку ноћцу мјесец се хваташе.

2. Од Ђурђева до Дмитрова дана
све барјаци крвави идоше
виш Србије по небу ведроме.

3. Гром загрми на Светога Саву
усред зиме кад му време није,
сину муња на Часне вериге,
потресе се земља од истока.

4. Ухвати се сунце у прољеће,
у прољеће на Светог Трипуна,
један данак три **** се вата,
а три **** игра на истоку.

Реч је, дакле, о следећим феноменима који су се одиста догодили непосредно пред устанак и током њега: помрачење („хватање”) Сунца и Месеца, појава комете, грмљавина у зиму и земљотрес. Тотално помрачење Сунца које се јасно видело из Београда збило се 30. јануара 1804. (односно, 11. фебруара по новом календару), а њему је непосредно претходило помрачење Месеца 14./26. јануара исте године. Пошто Вишњић у песми каже да се Сунце помрачило баш на онај дан када су убијени кнезови Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин (23. јануара 1804) и Хаџи Рувим (29. јануара 1804), највероватније је мислио управо на то помрачење. Могуће је, пак, да је имао у виду нека ранија помрачења, од 22 марта 1800. или 18. марта 1801. када је певао о приликама које су се десиле као упозорење Србима, знајући, свакако, за народна веровања о небеским преџнацима.

 Занимљиво сведочанство и тумачење помрачења Сунца од 30. јануара 1804, на света Три јерарха, казивао је кнез Милош Обреновић, а записао је Сретен Л. Поповић, по сећању свога оца Лазе Поповића: „Пред наш устанак ја сам био у нашег субаше Турчина спрежник да их наранимо и напојимо, а ми да ручамо, а оно се стаде сунца ватати. Турчин спази то и запита ме: „Шта је то Милоше?” и ја му реко: „Па ето шта је, вата се сунце”. „Е неће добро бити” одговори Турчин. Па тако и би, он престаде бити наш субаша, а ја његов спрежник”.

Друга појава коју песник описује односи се на комету коју у народу зову „репата звезда”, „репатица”, „заставуша”, или „барјактаруша”, а за коју се верује да предсказује рат и смрт владара. Претпоставља се да је Вишњић мислио на неку од комета које су се над Србијом виделе у годинама које су претходиле устанку: две 1798, две 1799, и по једна 1801. и 1802. године.14 Миленко Вукићевић, који је писао о Карађорђу, наводи две комете које су, по њему, могле послужити као инспирација Вишњићу да помене „крваве барјаке”. Једна је била „звезда која се јавила 24. јуна 1798. у недељу после подне у 2 сата и сијала једнако до ноћи”; док помен о другој постоји у записима манастира Свете Тројице који гласи: „Знати се када солнце зацрни се м-ца декемврија ден 25 года 1805. И мјесец био тако и за ниме страшна звезда и била је многима за оудивленије. То је било јануарија 14 ден”, дакле, 1806.15 Коначно, многи се слажу у томе да је лако одгонетнути на који је догађај Вишњић мислио када је поменуо грмљавину на Светога Саву и земљотрес

 Из године 1801. постоји запис који потврђује истинитост овог догађаја, и где се каже: „14. јануара 1801. уочи св. Саве србскога би тутањ многи и грмљава и земља се тресе и пукоше три грома...”16 Душан Поповић истиче да су се у годинама непосредно пред устанак, од 1802. до 1804. дешавале и друге необичне и веома ретке природне појаве, и то не само над Србијом већ и у околним земљама, о чему је извештавала тадашња штампа.17 Филип Вишњић је, очигледно, био сведок свих тих небеских појава, запамтио их и ефектно искористио у песми да снажном поетском сликом истакне судбинску предодређеност и неминовност подизања устанка.

Додајмо и то да небеске прилике нису само предсказале судбоносне догађаје за Србију. То је уједно било време Наполеоновог похода на Европу, које је уздрмало тадашњи свет и предодредило многе промене које ће се десити на Старом континенту.

