Kao nema bolesnih ljudi koji su srećni ?

To ja ne mogu da znam. Ja nisam srećna kad sam bolesna.

Trivijalno je reći kako su gladni i bolesni ljudi zbog toga nesrećni. U većini slučajeva jesu, ali ne mora da znači. Glad je trenutna situacija, ili ćeš pojesti nšto ili ćeš umreti, ali nećeš dugo biti nesrećan zbog toga. Bolest te može mučiti, ali možeš biti srećan zbog drugih stvari. Možda ne ti, možda ne ja, ali postoje ljudi koji pored hrončnih bolesti ili hendikepa vode ispunjen i srećan život. Na neki poljima su ograničeni ali su doneli odluku da na plaču nad svojom sudbinom, već da izvuku najviše na onim poljima gde ih bolest ne ometa.

Moj dobar drug je bolovao od raka maltene čitav život. Do poslednjeg dana je bio optimista i srećan, zaista srećan. Svakako da nije skakao od sreće kad bi osećao bolove, ali to je trenutno stanje, koje svakako nije lako, ali posle terapije prođe. Niko nije srećan sve vreme, bio zdrav ili ne, odlučio tako ili ne. To mogu samo hipici.

Sasvim je razumno i očekivano da je nesrećan neko ko je gladan i bolestan... i to baš zbog toga... a ne zato što mu se... pff... završila sezona omiljene serije ili sl.

I to ne funkcioniše baš po principu... ogladniš i umreš. (I za to vreme ne stigneš da budeš nesrećan. xD )
Gladovanje je radnja koja traje.
(siguran sam da ne pričamo o ljudima koji su duboko nesrećni zbog gladi... i onda odu do frižidera i najedu se. )


Bolest podrazumeva vrlo širok izbor.
Zavisi od čega je neko bolestan... ali pretpostavlja se da je u bolovima ili barem u velikoj neprijatnosti, nekomforu.
Bol, menja ljude. Ljudi u bolovima imaju tendenciju da odbijaju ljude oko sebe. Zbor raznoraznih razloga.

A drugo su bolesti koje eventualno ne bole (zato što ne bole same po sebi.. ili si večito drogiran i distanciran od bola) a znaš da nemaš toliko vremena koliko i drugi ljudi.
Sigurno da će pokušati da izvuku mnogo više od nekoga ko je zdrav.

Jer ljudi inače uzimaju stvari, zdravo za gotovo.


Znaš li ti u kolikoj meri bi tvoj život bio drugačiji kad bi znao precizno dan kad ćeš umreti? 
Ili ajde.. da ne bude baš toliko natprirodno i fiktivno... kad bi ti doktor rekao da imaš još 5 godina života? Mesec dana manje više.

Dođe mi da okačim jednu od onih Captain Obvious slika. Ja stojim iza toga da je sreća stvar odluke, i ne misliš valjda da ću da popišem katalog sa podstavkama u kojim slučajevima to ne važi. 

Kakav bi bio moj život da mi doktor kaže da imam još pet godina ? Nakon svih onih faza šoka, neverice, dinajala idi mi dođi mi, prihvatio bih činjenicu kao i svi što je prihvate, a onda su moguća tri pristupa. Prvi je sebičan, da se roknem i uskratim dragim ljudima koji me vole (a ima ih tu i tamo  ) još pet godina druženja. Drugi je takođe sebičan, i svodi se na to da spiskam sve pare na ono što mi predstvalja zadovoljstvo. Treći je da nastavim svoj život najnormalnije što mogu i odlučim da tražim sreću u svakodnevnim malim stvarima.

Odlučio bih se za varijantu 2,5  osim ako patim od hroničnih nesnosnih bolova, tada bih se verovatno roknuo.

Ma gde bre moze sreca da bude stvar odluke 
Moraju neki ciljevi da budu ispunjeni za to..


Depresija je bolest.Ti ljudi nisu srecni.
Zivotno ugrozen covek ne moze da bude srecan.Mozda moze da zaboravi na koji trenutak to,ali generalno ne mozes da uzivas u zivotu kad se igra ruski rulet o tvojoj glavi.


Ja se divim takvim ljudima (prem da ne znam ni jednog).
Ko ne place nad svojom sudbinom ?
Zivot nije igra na PS .. pa ako izgubis..boli te tuki
Ljudi imaju neku donju granicu onoga sto planiraju da ucine u zivotu,to je neko moje misljenje.
Sjebano je ako ne ispunis taj neki minimum

U mom prethodnom postu glad je više bio simbol za nemaštinu i neispunjenost osnovih uslova života, ne na fiziološko stanje gladi. Kada ne bih imala šta da jedem, gde da spavam i da brinem da li ću preživeti zimu bez ogreva, ne samo da ne bih mogla da budem srećna, već bih sasvim sigurno bila potpuno očajna. U slučaju da nisam težak alkoholičar, narkoman ili psihički bolesnik, ali sreća koju oni osećaju u svojim tripovima nije sreća o kojoj mi ovde pričamo. Možda je tebi to trivijalno, za mene je sasvim realno. O bolesti (odnosno nemoći i nečega što nije i ne može biti pod mojom kontrolom, i to ne samo mojoj bolesti, već i mojih bližnjih) da ne pričam. Govorim iz svoje vizure, sadašnje, jer nisam vidovita.

Dragi moji, čovek uvek ima pred sobom 1000 razloga da bude srećan i 1000 da bude nesrećan, a kako će se on osećati je zaista na njemu. Niko od nas ne može uvek da bude srećan, ali može da se potrudi da prevagne što više na tu lepšu stranu. Ko neće ne mora ... fair enough. 

Znači svi ljudi bi trebalo da budu srećni? Valjda to svako želi majku mu


Da li si siguran u to?

Lično, retko, stvarno retko kad osetim onu istinsku sreću (sem nekih sportskih uspeha), ali sam srećan, pre svega što sam zdrav ko dren, što imam da jedem i gde da prespavam i što su mi najmiliji dobro (da kucnem u drvo).

I ja stojim iza toga da hendikepiranom čoveku neće izrasti noge, samo zato što je čvrsto čvrsto odlučio to.


Ja razumem šta ti pokušavaš da kažeš, ali:
Ono što može biti i ono što ne može biti... uvek se na kraju pokori onom što mora biti.
Naravno da maltene svako "može" biti srećan...
... i neko ko tuguje jedno 2 godine za devojkom ko budala.
... neko ko se opija svako veče jer mu je dosadno u životu ili pati zbog neke budalaštine.
... neko na koga bacaju bombe ili ima valjanu šansu da će ga neko preklati na ulici.
... pa možda i neko ko je izgubio celo bogatstvo ili zdravlje.
Siguran sam da ih sve posmatraš kao ljude koji su nesvesni koliko troše život i vreme i da se sve može promeniti ako prelome u nekom trenutku sa samim sobom... samo ako odluče da izađu iz svega toga tako što će potražiti nešto što ih čini srećnijim.
Ali poenta je da to "može" ne funkcioniše na taj način u realnom životu. I da će većina njih ostati u tom svom svetu koji su stvorili.