Предбрачни испит

Двоје пунолетних, мушко и женско, који испуњавају све остале услове које црква прописује за склапање црквеног брака, најпре обављају предбрачни испит. Сама реч каже, шта је предбрачни испит. То је поступак, где црква испитује, да ли двоје кандидата за брак, испуњавају све услове које прописују црквени канони за склапање брака. Предбрачни испит обавља надлежни свештеник девојке. За испит младенци треба да припреме: црквену крштеницу, мушкарац потврду од свог надлежног свештеника о слободном брачном стању. Родитељи могу бити присутни, а не морају, ако су спречени. О извршеном предбрачном испиту добијају потврду, коју предају надлежном свештенику младожење, на основу које овај може вршити венчање младенаца. Ова потврда (записник) важи шест месеци. Предбрачни испит мора бити обављен на три недеље пре венчања, како би свештеник могао на три литургије у цркви, да огласи жељу кандидата за венчање, и да пита народ, да ли постоји нека сметња за њихов брак. Оглашавање се може вршити и на литургијама на празнике, и тада огласни рок од три недеље, траје краће.


                                                                              Венчање

За дан венчања или свадбу, у нашем народу је везан обичај свадбеног пира и весеља, али обзиром на велику светињу брака, овом се догађају и дану мора дати потребна озбиљност и хришћанско православно обележје.

Код правих српских хришћанских домаћина, свечана сала или нека друга просторија, где се обавља свадбено весеље, украшена је православним символима и српским знамењима. У челу стоји икона крсне славе тога дома, и кандило, или икона Христа или Богородице, а може и икона светога Саве. Лево и десно српска тробојка са крстом и златним оцилима. Икона и знамења опомињу на озбиљност и пристојност.

                                                                               Молитва

Пре него што сватови крену од младожењине куће по младу, треба обавити молитву. Домаћин упали свећу, узме кадионицу и жар, стави мало тамјана, окади икону, себе и младожењу и све сватове по реду. Затим се прочита молитва Оче наш, Богородице Дјево, или нека друга молитва из молитвеника, помоли се за сретна пута и сретна венчања, за сложан и срећан живот младенаца и тек онда се креће на пут по младу.

Испред свадбене колоне иде стари сват, то јест неко од младожењине фамилије, ујак или неки други сродник или пријатељ, који ће уједно бити са младожењиним кумом други сведок на венчању у цркви. Иза њега иде младожењин кум, а иза њих младожења са оцем.

                                                                          Обручење
 
Када се млада поведе на венчање иде се истим редом. Колона стаје пред црквом, а младенци, кумови и сви сватови са потпуном озбиљношћу, у тишини и пристојности, каква доликује дому Божијем, улазе у храм. Младенци, праћени кумом и старим сватом, одлазе право пред двери на олтару. Ту се врши обручење. Бурме и сам чин обручења символизују верност. Младенци тада, на своју руку, четврти прст десне шаке, стављају бурму и не скидају је до краја живота. Она их подсеђа на завет верности који су дали у цркви пред Богом и свештеником. У току обручења, младенци, кум и стари сват, држе у рукама свеће, као символ чистоте и невиности. Те свеће касније остају у цркви, а могу се понети и чувати као драга успомена на дан венчања.

                                                                    Св. тајна венчања

После обручења, младенци и кумови одлазе у централни део храма, и ту се врши света тајна венчања. На венчању се белим платном младенцима вежу десне руке, у знак вечите животне везаности, слоге и верности, узајамног помагања и љубави. Негде се млади купује платно за хаљину, и тада се то платно пребаци преко везаних руку марамицом. Платно се, такође, чува као успомена
Младенцима се на венчању стављају венци на главу. Отуда и назив венчање. Венци символизују целомудрени живот младенаца до венчања, и благослов цркве за њихов заједнички живот у славу Бога и својих ближњих.

Вино које се даје младенцима, негде и кумовима, на венчању, символизује догађај у Кани Галилејској, када је Христос са својом Мајком, Пресветом Богородицом и својим ученицима био на свадби и претворио воду у вино.

Трократни опход око стола на коме стоји крст и остало што је потребно за венчање, символише вечну везу супружника, јер круг значи вечно трајање, а трократно обилажење је у славу Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа

Брак који није склопљен на начин прописан црквом, за цркву није брак. Зато, деца из нецрквених бракова, за цркву су ванбрачна. Неки епископи и свештеници ускраћују причешће супружницима који живе невенчано. Зато је добро, да се данас, када је то слободно и могуће, сви они који се, из ма којих разлога до сад нису венчали, учине то, и тако себе уведу у списак правих и доследних православаца и хришћана.

                                                                     Време венчања

Црквена заповест хришћанима забрањује прављење свадбе уз пост. Јер, због свадбене гозбе, која је редовно мрсна, прави се јавна саблазан и грех. Такође, венчање и свадба се не врше у среду и петак, на Крстовдан 18. јануара, Усековање 11. септембра и Крстовдан 27. септембра. Венчање се не врши на Васкрс, нити светле седмице, јер тада су свечани дани који су посвећени славном Христовом васкрсењу, и никакво друго славље није примерено тим данима.

                                                                           Место венчања

Место венчања је искључиво храм. Али по одобрењу епископа, а на предлог надлежног свештеника, може се, у нужди, (због болести младе или младожење) извршити и у дому једног од њих.

izvor SPC

                                                              Свадбени обичаји у Шумадији

Ови обичаји у Шумадији имају малих разлика у појединим деловима али суштински су веома слични. Будући младенци су заједно са својим породицама уговарали време свадбених весеља, начешће је то бивало у јесен, у септембру и октобру, а разлог зашто је најчешће бирана јесен као време свадби је тај што у то време има највише пољопривредних производа који су потребни: купус, парадајз, паприка итд. Други разлог су највероватније оптимални климатски услови ( подсећање да у то време није било хладњача).

Свадбена весеља су се најчешће одигравала под шаторима а ређе у великим просторијама (салама).Почињала су у раним јутарњим часовима, када се окупљала најближа младожењина родбина и старешине.

Сташине је заједничко име за: кума, старог свата, војводу и будућег девера.Пре поласка по младу обављала се церемонија пијења у славу младожењки кићење фијакера – аутомобила и кратак доручак. Након тога је стари сват позивао све присутне да се крене по младу, формирао је колону аутомобила (некад чеза и фијакера). На челу колоне је барјактар –војвода ( муж рођене сестре младожењине или нај ближе ако нема рођене).

За то време се код младине куће већ окупила најближа њена родбина и почело је весење у њеној кући.Млада је у својој соби са фризером најбољим другарицама и рођакама. Испред врата су два најсродија брата који имају улогу стражара.
Долазак колоне сватова је обично бучан, пропраћен музиком и сиренама аутомобила.

По пристизању код младине куће прво се гађа јабука која је окачена на високој мотки и причвршћена на капију. Јабуку гађа барјактар, да би му наудили тј. да би потрошио што више метака уместо јабуке корсте се разне гумене лоптице које се увијају у црвени папир а уместо канапа за качење користе жицу. Уласка сватовима нема док јабука не буде оборена. Младожењини момци (будући девер и још један од младожењине браће) користе се разноразним триковима како би украли младу . Улазак кроз прозор или пролаз поред неспремних чувара само су неке од метода којима се ови сналажљиви момци користе.

 Уколико ниједна метода крађе младе не успе следи нагодба. Младожења са својом браћом преговара са младином браћом око цене за младу. Има ту разноразних претњи и уцена а аргумент младожењиних је најчешће ''да је друга већ спремна''. Пуцњи из пушке најављују постигнути договор и младина браћа изводе младу. Предају је деверу који је њен пратилац сво време трајања свадбеног весеља. Млада као знак поштовања свом деверу дарује деверски пешкир од белог платна са везом који је неко из њене фамилије или она сама извезла . Пешкир му качи о десно раме. На пешкир се најчешће каче беле плетене рукавице.За то време сватови седе за столом бивају послужени брзим ручком (на чачкалицу) . Формира се нова колона у којој је и младина родбина и одлази се на церемонију венчања.

У повратку на пар километара испред куће војвода, бежи колони и припрема следећу сплетку. У корито, које је обавезан састојак његовог поклона (симболизује рађање у кући ) налива воду и поставља га са унутрашње стране капије, са буклијом у руци дочекује колону. Пружа им преко капије здравицу коју прво пије Старојко док он испија здравицу три пута, присутни у глас кличу ''Стари сват бога моли амн амин'' . Исто се пнавља за кума и девера. Млада за то време пребацује сито преко куће уколико пребаци ситом кућу сматра се да ће брак бити успешан.Вовода дозволјава улаз једном по једном од сватова а као казну што су закаснили тј. што стигли много после њега као вође колоне плаћају улаз убацују по неку новчаницу у корито са водом.

Будућа свекрва улази у кућу прва и седа на столицу. Младожења преноси младу преко прага спушта је мајци у крило. Одмах по спуштању младе у крило жене из комшилука просипају бокал воде и уз громогласни смех брукају свекрву ''унередила се''.

Најављује се пуцанјем из ватреног оружја три пута. Музика свира дочек а претходно устали гости одпоздрављају громогласним аплаузом. Младенци одлазе и седају на своје место између кума и старог свата.

Пије се у славу и здравље младенаца уз песму ''Кој за славе вино пије помогому Господ Бог''. Након тога приступа се ломљењу кумовске и деверске погаче и прстеновању снаје.

Девер на простретом ћилиму непосредно исред кума и старог свата обува млади нове беле ципеле и поклања прстен уз речи ''Опрости куме истар свате да прстенује девер снају'' речи понавља три пута окрећући прстен око сасатављених руку и испружених прстију.

Док се обавља прстеновање војвода проноси низ софру на пробу кумоску и деверску погачу. Славље се прекида још једном када се по завршеном свадбеном ручку приступа церемонији изношења исечења младине торте. Весеље се наставља до зоре.

Други свадбени дан почиње у знаку војводе, који успавану атмосверу користи да направи што већу збрку па обућу коју нађе испред врата разноси по комшилуку а комшијску доноси кући младенаца. Пење се на кров одакле галамом уз пар припремљених помоћника буди укућане. Да би сишао са крова и размрсио замршено тражи да му млада (шурњаја) уз мердевине донесе на дар кошуљу а често тражи и више. А ако би неко покушао да крене уз мердевине сем младе гађао би црепом. Најчешће се удовољава његовим жељама и млада износи дар и уз пољубац предаје војводи.

По обављеном доручку војвода опет предводи колону пешака у којој су обавезно неко од музичара младенци, девер и комшилук. Креће се у позивање званица из места тј. ближе околине. Послужење је обавезно у свакој кући. Најчешћи дар приликом позива за други дан свадбе је нешто од живине, кокошке, ћурке гуске, каче се за ноге оједно дрво које носе два момка које војвода одреди. Као захвалност за дар одсвира се коло које у дворишту позваног одигра. Неретко се домаћин уз прозивке присутних лати новчаника па окити музику. Када обиђу десетак до петнаест кућа враћају се и врше даље припреме за други дан свадбеног весеља.По завршеном ручку кад крену кући свако од старешина добија дарове за сваког члана своје породице обавијене у беле чаршафе тзв. бокче.Обавезно их испраћа неко од музике уз песму.

Трећи дан се позивају помагачи и комшилук.

Ђурђе Шумадинац

Упознавање и просидба

Статус момка и девојке се стицао и обнародавао са обредним играма званим “Лазарице” које су имале изузетну социјалну улогу у муштишкој заједници, и уопште друштвеној заједници Старих Срба. Активне учеснице лазаричких обреда, као врсте женске иницијације, упућивале су поруку друштвеној заједници да су постале девојке и да су спремне за удају, а помињање “јунака нежењеног” у лазаричкој песми вршила се идентификација момака спремних за женидбу.

"Лазарице"

Од момента активног учешћа у лазаричком обреду, до скора девојчица сада постаје "косата девојка" која носи округлу црвену капу од чоје са парама изнад чела, престаје са дечјим играријама и почиње озбиљну припрему за удају и чека просце.

Обично су родитељи и родбина имали главну улогу у склапању брака. Некада се венчавало а да се младенци пре тога нису видели. У овом крају се женидба сматра најважнијим тренутком у животу. Овде су биле веома изражене склоности ка оснивању породице, али под дугим и снажним утицајем нове шумадијско-моравске етно-културе, нарочито у поратном периоду, преовлађује индивидуалистичко схватање живота.

Код више браће и сестара важио је ред удаје и женидбе.Млађа браћа и сестре су морала да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре. Било је незамисливо да се тај ред поремети и доводило је тешких поремећаја породичних односа. То се никада није дешавало путем споразума и договора већ “грабењем” или отмицом, али веома ретко и са реперкусијама по прекршиоца. Старосна разлика супружника обично је износила од 10 до 15 година и више. Брак се склапао на три начина: договором и споразумом, бежањем девојке код младића (“уграбувањем”) и отмицом. У брак се углавном ступало договором и споразумом.

Девојка бежи (“уграбува се”) када се родитељи не слажу са њеним избором, а отмице је било веома ретко, када девојка неће да пође за некога. Отмица се вршила најчешће преваром девојке, а веома ретко насилно. Права отмица се разликује од привидне, која се уговорала да би се избегли велики трошкови или да се давање откупа не испуни. Често би девојка одбегла у момкову кућу.

Сабори су били најчешћа и најприкладнија места за упознавање младих

Пре ступања у брак су посредовали родбина, рођаци, пријатељи и познаници, то су биле наводађије. Млади се најпре виде (“видив” или “гљедав”) на неком од црквених сабора, свадбама, игранкама или на другим скуповима и сусретима. Уколико се бегенисују (“бегенисував” или “бегенисујев”) онда се иницирају људи из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе.

Код просидбе коначну потврду о пристанку даје отац девојке, или неко ко се стара о девојци, ако је она без оца. “Давање руке” од стране оца је конклудентна радња којом се потврђује вербални пристанак, после које нема одустајања, нема измена одлуке, нема “гажења речи”. У супротном, то би била тешка увреда за момка и његову родбину.

По просидби, верени момак и девојка се могу састајати, ашиковати и уопште упознавати само у присуству неког из најближе родбине, најчешће сестре, брата или тетке верене девојке. На самој просидби се договара датум свадбе и венчања, припреми младе, учешће у новцу од стране младожењине породице, припреми свадбеног весеља и о осталим детаљима.

Период од посидбе до свадбе и венчања може потрајати месецима па и годинама, све зависи од договора, објективних околности (смрт чланова породице, војска, рат, и сл.), од времена потребног за припрему младе и слично. Запрошена девојка не сме више излазити сама или са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготову не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине (брат, сестра , тетка и слично).

У току трајања веридбе постоји обичај зван “марама”. То је церемонијални одлазак младожењине родбине код родбине верене девојке ради предаје дарова поводом неког празника или давања новца за опремање младе.

Драгомир Станисављевић Живкин

Кад се жени, постоје сватови и свадбари. Сватови иду по младу а свадбари се веселе кући код младожење чекајући да доведу младу. На свадби се посебно третира стари сват, барјактар, војвода, кум и дјевер. Кум има посебну пажњу код свих сватова. Сват дарива младу, ако је добио дар од младе. Дар за младу обично је скупљи од дара који даје млада, а зависи у каквом су сродству младожења - млада и сват. Сват се спремао са добрим коњем и добром опремом, а ако није имао у својој кући, скупљао је по комшилуку. Сват се обезбјеђивао добрим коњем са добрим седлом и бисагама. Сват није могао јахати неку „рагу" са самаром, јер би то била брука за свата и његову породицу.