И док су бројне прилике предсказале почетак Првог устанка, било је, изгледа, и неких прорицања о његовом катастрофалном поразу 1813. године. Анта Протић, бивши пуковник и саветник, те и секретар смедеревског кнеза Вујице Вуличевића, у својим сећањима на Карађорђа и Први устанак наводи да се пред сам слом по народу раширио глас да сандук, односно, кивот Светога Краља шкрипи, што је сигуран знак да ће Србија пропасти.18 Милан Ђ. Милићевић је такође писао о томе да су се последњих година Карађорђеве владе појавили многи пророци и врачаре који су казивали да ће Карађорђе оставити земљу, да ће Србија пасти, а Турци поново овладати народом.

                                                                                     Карађорђе

Сматра се да је појаву тог великог и знаменитог човека за српски народ, много пре његовог рођења, прорекао Старац Стањ Шћекић из Васојевића. Старац Стањ родио се 1640. године у селу Бабину близу Берана. Звали су га и Стањ Прозорљивац, јер је поседовао надалеко чувене видовњачке способности. Био је велики пророк у своје време, а М. Ђ. Милићевић каже да су га и током 19. века људи помињали и сећали се његових пророчких речи. Доживео је дубоку старост, од око сто година, и сахрањен је у родном селу Бабине, где му се знао гроб. За Старца Стања причају да је имао дугу браду, носио увек уза се празну торбу и штап, као симболе вечног путовања, а када би пророковао, гледао је у неку књигу, коју је такође са собом носио. Он је, међутим, био неписмен, и књига му је служила, изгледа, да се боље концентрише у свом надахнућу.

Његово предсказање о Карађорђу познато је као пророчанство о цару у опанцима. По наводима М. Ђ. Милићевића, то пророчанство овако гласи: „Јавиће се један црни човјек оздо од утока Лима. Тај човјек ће се звати „Цар у опанцима”. Он ће много српскога народа ослободити од Турака, доћи ће и до нас, и жељеће се састати с једним брадатим човјеком од мора (а док се они могу састати много ће несрећа бити). Ми ћемо се Васојевићи надати да цар у опанцима и нас ослободи, али ће се он убрзо вратити, и нас неће ослободити. Они које ослободи, живеће лијепо, и, послије њега, имаће своје владаоце. Цар у опанцима неће дуго живјети...”

Речи Стараца Стања могу се овако протумачити: „Црни човек” или „Црни Ђорђе” (Карађорђе) пореклом је одиста био из области око Лима, од Васојевића. Његови војни успеси и протеривање Турака из Србије током устанка, недвосмислена су потврда речи да ће „много српскога народа ослободити од Турака”. Занимљива је, пак, историјска збиља која одговара пророчанству о односима Срба и Црногораца. У априлу 1806. године вожд и Совјет обратили су се писмом црногорском митрополиту Петру И Петровићу („брадати човјек с мора”) са молбама да се придружи српским борбама за слободу и независност; предлагали су савез, а из тог савеза и борбе произашло би уједињење. Вожд и Совјет су веровали да би се заједничком акцијом постигло ослобођење и уједињење Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.

Црногорски митрополит, који је тада ратовао са Французима у добровачком заливу, хвалио је српски витешки дух и успехе, али није био вољан да се придружи борби, па је саветовао вожда да са војском остане у границама пашалука, сасвим супротно од оног што су Срби хтели. Тиме је привремено одбио вождов позив за заједничко ратовање и уједињење. Како сматра Радош Љушић, „догађаји који ће потом уследити показаће да митрополитова процена догађаја није била добра, јер се за дуго времена шанса за уједињењем неће више појавити. Пропуштена је била ретка прилика за заједнички посао”22 („доћи ће и до нас, и желеће се састати с једним брадатим човјеком од мора, а док се они могу састати дотле ће многе несреће бити”). Касније, 1809. године, Карађорђе је поново настојао да оствари свој наум о ратном савезу са Црногорцима и Херцеговцима, и освојивши Сјеницу и Рашку, стигао је на саму границу са Црном Гором у намери да се у њу пребаци.

