4. децембар: Варица, Вара. - Овога дана обичај је, да се кува жито. У кукуруз се меће од свију врста жита, што домаћин сеје помало, па и мало семена од тикава. Кад се жито скува, онда га једу сви укућани, а нарочито деца. Што претекне, то обично даду да поједе живина.

6. децембар: Св. Никола. - У Срезу Бољевачком је обичај да три пут преко године улази у кућу полажајник. Први пут улази на Св. Николу, други пут на св. Игњата и трећи пут на Божић. Св. Никола сматра се као заштитник бродара. Кад човек гази преко воде, моли се Богу и Светом Николи, да здраво преко воде пређе. Св. Никола се у народу сматра као тежак празник.

13. децембар: Петозарни мученици. - Петозарни мученици трају дванајест дана и то од 13. децембра па до Божића. У ове дане народ гледа какав ће бити који месец у идућој години, јер сваки дан по народном веровању представља месец у идућој години. Тако 13. децембар представља, какав ће бити у идућој години месец јануар; 14. децембар какав ће бити фебруар; 15. децембар какав ће бити март; 16. децембар какав ће бити април итд. Какав је који дан, такав ће бити дотични месец у идућој години.

Ако је некога дана падао снег, онда ће онај месец, што га он у идућој години представља бити кишан. Кога је дана било ведро, тај ће месец бити без кише. Ако је неког дана дувао ветар, значи да ће тај месец у идућој години бити ветровит. Ако је неког дана падао снег пре подне, а после подне није падао, онда ће прва половина дотичног месеца, бити кишна, а друга ће половина бити без кише. Народ верује да се у ове дане замучила Св. Богородица да роди. Зато трудне жене у ове дане ништа не раде. Ови се дани зову јос и Мучни дани.

14. децембар: Материце. - Друга недеља пред Божић зове се Материце. У вароши је обичај да деца овога дана у јутру везују мајку, а она им у име откупа даје разне поклоне: какву лепу књигу, хаљину, шећера, бонбона, смокава, лутку итд. Многа деца тога дана иду и по другим кућама, те везују туђе мајке у фамилији и добијају поклоне. У селима не постоји овај обичај, нити сеоска деца знају за Материце. Исто тако у селу непознати су и Оцеви, који долазе прве недеље пред Божић.

21. децембар: Св. Игњат, Игњатов-дан. - На Св. Игњата у јутру, рано, пре свију, устане домаћица или које друго млађе женско чељаде, па се умије, наложи ватру, почисти кућу, изнесе напоље ђубре, избаци га, па откине од родне шљиве једну гранчицу и врати се у кућу. Док домаћица ове послове врши устане и остала чељад. Домаћица улазећи споља у кућу говори: "Добро јутро! Срећан вам Игњатов-дан!" Они, који су у кући, одговарају: "Хвала!" Домаћица за тим приђе ватри и стане је чарати говорећи: "Да се пате дечица, јарићи, пилићи, мушки теоци, јагањци, ждребићи, мед, масло, беле паре и жути дукати, а највише живота и здравља!" За тим подигне високо ону шљивову гранчицу говорећи: "Оволика да порасте пшеница, јечам, кукуруз, овас и сав остали берићет!" и забоде гранчицу у вериге, па је ту и остави.

Овога јутра домаћица, док још сунце није изгрејало, узме своје тканице и од њих направи круг. У тај круг сипа жита и нахрани кокошке. Ово се чини зато да се не би кокошке и пилићи растурали ван куће.
Први човек који овога јутра уђе у кућу зове се кокошињи полажајник. Тога јутра ниједан човек неће ући у туђу кућу, а да не понесе шљивову гранчицу, коју забада у вериге. Обично свака кућа има свога нарочитог полажајника, који се зове, да је полази. Зато тога јутра људи без велике нужде неће ни ићи другоме у кућу. Али домаћин бојећи се да му не би први посетио кућу какав баксуз или зломишљен човек, чим домаћица изврши прво чарање, утера свињче у кућу, баци му мало жита, па чим жито поједе, истера га на поље. Свињце угоне у кућу зато, што се оно сматра као безазлена животиња, која не зна за пакост.

Кад у кућу уђе полажајник или какав други човек, који тог јутра први долази као гост,да је му се прво да чарне ватру и он чарајући благосиља: "Колико варница, толико живота и здравља, толико да се роди дечице, да се пате јагањци, јарићи, пилићи, теоци, ждребићи, мед, басло, беле паре и жути дукати!" Кад то изговори, полажајник подигне у вис ону гранчицу шљивову, што ју је донео, и рекне: "Оволика да порасте пшеница, кукуруз, јечам, овас и сав остали берићет!" па гранчицу забоде у вериге.

Кад полажајник то сврши, на сред куће му се намести јастук, он седне на њега и прекрсти ноге. Домаћица га опаше повесмом и он тако опасан треба да мало поседи, да би квочке лежале на јајима. Док он тако седи домаћица му донесе у ситу ораха, лешника, сувих шљива, ако нема тога, а оно бар жита, и то све изручи пред њега да се распршти на све стране. Ово се ради, да би се боље патила пилад, тј. да буде пуна кућа пилади, као што је сад пуна ораха, лешника и зита. Полажајник скупља просуте орахе и лешнике вичући: "Кво, кво, кво!" То ради да би и квочка тако скупљала своју пилад. За овим послуже полажајника врућом меденом ракијом, сувим воћем, јабукама, орасима, лешницима итд. Кад полажајник пође, њега обично дарују, даду му оно повесмо, поред тога чарапе или два три гроша пара.
Које се свињче закоље на Св. Игњата, његову сланину узимају за лек у неким болестима.

24. децембар: Бадњи-дан. - На Бадњи-дан прва је дужност домаћину да устане рано и да пре сунца очисти оџак. Кад то сврши он скупи ону чађ и однесе је у виноград. Ово се ради зато, да би виноград добро родио; као што се хвата чађ у оџаку, тако да се хвата и род на гиџи. После овога домаћин врши друге своје послове. Кад стигне вода домаћин закоље прасе или како се овде другчије зове божићњар.

Ко нема своје, тај се мора још из раније постарати да га купи. Ретка је сељачка кућа, која би остала без божићњара. У крајњем случају, што је врло ретко, кад домаћин нема прасе, закоље бар јагње или какву јаловицу. Кад домаћин закоље прасе, крв ухвати у један суд, па је помеша са трицама и истог дана, пред вече, накрми њоме стоку. Ово се ради да би се стока боље патила. Јабучицу од прасета обично баце у ватру да изгори, јер не ваља да је поједе никаква животиња.

Неки опет остављају јабучицу и чувају је све до другог Бадњег-дана, па кад које дете заболи гуша, сипају воду кроз јабучицу и после ту воду дају детету да пије. Заклано прасе у врелој води пропаре, ошуре и лепо очисте, осоле, натакну на ражањ, метну у њега јабуку или дуњу, па га ушију пртеним концем и прислоне у кући да стоји докле не буде време да се пече. Према величини задруге коље се и прасе. Где је више чељади ту се често пута закоље читава свиња, а где је мање чељади ту је божићњар мањи.

Домаћин, пошто уреди прасе и посвршава друге послове, иде у шуму да одсече бадњак. За бадњак се узима церово дрво, али да није много дебело нити пак сувише танко, да би се могло пресећи од једном. Дрво, које је изабрано за бадњак, сече се од источне стране, али тако да буде засек кос. Ивер од бадњака узимају, па га остављају у пчеланику, да се пчеле приликом ројења не би плашиле. Приликом сечења пазе још и на то, да бадњак падне за земљу; не ваља да се задржи на ком другом дрвету, јер би се тада кућна срећа задржавала. Кад домаћин одсече бадњак, он га метне на раме и носи кући. Уз пут обично сврати на њиву где му је зденута слама, те у каквој врећи понесе и сламе. Кад дође кући бадњак и сламу остави на дрвљанику.

Домаћица је целог дана у великом послу. Меси доста хлеба за сва три дана Божића, а сем тога од сквасног брашна умеси неколико колача, од којих се један зове рождество, други - кућа, трећи - бачва, четврти - волови, пети овчарица, шести - козарица, седми - свињарица, па онда меси још: срп, косир, кола, њиву, крстине, виноград, свињу, гуску, пловку и трмку. Ако је домаћин какав мајстор, онда домаћица умеси и колач који представља његов занат, нпр. ако је терзија, онда од теста направи маказе, или ако је други какав занатлија меси му колач према алату. Колач рождество прави се округао и на њему су пет поскурника, као на славском колачу. Овај се колач сече на Божић за време ручка. Колач који представља кућу, такође се прави округао и на њему су пет мањих поскурника. Колач, који се зове бачва, гради се округао, а по средини је ишаран као обручима. Волови су четвртасти колачи, од прилике као симити и озго имају шару или цвет. Овчарица је округао колач, на њему су озго од теста, у виду шаре, направљена два круга. У средини круга има од теста направљено као лешник, што представља овце. Имају још неке шаре које представљају овчара са псом. Козарица се гради као и овчарица. Свињарица је такође округао колач, на коме су шаре, сто представљају свиње. Срп се гради у виду српа, а косир у виду косира. Кола су четири округла колачића међу собом састављена. Њива се гради виду елипсе, а озго је ишарана. Једна шара представља змију, а змија представља чуварицу њиве. Виноград је такође округао колач, озго је ножем избоцкан, што представља гиџе. Гуска и пловка су дугуљасти колачи, у доњем крају изрецкани ножем, што представља реп. Трмка се гради у виду троугла. Сви се ови колачи сем рождества зову законице. Још се меси један колач од пресног пшеничног брашна, који се зове повојница Богу.

Овога дана изнесу из куће столице, кашике, виљушке и ступу, у којој се туца со, па се остави све то негде на склонитом месту. Ове се ствари не употребљују за сва три дана Божића, сем кашика и виљушка, које се сутрадан узимају. Столице се не узимају зато да се јагањци не би рађали кривих ногу.

За Бадње вече сваки се домаћин и домаћица старају, да имају што лепшу вечеру. Обично за вечеру спреме туцаног пасуља, кисела купуса, питу од ораха или од семена тиквеног, а нарочито се домаћин стара да није без рибе. Сва се ова јела спремају без зејтина. Поред осталих јела нарочито не сме да изостане печена тиква, која се овог вечера једе, да чељад преко године не би имали красте по глави.
Кад дође вече искупи се сва чељад, па и она која је код стоке. Прво наложе велику ватру, а кад се ватра разгори, домаћин навуче рукавице на руке па оде за бадњак. Кад дође до бадњака он му сикиром одсече врх, да га после забоде у вериге, бадњак метне на раме, па кад буде пред вратима, он се накашље или лупне ногама, као да отреса снег са ногу, чиме даје знак онима у кући, да носи бадњак, те да га сви стојећи дочекају.

