У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.[3]

(из Житије светог и богоносног оца нашег Василија, острошког чудотворца, митрополита Захумског)

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/ostroski.htm

СЛОБОДАН ПРОДИЋ: „ИЗВЕСТИЕ УЧИТЕЛНОЕ“ КАО ОТПОР УНИЈАЋЕЊУ

Организовани напад католицизма на Православље започет у 16. веку - не престаје. Западна, Католичка црква, ни у једном тренутку током протеклих векова није помишљала да одустане од свог наума да Источну, Православну Цркву, натера да призна римског папу и прихвати католичкоучење. Чињеница да Православље и данас постоји, упркос свим искушењима којима је било изложено, говори о снази његовог учења и решености највећег дела православаца да одбране своју веру.  Оно што је католицизам показао своди се на уништење Православља до последњег његовог трага. Вербалне тираде о „сестринским црквама“, о „братској љубави“ и „јединству у вери“, само су пароле позајмљене из лажљиве световне политике.

Нашу пажњу на та вековна дешавања која су претходила најновијим догађањима, у односима између католицизма и Православља, снажно је привукла управо изишла књига Слободана Продића „Известие учителное“ као историјски извор. Писац је објавио превод књиге „Известије...“, коју је са руског превео прота Живко С. Бранковић, некадањи ректор призренске Богословије, иначе рођени Пожаревљанин, која је објављена 1901. године. Мада су у међувремену направљена још два превода на српски језик, Продић се одлучио за проту Живка, свакако не случајно. Прота је био истакнути борац за очување Православља, нападнутог од стране Католичке цркве и њених јуришника, због чега је и превео дотичну књигу. У Призрену је остао две године и по казивањима његових богословаца у школској капели свакога дана служило се правило по  Типику, под његовим руководством и надзором. Нешто раније написао је и књигу „Црквено правило с објашњењима и поретком служења“, са циљем да помогне свештеницима да истрају у вери коју су упорно и безобзирно нападали католички „мисионари“, циљајући пре свега на поредак служења.

Разлоге настанка књиге „Известие учителное“ крајем 17. века Продић је узео за повод да прикаже кључна догађања у стремљењу Католичке цркве ка руским (и српским) православним просторима, и њен безобзиран однос према православној вери и Цркви.

НАПАД ЈЕЗУИТА НА РУСКУ ЦРКВУ

Неведену књигу написао је монах Ефтимије на захтев патријарха Јоакима, када је напад језуита на Руску Цркву већ узео знатне размере. Језуити су искористили низак ниво образовања руског човека, па тиме и доброг дела свештенства, и од самог почетка рада тог свог реда, 1539. године,  чији је командант био Игњацио Лојола са седиштем у Риму, кренули су у наметање католичанства свим могућим средствима. Већ 1560. године отворили су прву школу на руским просторима, а десет година касније у граду Јарослављ организовали су и први колегијум, одакле су почели да шире католичанство. Није прошла ни деценија од тога а језуити су у Полоцку отворили своју богословију, а одмах затим и колегијум у Лублини. Да се начини католичка богословија дозволио је Стефан Батори (1533-1586), пољски краљ и велики кнез литовски, чим је освојио ову православну територију.

Продић ту указује на податак да је Батори  допустио да све Православне Цркве и манастири са њиховим имањима припадну следбеницима  језуитског реда. „Многи властелини“, пише Продић „опонашајући поступак Стефана Баторија почели су да позивају к себи језуите, омогућавајући има несметан рад у областима којима су владали... Убрзо су  језуити били најгласнији пропагатори римокатолицизма, уводећи га у најшире народне масе преко школа, црквених проповеди и објављивањем различитих облика литературе, која је штитила њихове ставове и верска начела“.

Тај притисак западних мисионара, са циљем да руски народ одвоје од православља и да га за почетак приведу унији, а потом потпуном покатоличавању, Продић узима као највећу претњу Православљу. А та тенденција, започета у 16. веку траје до данас.

- Имајући у виду чињенице да су активности мисионара биле повезане са благонаклоношћу световних власти, ни најмање не треба да чуди чињеница да су поједини западни и јужни предели Русије постали места у којима је дошло до стварања снажних језуитских центара из којих се непрекидно шири римокотоличка идеологија – закључује аутор.

У октобру 1689. године стигло је царско наређење да језуити који су тада живели у Москви напусте територију Русије за 48 сати. Следеће године допуштено је католичким свештеницима да бораве у Москви, али ако не припадају језуитском реду. Но, пошто су језуити наставили да харају Русијом, царским указом поново су прогнани у априлу 1717. године. Веома добро организовани, користећи се сваком слабошћу власти, језуити су и даље „мисионарили“ јужним деловима Русије, где се  осећао њихов  снажан утицај, који се постепено ширио ка северу.

ИЗДАЈНИК ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ – ЦАРЕВ ЉУБИМАЦ

Да би било јасније како се католички утицај остваривао на лицу места, у самој Русији, Продић наводи пример Симеона Полоцког, који је похађао језуитску академију у Виљни, убрзо по њеном оснивању,  а онда ступио у грко-католички ред Василија Великог. По завршетку школовања вратио се у родно место Полоцк и прихватио православно монаштво. И, управо ту је почео његов  све већи утицај на догађања у Русији, јер је постао учитељ деце цара Алексија Михаиловича, да би га убрзо затим цар ангажовао као предавача у првој руској обавештајној школи! Укључен је у припреме за свргавање патријарха Никона, док је истовремено био активно укључен у кампању за отварање  образовних установа у Москви „које би радиле под будним оком тзв. латинске струје. (Боже, Боже, како се фрапантно додирују догађаји из далеке прошлости и блиске нам садашњости!). Симеон Полоцки је постао и дворски пасник, а једну његову књигу похвалио је и Сабор Руске Цркве. Имао је знатан утицај на своју околину, па је око себе окупио велики број следбеника, међу којима је био најистакнутији Силвестер (Медведев). Да би био прихваћен у руском друштву прихватио је монашки постриг, остао пет година у манастиру, а онда га је на предлог Полоцког цар Фјодор Алексијевич поставио на чело московске типографије.