Млада је за дан свадбе облачила вео (симбол дјевичанства) на главу, кошуљу са ошивцама, јаглук везен нитима од злата, зубун, појас, чарапе, опанци - кундуре.

За доњи веш куповано је платно "без". Кошуља и гаће шиле су се ручно. Неке жене биле су вичне кројењу и шивењу. Доњи веш био је толико широк да су гаће личиле на димије него на гаће.

Мушкарци су облачили одијело или црногорску народну ношњу. Када се полази по младу, сватови се окупљају код младожењине куће. Ту се обавезно доручкује и попије неко пиће. Стари сват будно прати да се неко не напије. Када сватови појашу коње, стари сват обилази дружину и даје посљедња упутства о понашању код младине куће.

Стари сват је неприкосновен код сватова и њега морају слушати сви. Раније сваки сват није имао здравицу - флашу са ракијом. Најмање је морало бити „здравица" кроз колико села пролазе сватови и једна за пријатељску кућу. Ако сватови при пролазу кроз село по младу оставе „здравицу", онда се обично сватовима даје здравица кад наиђу са младом. Када сватови стигну младиној кући, обично их са здравицом дочекује младин отац и домаћин свадбе.

Постоји ред при сједању сватова за „софру". Уврх „софре" сједају два стара свата, младожењин и младин, а до њих барјактар и војвода.

Барјактар побија барјак на кућу или неко велико дрво уз кућу. Бајрак кити младина родбина када се ките сватови. Сватови сједају - један младин, а један младожењин и тако редом. Дјевер не сједа за софру. Испред младине собе стоје браниоци "стражари", који не дозвољавају дјеверима да уђу код младе без откупа.

Кроз шалу а и пригодну пјесму младина родбина тражи откуп младе "злато" за " злато".

Дај дјеверв злата килу

па да видиш бјелу вилу,

дај дјевере све из џепа

па да видиш што је лијепа.

Дај дјевере сто дуката

млада ти је сва од злата.

Сваки дјевер се за такву ујдурму припрема и даје паре особљу које чува младу. Пред дјевера изводе три до четири друге жене и девојке али дјевер одбија сваку док не доведу праву младу (ово се ради више ради шале и смијеха). Погрешно доведеној каже „нисам дошао по тебе".

Када браћа доведу праву младу онда се дјевер са њом рукује а она га љуби у руку или лице. Дјевер узима шаку ситна новца и посипа младу. Раније су имућније младожење посипале младу дукатима.

Дјевер ставља млади прстен на десну руку, пољуби се са младом, честита јој прстеновање, а она њега поново љуби у руку или лице. Пратиље младе вежу бијелу „колајну" дјеверу преко рамена. Колајна иде преко десног рамена а веже се испод лијеве руке. Послије се разлијеже пјесма и весеље. Дјевер и дјеверуша узимају младу од браће и воде је међу сватове и код старог свата.

Стари сват је дарива дукатом или новцем. Млада љуби старог свата у руку и стаје са стране. Млада раније није сједала за софру већ је читаво вријеме стајала и гледала испред себе. Није смјела јести нити пити без одобрења старог свата.

Данас се млада препознаје по вјенчаној хаљини и што сједи до младожење. Данас млада једе, пије, пуши, игра у колу као и други сватови.

Када сватови крену, тада се пред кућом товари младино рухо. Жене су посебно заинтересоване шта млада носи са собом.

Тада се свадба мјерила колико је сватова, коња и шта млада носи са собом. Данас - према броју аутомобила, квалитету кола, колико хотел има звјездица у коме се организује свадба. Младима се поклања ауто, замрзивач, намјештај, телевизор, у ствари комплетан намјештај за стан или кућу.

Имућније породице поклањају стан, локал, плац за кућу и скупоцјена кола. Најбоље је када се прича да до тада нико није имао бројније сватове ни више кола, те колико је чега утрошено на свадби.

Када сватови крену кући, браћа зову младу да се окрене, а дјевер и дјеверуша не дају. Ако се окрене, вјерује се да ће дјеца личити на ујака.

Неки од сватова почну да се утркују да би јавили кући да стиже млада. То су „муштулукџије", хватају муштулук.

Када сватови стигну кући, млада прима мањег дјечака. То се зове "накоњче". Дијете се узима мушко из куће или најближе родбине. То се ради за срећу и мушки пород. Млада дарива своје накоњче.

Дјевер и дјеверуша помажу да млада сјаше са коња. Тада млада узима решето са житом и баца преко себе и куће. Када млада уђе у кућу три пута обиђе огњиште и нешто говори. То причање је о срећи и напретку. Пољуби се са свекрвом, пољуби је и у руку. Свекрва гласно говори:

„Благо мени, пуну ли ми кућу напуни, ако Бог да".

Вјенчање се заказује углавном на дан када стижу сватови. Млада спава са дјеверушом. Раније, тј. до Првог свјетског рата жене нису сједале за софру. Оне су имале посебну софру или су ручале послије сватова. Храну за сватове доноси родбина, стричеви, кумови, зетови, шурјаци, и најближа својта. На свадбу се доноси непечен ован, прасе, јагње, непечена пита, кајмак, сир и флаша ракије.

Пред старог свата се ставља печена глава од овна или прасета. Основна јела на свадби су са месом. За мезе се служи пршута, кајмак, пуномасни сир, кувана јаја и салата. У раније вријеме није било колача сем уштипци.

Послије ручка млада је у пратњи свекрве износила и дијелила дарове. Сватови су узвраћали даром у новцу колико је ко хтио, односно имао. Стари сват, војвода и дјевер давали су највећу своту новца. Свако је водио рачуна да му се не узме „образ".

Млада на крају са мужем испраћа сватове. Млада се са свима љуби, а старије љуби и у руку, пожели се срећа, здравље и лијеп пород.

По завршетку свадбе настају приче. Многе жене би овако или онако уредиле ствар да су се питале. Прича се какво је било послужење, посебно се хвали или куди млада. Оцјењује се који је добар момак у сватовима. Жене су у селу бурно пратиле односе између свекрве и младе (снаје), или заове и снаје.

Послије свадбе на неколико дана, како се договоре, долази се у првине. Обично долазе родитељи младе и ближи рођаци. Дочек у првинама је свечан као на свадби. Врши се размјена дарова између пријатеља.

Призетко је младожења који долази у кућу код таста. Оваквих случајева није било.То би била велика увреда за момка, јер је то значило да не може обезбиједити услове за живот своје породице без помоћи другог. Један од разлога оваквог понашања је што није било таквих имања, па ни кућа да би се могле дијелити на толико дјеце гдје би и женска дјеца била равноправна. Ако се посматра у цијелом крају, зет је у тастовој кући имао мало потцјењивачки положај, бар у прво вријеме, док се не види какав је човјек.

Одлазак на сједење је вриједан помена јер се иде на боравак или на обдан. Ово обично чине младе, а и друга родбина у времену када радови нису у јеку. Млада скоро доведена, одлази код својих родитеља у друго село или сестра код сестре, унука код баке, или дјеца код тетке, гдје бораве и по неколико дана. Особа која је дошла на сједење није се сматрала гостом, већ више чланом породице - домаћинства.

                                                           Младенци - дан тек венчаних

Младенце славе супружници у првој години брака, они који су се венчали после 22. марта претходне године. На тај дан млади тек венчани у свој дом примају госте, који им доносе поклоне и на тај начин помажу на почетку њиховог брака и живота. Младе домаћице дочекују госте и показују своје умеће и спретност.

У славу храбрих хришћана

Младенци су посвећени успомени на страдање Светих четрдесет војника једног пука у граду Севастији, који су 320. године, за време цара Ликинија, прешли у хришћанство, упркос изричитој царевој забрани. Сви су били војници у римској војсци и веровали су у Исуса Христа. Због своје вере, ови храбри хришћани су најпре бичевани, а затим и бачени у тамницу. Убрзо су изведени пред војни суд. Погубљени су бацањем у језеро надомак града. Празник је у црквеном календару обележен црним словом у спомен на њих.

 Дан када се црква присећа четрдесеторице Светих мученика севастијских, у народу је познат под називом Младенци. На овај дан се прослављају младенци јер су страдалници били младићи. Двадесет други март је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. И на венчањима у цркви, на главе младенаца се стављају венци, који имају троструку симболику: царски венци - сваки човек је цар у свом малом царству у својој кући, мученички венци - јер у браку треба подносити жртве и венци бесмртне славе - у Христовом царству. Овим се указује на то да супружници треба једно другом да буду верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.

Старински обичаји

Младенци су празник који обилује бројним обичајима. На овај дан жене устају рано и месе четрдесет колачића, који се називају младенчићи и који симболизују дуг, срећан и сладак живот. Пеку их, премазују медом, нуде децу и све који пре подне долазе у кућу. Колачићи могу бити кружног облика, али и у облику ножа, маказа, сабље, овце, пилета. Старији тврде да пре Младенаца није добро јести ништа што је изникло после нове године. На Младенце је добро јести мед, кувану коприву и зеље да би се очистила крв. Посећивање младенаца уз обавезно ношење поклона обичај је модерних дана који је настао у граду, али га је село веома брзо прихватило. Уз правило реципроцитета - „они су били код нас, морамо и ми код њих" - материјални поклони су потпуно заменили све друге и лепше стране обичаја.
Сматра се да на Младенце морају доћи сви који су били на свадбеном весељу. Чак и они који су били позвани на свадбу, а нису јој присуствовали, обавезни су да дођу на Младенце. Међутим, у пракси је то другачије. Брачном пару који слави Младенце у госте углавном долази најужа породица и пријатељи.

Модерни обичаји

Иако се по традицији овај празник слави у кући младенаца, није необично да младенци или њихови родитељи закупе салу у ресторану. Раније је то било незамисливо, али многи нови обичаји следе пример свадбених церемонија и одржавају се у изнајмљеним просторима. Нов начин празновања захтева нова правила, којима се морају прилагодити и младенци и гости. Док је раније дефиле гостију кроз стан или кућу младенаца могао трајати практично цео дан, и за госте, осим пристојности и домаћег васпитања, није било никаквих временских ограничења, у ресторанима време закупа је увек прецизирано и ограничено. То захтева од гостију да дођу у предвиђено време, а младенцима намеће обавезу да госте унапред обавесте о времену и месту одржавања славља. Некад није било потребно обавештавати познанике и пријатеље о томе где ћете бити у време Младенаца, јер се то једноставно знало. Данас то у већини случајева изгледа другачије и зато су младенци принуђени да шаљу позивнице као за свадбу, што даје сасвим нову димензију обичају. Некадашње послужење претвара се у гозбу или, још чешће, у обичан кафански јеловник (сир, кајмак, пршута, проја, чорба, печење, салата).

Празник пролећа

Православни верници празнујући Младенце, по обичајном календару, празнују и почетак пролећа. Ову лепу народну традицију прате бројни обичаји, који имају корене и одржавају се још из из прехришћанског времена, па по неким стручним тумачењима не треба их доводити у везу са црквеним празником Светих 40 великомученика севастијских који се светкују истог дана. Поготово што у нашем народу и није посебно заживео култ четрдесет великомученика. Чак се и од неупућених особа може чути тумачење да је тог дана Свети Младен – непостојећи светац. На Младенце се у нашем народу, тако обичаји налажу, једе коприва и други зелениш да се ојача и освежи крв.

За тај дан месе се младенчићи, колачи премазани медом. Они симболишу жељу домаћице да сви бракови, склопљени те године, буду слатки. Уобичајило се, мада не свуда, да се меси четрдесет младенчића. Рецепт, као и обичај, преноси се са колена на колено. Занимљиво је да се у многим кућама одомаћило да се на Младенце месе младенчићи, иако у тој фамилији није било свадбе у минулој години. Овај једноставан квасни колач, везује се за празник и зато га генерацијама људи воле и спремају у свом дому. То је последица преплитања обичаја који су етнолошко наслеђе везано за Младенце и оних религијског карактера, који се односе на православни календар и дан када се обележава страдање четрдесет мучаника.

Тако се у неким крајевима у Србији верује да тог дана ваља попити 40 чаша вина или ракије за душе 40 мученика. Понегде се младенчићи шарају дршком од рога да би краве имале велика вимена. Другде је обичај да се на Младенце велики колач, младенац, носи чобанину у појату.

                                                             Обичаји након рођења детета


У српским народним веровањима, суђенице су божанске жене које новорођеном детету одређују судбину. Судбину одређују најчешће треће ноћи по рођењу детета, а забележено је у неким српским крајевима да то може бити и седме, али и десете ноћи по рођењу детета. Судбину детета предлаже прва суђеница која је и најстарија и веома ружна и зла - она жели дететову смрт; средња - или друга по реду, такође је зла, али она тражи да дете буде са телесним недостацима; трећа и најмлађа, уједно и најлепша и најплеменитија, предсказује детету дуг живот и срећу у браку. Обично се прихвати средње решење. Према другом веровању суђенице се замишљају као младе и лепе жене, обучене у беле хаљине, па се због тога често упоређују са вилама.

Све у свему, суђенице одређују не само колико ће времена дете живети, већ и каквом ће смрћу умрети. Када се очекивао долазак суђеница у кући је морало бити све уредно. Дете у чистим пеленама, око њега су постављени, унапред спремљени погача, вино, босиљак, као и златни или сребрни метални новац. Све то представља својеврсну жртву, дар који се чини суђеницама, а за узврат, као уздарје од њих се очекује: благост у прорицању судбине.

Код Срба постоји обичај да се, док је мало дете у кући, не сме давати ватра из куће, а посебно не у вечерњим сатима. Алекса Васиљевић је у Сврљигу забележио следећи обичај: "Не ваља ништа давати из куће после сунчева захода ако у кући има мало дете, да не би плакало, и да му се какво зло не догоди. Ако се, пак, мора дати, н. и. ватра, онда укућанин очакне угљен на прагу, и изнесе те му да преко прага, да не може зло у кућу ући". Код Вука је забележена пословица: "Није трећу ноћ, дочуван".

Период непосредно после порођаја многи зову “бабиње”. Он траје шест недеља, а за то време треба да нестану све промене које су настале током трудноће, као и да се тело опорави после порођаја.

Кад излазите из породилишта у кућу обичај је да се спреме бабиње. Бабиње би требало да Вам спреми неко од Ваших ближњих (мајка, свекрва, сестра, тетка, ујна итд). Обично се спреми погача, печено пиле, боца црног вина, парче сира и мало црног лука - сланог. Погача треба да се ломи са неким ко није ожењен или са неким млађим чланом Ваше фамилије. Иста та особа загризе погачу и тај комад који је загрижен остаје у кревецу код новорођене бебе четрдесет дана. Остале набројане ствари би требало да се пробају, бар од свега по мало. Такође, док трају бабиње, требало би да у соби у којој спава беба светло буде упаљено.

                                                                           
                                                                                      Крштење и знамење

Крштење је Света тајна којом човек постаје хришћанин и члан цркве. Само крштен човек има право на све остале тајне и обреде у цркви. Бројни су обичаји везани за ову Свету тајну, а ми ћемо овде изнети оно, што је верски потребно и исправно, и што је важно за цркву, почев од самог рођења детета
По правилу цркве, требало би да свештеник чита молитву породиљи у први дан када роди дете, затим у осми дан после рођења, када се детету даје име, и када постаје оглашени, и затим у четрдесети дан, када се врши оцрковљење детета (уношење у цркву). Међутим, прилике и околности су у пракси задржале само два момента везана за ову Свету тајну, а то су: знамење и крштење.