Међутим, тешки српски пораз код Делиграда натерао га је тада да промени план и похита у помоћ српским трупама код ]уприје („Ми ћемо се Васојевићи надати да цар у опанцима и нас ослободи, али ће се он убрзо вратити, и нас неће ослободити”). Што се краја предсказања тиче, и оно се остварило: Србија је с временом постала слободна земља са својим владарима из династија Обреновић и Карађорђевић, а Карађорђе одиста после устанка није још дуго живео – убијен је 1817. године. Ако и није био „цар”, Карађорђе је био неоспорни владар Србије током Првог устанка, а његово вазда скромно одевање, у гуњ и опанке, било је предмет многих прича.

О рођењу Карађорђа, српског националног хероја и скоро митског јунака, чак и за његове савременике, испредале су се легенде. Може се рећи да то припада класичном митском и фолклорном обрасцу: рођење хероја увек је чудесно, необично, чиме се још у самом почетку најављује појава великог човека. Карађорђе се родио у селу Вишевци близу Тополе, али тачан датум никада није утврђен. По некима је то било у новембру, на празник Ђурђиц, и аналогно светитељу по коме је добио име „као да се још онда слутило да ће му цео живот бити мученички и да ће најпосле мученички завршити у средини народа, за чију се слободу борио,”23 по другима у децембру; а такође се ни око године рођења ц1и не могу сложити (по породичној традицији то је било 1762). Али, по причањима савременика, његово рођење је било пропраћено небеским знамењима – звездама падалицама и необичном светлошћу, пророчким сном, белегом на телу. Сви мемоаристи тврде и да је његовом рођењу, случајно, присуствовао Турчин, сеоски спахија, што је такође требало да наговести будуће знамените догађаје.

Тако, по једној верзији, када је мајка Карађорђева Марица требало да се породи, дође им у кућу на конак неки Турчин, који се склонио од велике олује и невремена које је те ноћи беснело. Она изађе да се породи, а Турчин остаде у кући. Схвативши шта се дешава, он јој понуди да уђе у кућу, али се у тај мах она породи испод неке букве. После је мати Карађорђева причала да „чим је дете пало на земљу, видела је међу детињим плећима месец да сија; то је видео и Турчин, па је рекао: Марице, ти ниси родила сина, него Господара! Па је извадио 20 пара и даривао дете”.

 По другој верзији, мати Марица је причала да се родио „пред први петала, па да је свануло, те опет се замрачило, а тако се било засјало да се готово цео свет видио”. Трећа прича казује да је Турчин заспао и уснио страшан сан. „Сањао је да га је шчепао неки лав и да је са својим оштрим ноктима хтео да га растргне. У том страху Турчин се тргне из сна, излети из куће, кад има шта да види: од југа ка северу на небу светлећа дуга која се преко неба пружила и цео онај предео осветлила. Уплашен, он поново утрча у кућу и упита мати Карађорђеву: Млада, шта си родила, или мушко или женско? Она му одговори: Вала, ага, сина сам родила; а Турчин јој честита, говорећи: „Да ти је аирли, млада, и да ти је срећан син. И обдари је дукатом. Вала, млада, тај твој син биће велики јунак и велики човек, и са многим ће народом заповедати. Чувај добро сина твог и памти шта сам ти казао.”

 Алил Кучевић, из села Жабрена код Новог Пазара, причао је Андрији Лубурићу да је код његовог деде становао Петар, Карађорђев отац. Како му је жена била трудна, Турци су рекли Кучевићу да су често гледали како на кућу где је становала Петрова жена падају луче (звезде падалице) и да ће, ако роди мушко дете, то Влаше или потурчити или побити, јер то мора бити велики човек. Због тога је Кучевић саветовао Петра да оде у Шумадију и дао му је слуге да га на путу прате. Када су се слуге вратиле, донеле су глас о Карађорђевом рођењу.

У Смедеревској и Крагујевачкој Јасеници причало се да је Карађорђе био аловит, и да је увек за време битке, у којој је и он био, дувао ветар с његове стране. Исто се тако причало да је, када га је мајка родила, имао крилца под пазухом.

Миленко Вукићевић наводи стихове Јована Новића Оточанина, који је о томе певао по предању стараца: „Није чедо, ка’ шта жена рађа, већ страхотна створа змајевита/ Неподобно на њем обиљежје: Крила су му перо самоставно што из оба поникла рамена, / А крило му бива и покриље, окоште му и ноге и руке,/ Како да је од двије године, Ка’ мазија тијело му је чврсто.”