Чим домаћин пође за бадњак, домаћица спреми у ситу жита, обично кукуруза. Кад се домаћин појави са бадњаком рекне: "Добро вече и срећно Бадње вече! Срећан вам бадњак!" Домаћица му на то одговори: "Бог ти помогао и хвала!" па га попрска житом. Домаћин приђе ватри и дебљим крајем бадњака прочара ватру говорећи: "Колико варница толико оваца, новаца, јагањаца, јарића, и мушке дечице; толико да се пате теоци, мед, масло, беле паре и жути дукати, а највише да буде живота и здравља!" За тим положи бадњак на ватру, али тако да му дебљи крај дође у зачеље ватре. Онај врх од бадњака, што га је одсекао на дрвљанику подигне у вис говорећи: "Оволика да порасте пшеница, кукуруз, јечам, овас и сав остали берићет!" па врх забоде у вериге. Кад је то урадио, узме сито са житом, па њиме поспе бадњак. После овога домаћица намаже дебљи крај бадњака медом и маслом говорећи: "Ми дарујемо тебе мало, а ти нас више!" па метне на бадњак колач, који се зове рождество, а неки мету још и белу пару. Неки опет проврте бадњак бургијом, да у ону рупу метну два три зрна пшенице, мало вина, меда и масла. Мећући то домаћин говори: "У здрављу, и до године пшеница, виноград, пчеле и стока бољи род донели!"

Оне струготине од провртеног бадњака чувају све до Ђурђевдана, па се тада метну пред кошнице код пчела, да би боље мед носиле. Док је бадњак на ватри строго се пази да га ко не прескочи, а нарочито деца, јер би то била велика грехота. Тако исто док је бадњак на ватри не дува се у ватру. После овога домаћин иде по сламу, коју је раније оставио пред кућним вратима. Улазећи у кућу са сламом домаћин опет говори: "Добро вече и срећно Бадње вече!" Домаћица га и сад попрска житом говорећи: "Бог ти помогао и хвала!" Домаћин сад растура сламу по кући вичући: "Кво, кво, кво!" а деца се ухвате за њега и газећи сламу вичу: "Пију, пију, пију" Често пута деца се и ваљају по простртој слами. Слама, која је прострта, строго се пази, да се не замали од ватре. То се чува за то, да не би пилићи исли у ватру, а да и жито не би било главничаво. Чељад, која има поцепане чарапе, не сме да гази по слами, јер ће добити набој.

Кад бадњак положи на ватру, домаћин каже свима: "Ко први спази да је прогорео бадњак, поклонићу му јагње". Сад сва чељад пази на то и сав је срећан ко први спази, јер узима ону белу пару са бадњака, а од домаћина добија јагње кад се овце изјагње. Добивено јагње остаје његова својина. Ако се јагње преко лета прода, домаћин, колико пар аузме за њега, даје ономе, коме је припало. Те новце свако чељаде чува као своју малу готовину и сваки се стара да је увећа, а нико је не троши. Отуда у једној задрузи свако чељаде располаже са извесном готовином, коју брижљиво чува. Многи са том готовином почну да интересирају, да би је увећали.

После овога сва чељад седне на земљу, одреши опанке, па као по команди наједанпут баци опанке у буџак. То чине да би се и овце ођедном изјагњиле. Овога вечера обојке не ваде, нити блато са опанака, ако би га било, чисте. То ће тек учинити на Божић. Кад су се сви изули, онда устају и редом перу руке. После овога домаћин узме кадионицу и у њу метне жар. За тим узме воштану свећу прекрсти се, пољуби свећу и запали је на жару у кадионици, метне је у чирак који намести у соби испод иконе. Ако у кући случајно нема иконе, мора да има бар мали дрвени крстић, који виси на источном зиду, и ту, испод крста, домаћин метне свећу. Ретка је кућа, да нема икону свога крсног имена. Кад домаћин спусти свећу, сва чељад стане у полукруг према икони или крсту. Домаћин узме кадионицу у леву руку, а десном метне у њу неколико зрна тамњана, па три пут окади свећу, крст, икону, себе, сву чељад, бадњак, божићњара и све друге собе, па онда остави кадионицу.

За тим се сви моле Богу. Прекрсти се домаћин и сва чељад три пут и сви се поклоне. Домаћин се моли овако: Поклонимо се Господу Богу, Часноме крсту, маломе Христу, Св. Петки и Св. Недељи, Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј!" Опет се сви поклоне, а домаћин стане да ређа све свеце од Божића до Божића и то овако: "Свето Рождество, тебе се молим и поклоним, Св. Василије, тебе се молим и поклоним, Св. Јоване, тебе се молим и поклоним, Св. Саво, тебе се молим и поклоним, Св. Атанасије, тебе се молим и поклоним, Св. Светитељи, вама се молим и поклоним, Св. Трифуне, тебе се молим и поклоним, Св. Сретење, тебе се молим и поклоним, Св. Тодоре, тебе се молим и поклоним, Св. Лазаре, тебе се молим и поклоним, Св. Воскресеније, тебе се молим и поклоним, Св. Ђорђе, тебе се молим и поклоним, Св. Марко, тебе се молим и поклоним, Св. Јеремија, тебе се молим и поклоним, Св. Германе, тебе се молим и поклоним, Св. Костантине, тебе се молим и поклоним, Св. Вознесеније, тебе се молим и поклоним, Св. Тројице, тебе се молим и поклоним, Св. Вартоломеја, тебе се молим и поклоним, Св. Јоване, тебе се молим и поклоним, Св. Петре, тебе се молим и поклоним, Св. Павле, тебе се молим и поклоним, Св. Врачи, вама се молим и поклоним, Св. Прокопије, тебе се молим и поклоним, Св. Аранђеле, тебе се молим и поклоним, Св. Маријо, тебе се молим и поклоним, Св. Илија громовниче, тебе се молим и поклоним, Св. Маријо и Магдалено, вама се молим и поклоним, Св. Петко, тебе се молим и поклоним, Св. Пантелија, тебе се молим и поклоним, Св. Макивеја, тебе се молим и поклони, Св. Преображење, тебе се молим и поклоним, Св. Богородице, тебе се молим и поклоним, Часни крсте, тебе се молим и поклоним, Св. Томо, тебе се молим и поклоним, Св. Петко, тебе се молим и поклоним, Св. Димитрије, тебе се молим и поклоним, Св. Несторе, тебе се молим и поклоним, Св. Врачи, вама се молим и поклоним, Св. Аранђеле, душовадниче, тебе се молим и поклоним, Св. Пречиста, тебе се молим и поклоним, Св. Андреја, тебе се молим и поклоним, Св. Никола, моје крсно име, тебе се молим и поклоним, Св. Игњате, тебе се молим и поклоним, и сви свеци Божји у години, вама се молим и поклоним, дарујте свако добро за много. Господе помилуј, Господе помилуј, господе помилуј!" На свршетку молитве домаћин каже: "Прими и услиши, Боже, нашу молитву!" па се онда сви три пут прекрсте и поклоне, и тиме је молитва свршена. Жене се највише моле Св. Тројици, Св. Богородици, Св. Петки и Св. Недељи, а младеж се само крсти

Молитва је дуга и траје скоро пола сата. По свршеној молитви домаћин угаси свећу и сви поседају око ватре, а домаћица постави вечеру. Вечера се овога вечера поставља на земљи. Домаћица прво простре какву поњаву или губер, па озго по поњави метне врећу, а поврх тога чист чаршав или повећи убрус. Кад домаћица постави, свако чељаде седне на своје место. Домаћица донесе у ситу ораха и изручи испред њих. Домаћин први узме четири ораха и у сваки ћошак баци у накрст по један. Ове орахе нико после не узима. Кад домаћин то уради, укућани разграбе оне остале орахе, и броје, ко је више уграбио. Ораси се једу само овога вечера, за сва три дана Божића нити се једу, нити се узимају у руке, да се не би патило од чирева.

После тога домаћица почиње да доноси вечеру. Прво донесе колач, што се зове повојница Богу. Овај се колач не умаче у вино. Док се овај колач не поједе, нико не сме да изиђе из куће, а то чине да деца преко године не би износила и губила ствари из куће. Домаћица после овога износи и остале колаче, сем колача који представља овчарицу. Овај се колач другог дана Божића носи код оваца, па се да овцама да га поједу. Од сваког се колача одсече по једно парченце и умочи се у чашу са вином, само се не умаче у вино колач, што представља волове, да не би јарам убијао волове. Ови се колачи једу за вечером; што се не поједе овог вечера, то се да чобанима, да на Божић поједу. Од оног колача, што представља волове остави се она шара - цвет - па се на Нову годину, пре сунца, измеша са трицама и крме волови. За време вечере служи се ракија. Прва се чаша даје увек домаћину, па тек осталима по старешинству. Овом приликом строго се пази, да се не попије ни сва ракија ни све вино, из суда из кога се служи. Последња се чаша увек враћа у суд, јер не ваља да остане празан.

За време вечере сви се служе прстима, јер се овог вечера не једе ни кашиком ни виљушком. Од туцаног пасуља остави се једна кашика и чува се све до Крстов-дана (5. јануара), кад се свакоме чељадету даде, а нарочито деци, да по мало окусе од њега. То се ради, да преко године не би децу болела гуша. После вечере домаћица покупи што је остало од јела и све мрве, па све то остави у једну крпу и чува на згодном месту све до пролећа. Кад дође пролеће и почне да се сеје кукуруз, у први оџак, који се кукурузом посеје, закопа се и ово, што је остало од јела. То се закопава зато, да вране и друге тице не би вадиле жито из орања.

Неки на Бадње вече, за време вечере, кад метну први залогај у уста, гледају да ли им стоји на зиду сенка од главе, ако има сенке, онда ће и друго Бадње вече дочекати, ако је нема, значи да ће умрети у току те године. Обично приликом седења пазе да сваки седне тако, како ће имати сенку.

На Бадњи-дан жене затварају гребене и ножице и никако их не узимају уруке све до Водица (Богојављења). Гребене затварају, да би се и курјацима затворила уста, кад пођу у тор на стоку. На Бадњи-дан крме стоку оном крвљу од божићњара, па је више не крме до Водица. Неки на Бадњи-дан закољу кокошку, али је пре клања добро нахране, како би јој гуша била пуна жита. Од те кокошке оставе онако пуну гушу, па је чувају. Ако би се нешто домачину украло, онда се у глуво доба ноћи та гуша кува, и онај, који је извршио крађу, по народном веровању, мора казати, иначе ће сав отећи, тј. добиће водену болест.

На Бадњи-дан не ваља да се деца туку, да им не би излазили чиреви. На Бадњи-дан кад домаћица подмеси тесто, треба онако тестаним рукама да иде код кошница и сваку по мало да намаже тестом, па се ројеви неће растурати приликом ројења. Неки опет веле да треба узети из цркве кандило, па га на Бадње вече запалити и са њим три пут око пчеларника обићи, па се ројеви неће растурати.

На Бадње вече једно дете или жена опколи око куће и дође на кућна врата говорећи: "Пријо, где ти носе кокошке?" Домаћица на то одговара: "Ево овде, у овом буџаку", и баци у онај буџак два три ораха. То чељаде три пут обилази око куће и три пут пита домаћицу, где јој носе кокошке, а она му увек одговара једно исто.

Неки на Бадње вече узму дванаест љуски - кошуљица - од црног лука, па у сваку метну помало соли и поређају их у ред. Свака љуска са сољу представља месец у идућој години. То се све нечим покрије и на Божић се гледа, па у којој се љуски буде со овлажила, тога ће месеца имати кише, а у којој се не овлажи, значи да ће тај месец бити сушан.