Знамење

После неколико дана од порођаја, када мајка и дете изађу из породилишта, врши се знамење детета. Наиме, неко од млађих укућана, сродника или комшија, одлази код надлежног свештеника, са једном флашом за воду по знамење. Свештеник освети водицу, наспе у флашу, стави у њу један стручак босиљка, и даје детету име, које дете носи до крштења. То име се зове "име на знамењу". Ово се врши у спомен, када су малог Христа, однели у осми дан у храм и када је добио име. Водица у флаши се доноси кући, и по народном обичају та водица се додаје четрдесет дана у воду којом се купа дете, или све до крштења.
                                                                   
Крштење

Чим дете мало ојача, после недељу две, може се извршити крштење. Црква препоручује да се крштење обави што пре, јер уколико би се десио несрећан случај, да дете умре некрштено, над њим се не може извршити опело. Крштење се врши у храму или у манастирима и црквама где има крстионица, а може и у дому родитеља.

Шта је потребно за крштење

Треба припремити крсницу. Крсница је платно беле боје, величине од једног до једног и по метра, у које се дете увија после крштења. Од те крснице се потом детету сашије кошуљица, бенкица или јастучић за спавање. Обичај је у неким крајевима, да кад почне крштење, дете се завија у очеву белу кошуљу све док не буде крштено водом. Бела кошуља и крсница символизују невиност, чедност и безгрешност, јер је бела боја символ чистоће духовне и телесне. Вода којом ће се дете крстити може се мало подгрејати, нарочито у хладним данима, да се дете не би прехладило. После крштења, вода се просипа на место где се не гази, или се излије уз неки калем или у цвеће у кући. Косица коју свештеник постриже при крштењу, ставља се у восак, па се и она ставља на неки калем, или се чува у кући као успомена на овај велики догађај у животу детета Свећа која се пали на крштењу, такође се чува у кућа као драга успомена. Потребно је и уље, по могућности маслиново, којим се дете помазује.

Мајка на крштењу

Уколико се дете крштава пре четрдесетог дана, од рођења, мајка не може да присуствује крштењу, јер се жена четрдесет дана после порођаја сматра нечистом. Иначе, ако се крштење обавља после четрдесет дана, препоручљиво је и пожељно да мајка присуствује крштењу јер је то велики дан и за њено дете и за њу.

Време крштења

Имајући у виду, да свечани догађај крштења прате обавезно и гозбе, дакле, припреме свечаног ручка, црква препоручује, да се крштења обављају у дане када се мрси, а у противном, ако се крштење обавља уз пост, обавезно треба спремати посну храну. Велики грех чине они родитељи, који за тако важан и велики дан и догађај свога детета, уз пост припремају мрсну храну, и тако врше јавну саблазан и навлаче проклетство на себе и своје недужно дете. Иначе, крштење се може извршити у сваки дан, и у свако доба дана и ноћи. Добро је уколико се може крштење обавити празником да се дете и родитељи тај дан причесте, уколико није у оних првих четрдесет дана, када мајка не сме у цркву.

Кум на крштењу

Поред свештеника који крштава, важан чинилац и важна личност на крштењу јесте кум. Кум даје име детету. Он је сведок крштења и духовни отац детета, које се крштава. Зато кум мора бити православне вере, крштен, чистога и моралнога живота, мора бити пунолетан, дакле, телесно и духовно зрела особа, и да има физичку могућност да учествује у светој тајни крштења. Родитељи не могу бити кумови својој деци, а такође и монаси не могу кумовати на крштењу. Кум на крштењу се у име детета одриче сатане, и сједињује са Христом, чита, односно, исповеда символ православне вере у име кумчета. Зато је његова дужност, да у даљем животу брине о верском васпитању свога кумчета. У нашем народу је због тога институција кумства на великој висини. Народ не каже узалуд: "Бог на небу кум на земљи".

Крштење у нужди

Ако се деси, да дете у случају болести, дође у животну опасност, врши се тзв. крштење у нужди. То крштење може да изврши свака крштена особа на следећи начин:
Дете се полије, или покропи водом и говоре се речи: Крштава се слуга Божји (име) у име Оца Амин, и Сина Амин, и Светога Духа. То је формула крштења, коју после свештеник, ако дете остане живо не изговара, а све остале молитве и радње врши по поретку.

Поступаоница

То је још један дечји празник. Поступаоница се меси оног дана када дете направи, самостално, свој први корак. Мајка це за тај дан припремити: велику погацу на који це наредати: перо, пару, лењир, књигу, термометар, колац и многе друге ствари које предсказују будуци живот. На тај дан позову се мања и веца деца из породице и комшилука. Погаца са стварима стави се на ниску столицу, а дете пусти да само, први пут, приступи поступаоници. Оно што буде узело са погаце, бице у исто време и предсказање његовог будуцег професионалног определења. Остала деца хватају погацу, ломе је и носе. Поступаоница се може правити као пита али празна тј. ненадевена.

Народни календар и стални обичаји преко целе године

1. јануар: Васиљев-дан. - У Срезу Бољевачком овај је празник више познат као Васиљев-дан, а мање као Нова година, Ново лето или Мали Божић. - Овога дана сваки домаћин, који има волове, рано, пре сунца, даде им да поједу са трицама ону шару - цвет од оног колача, што је мешен на Бадњи-дан и што представља волове. Овога дана једе се глава од божићњара, јер се тако ваља. Кад главу скину са ражња, онда ражањ оставе негде на згодном месту и чувају га за до године.

Овога дана, рано, пре све чељади, оде домаћин на кладенац, одакле његови укућани захватају воду, па гледа да ли је вода што у кладенцу надошла, т. ј. да ли је што већа него обично што је. Ако је вода придала, значи да ће година бити кишна и берићетна; ако није, онда ће бити сушна.
На овај дан сваки моли да му први уђе у кућу Циганин или Циганка, јер се држи, да ће их онда служити целе године у свему срећа.

Неки овога дана воде децу куму да их благослови, да већа порасту у тој години. Кад деца дођу куму, он их једно по једно подигне говорећи: "Оволики да порастеш ове године и да будеш здрав и срећан!" Кад се пође куму обично се носи погача, печена кокош или ћурка, гибаница, чутура вина или ракије, па се тиме дарује кум. Кум обично даде кумчићима по пет или десет пара.

Ако је на Васиљев-дан ведро, биће позно и хладно лето. Ако на овај дан пада снег, биће ружна година.
Девојке уочи Нове године, да би их више волели момци, кад се добро смрачи, иду код свиња и баце мало жита на њих а мало преко свињца. Ако се њиховим доласком свиње поплаше и стану гроктати, значи да ће их момци волети и за њима јурити. Обично се свака девојка стара да својим изненадним доласком поплаши свиње и оне тада стану гроктати.

Уочи Нове године девојке гледају за каквог ће се момка удати, да ли ће бити леп, млад, стар, богат итд. То раде овако. Две три или више девојака искупе се код неке своје другарице, па им њена мајка поређа по земљи ове ствари: на једно место метне пару, на друго - прстен, на треће - огледало, на четврто - угљен, на пето - чешаљ, на шесто - парченце хлеба, грумичак соли, мало брашна и мало вуне, на седмо - неколико коњских длака. Сад се свака ова ствар поклопи паницом. Док се ове ствари ређају и поклапају девојке су обично у другој соби; ако нема друге собе, онда им се вежу очи, да не виде где је која ствар намештена. Кад је ово готово, долазе девојке, и свака стане код једне ствари, код које која хоће и подижу паницу. Чим која дигне паницу, одмах види шта је нашла и каква јој је срећа. Која нађе пару или прстен, значи да ће се удати за богатог, која нађе огледало, удаће се за лепог, која нађе чешаљ, њен ће младожења бити штрб или ће имати теславе зубе, која нађе хлеб, со, брашно и вуну - биће јој младожења богат, а која нађе коњске длаке - удаће се за старог момка. Ствари се ређају без реда, да не знају девојке, где која ствар лежи. Колико има поређаних ствари, толико и девојака може бити.

И момци истог вечера то исто раде, да виде, каквом ће се ко девојком оженити. Ко нађе пару или прстен значи да ће узети богату девојку, који нађе огледало - узеће лепу, који чешаљ - узеће штрбу итд.
Који момак жели да дозна коју ће девојку узети за жену, пре него што ће лећи да спава, савије своје тканице и метне их под главу говорећи: "Која је моја суђеница, нека ми се јави ноћас, па ма каква била!" Ако му се те ноћи на сну јави каква девојка, он држи да ће му она бити жена. Али да би се испунио сан, мора у јутру, на Нову годину, те исте тканице пребацити преко куће, па ако се у бацању развију, значи да ће се испунити сан и ону, коју је сањао, узеће за жену. Нека девојка оставља сурлу од божићњара па њоме додирне момка, за кога воле да се уда, верујући да је он мора узети.

Васиљев-дан је слава свију Рома. Њихова слава ништа се не разликује од обичне сељачке славе, јер су сви Роми у Срезу Бољевачком православне вере.

5. јануар: Крстов-дан. - Народ верује, да који ветар дува на Крстов-дан, да ће дувати и преко целе године. Ако тога дана дува север, онда ће година бити гладна, ако дува југ или кошава, онда ће бити година родна. Крстов-дан се строго пости. Овога се дана једе онај пасуљ, што је остављен од Бадњег вечера. На врх

6. јануар: Водице, Богојављење. - На Водице је обичај да се устане врло рано. Чим зора забели, већ је све на ногама. Једно женско чељаде отиде изјутра рано са судовима на извор, да захвати воде. Са собом понесе киту босиљка и помало од сваке врсте жита. Кад дође на извор, жито баци у воду говорећи: "Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве!" За тим напуни судове водом, а ону киту босиљка спусти обично у бакрач и враћа се кући. Кад се вода донесе у кућу, онда неначети суд с водом спусте на земљу, а за тим положе секиру на земљу, али тако да је оштриц окренут истоку, до секире положе ватраљ (ожег) а до овога преслицу. Мушки стају на секиру, жене на ватраљ, а девојке на преслицу, сви окренути истоку. Сад се сваки прекрсти три пут говорећи: "Прођох сабљу, не посекох се, прођох ватру, не изгорех се, прођох воду, не удавих се". За тим три пут пију по мало воде говорећи: "Отац, Син и Дух Свети, амин!" Најзад сваки скочи на исток и унапред.

Где је ближа црква пошљу једно чељаде, обично мушко, да донесе богојављењске освећене водице. Ту водицу чувају као лек и пију је у болести и кад кога боле очи. Од ње сипају помало у бурад с вином, да би се боље одржало.

На Богојављење је обичај да се сваки рано у зору окупа у реци ради здравља. Где нема реке, иду на бурад па се добро умију. На Богојављење треба скинути вешалице од кукуруза, што су остављене за семе, па их окрунити а клипке бацити у реку, да их однесе вода. То раде ради берићета, јер овога дана, казу, Бог дели срећу.

На Водице се целог дана поздрављају са: "Христос се јави!" и отпоздрављају са: "Ваистину се јави!"
Народ верује да се уочи Водица растварају небеса и да се јавља људима Бог, и ко год што тада од Бога зажели, он му испуни. Причају како је неки човек провукао био главу кроз коленике од прозора и чекао, да се Бог јави, па кад је видео да се Бог јавио, у забуни, у место да потражи шиник (бучук) дуката, а он му потражи главу као шиник. Бог му испуни жељу. Али како није могао главу вратити натраг повиче: "Боже, не слушај шта луда труца, него дај како си и досад давао!" Бог му тада смањи главу, као што је и била, те је овај врати натраг.

У очи Богојављења девојке чине разне враџбине, да би само дознале, за кога ће се момка удати. Нека узме два три струка босиљка, па кад се добро смркне, однесе их близу реке и ту, у крај реке, пободе их у земљу и сваки струк намени на једног момка. Сутрадан рано дође на реку и гледа, да ли се је на који струк ухватило иње. На који се струк буде ухватило иње, верује, да ће се удати, за момка коме је намењен. Ако се иње не буде ни на један стру ухватило, онда верује, да се за те момке неће удати. Ако се иње на сва три струка ухвати, онда ће поћи за кога има вољу. - Нека опет узме своју нову, неношену, сукњу, па је кад стане легати боде иглом говорећи: "Ко је мој суђени нека ми се јави ноћас па ма какав био, био млад или стар, био сиромах или богат!" Сукњу метне за тим под главу и легне да спава. Ако јој се у сну јави који момак, она верује, да ће се за њега удати. - Нека опет изађе у вече на дрвљаник па распе једну шаку жита (обично се узима овас) па то озго мало завлачи својом сукњом. Кад хоће да легне она ту сукњу метне под главу, па кога момка те ноћи сања, верује, да ће се за њега удати.
Ако на Богојављење пада снег, верују биће родна година.

7. јануар: Св. Јован Крститељ. - Свака кућа има икону свог крсног имена, која виси у соби о зиду са источне стране. У неким кућама има још и крст, који виси поред иконе о зиду. Неке су иконе израђене на дрвету; то су махом старије иконе; а неке су од хартије па урамљене у стакло. На Св. Јована је обичај да се иконе и крстови однесу на реку или кладенац и мало оперу од прашине и опет врате на своје место. На врх

14. јануар: Св. Сава. - Св. Сава сматра се као заштитник од вукова. С тога се овај дан строго празнује. У многим кућама посте по читаву недељу дана пред Св. Саву.
Св. Саву славе све школе. Школска слава прославља се овако: Сваке године по један грађанин, обично ђачки родитељ, прима се драговољно да буде колачар. Његова је дужност да спреми кољиво (жито), колач, свећу, да донесе мало вина и ракије и да тиме послужи госте. Где нема колачара, то набави сама школа из своје касе, али је то врло редак случај. Остали грађани, који имају вољу да дођу на славу, спремају ручак: погачу, печену ћурку или прасе, гибаницу, једну буклију вина и један литар ракије. Кад буде на дан Св. Саве, где има у месту црква, ђаци и учитељи иду у цркву, па се после службе сви са грађанима врате у школу. У школи, која је за овај дан лепо украшена, свештеник освети водицу и пререже колач са учитељем, колачаром и једним ђаком. Кад се колач пререже ђаци отпевају прво песму: "Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави", па се после редом нижу песме и деклармације. Понекад после водоосвећења учитељ држи говор. Обично говори о васпитању деце, или нешто о чувању здравља или томе слично.

Кад се то сврши гости поседају за спремљене столове и колачар их послужи прво житом, па после вином и ракијом. Кад се сви послуже, настаје општи ручак. Сваки домаћин меће преда се шта је донео од јестива и то једе са својом породицом. Понеко парче од погаче, печења или пите прати по коме своме пријатељу, који је ту за софром, а овај опет шаље њему од свога јестива. Тако исто нуде један другога ракијом и вином. После ручка настаје игранка и весеље, које траје често пута до зоре.
На врх

16. јануар: Св. Петар Вериган, Верижице, Ижице. - Овај дан празнује се од грома и ништа не раде ни људи ни жене. Пре сунца донесу воде са извора, па од ње, док још није начета, сипају по неколико капи у свако жито. То се чини да би жито боље у тој години родило и да град не би био.