Да је имао посебну мисију и задатак у српском народу, наводно је и сам Карађорђе причао, схвативши то из једног свога пророчког сна. Док је био младић, чувао је свиње и једном, идући за њима, тамо-амо, уморан седе испод једног дрвета да се одмори. Овладан сном, заспа и усни да му се, међу горама, јавише два сјајна и чудесна велика лица. Од њих се осветлила сва околина, и оком се није могло довољно нагледати те чудесне сјајности и красоте. Карађорђа у сну обузе страх, али одмах опази да су то били Свети Краљ Студенички и с њим Архангел Гаврило. Утом ишчезнуше њихови ликови, а Карађорђе чу умиљате и благе речи: „Чуј и храбри се јуначе, с нама је Бог! Беде и туге доста је било, а ти, ако имаш тверду надежду на Бога победићеш врага, а храброст може бити с вољом божјом содружена; данашњи дан одсудиће и укрепити мишицу твоју и дух твој, и упутиће те куда треба ити, да тражиш где су остатци светиња ваши сербски и тражићеш там помоћи и спасења под благочестивим скиптром, који верују распеће Христово. Освести се од сна!” Када се пробудио, десио се један инцидент којом приликом је Карађорђе први пут морао да убије Турчина.

Без обзира да ли је овај сан Карађорђе уистину сневао или га је накнадно измислио, или су то измислили његови саборци па њему приписали, занимљиво је уочити следећу подударност: два света лика из сна јављају се аналогно и у два критична момента за Србију и Карађорђа. Када је устанак пропао 1813, поменули смо да се по народу причало да шкрипи кивот Светог Краља Студеничког, што се тумачило као лош преџнак; а Карађорђе је, пак, убијен на дан летњег св. Архангела Гаврила!

Коначно, ако је рођење великог јунака било вишеструко предсказано и обележено, ни Карађорђева смрт није прошла без знамења и пророчких визија. По једном запису Сунце се помрачило 1817. године, када је Карађорђе убијен. Народ је око убиства вожда стварао легенде. Пронело се било, тако, веровање да је место на коме је вожд пао, односно, брест испод кога је сахрањен на трлу Драгића Васића у Радовањском лугу, посвећено и да помаже болесницима. Долазили су сваког младог петка (онај петак када се Месец пуни помаже за здравље ако се посете света места), ту би заноћили и ујутру устајали здрави.

Тако је народ, у једном периоду, Карађорђевим моштима приписивао исцелитељске моћи. Али свакако је најпотреснија била пророчка визија баба Јане из Јасенице, која је сагледала и довела у везу два трагична тренутка у политичкој историји Србије 19. века: убиство Карађорђа и кнеза Михаила. О тој жени су писали, како Казимировић наводи, Миленко Вукићевић и Пера Тодоровић на основу записа смедеревског суда и Књажевске Канцеларије. По тој причи, баба Јана је на пролеће 1817. године пала у занос и казивала: „Децо, децо! Чудне ћете дане ви доживети. Ја сам претурила преко главе времена мрачна и ужасна за све Србе. Ја сам својим очима гледала како живе Србе на коље набијају. Видела сам најстрашнија мучења, али сам гледала како то са Србима чини туђа вера, Турчин. Ви ћете доживети нешто страшније и жалосније. Доживећете да видите како Србин Србина мучки и душмански мучи. Ова година носи у својим мрачним недрима један страховит злочин. Ове године десиће се најстрашније убиство под сунцем. Рођена деца одрубиће главу родитељу своме

 После тога страшнога убиства време ће опет поћи својим током и тако ће проћи више од педесет година. Настаће нови адети, нестаће много штошта од данашњице; изродиће се нова покољења; доћи ће нови свет, јавиће се нови људи чије руке неће бити крваве... И тај нови свет почеће да живи новим животом и радоваће се младости својој и имаће мирну савест... Али усред те радости, усред најлепших нада, ођедном ће из мрака изнићи злочин, и с крунисане главе спашће сјајна круна, а разбојнички ножеви искомадаће младо тело владаочево, а зао дух српски из таме ће се подругљиво и злурадо кикотати, и с висине чуће се звуци: то је освета за грозно убиство...”