Неки домаћини опет на Бадње вече положе црепуљу на земљу, па из ватре узму неколико жишки и поређају их по црепуљи. Сваку жишку намене на неку врсту жита: једну намене да је кукуруз, другу пшеница итд. Колико домаћин врста жита сеје толико и жишки метне на црепуљу, па сачем покрије црепуљу и остави, да тако стоји до сутрадан. На Божић домаћин подигне сач и гледа: која се жишка буде претворила у пуар, значи да ће дотично жито добро родити те године, а од које је жишке постао угљен, значи да то жито неће добро родити.

На Бадње вече кад легну да спавају пазе, да сви спавају са опруженим ногама, да жито не би полегало.

25. децембар: Божић. - Чим превали пола ноћи већ се устаје. Овога јутра обичај је, да домаћин сам наложи ватру. Кад ватра стигне метне се прасе уз њу, да се пече. Чим је прасе метнуто, избаци се пушка. Ватра се непрестано помало подстиче, колико треба да се прасе лепо испече. Народ верује, да су овога дана вериге хладне, па ма колико велика ватра била. Ономе што окреће прасе донесу у један тањирић слане воде и један прутић, који је на врху расцепљен и кроз расцеп му је провучена чиста крпица, те њоме умаче у слану воду и маже озго по прасету, да би му кожица била мекша. Ко опет жели да кожица од прасета буде тврђа и да под зубима руска, тај маже машћу озго по прасету. Кад се прасе од ватре измакне домаћин опет избаци пушку, унесе прасе у кућу али тако, да глава од прасета иде напред. Домаћин ступајући у кућу говори: "Христос се роди! Срећан вам Божић!" Домаћица му одговара: "Заиста се роди! Хвала!" Од Божића до Водица народ се здрави речима: "Христос се роди!" На шта се одговара: "Ва истину се роди!"

Једно женско чељаде иде те донесе са кладенца воде. Кад се вода донесе, домаћица изнесе чашу вина, у коју метне неколико пупољака од дрена и наспе воде, па је даје свакоме чељадету да помало окуси. То раде зато, да би свако чељаде било здраво као дрен и румено као вино. Овога јутра домаћица се стара, да пре сунца нахрани живину. У једној рукавици понесе жита, па у дворишту од својих тканица направи круг, ту изручи жито и сваби живину. Круг праве, да кокошке не би носиле јаја ван куће.

Кад домаћин овога јутра први пут изађе на поље, одломи гранчицу од родне шљиве и улазећи у кућу говори: "Срећан Божић! Христос се роди!" Домаћица га посипа житом и одговара: "Заиста се роди! Хвала!" Домаћин приђе ватри и стане је чарати оном гранчицом говорећи: "Колико варница, толико оваца, новаца, јарића, пилића, класате пшенице, мушке дечице, телаца, сурих свиња, црних коза, а највише живота и здравља!" За тим домаћин подигне високо ону шљивову гранчицу говорећи: "Оволика да порасте пшеница, јечам, конопља и сав остали берићет!" па је задене у вериге.

Овога јутра долази и полажајник у кућу. За полажајника зову онога, који се сматра као срецћн тј. онога, за кога се држи да му сваки посао иде од руке, па био то човек или жена, било дете мушко или женско. Кад полажајник дође у кућу, домаћица га посипа жито, и прво му се да да жарне ватру, и он чарајући је благосиља: "Колико варница, толико оваца, новаца, толико да се пати дечице, јарића, пилића, телаца, ждребића, сурих свиња и црних коза!" Кад то изговори, полажајник подигне у вис гранчицу од родне шљиве, што ју је са собом донео и каже: "Оволика да порасте пшеница, јечам, конопља и сав остали берићет!" па гранчицу забоде у вериге. Многи и не зову полажајника, него првог човека, који тог јутра дође у кућу, сматрају за полажајника и њему даду да чара ватру. У неким селима зову полажајника на Бадњи-дан те их полази, а не на Божић. Кад полажајник изврши чарање, наместе му јастук на сред куће и он седне и прекрсти ноге. Домаћица га опаше повесмом и он тако опасан мало поседи, да би квочке боље лежале на јајима. Док он тако седи домаћица га послужи кафом и ракијом. На Божић не дају полажајнику ораха, јер се они сва три дана Божића не узимају у руке. Кад полажајник пође дарују га повесмом, којим је био опасан, поред тога даду му чарапе или рукавице, или два три гроша пара.

Домаћин, док још није сунце изгрејало, узме мало у један кош од оне сламе, која је по кући прострта, а дебљи крај од бадњака метне на ватру да се добро распали, па онда са сламом и бадњаком пође у шљивар или виноград. Дошавши тамо бадњаком запали сламу, стане под неколико шљива и код сваке рекне: "Роди, шљиво, или ћу да те изгорим!" За тим иде под јабуке и каже: "Роди, јабуко, или ћу да те изгорим!" Домаћин обично обиђе све врсте воћа, које има. Кад то сврши закачи бадњак и кош на неку шљиву, па се врати у кућу. Кош и бадњак тако ту и остану.

Ако домаћин има пчела отиде пре сунца код кошница, запали ту какву крпу и око сваке кошнице обиђе. То се ради да миши не би појели пчеле. Неки опет направе од вуне лутку, па је оставе у сред пчеланика. Још од вуне направе неколико венчића, па на сваку кошницу метну озго по један такав венчић. То чине да се приликом ројења не би плашили ројеви.

Домаћици је, поред других послова, главна брига, да спреми ручак. За ручак обично пристави кисео купус са пастрмом или сланином, развије коре и направи гибаницу. Кад то сврши онда од пројиног брашна умеси чесницу. У чесницу метне парченце дрвета од дрена, парченце дрвета од чатме са куће, парченце дрвета од јарма, зрно белог и црног пасуља, зрно кукуруза, семку од тикве и парченце дрвета од кошнице. Ако је задруга већа, па има више чељади но што је ствари, што се мећу у чесницу, онда домаћица дометне у чесницу још неко зрно пасуља или кукуруза, како би било у чесници толико ствари, колико има чељади у кући. Све се ово замеси у тесто и умеси чесница.

Млађи овога јутра гледају да посвршавају своје послове, а нарочито да обиђу и нахране стоку. Дотле већ стигне и време ручку. Кад се сви искупе, домаћица или једно женско чељаде постави на врећи, доле на земљи, да се руча, исто онако као и на Бадње вече. Првог и другог дана Божица тако се руча и вечера. Кашике и виљушке, које су на Бадњи дан изнете, сад се уносе у кућу. Кад је совра постављена, прво се метне сланица, кадионица са жаром, воштана свећа, колач рождество и чаша са вином. Сва чељад стане у полукруг око софре. Домаћин се прекрсти и запали свећу, па је прилепи за сланицу са источне стране. За тим метне неколико зрна тамњана у кадионицу, па окади три пут свећу, три пут обиђе на десно те окади сву чељад и совру, па онда остави кадионицу, и узме колач рождество у леву руку а у десну нож и ножем га најпре закрсти, па га онда пресече у виду крста говорећи: "Отац, Син и Свети Дух. Амин!" За тим узме чашу са вином и прелије колач опет у виду крста говорећи: "Отац, Син и Свети Дух. Амин! Да се преливају бачве вином и кошеви житом!" Оно вино што се прелије преко колача врати у чашу, јер не ваља да падне на земљу. Домаћин са једном мушком главом из куће, најстаријим после њега, окрене три пут колач говорећи сваки пут: "Господи помилуј!" и преломе га. Домаћин пољуби своју половину говорећи: "Христос по сред нас!" Онај други пољуби своју половину колача одговарајући: "Јест и да будет". Сад окрену колач тако, да домаћинова половина дође ономе, са којим сече колач, а овога половина да дође опет домаћину, па домаћин пољуби ону половину, што је држи говорећи опет: "Христос по сред нас!" а онај пољуби половину према себи и одговара: "Јест и да будет!" За тим опет измењају половине, па и по трећи пут пољуби сваки своју половину, увек понављајући: "Христос по сред нас!" и "Јест и да будет!" Кад то сврше, обојица подигну обе половине у вис говорећи: "Оволика да порасте пшеница и свако жито да роди!" За тим обе половине колача спусте на сто, али тако да се прекрсте. Прекрштајући колач домаћин говори: "Овако да се крсте стогови на њиви!" После овога домаћин узме чашу са вином, којом је прелио колач, прекрсти се трипут говорећи: "Помози, Боже, и данашњи данче, Свето Рождество, буди нам на помоћи!" и наздрави ономе, са којим је секао колач, сркне мало вина, и пружи чашу ономе другоме и овај примајући чашу прекрсти се говорећи: "Помози, Боже, и данашњи данче, Свето Рождество, буди нам на помоћи!" па пошто мало сркне вина врати чашу домаћину. Домаћин даје даље редом по старешинству свакоме чељадету да помало окуси вина из исте чаше. Кад то сврше седају редом по старешинству да ручају.

Обичај је да се на Божић прво омрси женско чељаде, па мушки, а то чине да би им се патила женска стока, а нарочито женска јагњад. Кад сви седну, домаћин узме чесницу у руке, па колико има чељади у кући на толико је комада исече ножем, и свакоме даде по једно парче. Сваки тражи своју срећу у чесници. Ко нађе дрен, значи да ће га те године добро служити здравље, ко нађе јарам, патиће му се волови, ко нађе парче од чатме, биће домаћин, ко нађе семку од тикве, патиће му се свиње, ко нађе зрно белог пасуља, патиће му се овце, а ко црног, патиће му се козе, ко нађе парче од кошнице, патиће му се пчеле, а ко зрно кукуруза, патиће му се жито. После овога настаје ручак.

За ручак се од божићњара одсече прво десна плећка, па лева, па онда редом. Главу остављају за Васиљев-дан. За време ручка, докле гори свећа, пазе на коју страну иде пламен од свеће, и верују, да ће тај ветар наступајуће године дувати. Кад се сврши ручак, свећу умоче у чашу са вином и тако је угасе. То вино после дају деци да пију, да их не би болела гуша. Свећа се чува за лек стоци или људима, а нарочито кад наиђе пришт. Кад та болест спопадне стоку, онда том свећом потпале барут, којим рану окаде.

Совра се не диже на Божић, нити се ђубре избацује. Првог дана Божића обичај је, да се нигде не иде из куће, а нарочито не у госте. Сваки тај дан проводи у песми и весељу код своје куће, једино младеж што после ручка, иде на игру. Како се прославља први дан Божића, тако се прославља и други дан, само што се другога дана иде и долази у госте.

Трећег дана Божића, рано изјутра, покупи се сва слама, која је по кући била прострта, па је остави и употреби за гнезда, у којима ће кокошке јаја носити. Народ верује, да не ваља ту сламу на ђубре бацати. Неки ову сламу мећу по воћкама, између ракљи, а нарочито по шљивама, да би боље родиле. Кад је слама покупљена, онда се кућа почисти и унесу клупе и столице, које су на Бадњи дан изнете.