17. јануар: Св. Антоније. - Св. Антоније празнује се због куге. Жене на овај дан не куну децу.

18. јануар: Св. Атанасије. И овај се дан празнује због куге. Народ овај празник зове и Чумин дан, и верује, ко се у овај дан разболи, да неће остати жив. Народ каже, да се на овај дан навршује тачно пола зиме. Св. Атанасија славе терзије. Жене тога дана не преду и не ткају.

21. јануар: Св. Максим. - Овога дана народ гледа какво је време. Ако је лепо, онда ће још за тридесет дана трајати зима, а ако је ружно и пада снег, онда ће се ускоро време пролепшати, и биће рано пролеће.

1. фебруар: Св. Трифун Орезач. - На овај дан жене не раде ништа иглом, да не би црви јели шљиве и кукуруз. Народ вели, да Бог на Св. Трифуна пободе главњу у земљу, и од тада настаје топлије. По народном веровању од овога дана почиње и дрво да ради, т. ј. тог дана почињу сокови да се крећу. Народ вели, да од Св. Трифуна не може снег да стоји око дрвета, већ мора да окопни.
Овога дана обичај је, да се иде у виноград и да се орежу две три гиџе, јер се верује, да тога дана ваља да се отпочне рад у винограду.

За Св. Трифуна народ прича д аје био виноградар и да је сам себи косиром одрезао нос, па га за то и зову Св. Тирфун Орезач. Св. Трифуна славе сви виноградари.
Ако на Св. Трифуна пада снег или киша, биће родна година, ако је време лепо и ведро биће гладна година. На врх

2. фебруар: Сретење, Обретење. - Народ верује да су се тога дана срели зима и лето, па је зима казала лету: "Помози Бог, голо лето! Ти мени дајеш голе и босе људе а ја теби обучене и обувене!" Лето је на то одговорило: "Бог ти помогао, обучена зимо! Истина је да ти мени дајеш обучене и обувене људе, а ја теби голе и босе, али се деца и људи више радују мени него теби". Народ држи да од Сретења настају топлији дани и да не може више бити тако јака зима.

Овога дана девојке пазе каквог ће човека прво срести. Ако која прво сретне црномањастог, за таквог мисли да ће се удати, а ако плавог - онда за таквог. Исто тако, ако сретне здравог, богатог, сиромашког или болесног - удаће се за таквог. Ако је на овај дан облачно или пада снег или киша, време ће се ускоро променити и настаће топлији дани. Ако је на овај дан време лепо и сунце греје, онда ће још дуго трајати зима.

11. фебруар: Задушни понедеоник. - Задушни је понедеоник покретни народни празник и пада увек Задушне недеље. Овај се понедеоник пости, да не би болела гуша. Иначе се тога дана ради.

15. фебруар: Задушнице. - Овде су познате двоје Задушнице: јесење пред Митров-дан и зимске пред Месне покладе. Обе су Задушнице покретне. Кад ће пасти ове зимске Задушнице, зависи од тога, колико недеља трају Меснице. Ако Меснице трају дуже, онда су Задушнице доцније, ако су краће онда раније.
Ове су Задушнице увек у Задушни петак, који пада Задушне недеље, т. ј. недеље пред Белу недељу. Тога дана женс устају врло рано и од пшеничног сквасног, теста умесе један велики колач, а на овај утисну на средини поскурник. Још умесе три повећа колача крсника или крста и на сваки се од ових колача такође утисне поскурник. За тим намесе повише малих четвртастих колачића који се зову поскурице.

Овога јутра жене се старају да од десет сати пре подне спреме јело и пиће, које ће понети на гробље. Јело мора да је посно, укусно зготовљено и зејтином запржено. За јело обично се спрема туцани пасуљ, сарма од купуса, пиринач на води са шећером, кромпир истуцан и на зејтину испржен и посна пита. Нарочито се мора набавити од сваког воћа помало: јабука, крушака, дуња, ораха, лешника, грожђа, лубеница, тикава, једном речју од свега помало, што земља за јело рађа. Скува се и по неколико коренова кукуруза па се и то понесе. Жито (пшеницу) прво очисте од земље и од кукоља, па га онда истуцају у чутури (ступи), па га тек онда скувају. Поред јела спреми се и пиће, при чему никад не изостаје кондир заслађене ракије. Кад је све спремљено, онда пре подне, око десет, најдаље једанаест сати, иду на гробље. Обично иду саме жене или поведу које дете да им помогне носити јело, пиће и друге потребне ствари. Човек само онда иде на Задушнице на гробље, ако нема жене, али тада ништа не дели, нити ишта друго носи сем свеће, коју на гробу запали

Кад жене дођу на гробље, свака што је донела спусти на гроб свог умрлог члана породице, па запали свећу, окади гроб и прелије га вином. Ако је неко скоро умро, онда га још и ожале кукањем. Кад су и са тим готове, онда од свега онога што су донеле за јело оставе помало на гробу, поспу гроб житом па покупе све што су донеле и на одређеном месту поседају да мало поједу и по коју попију мртвима за душу. Оно јело које оставе на гробу намењено је мртвима. Њега обично доцније, кад се жене разиђу, покупе Ромкиње, а ако нешто остане то поједу птице. Кад све поседају, свака жена пође те подели мртвима за душу. Дељење се обично врши узајамно. Она која дели каже: "Узми и помени мога сина Максима (или како му буде име)!" Она која прима одговара: "Бог да га прости!" Кад су поделиле јело, деле ракију. Опет свака жена буде послужена од сваке. Дајући чашу она која дели говори: "Узми и помени мога сина, оца (или шта јој буду умрли)!" Примајући чашу свака одговара: "Бог да га прости!" Која не би пила ракије и она прима чашу и каже: "Бог да га прости!" па мало проспе по земљи и врати чашу натраг. Пошто се тако послуже, враћају се свака на своје место за трпезу, ручају и опет пију. Код народа је обичај, да се на Задушнице ваља напити, онда се у истини жене враћају с гробља "веселе". Обично се са гробља враћају око два сата по подне.

Кад дођу кући жене стану спремати шта им треба за сутрадан. Увече гледају да ухвате нешто од живине, јер је обичај да се нешто закоље, ако ништа друго, а оно бар кокошка, јер се верује да од које се животиње тада закоље, она ће се боље патити. Тога дана гледају да развију коре за гибаницу, те да су готове за сутрадан, и да набаве и спреме све друго, што ће им требати. Кад је све спремљено и кад дође време вечери, простру по земљи један чаршав и на њега метну један колач крсник, једну поскурицу, један тањир са пшеницом и онда пободу једну свећу у крсник, једну у поскурицу и једну у жито. Поред тога метну чашу вина и чашу воде. За тим запале свеће и све окаде а жито још и прелију вином. Свеће се никако не гасе, докле сасвим не изгоре. За то време укућани вечерају. Пошто свеће изгоре, узму оне колаче и жито па поделе чељади и поједу, јер се тако ваља.

Сутрадан, у суботу, жене устају врло рано, спреме мрсно укусно јело: гибаницу, печену кокошку, колаче, сира, погачу, обаре повише јаја, па се све то намести у соби на једном столу. Ту још метну неко парче сува меса и од сваког воћа помало, јер се и то тако ваља. У близини стола примакну бакрач са куваним житом па за њега са источне стране привоште (прилепе) воштану свећу. Кад је све то намештено запале свећу, вином прелију жито и све то окаде. Свећа гори све дотле докле се не подели. Ако се је извршило дељење а свећа још гори, домаћица је угаси и однесе је, те је даде у комшилук, јер не ваља да остане у кући. Докле свећа на столу гори, домаћица дели. Домаћица у својој кући ништа не једе докле не подели. Зато се свака и жури, да што раније почне делити. Дељење се врши овако. Домаћица узме један повећи тањир и у њега прво метне једну кашику жита, неколико поскурица, кришку сира, парче печења, парче гибанице, парче сувога меса, неку јабуку, неки орах, неко барено јаје, неко парче шећера, киту цвећа, па то донесе својој најближој сусетки. Улазећи у кућу она јој каже: "Прими ово и помени мога сина Павла (или како му буде име)!" Ова примајући тањир одговара: "Бог да прости!" Домаћица испразни донесени тањир и напуни га оним, што је она спремила, почасти сусетку кафом и ракијом, и ова помене мртве, прими свој тањир, напуњен јестивом и враћа се кући. Тако се то ради, док се све не подели, што је спремљено за душу умрлих. Задушнице се носе обично по породици и блиском суседству. Ово дељење за душу врше искључиво жене. Жене тога дана ништа не раде, јер кад би радиле, не би ништа тога дана видели они, за ћију се душу дели.

Дељење за душу, по народном веровању, остало је још од смрти Исуса Христа. Кад је Исус Христос умро, његове сестре Марта и Магдалена излазиле су рано на његов гроб и делиле. По народном веровању кад дођу Задушнице онда, пред сваким мртвим стоји совра. Ако нечија родбина дели за његову душу, онда на његовој соври има свега онога што они деле доле на земљи. За кога не деле његова је совра празна. За чију се душу дели, ономе је лако, а коме не деле, њему је тешко. Мртви се јављају увек о Задушницама и то у петак. Они тада сви гледају, само што их ми не видимо, да ли се дели за њихове душе.

За највећи грех сматра се, кад се о Задушницама мртвима не пали свећа и не подели за душу. Ако се мртвима не запали о Задушницама свећа, онда су они тога дана у мраку и не виде, шта се ради доле на земљи. Исто се тако спрема и дели за душу и о оним другим Задушницама, што падају пред Митров-дан.
Осем Задушница жене деле за душу још о свима већим празницима као о Божићу, Ускрсу, Петрову-дне и Великој Госпођи. Ниједна жена неће ништа од првог плода окусити, док од њега не подели мртвима за душу, па било то јело или воће: прво јагњеће печење, прва трешња, вишња, јабука, крушка, ма шта било, прво ће поделити за душу по суседству или деци или коме му драго па ће тек онда окусити и јести. На врх

24. фебруар: Бела недеља, Беле покладе, Опроштене покладе. - Бела недеља је покретан празник. То је последњи дан од божићних месница, јер одмах од беле недеље настаје велики пост.
Но Белом недељом се назива и читава последња недеља Месница. Целе Беле недеље припређују се разне шале и забаве. Најраспрострањенија је ова шала: Узму реп од зеца, у њега задену повећу иглу, па је савију да би се могла закачињати за одело. Тај реп један од људи или момака закачи некоме о леђа, али тако да то онај не примети, па му онда сви вичу: "Вук, лисица, вук, лисица, вук, лисица!" Сваки се онда загледа да види да му није ко шта о леђа закачио. Онај коме су о леђа закачили скине то и после гледа, да другоме закачи итд., све у смеју и у шали.

Младићи у Бољевцу праве беле недеље свадбу. Један од младића направи се млада и обуче младино одело, а други се направи младожења, неки опет буду кум, стари сват, девер, а остали буду сватови итд. Један од њих направи се калуђер, обуче неко старо поповско одело а на главу натуче какву капу налик на камилавку. Кад је све готово, крену се и иду улицама. Напред иду двојица тројица на коњима, а за њима пешице млада и остали сватови, а позади ових свирачи и дечурлија. Свадба се креће полако улицом докле не дође на пијацу. Ту бива венчање. Онај, што је у калуђерском оделу, нешто промрмља, окреће младу и младожењу око стола, па је венчање готово. После венчања иду из кафане у кафану те играју и млада купи бакшиш.

По селима момци се облаче у женско одело, па се мало нагараве, и иду из куће у кућу. Девојке се опет облаче у мушко одело, направе од вуне бркове и браду, па тако иду из куће у кућу и тада обично настаје шала и смех. Беле недеље младеж игра оро; ако је снег онда се још и грудвају. Беле недеље љуљају се и на љуљашци, да би родило конопље.

Беле недеље иду зетови, пријатељи, кумови и остали сродници једни другима у госте. Бела недеља је управо гостинска недеља. До скора се Беле недеље није јело месо, већ само бели мрс и јаја. У доцније време то се изобичајило, али ће се и данас наћи по који старац или баба, који те недеље неће окусити меса.
У Белу недељу обичај је да се посади бели лук, ако не више, а оно бар једна леја, а оно друго макар било и доцније. Народ верује да бели лук, који се тада посеје, мора добро родити.
Беле недеље стока се не крми, да је вукови не би давили. Средом и петком те недеље волови се не прежу, да стоку не би болеле очи.

Опроштене покладе много се свечаније и много веселије испраћају него остале. То је зато што се улази у строги велики пост, који траје седам недеља. На ове се покладе нарочито спрема доста лепих и разноврсних јела. И најсиромашнији се постарају за овај дан.

Жене у јутру рано спреме разних јела, а нарочито гибаницу и печену кокош, па то деле по суседству за душу мртвих.Младеж после ручка излази на оро, где игра до заласка сунчевог. Пред залазак враћају се сви кућама.На Беле покладе чим сунце зађе, једно мушко чељаде узме какав стари кош, напуни га сламом, натакне га на какво ракљасто дрво, па сламу запали и тако запаљену носи по шљивику, докле не изгори сва слама, а често пута и кош. За то време непрестано виче: "Олалија олалија, исгоре попова буклија!" То раде, да би шљиве боље родиле, и да их не једу гусенице.

Деца опет ложе по сокацима мале ватре, које зову олалија и прескачу их ради здравља.
На Беле покладе обичај је, да сви вечерају заједно па и слуге који иначе не би јели са својим газдама. При свршетку вечере закуца се ексер у таван, ако то није раније урађено, за ексер се веже дугачак, јак, пртен конац. Домаћин узме једно кувано јаје, пробуши га иглом, па кроз њега провуче конац и веже га њиме, те виси. За тим заљуља конац, а јаје стане да се клати изнад совре. Чим се јаје коме приближи он се труди да га ухвати зубима. То се зове ламкање или клоцање. Најпосле који јаје ухвати, има право и да га поједе. На јаје ламкају да им не би било ништа јалово у стоци и у живини. Кад сврше са јајетом, онда узму једну повећу жишку, пробуше је иглом, па иглу вежу са жишком заједно о конац што виси. Домаћин заљуља конац, а сва остала чељад, заједно, са домаћином, стану дувати у жиску. Ово чине ради здравља. У неким кућама обесе и гибаницу па и на њу клоцају или ламкају. Кад то сврше, онда онај конац домаћин запали, да изгори сав до тавана. Ако изгори сав до тавана, онда је добро за домаћина, значи да ће га он и до године палити. Ако се случајно конац угаси, домаћин га поново запали, али не више од три пут.

Тога вечера остављају по једно парче од гибанице у жито, да би им жито било једро као гибаница. После вечере матере дају деци да поједу по једно чено бела лука, ради одбране од урока и од злих очију. После вечере, обично око девет сати, домаћин са својом породицом иде на рану. У овом се крају свака ватра, која се заједнички пали на селском игришту, зове рана. Још истог дана донесу на сеоско збориште (игриште) велику гомилу дрва, често пута од по десет и више кола. Дрва довлаче они, којима је неко умро из куће, а још се није навршила година дана. У случају да таквих нема, онда кмет нареди, да се кулуком дотерају дрва из општинске шуме. Ово се сматра као сеоска слава и никад овај дан није без спремљених дрва. Сва донесена дрва усправе се дупке, обично у средини побију једно дрво у земљу, па око овога усправе сва остала. У средину натурају сувог грања, да би се боље дрва потпалила, па тако чекају вече, кад ће их потпалити. Поред гомиле дрва донесу се и неколико сирових и дугачких мотака, којима чарају ватру. Те мотке мећу у средину огња, а један крај окрену у страну. Ко год дође до огња, сваки се хвата за мотку и чара огањ.