                                                                                 Обреновићи


                                                                                   Књаз Милош

Народно предање не помиње никакав посебан небески преџнак рођења тог несумњиво великог српског владара. Мада је књаз Милош у борбама био јунак; у државничким пословима вешто уздигао Србију и довео је на праг независности; а по оцени Слободана Јовановића и довео је на праг независности; а по оцени Слободана Јовановића био „рођени вођ гомиле” и прави народни трибун, са непогрешивим инстинктом да осети потребе сељака и изађе им у сусрет („све с народом и за народ” под условом да он влада, било је начело његове политике); народно сећање и традиција књаза Милоша не доживљавају као националног хероја и митску личност, на начин како се схвата Карађорђе. Рођен је као обичан, сиромашан сељак, попут већине других, мада су се Милошев почетак и крај живота збили на велике хришћанске празнике: рођен је на Тодорову суботу 1780, а умро на Крстовдан 1860. Његов животни пут, „од пастирског штапа до скиптра” како каже Феликс Каниц, био је у оно време веома занимљив странцима који су путовали и боравили у Србији.

Познато је свега неколико пророчких прича везаних за живот књаза Милоша. Тако је један Креманац, још 1805. године, за време опсаде Ужица, прорекао Милошу судбину. Једне ноћи, уочи Св. Илије, око ватре су седели наши главари, под заповедништвом Јакова Ненадовића, и саветовали се како да освоје град, када им је изненада пришао један средовачан човек. За њега је војвода Јаков одраније знао да је дотле о многим догађајима давао унапред свој суд који је скоро увек био тачан. Јаков га упита: „Знаш ли шта нам сутра доноси св. Илија?” „Срећу”, одговори он сместа. „А шта мислиш: ко ће овде на крају крајева заповедати?” – упита Јаков мислећи на Србе или Турке. „Ево чуј: биће многе крви, много ће се добити, и опет: све ће се расути, и све ће остати – ено на ономе” и прстом упре на Милоша који је седео на клади код самог огња. Милош је тада био један од најмлађих војвода, без много значаја. „Не може бити” – рече намргођено Јаков. „Истину ти велим”. „Хајд, не залудничи” – заврши Јаков говор готово срдито.34 Милош је, међутим, био тај који је први ушао и освојио Ужице, и потом заповедао ослобођењем целог тог краја. Коначно, када је све било расуто године 1813, Србија је на њему била остала да је поново подигне и ослободи.

Два предсказања везана су за време Милошеве емиграције и његовог поновног повратка на власт. Значај тих предсказања није мали када се зна да се у Србији веровало да се Обреновићи никада више неће вратити на власт после протеривања књаза Милоша 1839. године, а потом и његовог сина Михаила. Па ипак, прилике су биле такве да се повремено чинило да ће се Милош вратити у земљу иако су тадашње власти чиниле све да спрече такву могућност.

 Прва прича смештена је у годину 1846. „Негде око Арада била је на гласу нека картара и Милош пошаље трговца Деспинића да се код ње распита шта ће са њиме бити. Деспинић оде код врачаре,али не каже одмах за кога пита. Картара, како размете карте, рече: Имате ли ви много оваквих пријатеља? А што? –одговори овај. Зато што овај није обичан човек, ово је некакав краљ! Он мисли да се у своју земљу, из које је морао силом отићи, и вратиће се, али не тако скоро, бар не пре 10–12 година. Враћајући се у Србију у јануару 1859. године, Милош сврати код Деспинића и рече му: Испуни се пророчанство, ово је дванаеста година!35 Друга прича везана је за чувеног креманског пророка Милоша Тарабића. Онда када то нико није очекивао, Тарабић је говорио да ће из земље отићи кнез Александар Карађорђевић који је тада владао.