О Божићу се певају ове песме:
1.
Летела је, коледо,
Медна буба, коледо,
Летела је, коледо,
Уз Дунаво, коледо,
Летела је, коледо,
Низ Дунаво, коледо,
Тражила је, коледо,
Младог Бога, коледо.

2.
Ој убава, коледо,
Мала момо, коледо,
Дуну ветар, коледо,
Из планине, коледо,
Те донесе, коледо,
Мушко чедо, коледо,
Оно носи, коледо,
За појасом, коледо,
Три ножића, коледо,
Један сече, коледо,
Чесницу, коледо,
Други сече, коледо,
Печенчићи, коледо,
Трећи сече, коледо,
Колачићи, коледо,
Дуну ветар, коледо,
Те донесе, коледо,
Врана коња, коледо,
Мушко чедо, коледо.

3.
Ој убава, коледо,
Мала момо, коледо,
Бог се роди, коледо,
Овог дана, коледо,
Добри су ти, коледо,
Гости дошли, коледо,
Добри су ти, коледо,
Глас донели, коледо,
Овце ти се, коледо,
Изјагњиле, коледо,
Све јагањци, коледо,
Калушасти, коледо,
Све овчице, коледо,
Калушасте, коледо,
Све овнићи, коледо,
Виторози, коледо.

4.
Ој убава, коледо,
Мала момо, коледо.
Бог се роди, коледо,
Овог дана, коледо,
Добри су ти, коледо,
Гости дошли, коледо,
Добри су ти, коледо,
Глас донели, коледо,
Краве ти се, коледо,
Истелиле, коледо,
Нателиле, коледо,
Све кравице, коледо,
Сивуљице, коледо,
Све вочићи, коледо,
Потеглићи, коледо.

5.
Ој убава, коледо,
Мала момо, коледо.
Бог се роди, коледо,
Овог дана, коледо,
Добри су ти, коледо,
Гости дошли, коледо,
Добри су ти, коледо,
Глас донели, коледо,
Кобиле ти, коледо,
Иждребиле, коледо,
Све ждребице, коледо,
Левокрилке, коледо,
Све ждребићи, коледо,
Путонози, коледо.

6.
Ој убава, коледо,
Мала момо, коледо.
Бог се роди, коледо,
Овог дана, коледо,
Добри су ти, коледо,
Гости дошли, коледо,
Добри су ти, коледо,
Глас донели, коледо,
Свиње ти се, коледо,
Испрасиле, коледо,
Напрасиле, коледо,
Све свињице, коледо,
Барзуљице, коледо,
Све веприћи, коледо,
Барзуљићи, коледо.

7.
Ој убава, коледо,
Мала момо, коледо.
Бог се роди, коледо,
Овог дана, коледо,
Добри су ти, коледо,
Гости дошли, коледо,

Добри су ти, коледо,
Глас донели, коледо,
Козе ти се, коледо,
Искозиле, коледо,
Накозиле, коледо,
Све козице, коледо,
Барзуљице, коледо,
Све јарићи, коледо,
Барзуљићи, коледо.

8.
Ој убава, коледо,
Мала момо, коледо.
Бог се роди, коледо,
Овог дана, коледо,
Добри су ти, коледо,
Гости дошли, коледо,
Добри су ти, коледо,
Глас донели, коледо,
Пчеле ти се, коледо,
Изројиле, коледо,
Наројиле, коледо,
Све пчелице, коледо,
Левокрилке, коледо.

9.
Дошо Божић, коледо,
Дизајте се, коледо,
Сви овчари, коледо,
Овце ви се, коледо,
Изјагњиле, коледо,
Све овчице, коледо,
Калушице, коледо.
Дизајте се, коледо,
Сви козари, коледо,
Козе ви се, коледо,
Искозиле, коледо,
Све козице, коледо,
Витороге, коледо.
Дизајте се, коледо,
Говедари, коледо,
Краве ви се, коледо,
Истелиле, коледо,
Све кравице, коледо,
Сивуљице, коледо.
Дизајте се, коледо,
Сви свињари, коледо,
Свиње ви се, коледо,
Испрасиле, коледо,
Све свињице, коледо,
Лабудице, коледо.
Дизајте се, коледо,
Сви коњари, коледо,
Коњи ви се, коледо,
Иждребили, коледо,
Све ждребићи, коледо,
Путоноги, коледо.

10.
Ветар дуну, коледо,
Из планине, коледо,
Те завеја, коледо,
Врана коња, коледо,
А на коњу, коледо,
Добар јунак, коледо,
У јунака, коледо,
Под појасом коледо,
Оштри ножи, коледо,
Један сече, коледо,
Печеницу, коледо,
Други сече, коледо,
Кобасицу, коледо,
Трећи сече, коледо,
Чесницу, коледо.

11.
Пловка шета, коледо,
По кућама, коледо,
По појате, коледо,
Па ми буди, коледо,
Домаћина, коледо:
Хајд устани, коледо,
Домаћине, коледо,
Нама Божић, коледо,
Синоћ дође, коледо,
Па донесе, коледо,
Три ножића, коледо.
Један ножић, коледо,
За прасиће, коледо,
Други ножић, коледо,
За јагањце, коледо,
Трећи ножић, коледо,
За колачићи, коледо.
Тако нама, коледо,
Мило беше, коледо,
Сви устасмо, коледо,
Па га лепо, коледо,
Дочекасмо, коледо,
Прво уста, коледо,
Наш домаћин, коледо,
Хајд устајте, коледо,
Сви кућани, коледо,
Да чекамо, коледо,
Благи Божић, коледо!


Напомена - Сви датуми су по старом календару

                                                           Обичаји свакидањег живота

1. Устајање. - Кад хоће човек у јутру да устане гледа прво да подигне главу. За тим гледа да стане на земљу прво десном ногом, па после левом. Ако би ко прво подигао ноге па после главу, или би прво стао левом ногом на земљу, народ мисли, да би му се тога дана десила каква несрећа и сви би му послови исли натрашке. Чим човек устане, одмах почне да се облачи. Приликом облачења пази да прво навуче десну ногавицу па онда леву; ако облачи горњу хаљину, онда пази да прво навуче десни рукав па леви. Пошто се обуче, почиње да се обува. Прво обује десну ногу па леву. И приликом изувања увек пази да прво изује десну ногу па леву, а тако исто и кад се свлачи увек гледа да прво скине десну ногавицу или десни рукав. Сељак ће само онда обути прво леву ногу, кад пати од горушнице, јер се верује, да ће тада горушница престати.

Кад се облачење сврши настаје умивање. Прво се оперу добро руке, затим се прекрсти и помоли Богу: "Помози, Боже, и данашњи данче!" Зат им се три пут пљусне водом по образу. Сељак се никад више од три пут неће пљуснути водом по образу, јер се не ваља. Ко би се пљуснуо више пута, кажу да умива ђавола. Чим ко буде готов са умивањем узима рукав од кошуље или скине шубару са главе па се њоме обрише. Они што су код стоке носе велике шубаре па се њима увек и бришу. Убрусом се само брише домаћин, а остала чељад обично рукавом од кошуље или шубаром. Женскиње се обично брише рукавом а мушки шубаром. После умивања иде сваки на свој посао. Никакав посао неће предузети ни мушко ни женско, док се не умије. Ко би неумивен ма какав посао отпочео, тога би цео дан гонила рђа и учинио би неку штету.

2. Оброци. - Сељаци обично једу три пут на дан. Ручају око осам сати изјутра, а зими нешто мало доцније. То се зове ручак. Око једног сата по подне опет једу и то зову ужина, обед, а често и велики ручак. У вече је вечера. Лети кад су дужи дани, око икиндије, опет се по мало прихвате и то се зове прихват, али то бива врло ретко. Код куће се једе за совром, а у пољу се уместо совре простре торба. Пре него што ће сести да ручају, оперу сви руке. Обично најмлађа снаха посипа све редом, а где нема снахе, то врши које друго млађе чељаде. Док не седне домаћин неће нико сести. Пре него што ће почети да једу, сви се прекрсте. Ако се за време ручка служи ракија или вино, прва чаша се даје увек домаћину, па тек осталима редом по старешинству. Ни чашу вина ни чашу ракије неће нико попити, док се не прекрсти, јер се тако ваља. Сви једу из једнога чанка. Врућ хлебац увек изломе рукама, јер не ваља, да се сече ножем.

Ако коме испадне залогај, ваља да га дигне и поједе, јер ако се то не учини, ђаво ће се радовати. Не ваља ни од чега да остане угризак, већ се мора појести. Кад се меће хлебац на совру увек се пази да онај одломљени крај буде окренут ка средини совре а не ка пољу. Тако, се исто пази да хлебац не стоји преврнут, па макар то било и најмање парче. Кад се поставља, ваља да се прво метне на софру хлеб и со, па тек онда кашике, виљушке и јело.

3. Почетак посла. - Никакав рад нико неће почети док се не прекрсти и не помоли Богу. Крсти се и моли се Богу и онда, кад се полази на пут, кад се пење на коња или на кола, кад се леже и кад се устаје. Исто тако ако се изађе на њиву да се оре, пре него то ће се почети помоли се сваки Богу говорећи: "Помози ми, Боже, данашњи данче и моје крсто име (коју славу слави онога светитеља и помене)!" Ако је на косидби или на жетви опет се сваки пре отпочетог рада помоли Богу и своме крсноме имену, па тек онда приступа раду.

4. Одморци. - Сељаци кад почну да раде какав посао не праве тако честе одморке. Одмарају се мало око ручка, а највећи одмор од једног до два сата, праве после ужине. Лети кад су велике врућине, за време овог одмора мало и проспавају у хладовини, како би се одморили и освежили за даљи рад. Више до мрака не праве никакве одморе.

5. Спавање. - После вечере обично се иде на спавање. Пре него што ће лећи сваки свуче понешто од горњег одела. Сељаци у овом крају чакшире не свлаче ни лети ни зими, јер не носе гаћа. Кад скину горње хаљине онда се моле Богу. Прво се три пут прекрсте, па се онда моле овако: "Помози Боже, Света Петко и Света Недељо, опрости нас ако смо што погрешили; помози ми, моја славо, Св. Никола (или коју славу слави), сачувај ме, Боже, од туђе беде невиђене; сачувај ме од рђавих мисли; помози сутрашњи данче; дај, Боже, здравље, добро да спавам, рђаво да не сним, већ смиље и босиље; дај, Боже, здравље, срећу и напредак и да здрави и живи дочекамо сутрашњи дан!"

Овако се обично моли само домаћин, а жене и деца се већином само три пут прекрсте. После молитве се спава. Глава се увек у спавању окреће истоку, јер се тако ваља. Руке се никад не држе друкчије, него се једна метне под главу а друга пружи. Увек се леже на десну страну, јер се тако ваља. Сељаци већином спавају на земљи. У последње време граде дрвене кревете на којима спавају, али ће још много времена протећи, док свака кућа имадне кревет. По земљи простру повећу поњаву, а по њој поређају у горњем крају са источне стране јастуке, који су сламом напуњени, и озго метну губер, који је обично од кучине изаткан. Затим полегају сви у једном дугачком реду и покрију се покривачем. Где има мале деце ту се соба окади тамњаном, да се деца не би у сну плашила.