Кад дође вече, сеоски биров запали огањ, који се тако разбути, да се види по целоме селу. Неколико девојака, а најмање их мора бити четири, које лепо певају, дођу раније, још док се није запалио огањ, па чим се огањ запали, оне се попну на какав брежуљак и почну певати, да својом песмом објаве да је време да се иде на рану. Тада девојке певају ову песму:

Ој, убава, убава девојко, ој,
Заблејало мало јагње,
Лепа тицо, Бела Радо!
Питала га стара мајка:
Што ми блејиш, калушице?
Проговара младо јагње:
Како јадно да не блејим?
Докле овчар бећар беше,
По планини траву пасох,
Из камена воду пијах.
Кад се овчар оженио,
По буњишту траву пасем,
Из корита воду пијем.

Ово се понавља уз сваки ред.

После вечере један по један домаћин креће се са својом породицом на рану. Обично пред целом породицом иде домаћица са совром на глави, која је препуна јестива, а нарочито не смеду да изостану: мед, млеко и варена јаја. То мора да набави и најсиромашнија породица, јер без тога опроштених поклада нема. За домаћицом иде домаћин и остали мушки чланови породице носећи у рукама пиће: вино и ракију. За овима иде женска чељад са децом, а најпосле гајдаш, ако га има.
Чим домаћин стигне до огња, назива скупљеноме народу Бога овим речима:
- Добро вам вече, браћо!
- Добро вам Бог дао, - одговарају они.
- Срећне вам покладе!
- И тебе, брате, Боже дај!
После овога поздрава домаћин прилази огњу, хвата за чаркалицу, чара по огњу и говори:
- Нека је са срећом и здрављем овај састанак, Боже дај!
- Амин, Боже! - одговара скупљени свет.
- Колико варница, толико нам било у тору: кравица, овчица, коза, коња, волова и друге стоке! Боже дај! Колико овде варница, толико у дому дечице! Боже дај! Колико овде варница, толико у амбару товара: шенице, јечма, овса, кукуруза и другог мала! Боже дај! Колико овде варница, толико пријатеља, кумова, својте и других пријатеља! Боже дај! Што ми не знали, то Бог дао и нама, браћо, даривао! Боже дај!
За тим узима из ватре један угарак, подиже га високо, више себе, говорећи: "Оволика да порасте конопља! Боже дај!"

Сви у близини одговарају на ову молитву: "Дај Боже!" или "Амин!"
Пошто сврши овај обред домаћин седа за трпезу и ту старији људи мезете, пију, шале се, разговарају, певају, а младеж игра у колу. У последње време ово се чарање ватре и благосиљање са свим изобичајило. Још тај обичај одржавају старији људи.

Докле младеж игра у колу, дечурлија лети око кола, провлачи се и гура се, а кад се ватра са свим разгори и остане само жар, онда одраслији момци прескачу ватру, јер се тако ваља ради здравља.
Људи, који седе за трпезом један другога нуде својим јелом и пићем говорећи: "Узми, комшија, пријатељу (или како буде), овај залогај пите или печења (шта буде), па ми опрости, данас су опроштене покладе, ако сам те што увредио". Или:
"Узми ово јаје, па ако сам те увредио а ти опрости. Нека се разбије сва зла воља твоја на мене, као што ће да прсне у комаде љуска овога јајета", тд. Један другога једнако нутка својим јелом и пићем молећи увек један другог да му опрости, ако га је што увредио.
Мрвице се после јела баце у огањ, да изгоре, јер је грехота оставити их, да се газе. Тек у свануће растурају се људи и иду кућама својим говорећи: "У здрављу, браћо, и до године, ако Бог да, састали се овако у здрављу!" Девојке узму по који угљен од огњиша, и носе га са собом, да би се око њих збирали момци, као што се збирају око ове ватре.

25. фебруар: Чисти понедеоник. - Чисти понедеоник је покретан празник. То је понедеоник иза Беле недеље.

На Чисти понедеоник домаћин устане рано, па док још сунце није изгрејало, изађе на њиву и баци по њој од свакога жита помало, као да сеје. То чини да би му се рађао чист берићет од сваке уродице. Још је обичај да се овога дана орежу и две три гиџе у винограду, да би грожђе било здраво и чисто.
На Чисти понедеоник сипају свакоме помало вина у очи, да не би преко лета мушице улетале у очи.
Овога се дана не једе кашиком, да не би вране јеле кукуруз.

Жене су овога дана у великом послу. Износе све ствари из куће, те их очисте и отресу: поњаве, ћилимове и друго. За тим у јаком цеђу оперу и изрибају све судове: ложице, виљушке, ножеве, тепсије, столове итд. Оно јело, што је остало до поклада, бацају у помије, па дају свињама да поједу.
Жене кад посвршавају послове месе овога дана хлебац од киселог пшеничног теста, помешаног са кукурузним брашном, па га пеку испод сача.

Овога дана ваља да се набере, ако их има, зелених коприва, да се скувају и да се окуси од њих. Кад се коприве први пут једу, набадају се на сламку. То се чини да преко лета не би имало бува. Кад се први пут коприве једу, мора сваки добро да пази, да се не покапље по хаљини, јер ће га иначе изести вашке.
Овога дана жене искупају и преобуку сву децу, а и људи се бријају и шишају, како би били чисти преко целе године. Народ верује, ко је на овај дан чист, биће такав преко целе године. На врх

19. фебруар: Девети торник. - Девети торник од Божића строго се празнује због падавице и лудила. Народ верује, да кад би тога дана ко радио, добио би тешку болест падавицу, или би полудео.
На Девети торник, момци, девојке и младе жене иду на ранило. Кад буде пред зору, момци и девојке понесу са собом сувих дрва, па дођу на сеоско игриште или оро, наложе ватру и ту играју до сванућа. Прве девојке које дођу, песмом позивају и остале, да дођу. Обично их дозивају овом песмом:

Ој убава, убава девојко, ој,
Забелела бела зора,
Мијаило, мило име,
Из пустињске влашке стране.
Нису биле беле зоре,
Већ су биле младе моме.

Кад се сви искупе онда играју до зоре, а у свануће се разилазе. После подне, истога дана, опет се скупљају на игранку момци, девојке и младе жене. Кад буде око заранака разлазе се и сваки иде својој кући.

17. фебруар: Луда (Тудорова) среда. - И Луда среда је покретан празник. Пада увек Чисте недеље или прве недеље Великог поста. Овога дана не раде ништа ни људи ни жене, а нарочито ништа не раде око стоке, да им овце не би биле брљиве.

29. фебруар: Луди петак. - И овај је петак покретан празник. Пада увек прве недеље Великога поста. И на овај дан ништа се не ради, а нарочито око стоке, да не би овце биле брљиве.

1. март: Мартин дан. - Овај се дан празнује због града. У пољу се тога дана не сме ништа радити. У кући се не сме прести ни ткати, нити се сме радити ма какав рад, при коме се лупа.

Ниједне суботе, које падају у март месец, волови се не прежу, нити се ради какав пољски рад, да град не би тукао поље.

1. март: Св. Тудор, Тудорова субота. - Св. Тудор пада увек у Тудорову суботу, а то је субота прве недеље Великога поста.

Свети Тудор зове се друкчије Коњски Велигдан. Тога дана они, који имају коње, месе колач за здравље коња. Колач се меси округао, а на средини пробушен, тако да би га човек могао натаћи на руку. Тога дана ваља да се коњи јашу или прежу. Обично се искупе повише коњаника, сваки коњаник ваља да натакне на леву руку онај колач и тако са колачем да мало пројаши коња. Пошто се коњ мало пројаше, изломи се онај колач и даде се мало и коњу, да од њега поједе.

На Тудорову суботу, пре него што ће се кућа побрисати, попрска се расолом, па се почисти. То раде да преко лета не би имали бува.Ко је ловац, па жели да добро гађа, ваља тога дана да оде у цркву, да узме нафору, да је метне у пушку, а за тим пушку да избаци, па ће после убијати из ње где помисли. На врх

9. март: Младенци. - После пола ноћи искупе се на Младенце момци и девојке на сеоском игришту. Сваки момак и свака девојка понесе са собом дрва, ако их нису раније већ спремили. Обично се дрва спреме још уочи Младенаца. Девојке још у вече објаве песмом да су дрва спремљена и да ће у јутру бити рана. У вече отпевају једну од ових песама:

1.
Ој, убава, убава девојко, ој,
Кој милује, нека дође,
Дођи, дођи, лудо младо,
И донеси зрело гројзе,
Дођи, дођи, лудо младо!
Шта ће мене зрело гројзе?
Дођи, дођи, лудо младо!
И донеси бир ¹) јабуке,
Дођи, дођи, лудо младо!
Шта ће мене бир јабуке?
Дођи, дођи, лудо младо!
И донеси жуте дуње.
Дођи, дођи, лудо младо!
Шта ће мене жуте дуње без тебе?
Дођи, дођи, лудо младо!

Кад ја жутим као дуња за тебе.
Дођи, дођи, лудо младо!

2.
Ој, убава, убава девојко, ој,
Заблејало младо јагње.
Лепа тицо, бела Радо! ²)
Питала га стара мајка,
Што ми блејиш, калушице?
Проговара младо јагње:
Докле овчар бећар беше,
По планини траву пасох,
Из камена воду пијах,
Кад се овчар оженио,
По буњишту траву пасем,
Из корита воду пијем.

¹) "Вир јабуке" значи лепе, пробране јабуке.
²) Ово се понавља уз сваки ред.

Ове песме обично певају четири девојке и то све по две и две на глас. Прве девојке почну да певају, а оне друге две понављају оно, што су прве две отпевале. Кад превали пола ноћи, момци и девојке почну се већ скупљати. Први момци заложе ватру, а прве девојке, које су познате као добре певице, песмом објаве, да је ватра наложена и да је време да се долази на рану. Девојке тада отпевају ову песму:

Ој, убава, убава девојко, ој.
Одар сам ти саградила,
Дођи, дођи, лудо младо!
Две дашчице калоперне,
Дођи, дођи, лудо младо!
А сушице босиљкове,
Дођи, дођи, лудо младо!
Две пречаге страторове, ¹)
Дођи, дођи, лудо младо!
Када лега да мирише,
Дођи, дођи, лудо младо!
Кад се диза да уздише,
Дођи, дођи, лудо младо!

¹) Стратор је цвеће црвене боје. Зову га друкчије петлова креста.

Чим се искупи довољно момака и девојака одмах отпочне игра, која траје од зоре. Кад зора забели, онда се крену момци и девојке да иду у врбицу. Напред иду момци, а за њима девојке. И момци и девојке певају. једну песму отпевају девојке, а другу момци и тако се ређају песма за песмом, докле не изађу изван села и дођу обично до реке, где има врбе.
Девојке певају ове песме.

1.
Ој, убава, убава девојко, ој.
Мара је Петра варала,
Варала, лагала, три године.
Прву га годину варала:
Чекај ме, Петре, млада сам;
Другу га годину варала:
Чекај ме, Петре, дар немам;
Треће му године казала:
Жени се, Петре, нећу те.

2.
Ој, убава, убава девојко, ој.
Грми, пуца, не види се земља,
Отуд иде таван облак,
Мајка мисли да је војска.
Шири руке, да га грли,
Медна уста, да га љуби.
Писаше га у солдати,
Дадоше му чудне дреје,
Чудне дреје све солдачке.

3.
Ој, убава, убава девојко, ој,
Леле, мале, какав јунак
Преко села шеће,
Ви младенци,
Зелени ви венци.
Леле, мале,
Ја бих га узела.
Ви младенци,
Зелени ви венци.
Ћути, ћерко,
Преварила си се.

Ви младенци,
Зелени ви венци.
Тај је јунак
Одавно ожењен.
Ви младенци,
Зелени ви венци.
Он си има
Танку Анђелију.
Ви младенци,
Зелени ви венци.
Снага јој је
Кано конопљица.
Ви младенци,
Зелени ви венци.
Лице јој је
Пребела хартија.
Ви младенци,
Зелени ви венци.
Очи су јој
Два бистра кладенца.
Ви младенци,
Зелени ви венци.
Веђе су јој
Морске пијавице.
Ви младенци,
Зелени ви венци.
Зуби су јој
Два низа бисера.
Ви младенци,
Зелени ви венци.
Руке су јој
Крила лабудова.
Ви младенци,
Зелени ви венци.

Момци опет обично певају ове песме:

1.
Извор вода извирала,
Из камена истицала,
Ситан песак изфрљала,
И у песку шарен сандук,
У сандуку лепа Мара,
Лепа Мара проговара:
Ко би мене отворио,
Ја бих њему љуба била.
Отуд иду два ковача,
Носе кључе свакојаке,
Отвараше лепу Мару
Отворити не могоше.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

2.
Послаше ме, да га берем.
За дан за два један стручак,
За недељу једну киту.
Сама кита проговара:
Берите ме, носите ме,
Недајте ме невестама,
Невесте �

1. април: Св. Марија. - Жене и девојке овога дана иду забрађене, јер чувају лице да га сунце не огреје. Ако би овога дана сунце лице огрејало, онда би поцрнело и тако би било преко целе године. Овога дана људи један другога варају. У јутру кад угледа некога онај што хоће да превари зовне га по имену, нпр. "Еј Милошу!" Кад се овај окрене, он му викне: "Априли-ли, парили-ли!" Народ верује да ће онај, који је преварен, преко целе године бити варан, а онога који је другог преваријо, да нико не може преварити.

5. април: Лазарев дан. - Лазарев дан је покретан празник и пада увек у суботу пред Цвети.
Народ верује да се овога дана пробуде све змије и гуштерови из свог зимског спавања. Овога јутра, чим које чељаде устане иде на реку, па се умије. Кад се умије узме један камичак, метне га на ногу и баци га што може даље говорећи: "Колико сам овај камен бацио, толико да су далеко од мене змије и гуштери!" За тим ваља да сваки своје име викне, што може јаче, како би се што даље чуло. Кад сам себе тако позове, он онда вели: "Колико се моје име далеко чуло, толико да су далеко од мене змије и гуштери!"

На Лазарев дан иду лазарке од куће од куће те играју и певају. Лазарке су у овоме крају Циганке. Оне наките једну своју девојчицу врбом и онда њих две до три певају, а она закићена игра. Лазарке певају следеће песме:

1.
Играј, играј, Лазарко,
Ова кућа богата,
Дај ги, Боже, дуката,
Пет стотина дуката
И хиљаду оваца!
-

2.
Играј, играј, Лазарко,
Домаћину у здравље,
Домаћице у живот,
Кол'ко траве у планину,
Тол'ко здравље у ту кућу!

3.
Играј, играј, Лазарко,
Црноока невеста
Виноград је садила,
Мушко чедо добила,
Капицу му китила,
Беле паре метала.

4.
Играј, играј, Лазарко,
На ти, момче, јабуку,
Па домами девојку,
Јер је бела румена,
Јер је танка висока.

5.
Црноока девојко,
Ид' намештај дарове,
Ето иду сватови.
Ако иду нек' дођу,
Имам дара, да им дам,
Пуно крпа, марама,
Суво злато дељено.