По причи проте Зарије, „једном, 1854. године, Милош га упита да ли је стари књаз још увек жив. Није, рече прота, у новинама је писало, а и у народу се прочуло, да је књаз Милош умро у Румунији и да је тамо сахрањен. Тарабић му, међутим, одговори да је жив, а како му прота никако није веровао, овај се најзад наљути па рече: Е, куме! И да је мртав, он ће доћи поново да влада! После је још неколико прича говорио да ће се стари коџа Милош вратити, али да неће дуго после тога живети. Владаће непуне две године и умреће од своје смрти. А тако је одиста и било. Ваља рећи да је Милош Тарабић, за кога се везују сва главна пророчанства о Обреновићима, умро те 1854. године.

Нараштај, који је дочекао књаза Милоша да се врати у земљу, знао га је превасходно по његовим историјским заслугама, а мање по његовом тешком карактеру. „За тај нараштај Милош је био јунак Таковског устанка, и велики народни дипломат који је полу извојевао полу измајсторисао народно ослобођење. Када је 1859. наново стао на српско земљиште, свет је појурио као без душе да види старога Коџа Милоша, под чијим се ногама земља тресе и кога барјаци његових победа поздрављају. Људи, жене, деца, старци, све се тискало око њега да га пољуби у руку, или бар да се дотакне његових скута. То није био више жив човек, него једна реликвија народне прошлости, која се носила с побожношћу кроз гомилу”. Тешко болестан и стар, књаз Милош је умро у Топчидеру, на Крстовдан, 14.9.1860. године. Причало се о појави комете пред његову смрт, као небески преџнак краја тог српског владара.

                                                                                Кнез Михаило

Мистерија шуме тесно је повезана са животом кнеза Михаила, писао је Каниц. Књегиња Љубица га је родила у септембру 1823. године, изненада, док је била на једном излету, у шуми близу Крагујевца, на месту званом „збег”. Убијен је 29. маја 1868. у Кошутњаку, шуми код Београда, у поподневној шетњи. Његово убиство било је означено као Топчидерска катастрофа. Та тешка реч управо одсликава шок, запрепашћење, жалост и тугу која је, због његове смрти, била обузела српски народ.

Образован, отмен и леп, достојанственог држања и аристократског понашања, честит и поштен, повучен у себе и тешко приступачан, идеалиста и патриота, Михаило је наследио свога оца на кормилу Србије 1860. године. Он је дошао на престо с најбољим намерама и с примерним осећањем владалачких дужности, великодушно дајући себе и своје богатство, каже за њега Слободан Јовановић. „Он се сав посветио добру свога народа, и предњачио је у патриотизму: за све то он је награђен мучким убиством у Кошутњаку. Милош је прорицао своме сину рђав крај; по његовом мишљењу, ко хоће да се брани од хајдука, мора бити и сам хајдук, а Михаило хајдук нимало није био.”

Почео је владавину дајући опроштај својим непријатељима и обећавајући престанак династијских гоњења која су, с обе стране, раздирала Србију. Он се своје речи држао, али тиме није умирио своје непријатеље. „У једној земљи дивљих политичких мржњи и крвавих политичких злочина, он је хтео да се понаша као џентлмен. То убиство се претворило у велику народну жалост, у којој се осећала као нека грижа савести: Михаило није био владалац који је заслужио насилну смрт”, закључује Јовановић. О томе да се спремала завера на кнеза Михаила током 1867. године знали су и власт и грађанство. Знала је то и његова полиција, па и он сам, који је више пута анонимним писмима био упозорен да се чува. Али кнез Михаило није веровао да ће се наћи Србин који ће на њега дићи руку; штавише, говорио је: „Ја Србима, ако добра учинио нисам, зла заиста нисам учинио, с тога, ако ме убију, убиће само Михаила, а књаза српског неће”.

Не постоји ниједан српски владар чија је смрт била унапред и вишеструко предсказана као смрт кнеза Михаила. Као да је тај тежак злочин, много пре но што ће се десити, притискао дух српскога народа. Баба Јана је догађај предвидела још 1817. године, а Сретен Л. Поповић помиње неку врачару која је, по казивању његове тетке, када се кнез Михаило родио, предсказала да неће срећно проћи. Касније је нека позната београдска картара такође предсказала топчидерску катастрофу, о чему се тада шапутало по београдским салонима. Исти извор, даље, каже како је кнез Михаило, кад је по предаји градова ишао у Цариград да захвали султану, свратио у Букурешт. Тамо му је, у друштву познаника бољара, гледано у карте и речено да ће бити убијен када се врати у земљу. Кнез Михаило је, међутим, исказао своју неверицу: „Само да ја дођем међ мој народ, ја се ничега не бојим.”