Често пута деси се, да у вече око вечере или после вечере запевају петли. Те петле народ зове кривци. Чим запевају кривци, једна од жена узме мало вуне, баци је у ватру и рекне три пут: "Ви сте криви, ми нисмо!" А најстарија жена у кући изађе у кујну, стане ударати у вериге и рекне три пут: "На вас болест, на нас здравље!" Народ верује, кад певају кривци, да предсказују болест или нечију смрт.

                                                           Обичаји код појединих женских радова

Кад женско дете напуни пет година, мајка га почне учити женским радовима. Прво му даје мало вуне или кудеље да преде, те да научи вретено окретати. То што дете први пут опреде бацају у воду заједно са вретеном, да би детету ишао лако рад, као што иде вода. За тим дају детету игле и плетиво, и мајка му показује да прави петље и да плете чарапе. Прве чарапе, што их дете изради, обују мачки на ноге, а за тим их скину и баце у воду. Чарапе обувају мачки, да би детету био рад чист као што је мачка чиста, и да би јој руке биле окретне и брзе као што је мачка окретна и брза.

Кад дете не преде брзо мајка га плаши говорећи: "Работај, ћерко, да направиш велико клупче да њиме запушимо комин, јер ако не израдиш толико клупче, сићи ће Турчин низ комин, па ће те уватити и руке ти метнути у ступу па ће да их стуца".

Кад жене навијају платно за ткање, увек пазе, да навијање буде у понедеоник или у четвртак, па може чак и у недељу да буде, а само не у друге дане, јер се не ваља. Кад почну да снују одмах у самоме почетку забоду кокошиње перце, да би им рад био лак као перо.

Кад жене навијају платно, па неко туда прође треба да им каже: "Срећан рад!" а затим да подигне ногу и да каже: "Оволики зев!" Који за то не зна па прође ћутке, жене онда за њим баце камен, дрво, земљу, шта им се нађе у близини, и кажу му: "Иди без трага!" Људи кад то примете, није им право, те их грде.
Кад сврше навијање једна од жена удара вратилом у разбој и каже: "Овде криво, а на ткање право!" А кад извуку оно дрво из вратила, којим су окретале вратило, баце га далеко од себе, а рупе на вратилу запуше, да би се и душманима уста запушила.

Кад зена намести да тка, пре него што ће почети рад, прекрсти се и помоли се Богу, да би јој рад ишао лако. После молитве узме совељку (чунак) у руке и каже: "Полети, совељко, по пређе, као младе невесте говор по село". После овога настаје ткање. Ниједна ткаља не воли да јој долазе из суседства жене и да јој гледају у ткање, јер се боји да јој која не урече посао, па ће после ткање ићи тешко и конци ће се кидати. Ако неко дође код ткања ваља да каже: "Срећан рад!", да подигне ногу и да каже: "Оволики зев!" Нико не ваља да каже да је ткање лепо, да се не би урочиле.

Кад се сврши ткање, оно сто остане на вратилу неуткано зове се урежњак. То се не употребљава ни за шта, јер се не ваља. Оне жице што претекну од брда, па се враћају за цело време ткања, зову се ујемак или враћене жице. И ове се жице из истих разлога не употребљавају ни за шта. По народноме веровању кад човек полази у рат треба са собом да носи мало од урежњака и мало од ујемка, па га неће бити олово.

Оно триње што пада од ткања, скупљају жене и њиме каде децу која много ноћу плачу.
Кад жена има нешто да кроји никад неће то урадити у уторник или у који празник, већ ће гледати да скроји у понедељак или у четвртак. Нарочито неће суботом да кроје, јер се субота сматра као мртвачки дан. Чешљање и предење вуне увек почиње у понедеоник, а никако у који други дан.

Кад жене нешто шију никад неће свршити шиће у суботу, него ће макар малко оставити да се сврши било у недељу, било у понедеоник. Субота се сматра као несрећан дан и као последњи дан у недељи. Суботом жене неће ни да почну никакав нов женски рад. Кад нека жена има да боји пређу, увек гледа да је боји кад месец напредује. По народноме веровању кад би се пређа бојила кад месец опада, брзо би иструлела. Кад неко дође и гледа како се пређа боји, она жена што боји гледа да га некако превари и каже му: "Гле, шта је врана! Све сами гавранови!" Ако овај погледа у небо, неће јој урочити пређу.

                                                                   Вештачка сродства

Кумство - Кум се поштује као и родитељ. Кумова клетва је нешто најтеже. Кумство је непроменито. Једна породица кумује другој од старина, да млађи и не знају од када траје то кумство. Кум се не може променити без пристанка и опроштаја старога кума; тек кад стари кум опрости и дозволи, може се тражити други кум. Кад неки тражи новога кума, обично гледа да га узме из другога села. Ако неки жели да узме кума из свога села, онда пази: да му није какав сродник, да му није са имањем међник, те да не би доцније каква кавга искрсла, јер с кумом се не ваља свађати. Сем свега гледа се да је нови кум на гласу као добар и поштен човек. Има само један случај кад се за кума узима који му драго, а то је, кад се коме не држе деца, као што смо то већ видели код "Рођења." Иначе се кум не мења. Кад би неки без узрока променио кума, тога би цело село осудило. Који кум кога венча, он му и крштава децу.

Кумство од оца прелази на синове. После смрти очеве, браћа делећи се поделе и кумства. Старији брат узима да кумује у једној фамилији старијем брату, а млађи узима да кумује млађем.
Дешава се и то, да кум сам одрекне да и даље кумује. То бива у томе случају, кад ко кумује на више места, па је сиромашан и не може да издржи трошкове око многих кумства. Није никаква реткост да један човек кумује на десет и више кућа.

2. Старосватство - Стари сват је увек близак сродник. За старога свата узима се ујак младожењин или његов побратим, ако га има. О свадби даје се веће поштовање староме свату него куму, а после свадбе, он се више поштује као сродник, а не као стари сват. Стари сват се сматра као побратим, па га тако и зову.

3. Деверство. - Девер бива увек сестра или млађи брат младожењин. Сељаци никад не узимају туђинца за девера. И девер се више поштује као сродник, него као девер. Млада девера зове брацом, а он њу снајом.

4. Побратимство. - Побратимство бива увек из нужде. Кад неко почне да се суши и да вене, народ мисли да је болестан за то, што му је умро другар, који је с њим рођен једнога месеца, па га зове да дође њему. Да би болесник оздравео једини је лек отварање или побратимство. Ради тога мора болесник с неким да се побратими. Побратим може бити и мушко и женско. Мушко се зове побратим, а женско посестрима. Побратим замењује брата, а посестрима сестру. Побратима или посестриму налазе овако: Нађу једну жену из суседства, јер не сме бити из куће, па јој у јутру рано пре сунца даду у руке железа и упуте је на раскрсницу, па кога прво сретне, било мушко, било женско, било Циганина, било Циганку, тај ваља да буде побратим. Кога дакле првог сретне, жена му каже: "Прими Бога и Св. Јована, да отворимо роба од гроба!"

 По народном веровању, била би највећа грехота не примити се за побратима. Сад побратим и жена иду кући онога, коме ће бити побратим. Ту се почасте и уговоре дан за отварање. Отварање обично бива у три маха. Први пут се отвара у среду, други пут у петак и трећи пут у недељу. Отварање може бити у кући на главњи, на прагу од куће, на дрвљанику, крај реке, код каквог младог присада (воћке), на незнаном гробу и на сваком другом чистом месту. Поред болесника и побратима, односно посестриме, мора бити још једно треће лице. То треће лице може бити једно од укућана. Ако је побратим мушко, онда то треће лице мора бити женско, а ако је женско, онда мора бити мушко. За све време отварања болесник ништа не говори, већ само говоре побратим и ово треће лице.

У очи среде једна жена из куће болесникове измери концем дужину стопала болесниковог, па иде да одсече пет толико дугачких гранчица, од којих једна мора бити од дрена, друга од врбе, трећа од ораха, четврта од шипка и пета од каквог младог присада. Кад одсече гранчице, она иде на реку те избере један округао камен, од прилике толики, да га може болесник стегнути у песницу. За тим се врати кући, узме један црвен конац и њиме измери колико је висок болесник. Овим концем увеже оне гранчице, али тако, да камен буде у средини. Ово после метне болеснику под главу да преноћи. У среду рано долази побратим или посестрима да врше отварање.

Првога дана отварање обично бива на главњи. Болесник дође код ватре, окрене се истоку и десном ногом стане на главњу. Поред његове десне ноге метну се на земљу оне гранчице са каменом, једна бела сребрна пара и три китке разнога цвећа, међу којима мора бар једна бити од босиљка. Оно треће лице узима железа, обавије карику око десне ноге болесникове и кључем катанац закључа, па се окрене побратиму и каже му: "Примаш ли Бога и Светог Јована, да отворимо роба од гроба?' Побратим или посестрима ваља да одговоре: "Примам Бога и Светог Јована, да отварамо роба од гроба, од знано и од незнано, од рода и од нерода, од венчано и од невенчано, од живо и од мртво, од виле и од але, од гору и од воду, од вука и од мечку, од сунца и од ветра, од месеца и од звезде, од стење и камење и од све дивљине и од све питомине!" Оно треће лице три пута овако пита побратима, и овај ваља три пута исто да одговара. Кад побратим сврши говор, онда узима кључ, отвара катанац и ослободи ногу болеснику. После овога, ово се понови још два пут на исти начин. Код сваког отварања побратим се три пут пита: "Примаш ли Бога и Светог Јована да отворимо роба од гроба." И побратим три пут одговара горе наведене речи. Кад сврше и треће отварање, побратим и оно треће лице отиду на реку те оперу железа, баце у воду шипке, камен и оне три китке цвећа. Ово се баца у воду зато, да као што вода све носи, тако да однесе и болест са болесника. После овога враћају се кући на гозбу. Онога дана када ће бити отварање, болесник не сме ништа да једе докле се не сврши отварање, а тако исто не сме ни да легне, докле се побратим не врати од реке.

На исти начин бива друго отварање у петак и треће у недељу. Друго отварање врше на прагу од куће, а треће на дрвљанику. Кад сврше у недељу и треће отварање, побратим пресече ножем преко половине ону сребрну пару, па једну половину даје болеснику да је ушије у тканице,а друга се половина после баци у реку. Кад побратим сече пару говори: "Нека је са срећом наше побратимство! Бог и Свети Јован нека даду здравље моме побратиму!" После овога побратим и оно треће лице иду на реку те баце: сребрну пару, камен, шипке и перу железа. После овога враћају се домаћиновој кући на ручак, а после ручка побратима даривају. Мушкоме дају чарапе, тканице и пешкир, а женскоме дају чарапе, кошуљу и шамију.