Овога дана неће нико терати лазарке испред своје куће. Кад лазарке одиграју и отпевају, онда им дају које јаје, мало вуне, брашна, ко шта хоће и милује.
На Лазарев дан носе ђаци врбицу како у вароши тако и по селима, где год има цркве у месту.

6. април: Цвети, Цветнице. - Цвети су покретан празник, падају увек на недељу дана пред Ускрс. И на Цвети изјутра рано, пре сунца, пале се крпе и буњишта због змија, као и на Младенце и на Благовести.
Овога дана девојке сеју лан, јер по народном веровању, кад се лан на овај дан посеје, најбоље напредује. Овога дана девојке сеју и цвеће, да би им преко целог лета цветало.

10. април: Велики четвртак. - И велики четвртак је покретни празник. То је четвртак у страсној недељи. На Велики четвртак, пре сунца, жене масте (боје) јаја за Ускрс. Црвена се јаја овде друкчије зову перашке. Прво јаје, које се обоји, однесу у виноград и закопају. То раде да град преко лета не би био виноград. Кад обоје потребан број јаја, онда од онога варзила, у коме су јаја бојили и брашна замесе тесто, у које још баце једно или два јаја заједно са љускама, и од њега умесе и испеку један колач. Овај колач после чувају и њиме крме свиње, кад се разболе од грознице.

О томе зашто се спремају црвена јаја за Ускрс, постоји у народу ова прича. Кад су Исуса Христа скинули мртва са крста и сахранили, његова мајка, Света Дева Марија, изађе му на гроб, и на гробу остави неколико обарених белих јаја. Кад је Христос у недељу васкрсао, она јаја што су била на гробу, на једанпут сва поцрвене, па томе за спомен Хришћани боје јаја за Ускрс црвеном бојом.
Народ верује да су овога дана отворена рајска врата на небу, и ко год тога дана што удели за мртве, то му се види. Овога дана служи црква. Жене иду у цркву и остављају понеко јаје за душу умрлих.
На Велики се чертвртак не ради.

11. април: Велики петак, Распети петак. - Велики петак је покретан празник. Он пада у Страсну недељу, последњу недељу Великога поста.
У очи Великога петка држи се у свима црквама бденије. На бденије иду махом жене, девојке и деца, а људи не иду. За све време докле бденије траје, жене, девојке и деца држе у рукама свећице. Те свећице се држе за покој душе Христове, који је на Велики петак умро. На бденије доносе и болеснике, те леже по цркви ради оздрављења.

Велики петак строго се празнује. Жене овога дана не смеју да узму иглу у руке, јер би им излазиле по телу гуке. Овога дана ватра се у кући не ложи, нити се што кува. И хлебац се тога дана не меси. народ верује, да је овога дана најбоље калемити воће, јер све што се тога дана накалеми, прима се.
Ко пати од пробади, треба овога дана да убије зеца и његову кожу да метне на оно место, где га пробада, па ће пробади проћи.

По народноме веровању жена која не рађа, ако је рада да има порода, ваља од онога зеца, што се убије на Велики петак, да окуси мало крви, па ће после имати порода.
На Велики петак се не једу коприве; по народноме веровању оне се тога дана удају.

13. април: Велик-дан, Воскресеније, Ускрс, Васкрс. - Ускрс је покретан празник. Овај је празник у овоме крају више познат као Велик-дан или као Воскресеније него као Ускрс или Васкрс. После Божића Ускрс долази у ред највећих и најмилијих празника. И Ускрс се, као и Божић, празнује три дана.
На Ускрс, изјутра рано, чим устане домаћица одмах настави бакрач са водом на ватру. У воду меће: здравац, босиљак, селвин и коприву. Кад се вода мало угреје, њоме искупа сву децу редом и и обуче их. После тога гледа друге домаће послове и спрема ручак.

На Ускрс се народ поздравља са: "Христос Васкрс!", на шта се одговара: "Ваистину Васкрс!"
Где у местима има црква, домаћин тога дана иде у цркву. Кад се врати из цркве ручају. Пре него што ће се омрсити, ваља свако чељаде да окуси мало вина. Вино пију да би преко целе године били румени као вино. После вина окусе мало и од дрена. Дрен узимају да би били здрави као дрен. За тим се омрсе сиром, а после сира узимају црвена јаја, те и од њих мало окусе. После тога ручају остала јела. Сељаци не једну јагњеће место пре Ђурђева-дана. Зато за овај дан и не кољу јагње, већ прасе, ћурку, гуску, кокош итд. Чобани, који су код стоке, овога дана не мрсе, већ једу леће (сочиво), да би им се боље патила стока. Овога дана чобани не узимају у руке ни јаје, да им не би патила стока од готунара.
Ако неки стран човек дође у кућу, домаћица му при поласку пружи јаје говорећи: "Христос Васкрс!" а овај примајући јаје одговара јој "Ваистину Васкрс!"

Од Ускрса до Спасова-дне увек се о славама пева ова песма: "Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј! Ристос васкресе из мертве, смерт ми, смерт ми поправи, суждеми два гроба, живо даровно!"
На сва три дана Ускрса, после ручка, скупљају се момци, девојке и младе жене на игру, која траје до мрака.

Од Ускрса па до Спасова-дана сељаци не раде ни у један четвртак: не ору, не копају, волове не прежу итд. Све те четвртке празнују, да град не би тукао поље. Народ те четвртке зове великима, а има их седам.

О Ускрсу је обичај, да се два три шарена јаја оставе и чувају. Једно од њих употребе о Ђурђеву-дану, кад стану да купају децу; друго опет чувају да метну у конопљено семе, кад га понесу да сеју, да би конопље боље родило и да га не би тукао град. Поред тога, још се чувају два три јаја, да се нађу кад би се случајно нешто из куће украло. Кад се што украде из куће бају црвеним јајетом, да би пронашли украдену ствар. Црвено јаје још и зато чувају, да би се поштедила и сачувала кућа од разне штете и болештина.
Трећег дана Ускрса у селу Сумраковцу искупе се девојке на игру и ту у игри одређују, које ће се девојке те године удати. Та се игра зове Чубра Мара.

После ручка искупе се на игришту момци и девојке. Чим се искупи више њих, одмах почиње коло. Један од момака свира у свиралу или у гајде, а остали момци и девојке играју. После дужег играња, издвоје се девојке, које се рачунају као удаваче, т. ј. оне које немају старију браћу за женидбу нити старије сестре за удају, па направе засебно коло и ухвате се за појас. Коло се креће полако и удесно. Неколико истакнутијих младића обилазе коло и вребају, коју ће од девојака гурнути у коло. Они се обично у напред договоре, које ће девојке ући унутра. Девојке се обично чувају, да их не гурну у коло, јер се после морају удати те године.

Кад већ гурну две девојке у коло, оне стану једна према другој са савијеним главама и марамама на устима. Коло се креће полако на десну страну у пођеднаком такту. Чим се коло крене, певице, обично четири девојке, раније за то одређене, отпочну две и две на глас певати:

Чубра Маро, јеси л' чула Маро, ¹)
Чубра Маро, да ти свекар пошо,
Чубра Маро, и колач ти поно,
Чубра Маро, на колачу кита,
Чубра Маро, Турци га скобили,
Чубра Маро, па га погубили,
Чубра Маро, падни те га жали,
Чубра Маро, не бој ми се, Маро,
Чубра Маро, тева лажа биће,
Чубра Маро, љуби кога оћеш,
Чубра Маро, или мене ил' до мене.

¹) Сваки се ред два пут понавља. Прво сваки ред отпевају прве две певице, па то исто и оне друге две, и то тако иде док се цела песма не сврши.

Кад певице отпевају: "Чубра Маро, падни те га жали", онда се оне две девојке у колу загрле и договарају, коју ће од девојака пољубити. Чим певице отпевају: "Чубра Маро, љуби кога хоћеш, Чубра Маро, или мене ил' до мене", коло се разбегне, а оне две девојке појуре остале девојке и коју ухвате пољубе. Оне гледају да пољубе оне девојке, које су стигле за удају. Пољубљене девојке, мисли се, удају се исте године. Овим се завршује Чубра Мара и затим настаје обично коло, које траје до мрака.
Старе жене верују, да када би изостало играње Чубре Маре, не би било добро ни по момке ни по девојке.

18. април: Бељани петак. - Бељани је петак покретан празник. То је први петак пред Ђурђев-дан. Тога дана иду људи, жене, деца, девојке, и момчадија у планину "у траве". Они, који ће ићи у траве, договоре се још у очи петка. Сваки понесе једно кравајче од пресног пшеничног теста и један грумен соли, у величини ораха, па то метне у цедило, у које ће после траве метати. Осим тога понесе сваки још у торби и један повећи комад соли, којим ће крмити стоку на Ђурђев-дан. Још сваки понесе шта ће тамо јести. Обично се понесе које јаје, хлеба, сира, мало ракије и друго, ко шта хоће и како који има. Сваки још понесе трнокоп којим ће копати траве.

Кад запевају први петли, одмах устају они, који ће ићи у траве. Девојке, које прве устану и буду готове за полазак, песмом објаве да је време, да се полази. Тада певају ову песму:

Ој, убава, убава девојко, ој,
Дизајте се, момци и девојке,
Да идемо у гору зелену,
Да беремо траву свакојаку,
Да беремо пелен и коприву,
Зелен пелен да га извијамо,
Од пелена вода да покапље,
Ко што плаче момче за девојче.

Кад се сви искупе онда се крену сви заједнички да иду. Целим путем момци и девојке певају. Девојке певају обично ове песме:

1.
Ој, убава, убава девојко, ој,
Поручује здравац из планине,
По овчаре и по говедаре,
Нека дођу моме, да ме беру,
Кучка Јелка нек ми не долази;
Није бољи чубар од босиљка.


2.
Ој, убава, убава девојко, ој,
Огањ гори међу две планине.
Момче спава међу две девојке,
Једну љуби а другу не љуби.
Говори му ова нељубљена,
Нељубљена и немилована:
Љуби мене, младо нежењено!
Говори јој младо нежењено:
Љубио би те, караће ме мајка.
Говори му млада нељубљена:
Ако т' кара, ти бежи код мене,
Код мене ти двори отворени
Усред ноћи, као у сред дана.


3.
Ој, убава, убава девојко, ој,
Лудо младо, јеси л' вечерало?
Због девојке нисам ни ручао,
А камо ли да сам вечерао.

4.
Ој, убава, убава девојко, ој,
Навали се иње на ковиље,
Те притисе стадо у ливаде.
И код стада три млада овчара,
Првог жали и отац и мајка,
Другог жали братац и сестрица,
Трећег жали убава девојка.

5.
Ој, убава, убава девојко, ој,
Овчар виче од јелу зелену,
Оџива се из села девојка:
Што ме вичеш, од јелу зелену,
Је л' ме вичеш, нешто да ми кажеш?
Ја те вичем, нешто да ти кажем,
Да ти кажем, да ти се пожалим.

Момци целим путем певају обично ове песме:

1.
Која гора разговора нема?
Романија разговора нема.
Прође Павле, те ју разговара,
И проведа коња маленога,
И на коња брата рођенога,
Рођенога али рањенога:
Једна рана од ту танку пушку,
Друга рана од ту остру сабљу,
Трећа рана од зуб девојачки.
Питује га гора Романија:
Ој, јуначе тешко рањениче,
Можеш ли ми ране преболети?
Одговара рањени јуначе:
Друге ране могу и не могу,
Девојачке никад ни до века.

2.
Под брегом се јела разгранала.
Испод јеле зелена ливада,
У ливади два бистра кладенца,
Код кладенца прострто сиџаде,
На сиџаде заспала девојка,
Под главом јој снопак детелине,
На груди јој сјајно огледало.
Дође млади пастир од оваца,
Те разбуди девојку од сана;
Дође пастир од бистра кладенца,
Те разбуди зетварку девојку,
Те је прсну водом од кладенца.
Па говори млађано пастирче:
О, девојко, мајчина жетварко,
А што си се тешком сану дала?
Како легла на зелену траву,
Тако Богу своју душу дала.

3.
Заватила пролећна росица,
Сви војници барјаке увише,
Виден јунак барјак не увија.
Говори му Милош старешина:
Уви барјак, Видене војниче,
Уви барјак, да нам не покисне.
Проговара Видене војниче:
Нек ми кисне, пуст ми остануо,
Имао сам девет милих брата,
Сви су девет под њим погинули,

И мен' пише да ћу погинути.
Таман Виден лепо изговори,
Пуче пушка, из зелена луга,
Лоше пукла, добро погодила,
Те погоди Видена јунака.
Мртва глава, језик проговара:
Украј друма мене сараните,
Са сабљама гроба ископајте,
Више главе јелу посадите,
За јелу ми коња привежите,
На срце ми ружу посадите.
Ко је јунак, нека коња јаше,
Ко је кицош, ружом нек се кити,
Ко је жедан, воде нека пије!

4.
Сабрала се сва дружина
На вр Стару Планину.
Стојан хоће у хајдуке да иде,
Стојану мајка не дава.
Стојан си мајку не слуша,
Трже пушку шарену,
Па оде у гору зелену.
Стојана мајка проклиње:
Стојане, сине, Стојане,
Прва кад пушка пукнула,
Тебе ми, сине, погодила!

5.
Падај, падај, Шар-Планино,
Те ми уби три чобана!
Први чобан проговара:
Немој мене, Шар-Планино,
Мене има кој да жали,
Имам мајку, жалиће ме,
Мајка жали дан до века.
Други чобан проговара:
Немој мене, Шар-Планино,
Мене има кој да жали,
Сеју имам, жалиће ме,
Сеја жали за годину.
Трећи чобан проговара:
Немој мене, Шар-Планино,
Мене има кој да жали,
Љубу имам, жалиће ме,
Љуба жали дан до ручак,
И док роса опадне са цвећа.

У зору обично стигну у планину, где ће копати траве. Прво гледају да нађу траву млеч, па чим је нађу, испод ње закопају мало од оног пшеничног краваја, што су понели и метну један грумичак соли говорећи: "Ја теби дајем со и хлеб, а ти мени млеко и сир!" За тим траже траву кајмачицу, па кад је нађу и испод ње метну мало соли и хлеба, опет говорећи: "Ја теби дајем со и хлеб, а ти мени млеко и сир!" Оно хлеба и соли, што претекне, враћа се кући, да се тиме на Ђурђев-дан накрми стока. Момци и девојке гледају да нађу траву царичицу, па кад је нађу, они је кидају зубима. Док је кидају, ништа не говоре, шта више старају се да крадом нађу ову траву. Кад је нађу, онда момци мећу понеки цвет за појас, да их воле девојке, а девојке опет, да их воле момци. За тим се беру траве за здравље људи и стоке: здравац, кошутица, расковник, коприва, бобовник, ђурђевак, дебељача, говеђе очи, говеђа ребра, петров крстић, горећи језик, мечја шапа, мусувељ, млекуља, поврат, бели слез, дивљи селвин, подбео, итд. Све се ове траве метну у цедило, а цедило опет метне у торбу.

Кад се сврши брање трава, сви поседају те заједнички ручају, па се по том враћају кући. Кад дођу кући изваде из торбе оне набране траве, што су увијене у цедило, па цедило са травама оставе, да стоји на каквој шљиви све до Ђурђев-дана. Те се траве не уносе у кућу зато, да би јагањци били напредни и здрави. Неке од ових трава чувају се ради лека код људи и код стоке, а некима се крме овце на Ђурђев-дан. Они, који су ишли по траве, тога дана ништа не раде.