За књаза казују и да је, на месец дана пред своју погибију, причао како је сањао да се шета по Кошутњаку; да је с једне гране скочила прикривена змија, обавила му се око врата и толико га је стегла да је онесвешћен пао на земљу.

Судбину кнеза Михаила прорекао је већ помињани Милош Тарабић. Он је рекао да ће после смрти кнеза Милоша доћи његов син Михаило. Владаће добро, узеће градове од Турака и њих протерати из Србије. Али кад почне радити да узме Босну и Херцеговину, онда ће погинути од својих људи! О томе је, пре убиства прота Зарија причао пријатељу проти Гаврилу Поповићу, која му испрва није веровао, а после се само томе чудио. Прота Зарија је причао и то како је, почетком маја 1868. године, ишао у Ужице на пијацу и тамо срео свог кума Митра Тарабића, Милошевог синовца и такође креманског пророка. Враћајући се кући, јахали су коње, када му Митар изненада рече: „Видиш, куме, живот је књажев тањи од те твоје браде! Живот је књажев о концу.”

 Касније се у народу причало како је Митар Тарабић, оног дана када је кнез убијен и када се о томе у Ужицу још ништа није ни знало ни слутило, на пијаци имао пророчку визију, вичући: „Људи, браћо, не дајте, убише нам књаза! Ето га секу! Ено га све јатаганима искасапише! Погибе нам књаз Михаило!” Међутим, како је тврдио прота Зарија, то није био Митар, већ неки Матија који је имао телепатску визију.46 Он је потом био ухапшен и испитиван у полицији. Записник о том догађају, али и о пророчанству Тарабића, био је прослеђен полицији у Београду, где се чувао у тајном архиву. О том акту је знао Никола Христић, тадашњи министар полиције, а неколико година касније својим очима су га видели и краљ Милан и Чедомиљ Мијатовић, који је те поверљиве документе лично донео краљу Милану у двор.

Неколико небеских појава такође је, по народном предању, предсказало погибију кнеза Михаила. Причало се о пормачењу Сунца, које је било 23. фебруара 1868. године, које је наговестило његову смрт; потом о појави комете, јер се каже да су пре смрти „излазиле две велике звезде, јасне као Даница, али без репа”; те о изласку два Месеца (феномен „халоа”).

Истина о убиству кнеза Михаила и о мотивима завере никада није била сасвим расветљена. У питању јесте била лична освета и мржња убица, али се показало да је круг завереника, који су се окористили убицама и крили иза њих, вукући конце догађаја из сенке и у своју корист, био неупоредиво шири. Сумња је падала и на Карађорђевиће, које је наводно требало довести на власт после убиства, али и на неке истакнуте либерале који су помишљали на републику, не марећи много ниједну од две српске династије.

Чињеница да је топчидерска катастрофа на мучки начин, и пре времена, уклонила једног од наших најзначајнијих владара, може донекле објаснити постојање оволико прича и предања о кнежевој погибији. О народном сећању на кнеза Михаила, Слободан Јовановић је дао леп суд: „Михаило је учинио врло јак утисак на народну машту. Она је створила једног идеалисаног Михаила, у коме је од свих његових особина остао само његов велики патриотизам. То је био суд потомства о њему. То је време када цео свет живи у патриотском усхићењу и предратном расположењу. Михаило је осетио тренутак, прихватио пробуђени национализам и покушао да му се начини вођом. У тој улози он је нашао горд и одважан став који се од њега тражио. Све је то учинило да се у народној машти наш национални покрет изједначи с његовом личношћу. То изједначавање је било тако потпуно да се дуго времена после његове смрти наше народно ослобођење и уједињење сматрало као његов завет и као његова мисао.”