Неки се опет отварају на седам незнаних гробова. То се ради овако: У очи онога дана кад мисле болесника да отварају, мајка болесникова или која друга жена из куће ваља да одсече седам шипчица у величини болесниковог стопала. Те шипке морају да буду: од дрена, од шипка, ораха, врбе, крушке, шљиве и јабуке. За тим иде на реку и избере један округао камен, толико велики, да га болесник може стиснути у песници. Кад ово спреми онда црвеним концем измери колико је болесник висок па овим концем увеже шипке, али тако да камен буде унутра. После ове шипке метне болеснику под главу, и ту ваља да преноће. Сутрадан, пре сунца, мајка болесникова напуни једно стакло вином, а друго водом, узме шипке и железа, па се са болесником крене право на раскрсницу. Кога првог скобе, тога замоле да буде побратим, па било то мушко или женско, био Србин или Циганин. Као што смо и раније казали, нема случаја а да се ко не прими побратимства, јер се сматра за највећу грехоту да се побратимство одбије.

Са раскрснице крећу се све троје право на први незнан гроб. Кад тамо дођу, болесник се окрене истоку и десном ногом стане на гроб. Поред његове десне ноге метну се оне шипке и сребрна пара, а на гроб се метне она стаклад са вином и водом. Мајка, или друга која жена која буде пошла са болесником, узима железа, обавије их око болесникове ноге и кључем закључа катанац. Кад то сврши, окрене се побратиму или посестрими говорећи: "Прими Бога и Светог Јована, да отворимо роба од гроба!" Побратим узимајући од ње кључ одговара: "Полагам Бога и Светог Јована да мој побратим оздрави и да отворимо роба од гроба, од знано и незнано, од рода и нерода, од венчано и невенчано, од живо и од мртво, од виле и од але, од гору и од воду, од вука и од мечку, од сунца и од ветра, од месец и од звезде, од стене и од камење, и од све дивљине и од све питомине." Трипут се побратим овако пита и он три пут овако одговара. Ако који не зна ове речи да говори, мајка му показује. Кад се већ побратим сагне да откључа катанац, мајка му три пут каже: "Отвори роба од гроба!" а побратим три пут одговара: "Отварам роба од гроба!" За тим отвори катанац и ослободи болеснику ногу. Сад се више од једанпут не отвара. Кад сврше отварање, болесника умију мало водом. После овога побратим и болесник пију вино. Први пије побратим, па болесник. Кад побратим хоће да пије он се прекрсти и помоли Богу говорећи: "Боже помози! Нека Бог даде моме побратиму здравље, а болес да оставимо на незнан гроб!" па здрави болеснику. Болесник ваља да сркне три пута, по мало, ништа не говорећи.

Са првог гроба крећу се на остале. И на остале гробове носе железа, шипке, вино, воду и сребрну пару. Пред полазак болесник ваља да тресе десни рукав, да би на тај начин стресао болест. Кад дођу на други гроб отварање се врши на исти начин као и на првом, а тако се исто врши и на свима осталим гробовима. На седмом гробу, после отварања, побратим ону сребрну пару ножем пресече преко половине, па једну половину узима болесник да ушије у тканице, а друга се са шипкама закопа у тај гроб испод ногу мртвачевих. Кад се ово сврши сви се умију ту на гробу и све троје пију вино за здравље и за срећно побратимство. Одатле се враћају кући на гозбу, а после ручка побратима даривају.
Овога јутра кад ће болесник да се отвара не сме ништа да једе.

Побратимство се поштује као и братство; чак се и млађи не узимају, јер се сматрају као род. Отварање може бити и без побратима, али се више цени отварање са побратимом. Кад је породица сиромашна, па не може да угости и дарује побратима, онда отварање врше без побратима. То се ради овако. У очи среде мајка болесникова, или која друга жена из куће, оде те одсече пет шипки у дужини болесниковог стопала. По једна шипка мора да буде од дрена, шипка, врбе, ораха и од каквог младог присада било од крушке или од јабуке. Кад отсече шипке, она оде на реку те избере један округао камен, али да буде црвен и у величини ораха. Кад све то спреми, онда црвеним концем ваља измерити висину болесниковог тела, па њиме увезати оне шипке, али тако да камен буде између шипки. Шипке са каменом метну се болеснику испод главе и ту ваља да преноће. Сутрадан пазе шта је болесник сањао, па према сну тумаче хоће ли оздравети. Одмах у јутру, докле још није сунце изгрејало, мајка болесникова узме оне шипке и ништа не говорећи иде на реку да их баци у воду. Кад тамо дође она прво баца шипку по шипку и најпосле баци камен. Кад ово баца она помиње све мртве из своје куће, који су за последњих десетак година помрли говорећи: "Милане, Милоше, Љубице, (или како се буде звао болесник), дајем вам место њега главу за главу, дајем вам очи за очи, дајем вам нос за нос, дајем вам чело за чело, дајем вам уста за уста, дајем вам врат за врат, дајем вам руке за руке, дајем вам груди за груди, дајем вам леђа за леђа, дајем вам слабине за слабине, дајем вам ноге за ноге, дајем вам срце за срце, дајем вам душу за душу!" Кад ово изговори опере руке, умије се и враћа се кући без обзира. Докле се она не врати болесник не сме да легне, нити што да једе.

На овакав исти начин бивају још два отварања: друго отварање у петак и треће у недељу. И у очи петка и у очи недеље мећу се болеснику шипке под главу, само се у очи петка мећу седам шипки а у очи недеље девет. У петак, пре сунца, шипке са каменом закопају се испод каквог великог шипка. Жена, која закопава, говори исте речи, које је говорила кад је шипке и камен бацила у реку.

У недељу, пре сунца, одсеку један велики прут од шипка, па га на средини расцепе и то толико, да може да се провуче болесник. Кроз овај расцеп провуку болесника, па онда узимају вериге те га и кроз вериге провуку. Кад то ураде, онда мајка болесникова, или друга која жена из куће, само мора бити једна иста, која је и раније носила шипке те закопавала, узме шипке и прут од шипка, па то однесе на незнан гроб. Прут од шипка положи озго по гробу али тако, да оно што је било до земље дође где су ноге, а горњи крај да буде према глави, како мртвац лежи. Пошто прут по гробу положи, шипке закопава у гробу где су ноге мртвацу, при чему говори исте речи, које је и на реци и испод шипка говорила. Понека говори и овако: "Ти, који у томе гробу лежиш, немој тражити мога Јеремију, место њега дајем ти ове шипке, дајем ти место њега главу за главу, дајем ти очи за очи" итд. и понови исте речи, које је говорила на реци. Жена, која носи да закопа шипке, не сме целим путем реч прозборит, нити се сме путем окретати.

Причају и за овај начин побратимства. Године 1876. за време српско-турског рата, један сељак из Мирова буде у боју тешко рањен, да се није могао ни с места помаћи. Наша је војска одступала. Рањеник је молио једног по једног војника да га понесу, али ниједан не хтеде. Рањеник беше изгубио сваку наду и само очекиваше час кад ће наићи Турци и у комаде га исећи. У том наиђе један његов сељак. Кад га рањеник угледа слабим и већ изнемоглим гласом рече му: "По Богу да си ми брат од сад па до века, изнеси ме одавде, да ме Турци живог не касапе." Војник га упрти на леђа и срећно донесе на превијалиште. Рањеник са превијалишта буде упућен у болницу, где после дужег боловања потпуно издрави. Доцније су ова двојица живели као рођена браћа и звали су се побратими.

5. Усињење, Усиновљење. - Кад неки човек већ зађе у године, има имање, али нема деце, он онда гледа да неког из своје фамилије усини, да му не би опустела кућа. Врло је редак случај да се туђинац усини. Усинити се може и мушко и женско. Мушко се зове посинак, а женско поћерка. Онај што усињује зове се поочим, а жена његова помајка. Поочим мора бити старији од посинка најмање за осамнаест година. Таст не може усинити зета, ако му је жива ћерка, а после њене смрти може.

Кад се неко усињује, прво направе уговор, у коме се посинак обавезује, да ће у свему слушати поочима и помајку и да ће их у старости чувати и неговати, а поочим се опет обавезује, да ће све своје покретно и непокретно имање оставити посинку. Овај уговор потврђује општинска власт. Али се сам акт усињена врши у цркви. За усињење има нарочита молитва, коју ваља свештеник да очита. Усињење се врши овако. Поочим стоји с десне а посинак с леве стране. Обојица држе запаљене свеће у рукама. Свештеник стоји пред њима и чита им молитву за усиновљење. Кад свештеник сврши молитву, посинак падне пред поочима, а овај петом од десне ноге додирне посинка по врату говорећи: "Днес син мој јеси ти, аз днес родих тја!" За тим узима обема рукама посинка испод пазуха, подиже га и пољуби га у чело, а посинак њега у руку. Тиме је усиновљење свршено. После овога свештеник честита усиновљење, на уговору напише да је извршено усиновљење и удара црквени печат. Посинак се сматра као и рођени син, и тако га исто сматра и остала ближња и даљна фамилија.
 

                                                                    Жене, мушкарци и њихове дужности

1. Девојка. - Девојка се у задрузи сматра као најмлађи члан. Она је дужна да слуша све старије па и млађе чланове. Девојка ради све тежачке послове као год и мушкиње. Своје женске радове ради поглавито у јесен и зиму, а чим пукне пролеће оставља своје женске радове и прихвата тежачке. Девојка у вече последња легне а у јутру прва устане. Родитељи и остали задругари пазе на њено кретање, и не дозвољавају да сама кујекуда иде. По оделу нема никакве разлике између жене и девојке, једино празником жене сплету косе и носе бареж, а девојке га не носе, али и оне сплету косу око главе. У старије време жене су носиле трвеље, а девојке нису.

2. Млада. - Млада се за годину дана сматра као најмлађи члан. Она мора бити услужна према свакоме па и према деци. За годину дана млада врши сама све кућне послове. Она брише кућу, распрема, ложи ватру, спрема ручак, иде по воду, полива све укућане, само не меси хлеб. Од женских радова не ради ништа за себе за годину дана, већ помаже у задрузи. И она у вече посљедња леже, а у јутру прва устаје. Младу не пуштају саму нигде из куће. Ако баш негде мора да оде, онда са њом шаљу какво дете.

3. Жена. - "Кућа стоји на жени а не за земљи," вели у овом крају народ. Женина је дужност да управља кућом. Она распрема и чисти кућу и остале стаје; она меси хлеб, готови ручак, крпи, пере, шије кошуље, тка платно, сукно и поњаве; шије себи и женској деци хаљине и плете чарапе.
Ако у кући имају две или више жена, онда оне поделе посао, па једна жена за петнаест дана врши све кућевне послове, а она друга за то време гледа децу и ради своје женске радове. По истеку петнаест дана, она друга прима редарство и ради све кућевне послове. Жене, које овако наизменице једна од друге примају посао, зову се редаре или редуше. У једној задрузи све се жене пођеднако одевају и обувају. Само она која је донела неки мираз има право да се мало боље одева.

Жена, која нема порода, мање се цени од жена које имају. У овоме крају жене се не баве око стоке. Тај посао раде људи. Они музу стоку, сире сир и муте масло. Жена је много подчињена мужу и свекрви. Свекрва се више поштује него и муж. Саму жену не пуштају нигде из куће да иде. Жене не иду на трг, нити оне носе што да продају. Ако жени умре муж, она се неће удати докле мужу не изда годину.