23. април: Ђурђев-дан. - У очи Ђурђев-дана наломи се доста липовог, лесковог и врбовог грања, па се њиме оките куће а нарочито прозори и врата. Још се ките прозори и врата и селвином, љиљком (јоргованом) и морачем.

Чобани у очи Ђурђева-дана закопају у мравињак јаје и један крупац соли, тако од пола килограма, па то оставе да преноћи у мравињаку. То се ради да би им се стока патила као мрави. Народ мисли, да се може обрати млеко од туђе стоке, па дати својој стоци, тако да двапут млечнија постане. Та се пакост, по народном веровању, може учинити само у очи Ђурђева-дана. Обирање туђег млека врше обично жене и то овако.

Кад наступи глуво доба ноћи, жена која ће обирати млеко са туђе стоке, скине се гола као од мајке рођена, расплете косе, пусти их низ леђа, па узјаши на вратило. Тако јашући опколи цело село. За све време носи у рукама један камен, што га је узела од места одакле је пошла, па кад се врати опет га остави на исто место, одакле га је узела. За све време не сме проговорити ни једне речице. Жена јаше на вратилу зато, што је тада, по народном веровању, не може нико видети. Човек, који иде да обира туђе млеко, не јаше на вратилу, као жена, али и он мора да обиђе село. Кад жена обиђе село, улази у тор онога, са чије стоке хоће да обере млеко, и помузе стоку. После тога њена стока има два пут више млека, а овога нема ништа.

Да би од тога сачували своју стоку, чобани у очи Ђурђев-дана посипају око тора пепео, кукурек, ситно просо и кокошињу балегу и уз то говоре: "Кад покупи овај пепео, просо (или што је већ посипано), тад да обере млеко од моје стоке!"

Трговци и занатлије у очи Ђурђева-дана посипају око дућана бурјан, да им не би ко обрао муштерије.
Девојке у очи Ђурђева-дана чине разне враџбине, само да би се што пре удале. Чим сунце зађе, девојке узимају свака по једну зелену каленицу, напуне је водом, па у воду спусте: једно црвено ускршње јаје, прстен, огледало, огрлицу, здравац, омиљен, или друго које цвеће, па то оставе да у градини, испод руже, преноћи. Кад то остављају нарочито пазе, да ко не види, а нарочито момци, јер они знају, да то девојке раде, па ноћу иду и траже, да им то украду. Девојке преко ноћи обилазе и чувају да ко то не украде, а нарочито то пазе мајке девојачке. Кад буде у јутру, пре сунца, девојке узму ону воду из каленице и умију се њоме или је помешају са другом водом па се окупају. Девојке то раде да би их волели момци.

Неке опет у очи Ђурђева-дне остављају своју кошуљу, да преноћи на кошници са пчелама, а сутра дан је обуку. То раде да би момци за њима јечали, као што јече пчеле у кошници. Понека опет у очи Ђурђев-дана узме два струка празилука, па их пресече маказама, али тако да буду оба једнака, па један струк намени на једног момка, други на другога, и оба струка посади у градини у леји. Сутра дан гледа да ли је који од њих што прорастао, па који јој се учини већи, верује да ће се удати за момка, на ког је намењен.
У очи Ђјурђева-дана девојка ваља да протрчи кроз свињац тако, да свиње поплаши, да појуре за њом, па као што за њом јуре свиње, тако ће за њом да јуре и момци.

У очи Ђурђева-дана девојке узимају неколико зрна јечма, да с њима преноће. Сутрадан, пре сунца, узму ожег и по њему поређају она зрна. Свако зрно, које спусте на ожег намењују на по једног момка. Једно зрно намењују себи, па га метну у средину. За тим ожег са оним поређаним зрнима метну на ватру да се греје. Ожег се на ватри усија, а зрна стану да пуцају и да скачу. Које се зрнце скачући приближи њиховом зрну, држе да ће се удати за момка, коме је намењено.

У очи Ђурђева-дана попне се једна девојка на граб и тресе дрво. Друга је девојка пита: "Што то радиш?" Она са дрвета одговара: "Тресем граб, да се грабе момци за мене". После се она скине, а попне се ова друга. На Ђурђев-дан се устаје врло рано, јер не ваља никога да затекне сунце у постељи. Мајке тога јутра искупају сву децу. Оне још у вече спреме воду и у њу метну црвено јаје, здравац, копитњак, коприву, селвин и друге траве. Како које окупају, одмах га заките копривом, врбом и здравцем.
Домаћин, чим се умије, узима пушку и пре сунца избаци је у градини, да би се разбегле кртице, слепи кучићи и друге штеточине.

Домаћин овога јутра носи струготине од бадњака код пчела, да би боље мед носиле. Он на Ђурђев-дан гледа, да ли на коме брду има магле, па на коме је буде, верује, да ће га преко лета тући град.

Девојке овога јутра, док још сунце није изгрејало, иду те обирају росу. То се ради овако: Изађу у поље где је посејано жито, па марамом купе росу. Кад се марама добро окваси од росе, оне је исцеде у један чанак, и тако је даље купе и цеде док не накупе нешто росе. Кад је свака девојка у свој чанак накупила колико толико росе, враћају се кући, па том росом замесе од пшеничног брашна један мали округли и на средини шупљи колачић, па кроз њега погледају прво у сунце, па у онога момка, кога воле. То чине да би момци, које погледају, за њима лудовали и да би их узели за жене. Девојке тај колач увек носе са собом. Кад је на Ђурдђев-дан облачно, па нема росе, девојкама је криво, јер мисле да су изгубиле прилику, кад једино могу да обирају росу и да месе за њих тако драгоцен колачић.

На неким местима иду на Ђурђев-дан рано, док још сунце није изгрејало, те се купају у реци. То раде да их преко године не би хватала грозница. Девојке које су прве пораниле позивају песмом и остале, да пођу на купање. Тада певају ову песму:

Ој, убава, убава девојко, ој!
Ајде, моме и невесте,
Да идемо на студено врело,
Поручио здравац из планине,
Да му дође селвин из градине,
Да видимо који је полепши.
Поручио љиљак из планине,
Да му дође босиљак из градине,
Да видимо који је полепши.
Ајте, моме и невесте,
Да идемо на студено врело,
Да вијемо два зелена венца,
Да миришу моме и девојке.

Купају се момци, девојке, људи, жене и деца. После купања ките се врбом и копривом, па се разилазе кућама. Где нема реке, ту се не купају.

Ако девојка на Ђурђев-дан чује кукавицу да кука, треба полако да се привуче до онога дрвета, на коме кукавица стоји, па да одломи парче коре од њега, да га пробуши и да кроз рупу погледа у кукавицу говорећи: "Кукавицо, као што ти кукас, тако да кукају за мном момци!" То парче коре после треба да носи увек са собом и да кроза њ погледа момке које воли. Кажу, да је врло тешко привући се дрвету, а да кукавица не примети и не одлети.

На Ђурђев-дан сељаци одвајају први пут ради муже јагањце од оваца. Овога се дана врши први пут промуз стоке, јер су дотле били јагањци са овцама. Чобани овога јутра пусте рано стоку на пашу. Пре него што ће је пустити наместе на врата од тора обруч, обично од каце, јер треба да је повећи, па кроз обруч натерују овце из тора, да пролазе. То чине зато, да им се не би растурала стока даље од њиховог имања. Стока па се тако до десет сати пре подне, како би се добро напасла, јер не ваља да је тога дана гладна.

Докле стока пасе, домаћица умеси од сквасног пшеничног брашна два колача. Један је у виду славскога колача, само што је мањи. На њега се не меће поскурник, и зове се летургија. Сече се о ручку. Меси се за здравље стоке. Други се колач меси такође за стоку. Он је повећи округао и на средини шупаљ, као што је овде на слици, сличан ономе колачу, што се меси на Тудорову суботу. Овај се колач метне на ведрицу кад се врши промуз стоке. Докле домаћица меси колаче, једна од девојака узме оне траве, што су бране на Бељани петак, потопи их у воду, па од њих исплете два венца. Траве се потапају у води, да би овце имале млека: као што вода придолази, тако да придолази млеко код оваца. Где нема девојке, ту венце исплете домаћица. Кад се стока добро напасе, затвори се у тор и врши се промуз. Чобанин прво опере добро руке, за тим на оном месту, где ће бити ведро, а то је код самих врата, метне у земљу оно јаје, што је преноћило у мравињаку и још метне два до три мрава. На врата од тора прекрсти три прута, куда ће овце пролазити: један је дренов, други лесков, а трећи од дивље руже.

Кад то уради ухвати једну овцу, од ње очупа мало вуне па од ње испреде две узице, и завеже за њих селвин и бели лук, па онда њима опаше ведро. Неки те узице спреме код куће, па их само донесу код стоке. Кад је то урађено, овчар метне на ведро онај округли колач, што је у средини шупаљ, на колач метне венац, који је опетен од оних трава, што су бране на Бељани петак, по венцу метне брдо, па затим совељку (чунак којим се тка), чешаљ, ножице, којима се шишају овце, и прстен. Кад се све то намести, чобанин ухвати једну овцу, натакне јој на врат онај други венац и помузе је, али тако, да млеко прође кроз све ове намештене ствари у ведрицу. Кад помузе прву овцу, он је пусти са оним венцем око врата, да га носи. За тим све друго скине са ведрице, само остане венац и редом музе остале овце. Кад остане да се помузе и последња овца, она се ухвати и окрене истоку, скине се онај венац са ведрице, натакне јој се на врат, и помузе се. За тим се помакне ведро, узме се оно јаје испод ведра, разбије јој се о чело, па се пусти да иде и да носи венац.

Кад је и то свршено, овчар на ономе месту, где је било јаје, тражи да нађе једног мрава од два три, што их је остало, па кад га нађе, он га раскине говорећи: "Колико овај мрав има крви, толико да буде и растур у стоци!" Метање побројаних ствари на ведрицу има свој нарочити значај. Венац се меће - да буду овце здраве и напредне, колач - да су дебеле, брдо - да буде много оваца, колико у брду зубаца, совељка - да су вунате, чешаљ - да су чисте, а нарочито вуна, прстен - да су млечне. Јаје се разбија о чело последњој овци, да би се разбило свако зло, као што се разбило јаје. Кад се сврши промуз, чобанин избаци пушку преко оваца. Пушка се избацује да се поплаше курјаци, те да не даве овце.
После овога настаје ручак.

Ђурђев-дан се сматра као сточна слава, то је сточни Велик-дан. Зато се за овај дан и меси летургија (колач славски) за здравље стоке. Сељаци пре Ђурђева-дана не једу јагњеће месо. Једу од маторих брава, нпр. јаловиње, али младе јагањце не једу. То се нарочито чини ради здравља стоке и да би се одржао домазлук.

Жене, којима је умрло дете на сиси, не једу млеко пре Ђурђева-дне. И на сам Ђурђев-дан морају прво да поделе за душу умрлог детета, па тек да окусе млека. Народ верује, да на ономе свету има једно млечно дрво и да су на њему сва деца, која су умрла као сисанчад. Ако мајка, чије је дете умрло, окуси млека пре Ђурђева-дне, онда она друга деца њено дете отерају са млечног дрвета и не дају му да сиса. Такво дете само пишти и проклиње своју мајку.

За Ђурђев-дан сваки, па и најсиромашнији, коље јагње, које се на ражњу пече. Тога дана руча сва чељад заједнички, било онде где је вршен промуз, било код куће. За време ручка прво се пререже летургија, па се затим изломи онај колач, што је био на ведрици и поједе се. Кад се сврши ручак кости се од јагњета покупе и закопају у мравињак, да би се овце патиле као мрави. После ручка бележе се јагањци. Свако се јагње мало маказама роваши, да би се познавало кад залута у туђе стадо. Оно што се од јагњета одсече, меће се у једну каленицу са млеком, па кад се сви јагањци обележе, онда се и то закопа у мравињак.

Кад буде пред вече, узима се онај крупац соли, што је ночио у мравињаку, па се истуца, а тако се исто и они венци, што су били на првој и последњој овци ситно исецкају, ту се још дода и оно парче краваја, што је ношено на Бељани петак у планину, па се све то са трицама измеша и тиме накрме овце и јагањци.
Недеља у коју пада Ђурђев-дан зове се Ђурђевска недеља. Целе те недеље жене не раде женске радове, а и стока се не крми, све то да вукови не би давили овце.

Ако је на Ђурђев-дан облачно, народ верује, да ће година бити градобитна; ако је ведро, биће кишна и родна година; ако на тај дан пада киша, бице гладна година.

Ђурђев-дан славе сви Роми. Сваки па и најсиромашнији, за овај дан мора да набави јагње, које читаво пеку на ражњу.

25. април: Марков-дан. - Марков-дан се строго празнује због олује и грома, и не раде ништа ни људи ни жене. Народ вели да Св. Марко носи у крошњи град, па ко на тај дан ради, он му градом све уништи.

1. мај: Јеремијин-дан. - У очи Св. Јеремије сваки који носи бритву, затвори је и на Св. Јеремију никако је не отвара, нити њоме сече. То чине да змије не би уједале. Ко би на овај дан отворио бритву, на тога би трчале змије са разјапљеним чељустима. На Св. Јеремију иначе људи раде.

Овога се дана жене и не чешљају због змија. Треба пазити да се овога дана не вуче ни за ким узица од опанка или од чарапе, да се не би за њим вукле змије.

2. мај: Пољобранија. - Сутрадан по Св. Јеремији празнује се Пољобранија. Овај се дан строго празнује. Тога дана се не ради, да би се сачувало поље од града и других елементарних непогода.

9. мај: Летњи Св. Никола. - На овај дан не раде ни људи ни жене.
Народ верује, да ако на овај дан пада киша, бице гладна година. Ако је овај дан леп и чист, онда ће година бити кишна и биће жита довољно.

12. мај: Св. Герман. - Св. Герман празнује се од грома и воде. Овога дана се не ради. Народ верује, ко би на Св. Германа радио, томе би вода све однела.

22. мај: Спасов-дан. - Спасов-дан је покретан празник и пада увек у четрдесети дан после Ускрса. Народ вели, да се тога дана спасао Бог од рђавих људи и отишао на небо.

Овога дана обичај је, да се ждребади мало грива потшиша и реп мало потсече. То се чини да би ждребад била здрава и напредна и да би се коњи боље патили.

2. јуни: Тројице. - Тројице су покретан празник и падају увек у педесети дан после Ускрса. Троична недеља зове се Русана недеља. Те недеље жене ништа не перу цеђем због русе. Исто се тако стока не крми нити се шишају овце, опет због русе. На Тројице у јутру рано, пре сунца, набере се доста цвећа и гранчица од јоргована и липе, па се тиме оките прозори и врата.

Тројице се празнују три дана. Првог дана Тројица плету се у цркви венци од траве, за време службе Божје. Ти се венци носе кући и остављају у хаљине, да не би мољци појели хаљине.
Некада су у Срезу Бољевачком на Тројице, ишле краљице и певале по селима. Данас тога нема. Старији људи сећају се краљица из свога детињства.