Има жена које су раде да буду старије од мужа и да над њиме господаре. Такве жене чине разне враџбине. Тако неке жене ухвате ћукавца, закољу га, и очупају па од њега одсеку стражњицу и у каквом јелу даду мужу да поједе, верујући да муж после тога неће ништа знати и видети, шта она ради. Нека опет узме мужевљу кошуљу па је обуче, а у један крај завеже грумен соли. Кад дође вече она у тој кошуљи преноћи, а ону со да сутрадан мужу у неком јелу да поједе, и верује да ће после она њиме господарити. Неке опет узимају од слепца поган па мало даду мужу да поједе у каквом јелу. Неке опет узимају од своје пранине па у вину даду човеку да попије. Неке траже црве од уцрвљане змије, па у јелу даду човеку да поједе. Понека жена зовне своју пријатељицу са којом лепо живи, па се скине гола, у један ваган метне мало брашна и ваган намести између ногу. Пријатељица јој сипа воду низ леђа али тако, да се слије у брашно. Од тога брашна замеси хлепчић и да мужу да поједе.

4. Удовица. - Удовица има сва права у задрузи као и остале жене. Удовица, која има деце, ретко се удаје, већ остаје да живи у мужевљој кући и да гледа децу. Кад је пак удовица млада, онда се удаје пошто прође година од мужевље смрти. Младој удовици задруга не стаје на пут да се уда. Кад се удовица удаје задруга јој даје њене личне ствари да носи. Ако удовица, која се удаје, има које мало дете, она га са собом води у други дом, а децу старију од пет година оставља у првоме дому. Ако се удовица удаје са знањем и одобрењем задруге, они је и даље воле и сматрају за род. Удовица која остаје у задрузи, ради све своје и домаће послове као и докле јој је био жив муж. Задругари се старају да је ничим не увреде. Како се одевају остале жене, тако се одева и удовица; како се одевају остала деца, тако се одевају и њена.

5. Деца. - Сва се деца у задрузи пођеднако одевају и пођеднако воле. Ако се нешто купи једноме детету, мора се то исто купити и другој деци. Редара, која је остала у кући да спрема ручак и гледа друге домаће послове, пођеднако пази и чува децу, како своју тако и својих јетрва. До пете године деца се не употребљавају за рад. Чим дете наврши пет година, почне се одређивати да ради лакше послове, да чува ћурке и свиње, и што је старије то му се и тежи посао даје. Од четрнаесте године већ почиње радити тежачке радове. Деца не седају за једну софру са родитељима, већ им се одвојено даје.

6. Младићи. - Мушкиње од петнаесте до двадесете године зове се момак или младић. Родитељи а и остали задругари пазе на живот и кретање младића, а нарочито пазе да се не дружи са којим извиканим и рђавим момком. Младићи морају бити послушни према свакоме члану задруге. Све до женидбе младић се сматра као најмлађи члан задруге, а после женидбе се сматра као задругар, и од тада заузима други положај.

7. Удовац. - Код сељака се удовац врло тешко жени по други пут. Удовца гледају, спремају му одело и преобуке снаје или мајка, ако је у животу.

8. Старци. - Кад човек напуни педесет година, зове се старац. Старца сви поштују и дају му да ради лакше послове, као што је н. пр. да чува стоку. О слави и о другим данима, кад долазе гости, старији седе за совром са гостима, а остали спремају и доносе што треба за јело и пиће. Старци увек седају у чело совре. Старци се одевају друкчије од осталих људи. Њихово је одело комотније и простије без икаквих украса. На глави обично носе шубару и лети и зими, докле млађи људи мењају капе.

9. Бабе. - Жена се назива бабом кад напуни педесет година. И бабе носе простије и комотније одело. Бабе воде наџор у кући над снајама и цувају децу. Бабе се постују јос висе него и старци. Бабе врло ретко иду где од куце. Оне вецином цувају куцу, а младез иде по саборима, славама и свадбама.

                                                                                   Стари обичаји

Некада су у Србији градење станишта пратили обицаји с намером да се одабере добро место и обезбеди срецан и удобан живот у новом дому. У југозападној Србији био је обицај да се пусте овце, па где се оне "запландују" могла се подици куца, јер се сматрало да је овца срецна животиња. Поред избора места, градњу куце пратило је и приношење жртава. На камену темељцу у многим крајевима клало се јагње или петао. Темељ се "попрска крвљу", глава жртвоване животиње узида, а месо поједе. Тиме је требало да се од куце одстране зли утицаји и осигура среца за будуце укуцане.

Нож у земљи

Летина се штитила од невремена разлицитим мадијско-религијским обицајима. Пред олују и град у земљу се забадала оштрица ножа, изношена је трпеза, со, хлеб, секира, метла, столица. Пуцало се у облаке верујуци да це се тако одагнати змајеви који се медусобно боре стварајуци невреме које уништава летину на земљи. У слуцају суше, обављане су обредне радње за кишу попут додола.

Закопавање темеља, зидање, дизање рогова и покривање, пратио је низ церемонија у којима су поред домацина и мајстора уцествовали цесто и суседи. При подизању крова приносила се нова жртва, а на рогове градевине за мајсторе су прилагани дарови у одеци и новцу које су они делили измеду себе у гозби која би касније уследила.

У нови дом се усељавало када је био пун месец, односно "уштап" и то се цинило у уверењу да це куца увек бити пуна. У куцу се увек ступало десном ногом и то особа за коју се веровало да је "батлија", срецна душа. Уносио се цео хлеб, со, мед и петао да би куца "увек певала" и отерали зли духови.

"Жива ватра"

Прва, нова ватра некада се палила трењем дрвета о дрво, у народу "жива ватра" којој се приписивала посебна моц. Домацица је из нове куце први пут свецано одлазила на воду, док је домацин као обележје за усељење био дужан да током године засади неку воцку и стара се касније о њој. Поједине пољске радове су у стара времена такоде пратили обицаји. Орање је поцињало у понедељак или цетвртак, орац је у многим крајевима морао претходно да се прекрсти, благослови волове и покрсти их "освеценом водицом".

"Воловска богомоља"

Да би стока била здрава и напредна, заштицена од вукова и разних болести, примењивао се један од цестих обицаја "извијање живе ватре" трењем о дрво. Позната је била и "воловска богомоља" која се у околини Београда на неки веци празник обављала све до 1950. године. Том приликом се прокопавао тунел кроз земљу кроз који се стока протеривала, а на излазу из тунела поред кога је горела ватра, додиривали су волове угарцима "живе ватре" да би их заштитили од свих могуцих злих утицаја.

На прву бразду орацу се доносила погаца и пецено пиле, она се ломила преко јарма, а кости од пилета закопавале су се после руцка у бразду заједно са кокошјим јајетом. Почетак жетве и прикупљање плодова имало је посебно место у животу Срба на овим просторима. Први сноп је пожњео домацин, последње руковети жита остављале су се птицама, а од њих се правила "божја брада", односно венац у виду украса који се церемонијално предавао домацици на крају жетве. Зрна из венца мешала су се са семеном за нову сетву.

Милосрдна моба

Код Буњеваца у Војводини жетва се завршавала "дожињанцом", а у новије време прославља се "Дан жетве". Последњи откос се скупљао свецано и окицен остављао на страну, то је била жртва "српском врховном богу", а за косидбу која је поцињала са истоцне стране ливаде, клао се петао или јагње што је представљало жртвовање божанству зеленила. Уз "вршај" се на стожер прво стављао најтежи сноп који је остајао ту до краја врши, у вршај се никако није смела уносити вода да не закисне и смела се пити само изван "гумна", никако на стоговима жита, сена и сламе. По вршидби, поред стожера клао се петао и његовом крвљу прскана су зрна пшенице и мешала касније са житом за сетву.

Приликом пољских и других радова обицај је био да се радна снага удружи, људи медусобно помажу у виду мобе, позајмице, спрега, супаше и бацијања. Моба је била без плате, мобари су се позивали или долазили сами и моба је могла бити "севапна" или "милосрдна". На иницијативу комшија оне су организоване на неки празник да се породици која је остала без радне снаге, заврши неки посао што пре јер је "севап помоци и заштитити летину", посебно малолетној деци, којој се такви послови завршавају из "милосрда". Остали видови помоци била су углавном удруживања измеду две породице и постојало је временско ограницење обављања послова.

                                                                      Лапот - убијање стараца

Лапот или пустеновање, је убијање старих и изнемоглих, оних који више не могу да доприносе производњи хране, нити напретку породице, већ су јој само на терет. Пред смрт, старцу на главу ставе проју, говорећи: Не убијамо те ми, него овај хлеб

Обичај убијања старих особа, забележен код старих Словена задржао се у наслеђу српског народа неколико векова, толико дуго да нека од сећања сежу и до самог 19. века.

Није сасвим јасно ни како је дошло до овако морбидног ритуала, како је уопште прихваћен од стране народа за које се сматра да су имали високоразвијену заједницу, а још неразумљивије је да се одржао тако дуго. Народна предања су тако жива, сликовита и препуна детаља, као да се лапот још јуче одигравао на територији Србије и Црне Горе.

Тврди се да у Хомољу овај обичај није нестао ни почетком 20. века, што није потпуно проверено, али ако се узме у обзир да у Хомољским планинама, неке од породица које су живеле изоловано, на бачијама, нису на пример знале да је у току био Други светски рат, није немогућа ни претпоставка да су се у таквим случајевима и стари обичаји задржали скоро до данашњих дана.

Лапот или пустеновање, је убијање старих и изнемоглих, оних који више не могу да доприносе производњи хране, нити напретку породице, већ су јој само на терет. Најраспрострањенији је био у Црној Гори, Динарским пределима, Источној Србији и Македонији. У крајевима око Пирота, овај се обичај називао још и "лбот", а забележено је да га је било и у околини Сврљига.

Када би старац изнемогао, свеједно да ли је у питању мушкарац или жена, његова породица би одлучила да га убије. Ова одлука се објављивала, тако да је читаво село, а некада и ближа околина знала где ће се и када одиграти лапот. Постојали су и гласници, који би пролазили кроз село вичући:

"Хајде, народе, лапот је (нпр.) у кући Стојановића у селу ..., дођите на подушје!" Породица би повела старца, или старицу на место које је одређено за лапот, а сав окупљени свет ишао би за њима. Тврди се да су старци без опирања полазили, јер се сматрало да их после овог света и свих мука у њему, чека рај, са оне стране, те се дешавало да су некада и са осмехом корачали ка месту свога смакнућа.

"Привилегију" убијања остарелог оца или мајке, имао је углавном најстарији син, или неко од деце, или у другим случајевима неко од чланова најближе породице. На месту егзекуције, пред окупљеним народом, фамилија би моткама, батинама или камењем премлатила старца, потом би га бацили у рупу и затрпали. Било је и случајева када се убијало секиром, али ређе.

У зависности од области у којој се лапот вршио било је и модификација, тако да је забележено како, пред смрт, старцу на главу ставе проју, говорећи: " Не убијамо те ми, него овај хлеб."

Даћа за живог

Негде на подручју јужне Србије била је одређена и старосна граница за лапот. Када би човек доживео педесету, сматрало се "да му је време". Сакупио би се народ и повели би осуђеног у планину, где су га убијали камењем, а потом, челичном куком вукли до ископане раке.