11. јуни: Св. Вртолома. - Св. Вртолому народ празнује од вртоглавице, грома, града и поплаве. Народ верује, да се тога дана не ваља пети на дрво, јер се може врло лако пасти и врат сломити. Исто тако тога дана не ваља се ни у реци купати, јер се може лако удавити. На Св. Вртолому сеју се роткве, да би их Св. Вртолома завртео, те да буду што веће.

14. јуни: Св. Алисеј. - На Св. Алисеја треба сејати просо. Постоји у народу изрека: "Алисеј, просо сеј!"
Жене не раде овога дана, која би радила, њу би Св. Алисеј залисио, а Виде (Видов-дан) би је свету приказао.

15. јуни: Видов-дан. - У очи Видова-дана иду жене и девојке по ливадама, па наберу доста видовданске траве. Ту траву метну у воду, у каквом суду, да преноћи, па се у јутру умивају. То раде да чељад преко године не би болеле очи.

На Видов-дан у јутру, рано пре сунца, излазе људи у поље и гледају, коју ће планину сунце прво огрејати. Коју прво огреје, на њој ће добро родити сви усеви. Овога дана обичај је, да жене и девојке све нове ствари, које су преко године израђене: поњаве, ћилиме, јастуке, сукње, убраде итд., изнесу у двориште и на конопцу обесе, да их види Видов-дан и сунце. То раде да их мољци и миши не би појели по сандуцима.

У очи Видова-дана, ноћу, први се пут виде звезде Влашчићи, које су, по народном веровању, на Ђурђев-дан биле штукле (ишчезле).

24. јуни: Ивањ-дан. - На Ивањ-дан у јутру, рано, докле још сунце није изгрејало, жене, девојке и деца иду по ливадама и беру лековите траве: ивањско цвеће, богородицу, царичицу и друге. Те траве чувају на згодном месту, па кад се које чељаде разболи, дају му их као лек. Неке се од ових трава кувају, па као теј пију, а неке се опет метну у бакрач, да се у води прокувају па се у тој води купа болесник. Само се трава богородица никако не кува, већ се њоме само кади болесник.Од осталих трава исплете се један венац, па се обеси више главних врата

И овај је венац лековит. Кад кога хвата грозница, провлаче га кроз њега. А кад је неко тешко болестан, онда венац метну у бакрач са водом, па кад се вода мало угреје, онда у њој окупају болесника. Иначе венац стоји више врата све до другог Ивањ-дана. Сељаци овога дана ништа не раде. Нарочито не смеју да купе сено, па ма не знам какво се рђаво време спремало. Народ верује, који би овога дана зденуо пласт сена, тај би пласт тресак (гром) упалио или би га олуја однела.

29. јуни: Петров-дан. - Народ Петров-дан сматра као тежак празник. Петров-дан се празнује од треска (грома). У кући где је дете умрло, а нема још година дана од тог времена, неће нико пре Петрова-дана ништа од новог рода окусити па било то воћка или какав други род, докле се не подели за душу умрлог. На Петров-дан домаћица подели прво јабуке петровке као први род за душу умрлог детета, па после тога тек од њих једу сви укућани. Народ верује да тога дана Св. Петар на ономе свету дели јабуке умрлој деци, и не да ономе детету, чија мајка није тога јутра поделила. Такво дете онда пишти и проклиње своју мајку. Ко слави Петров-дан, тај преславља Верижице (16. јануара).

30. јуни: Павлов-дан. Народ вели, да је Св. Павле брат Св. Петра. Павлов-дан се празнује због ветра и града

1. јули: Св Врачи, Св. Кузман и Дамњан, Безмитни Врачи. - Безмитни Врачи зову се због тога, што не траже да се мите. Они не траже ни бајање ни врачање. Овога дана не раде ништа ни људи ни жене. Народ верује, да би се онај, ко би на овај дан радио разболео и да не би могао да оздрави.

8. јули: Св. Прокопије. - Овога дана народ не ради ништа, јер се Св. Прокопије сматра као тежак светац. Народ верује, да тога дана прокопни камен у води и дрво у гори. Овога се дана не ваља купати у реци. Овога се дана подрезују кошнице и мед се чува за лек преко целе године. Св. Прокопија славе сви рудари, као свога заштитника.

13. јули: Св. Аранђел. - У Срезу Бољевачком је обичај да не раде у дане који се славе или преслављају. Пошто овај дан преслављају сви они, који славе јесењег Св. Аранђела, то се и на овај дан ништа не ради. Многи посте по читаву недељу дана пред Св. Аранђела за здравље стоке.

Обичај је, да се овога дана, само ако не пада у среду или петак, закоље штогод од стоке, да има курбан. То се коље за здравље стоке. Народ верује, ако домаћин тога дана не би ништа заклао, њему би липсавала стока. Зато ниједан домаћин неће пропустити, а да овога дана не закоље јагње, јаре, или ма шта, само да има курбана.

15. јули: Св. Ћирик. - Овај се дан празнује од чирева.

17. јули: Огњена Марија. - Огњена Марија празнује се од треска и ватре. Овога дана жене не ложе ватру у кући, нити месе хлеб, нити шта кувају. Људи такође ништа не раде. Народ тврдо верује, да би онај, који би на овај дан радио, рђаво прошао: или би га гром убио или би га ватра изгорела.
Народ верује, да је Огњена Марија сестра Св. Илије.

20. јули: Св. Илија. - Ниједан се празник не празнује са већим страхопоштовањем од Св. Илије. Св. Илија се празнује од треска, јер он управља громом.

Народ верује, да Св. Илија сваке године пита своју сестру, кад је његов дан, а она му непрестано говори да још није, а кад прође, она му рекле да је прошао. Кад би му казала кад је дан његов, онда би се он веселио и све би громом потукао. Зато га она непрестано и вара.

На Св. Илију обичај је, да се закоље стари петао, само ако Св. Илија не пада у среду или петак. Не ваља да остане после Св. Илије стари петао у животу, јер, веле, после је он домаћин. Народ још верује да тада петао говори: "Ја остах, а домаћин неће!" Ако на Св. Илију грми, народ верује, да ће ораси и лешници бити празни.

22. јули: Марија Магдалена, Блага Марија. - Овај се дан строго празнује од треска. Народ верује да је и Марија Магдалена сестра Св. Илије.

26. јули: Св Петка, Трнова Петка, Млада Петка. - Св. Петка се празнује за здравље стоке. Тога дана не раде ни људи, ни жене, да им не би трнуле руке, и да их не би болеле очи.

27. јули: Св. Пантелија. - Св. Пантелија се празнује од ветра. Народ вели, да је Св. Пантелија, брат Св. Илије. Св. Пантелију народ зове путником, јер он управља ветром, па је вечито на путу.

1. август: Св. Макивеј. - Овај празник сматра се као и Крстов-дан. На овај се дан освећује нови босиљак, а све дотле црква и народ се служе старим. До скора је био обичај, да на овај дан иду свештеници из куће у кућу те свете водицу са новим босиљком, а као награду за освећену водицу добијали су по једно пиле. Жене су обично гледале да им даду најмање пиле. Отуда је постала реч: "Макивејско пиле", кад хоће да означе, да је што мало, кржљаво и слабо. За босиљак народ верује, да је на овај дан нађен самонико на гробу Христовом, па се зато на овај дан и освећује.

Овај дан се празнује од лудила. Народ вели, колико има у чаури од мака семена, толико и празника има овај дан. Ко на овај дан ради, њега Св. Макивеј замахне, па шене памећу. На овај дан треба да иду пашенози један другоме у госте, јер се сматра, да је Св. Макивеј дан кад се они госте.

6. август: Преображење. - На Преображење је обичај да се први пут окуси грожђе. Тога дана и у цркви свештеник даје по два три зрна грожђа онима, који се тамо десе. На Преображење, рано у јутру, пре сунца, ваља домаћин, или које друго мушко чељаде, да изађе у градину, па да из пушке гађа у цвет од сунцогледа, па онај цвет, што га куршум пробуши, да узме и остави за лек од пробада и главобоље. Овога се дана беру лешници, и преко целе године чувају за лек, кад кога боле уши. Болеснику се даје да поједе неколико лешника, па се верује, да ће од тога оздравети.

По народном веровању овога се дана преобрази и гора и вода и од тада почиње лист са дрвета да опада, а вода постаје све хладнија и хладнија. После Преображења народ вели, да се не треба купати у реци. На Преображење не ваља преко дан спавати. Који тога дана спава преобразиће се, па ће преко целе године бити дремљив.

15. август: Госпођин-дан. - Госпођин-дан долази у ред великих празника. За Госпођин-дан пости се две недеље. Ако Госпођин-дан падне у среду или у петак, онда се нико тога дана неће омрсити, него тек сутрадан.

16. август: Св. Роман. - Многи на овај дан не раде ништа од лудила. Народ верује, ако би неко на овај дан радио, да би полудео. Овај се празник празнује још да човека не боле ноге, или да не би остао хром.

29. август: Св. Јован Главосек. - Св. Јован Главосек се строго празнује ради здравља. Овај дан се пости, и за живу главу неће се нико омрсити. На овај се дан једе само бело грожђе. Црно се грожђе не једе зато, што кад су Св. Јовану одсекли главу, из ње је текла црна крв. Од црног се грожђа прави црно вино, које потсећа на ту крв. Овога дана не пију ни црно вино, нити једу црвену лубеницу.

31. август: Појас Св. Богородице. - Овога дана жене ништа не раде, а нарочито трудне жене, да би лакше рађале децу.

1. септембар: Св. Симеун Столпник. - Св. Симеуна Столпника народ празнује због сиротиње, јер верује, да ко на овај дан ради, биће сиромах.

Народ верује, да Св. Симеун живи а једном ступу од дрвета. То његово дрво црв целе године гризе па таман да га прегризе, а Св. Симеун дрво залије. Отуда се зове Столпник. Од Св. Симеуна треба сејати јесење жито.

8. септембар: Мала Богородица, Мала Госпођа. - Овај празник више је познат под именом Мала Богородица, него под именом Мала Госпођа. Време од Велике Госпође до Мале Богородице зове се Међудневица. Сви женски радови, који су почети уз Међудневицу морају се свршити до овога дана, јер не ваља да остану несвршени.

14. септембар: Крстов-дан. - Овај дан строго се пости. Народ верује, који се ветар овога дана закрсти, не дува за годину дана, већ остаје а дува други, који се закрсти на зимски Крстов-дан (5. јануара). Овога дана у јутру пре сунца бере се босиљак и чува за лек. Босиљак се овај потапа у води, па се та вода даје породиљама, да је пију, да би лакше родиле. Ако на Крстов-дан пада киша, биће родна година, ако је сув, биће сушна година.

1. октобар: Покров Св. Богородице. - Овога дана жене ништа од ручног рада не раде.

6. октобар: Св. Тома. - Народ верује да је на Св. Тому ретко кад леп дан. Обично на тај дан мора бити или кише или снега, а ако не то, а оно бар јак ветар. Зато народ и вели: "Свети Тома седи дома!" Тиме хоће да каже, да се не ваља тога дана кретати на пут, јер ће бити неко зло време.

14. октобар: Св. Петка. - Многи посте недељу дана пред Свету Петку за здравље стоке. Сваки домаћин меси за овај дан летургију и сече је за здравље стоке. Недеља у коју пада Св. Петка зове се Петкова недеља. Чобани овога дана пуштају први пут овнове у овце.

26. октобар: Митров-дан. - Целе недеље пред Митров-дан жене не преду, јер не ваља те недеље вретено да окрећу. Те недеље и ножице којима се шишају овце не отварају, да би се вуковима завезала уста, кад би пошли у тор овцама. Стока се те недеље не крми, не премешта се тор, ђубре се из тора не чисти, стока се не узима из буљука ни за продају ни за клање.

Уочи Митрова-дана чобани полажу секиру у тору, обично у средини тора, па те ноћи пазе, која ће овца лећи на држаљицу од секире. Ако легне црна, онда ће бити блага зима. Ако легне бела, онда ће бити зима са великим снегом. Ако случајно легну две овце, једна бела и једна црна, онда ће зима бити мешовита. Ако је на Митров-дан облачно, биће година сушна, ако је ведро, биће година, а особито лето, кишно. Народ верује, који ветар дува на Митров-дан, тај ће дувати целог идућег лета.

27. октобар: Мишољ-дан, Мишији дан. - Сутрадан по Митрову-дне празнује се Мишољ-дан или Мишији-дан. Овога дана не раде ништа од женских радова ни жене ни девојке. Овога дана неће жене за живу главу да претресају ни кућне ствари. Људи тога дана опет не смеју да дирају у кошеве и амбаре са житом. Све се то пази, да миши не би чинили штету

1. новембар: Св. Врачи. - И на ове Враче, као и на оне летње, који падају 1. јула, народ ништа не ради. И овај се дан врло строго празнује ради здравља.

8. новембар: Аранђелов-дан. - Овога дана сваки домаћин меси колач (летургију), и на ручку окади и пресече за здравље стоке. Народ верује, да Св. Аранђел вади душу људима, зато га и зову душовадник.

11. новембра: Св. Мрата. - Читаву недељу пред Св. Мрату људи не раде ништа око стоке, сем што је хране. Стоку не крме, не дају из тора, тор не премештају итд. Жене опет не ткају и не раде друге ручне радове. Неки пазе то од Св. Аранђела па до Св. Мрате, а неки продуже чак и до Божићних поклада. Време од Св. Аранђела па до Св. Мрате, или Божићних поклада, зове се Мратинци. Народ верује да су најдуже ноћи мратиње.

13. новембар: Св. Јован Златоуст. - Овај дан народ строго празнује ради здравља.
Жене на овај дан не смеју да плету, да преду, да ткају, да шију итд. Народ вели, да овога дана не сме нико да прекине жицу, јер би се ономе ко жицу прекине и живот прекинуо. Овај се дан сматра као и Безмитни Врачи.

21. новембар: Св. Пречиста. - Овај је празник више познат под именом Св. Пречиста, него под именом Ваведење. Празнује се због вукова. Овога се дана маказе не узимају у руке. На Пречисту људи гледају, каква ће бити идућа година. Ако на овај дан пада киша, жито неће родити, а нарочито стрмина. Ако је овога дана ведро и лепо, биће година родна.

30. новембар: Св. Андрија. - Св. Андрија познат је и под именом Мечкин дан. У Срезу Бољевачком се празнује Св. Андрија, да не би људе давиле мечке. Ово празновање остало је од старине, кад су шуме биле гушће и када је заиста по шумама било медведа. Данас по овдашњим шумама нема више медведа, али је народ и до наших дана сачувао овај и друге обичаје, који су у вези са мечкама. Тако и дан дањи у очи Св. Андрије се кува у бакрачу кукуруз у корењу, па кад буде куван, домаћица узме два три корена, изнесе их на поље и метне на кочину, или на кров од куће, или на дрвљаник, бајаги да то поједу мечке. Кад домаћица понесе корење нарочито каже деци, да то носи тети мечки, (тога дана не сме нико за живу главу да каже име мечка, већ је сваки зове тетом).

Том приликом од једног корена окруни зрно два, да не виде деца. Сутрадан скине корен са крова, или са места, где га је била метнула, па га показује деци да виде, како нема оних зрна, говорећи им, да је тета долазила и да је мало јела. Тиме матере хоће да кажу деци, да је ту у близини тета, те да не плачу. Овај корен кукуруза метне се у чашу вина, и после сви пију из ње вина за здравље. На Св. Андрију неће нико за живу главу да направи нове опанке. Народ верује, који би на тај дан направио опанке, удавила би га мечка.