Прича се да је малолетни дечачић, када су се враћали кући, рекао свом оцу, да добро чува куку, а када га је овај упитао зашто, малишан је одговорио: "Ће ми треба кад теб' убијамо".

Лопатом по глави

По некима је изрека "Лопатом по глави", проистекла директно из овог обичаја. Када је време лапота, из куће изађе његов син или унук и виче:

"Лопате, лопате!", што је знак сељанима да треба да се спреме, јер су понегде стари и немоћни убијани лопатама по глави, и то истим оним лопатама којима би их касније и сахрањивали. Почетком двадесетог века, испричала је госпођа, која је новодно присуствовала даћи за покој душе човеку који је спреман за лапот, како се читав обред изводио.

Породица би се окупила за богатом трпезом, где би обедовала, а осуђеник на лапот, седео би под столом. Када ручак буде готово, старцу се остави нешто хране да и он једе, а када заврши са јелом, обуку га лепо и поведу на губилиште. Ово се тумачи као даћа за некога коме је смрт већ сасвим извесна.

У неким селима око Сврљига задржао се обичај да се на 40 дана од сахране, у кући, испод стола, стави његова одећа, која се кади и која све време остаје испод стола док се горе једе, што би можда могло да укаже на корене обичаја, односно претходно описану "даћу живоме човеку".


Стари али мудри

За владавине Турака, једно време је било обавезно убијање стараца. Народ препричава да син који је јако волео свога оца није хтео да усмрти свога оца, те га је крио у подруму.

Турци су смислили нови "белај" - како би смањили број становника издали су наредбу да свако одере по један камен и кожу донесе и покаже, у супротном чека га смртна казна.Очајни син, сишао је у подрум код оца и испричао му о тешкој невољи која их је задесила а старац га је посаветовао:

Када Турчин дође, а ти му одговори да ћеш сигурно одрати камен и дати му кожу, али га лепо замоли да га он најпре закоље, јер ти то не можеш да гледаш. Момак је тако и поступио, а Турчин је, видевши о каквој се мудрости ради, покушао да дозна како се досетио оваквог изговора. Младић је, кажу на крају попустио и рекао да му је савет дао отац, а према предању, Турци су тада укинули обичај убијања стараца, јер се видело да се од старих, иако нема много физичке помоћи, може добити много мудрух поука.

Ово је једна од легенди о укиндању лапота, међутим историјски није потврђено ни како је лапот уведен , нити има података који тачно утврђују када је и на који начин нестао. Изван сваке сумње је да је овај обичај био дубоко укорењен у традицију Срба, Црногораца, Македонаца и осталих народа који су живели на просторима тадашње Југославије, а то потврђују усмена предања чији је број заиста запањујући.

Такође постоје и штури записи о томе, али углавном засновани на поменутим предањима. У званичним списима, попут Душановог законика нема ни помена о овом обичају.

                                                                      Обичаји и веровања

Обичај је да се на Бадњи дан увече, од главице црног лука исцепа дванаест белих љуски. Ставе се на прозор и у сваку се сипа по мало соли. Ту остану да преноће. Сутрадан, на Божић, најстарији члан породице сам прилази прозору, разгледа и записује редом. У којој љусци има воде, у том месецу биће кише. Ако је нека љуска сува, и тај месец биће сув. Тако се запише време за целу годину.

Обичај је да се на Божић меси посебан хлеб -чесница. У њу се ставља: новчић (ради среће), парче бадњака (ради здравља и плодности говеди), зрно кукуруза (ради свиња), зрно пасуља (ради оваца); зрно зоби (ради коња), зрно пшенице (ради живине). Хлсб се једе пре друге хране. Укућани га држе и окрећу међу собом. Када га три пута окрену, разламају га. Код кога сс иађс новчић, бнће здрав и срећан цсле годнне. Зрна жита дају сс животињама којима су и намењена.

Верује се да се од Божића (7. јануара) до Крстовдана (18. јануара), или као се то време зове -између малих Божића - туку ветрови за годишњу прсвласт.

Обичај је да се на Богојављење (19. јануара) изађе на неку ветрометину, изнесе мало пепела и пушта по мало из руку. Тако се одређује који се ветар закрстио (победио) на Крстовдан.

Ако дува устока (источни встар), година ће бити сушна; ако дува југ - буће кишна и болешљива, ако се закрстио западњак (Бошњак) - биће родна, али и олујна, а ако је превладао северац (Овчарац) - биће хладна и градобитна.

На Божић се гледа у прасећу плећку: ако је крвава - биће рата; ако јој је чашица повређена -умреће домаћин; ако је искрзана са стране, на кобилици, умире или се смељује владар државе.

На Ђурђевдан, пре сунца, гледа се куда пролази магла. Верује се да ће та места тући град. Обично се туда ништа не сеје.

На Ђурђевдан, у свануће, младићи одлазе до прве воденице и узимају летву којом се затвара ципун на бадњу, прекида ток воде и зауставља рад воденице. Носећи је наизменично оптрче село, па је, пре изгревања сунца, опет врате на исто место. Верује се да је све што се нашло у том кругу те године заштићено од града. Ако се случајно догоди да почне град, ту летву узима воденичар и њоме маше у правцу градоносних облака.

Обичај ношења црнине има за циљ да на живе навуче таму, како би умрломе, док се не снађе под земљом, било што светлије и видније.

Када у кућу улети ноћни лептир (вештица), влада мишљење да је њега неко послао. Обичај је да се он жив ухвати и стави под чашу. Верује се да онај што га је послао мора доћи да тражи воде. Тако се сазна ко има везе са вештицама.

Обичај је уочи Петровдана да најстарији укућанин обере по један цвет петровца за сваког у кући. Тако намењене побије у земљу где их нико неће ни видети ни дирати. Сутрадан, рано, кад га нико не гледа, одлази да погледа цветове. Коме од укућана цвет стоји право - биће здрав; коме је клонуо - биће болешљив; коме је увенуо - умреће.

Када се на Богојављење донесе водица у кућу, пије се преко секнре. На под се стави секира, онај што је донео водицу стане са једне а укућани са друге стране. Водица се преко секире сркне три пута и каже: У име Оца. и Сина, и Светог духа. Затим се они што су пили водицу пољубе и прескоче секиру. Тако се изређају сви укућани. Онда се и међусобно изљубе. Верује се да те године у кући неће бити свађе и неслоге и да ће сви бити здрави.

Обичај је да се за прво орање умеси погача бразданица. Када се заоре прва бразда, она се разломи и да по парче воловима и орачима. Део погаче баци се и у бразду ради среће и берићета.

                                                                        Веровања

Ако пред кућом чујеш свраку - добићеш госте.
Ако у понедељак зајмиш паре - зајмићеш их -целе недеље.
Ако у понедељак дајеш робу на вересију - даваћеш је тако целе недеље.
Ако ујутру устанеш на леву ногу ништа ти цео дан неће поћи за руком.
Ако те сврби леви длан - добићеш новац; ако те сврби десни длан - даваћеш новац.
Ако се мачка „умива" на прагу - у кућу ће доћи гости.
Ако ти испадне парче хлеба - неко ти је гладан
Ако ти мачка пређе пут - пратиће те несрећа.
Ако ти неко у кући прича о несрећи, за њим треба избацити жишку и рећи: Од наше куће до несреће као од земље до неба.
Ако фебруар ојужи - онда март замрази.


Не ваља се

Не ваља се по кући звиждати - скупљају се мишеви.
Не ваља се метлом тући децу - неће да расту.
Не ваља се давати ватру са огњишта, после заласка сунца - угасиће се.
Не ваља се гаће стављати под јастук - много се сања.
Не ваља се змији помињати име - доћи ће ти пред кућу.
Не ваља се женско дете тући варјачом - тешко ће се удати.
Не ваља се радити никакав посао пре умивања -неће бити успешан.
Не ваља се јести под капом - јер ће сва храна отићи ђаволу.
Не ваља се клатити на столици - храмаће стока.
Не ваља се на Туциндан тући, или бити децу - патиће од чирева.
Не ваља се у току славе гасити славска свећа -умреће домаћин.



Ваља се

Ако се неко препадне - ваља га повући за уво да страх нестане.
Када се помену нечија лепота, или здравље - ваља се три пута куцнути у дрво „ради урока,,.
Када се у пролеће први пут чује кукавица - ваља се по трави ваљати да не боле леђа.
Ваља се на Ђурђевдан на реци окупати - биће се здраво целе године.
Ваља се ваљати када у пролеће први пут чујеш грмљавину - неће те леђа болети.
Ваља се на Видовдан изнети ствари на сунчање -неће бити мољаца.
Ваља се, када се у пролеће чује кукавица, рећи: Чујем те, не видим те; не видела ни твоју сеју (змију) за годину дана.                                      

                                                                Ко живи лоше, постаће вампир

Када је реч о поштовању појединих религиозних обичаја код Срба, данас је све очигледнија потреба да се обичаји оживе, а самим тим и поново успостави веза са прекинутом традицијом. Коментаришући ту појаву, доцент на групи за етнологију Филозофског факултета у Београду Данијел Синани, који се већ годинама бави српском народном религијом и обичајима, истиче да је све чешћа појава реинтерпретирања обичаја, што не треба оцењивати као позитиван или негативана процес. Међутим, он упозорава да се често догађа да се неки обичаји погрешно интерпретирају и да се измишља традиција. Тада често долази до додавања неких елемената, који никада нису постојали, али личе на нешто што желимо да урадимо.

“Многи обичаји се обављају по извесној инерцији, јер се њихово значење изгубило и није познато онима који их обављају. Зато је за нас, као заједницу битно, да знамо шта је стварна улога одређеног обичаја. Тако је улога посмртних ритуала и обичаја који су некада били изузетно развијени у српској народној религији, била је у тесној вези са интеграцијом заједнице у том критичном тренутку. Значење тих обичаја се најбоље види у сеоским срединама, где је смрт сваког појединца представљала изузетан ударац, поготову ако је реч о битном члану заједнице. Обављање посмртног ритуала је омогућавало неколико ствари: да заједница остане интегрисана, да се смрт прихвати као реалан процес, да се амортизује губитак члана заједнице и да породица, након тога, настави са нормалним животом.

У оквиру посмртног ритуала постоје и друга интересантна веровања, која су некада имала значајну улогу у регулисању међусобних односа у оквиру заједнице. На пример, митска фигура- вампир, у кога се веома дуго веровало у Србији, имао је веома специфичну улогу. Вампир је имао улогу друштвеног регулатора у заједници у смислу отклањања свих неправилности у понашању појединца.

Тако, они који одступају од правила понашања у заједници најчешће се после смрти проглашавају вампирима. Затим, следи читав низ ритуала који су у вези са отклањањем вампира из заједнице - пробадање тела покојника колцем, или спаљивање - којима су претходне генерације слале поруку будућим члановима заједнице да је потребно поштовати правила понашања које друштво прописује, као и то шта ће се десити уколико се та правила не поштују. Занимљиво је, да људи у источној Србији и даље верују у вампира о чему сведоче и поједине ритуалне радње при сахрањивању покојника коме се пробуши ухо или зареже кожа, јер се верује да тако човек не може да се повампири”, каже Синани.