Продић упозорава да је после смрти Симеона Полоцког Силвестер стао на чело (антиправославне) струје „малоруски богослови“. А што је још интересантније јесте чињеница „да је он истовремено постављен за настојатеља Спаског манастира у Москви где је, по указу Фјодора Алексијевича 15. јануара 1682. године са радом започела школа у којој се акценат ставља на изучавање западног богословља и учење латинског језика, а затим је све чинио да та школа прерасте у латинску (читај католичку) академију“.

Те систематски организоване и вођене припреме за унијаћење Руске Православне Цркве (опет све слично ономе што се догађа данас на српским и руским просторима) зауставила је победа „грчке струје“ коју је подржавао патријарх Јоаким. Силвестер Медведев је удаљен из државних служби 1690. године због чега је постао љути противник новог режима. Покушао је да се склони из Москве кад му је запретила опасност, али је убрзо ухваћен и јавно погубљен.

Управо у таквом вртлогу збивања нашао се патријарх Јоаким када је наредио монаху Ефтимију да напише „Известије учителное“. И, он га је написао. Да свештенство, власт и народ тачно знају како се врши служба у православним црквама и манастирима и да од тога не одступају.

ПРОТА ЖИВКО ПРВИ ПРЕВОДИЛАЦ  ИЗВЕСТИА

У старом српском граду Призрену којим се данас, уз подршку НАТО-а и Америке, шетају Шиптари, јер су Срби протерани, прота Живко је преводио „Известие учителное“, објављено 1901. године. Тај значајан посао за Српску Православну Цркву благословио је патријарх Инокентије.

Наравно, да прота није тај превод обавио случајно. Променио је само наслов дела у „Литургичко упутство“,  „да би био разумљивији нашем свету“. Све друго је углавном остало како је било. А у каквим приликама, политичким и црквеним, је предузео тај подухват можемо претпоставити. Зна се да нема никаквог записа о времену његовог упокојења, нити о месту сахрањивања. Уз то, у „Православној литургици“ протопрезвитера др Лазара Мирковића, које је незаобилазно штиво за све оне који желе да се упознају са развојем литургичког богословља код Срба, како Продић истиче, нема помена. Др Лазар га препушта потпуном забораву. Зашто? Прота Живко је био је значајан за Српску Православну Цркву и верни народ као борац у одбрани Литургије од покушаја да се у њу уносе елементи католичког учења. То значи да су га ондашњи догађаји, у нечему слични данашњем наметању новотарија и силовитом гурању екуменизма, натерали да се лати превода књиге која је Русима била од користи у сличним приликама.

Можемо само рећи да је проти Живку Свевишњи доделио оно тешко време, а не наше данашње када се скидају двери са олтара, када високи званичници Цркве јавно изјављују да су екуменисти, када се самовласно модификује Литургија и чине ствари о којима он није могао ни да сања.

http://www.svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=302:2011-12-17-21-17-01&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59

KRIŽEVCI: Održana središnja proslava 400. obljetnice crkvenoga zajedništva u Hrvatskoj

»Ne boj se, stado malo Križevačke biskupije!«



»Dragi grkokatolici, dragi vjernici Križevačke eparhije: Katolička Crkva u Hrvatskoj ponosna je na vašu prisutnost. Budite hrabri i ustrajni svjedoci u skladu s istočnom baštinom svoje duboke vjere u Boga Oca i Sina i Svetoga Duha. Stoga, ne boj se, stado malo Križevačke eparhije, jer svidjelo se Ocu nebeskomu dati vam eparhiju koja evo slavi 400 godina grkokatoličke prisutnosti u Hrvatskoj. Kao metropolit odajem priznanje Središnjem odboru Križevačke eparhije za proslavu ovoga velikog jubileja, za sve što čini na širenju stvarne prisutnosti grkokatolika u našoj Crkvi i u našem hrvatskom narodu.

Tebi pak, dragi brate u biskupskom redu, kao tvoj metropolit zahvaljujem na odanom hijerarhijskom zajedništvu i vjernom vršenju biskupske službe u povjerenoj ti Križevačkoj eparhiji. Zato, u ovom zajedništvu s braćom biskupima i svećenicima obaju obreda, i zajedno s vama braćo i sestre, kličem liturgijskim usklikom: Bogoljubnom biskupu križevačkomu gospodinu Nikoli i čitavoj Križevačkoj eparhiji sotvori, Gospodi, mnogaja i blagaja ljeta!« - završne su misli i želje kardinala Josipa Bozanića, nadbiskupa zagrebačkog i metropolite izgovorene u prigodnoj propovijedi povodom središnje proslave 400. obljetnice Marčanske unije, tj. osnutka marčanske (križevačke) biskupije i crkvenog zajedništva u Hrvatskoj, u križevačkoj katedrali Presvete Trojice u ponedjeljak 28. svibnja.

Bizantsko-slavensku liturgiju sv. Ivana Zlatoustoga predvodio je križevački biskup Nikola Nino Kekić, uz koncelebraciju kardinala Bozanića i predsjednika Hrvatske biskupske konferencije nadbiskupa Marina Srakića, dvadesetak (nad)biskupa iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Slovenije, Srbije i Makedonije, 40-ak svećenika obaju obreda, uz sudjelovanje mnoštva redovnica i vjernika istočnoga i zapadnoga obreda i predstavnika vlasti sa županom koprivničko-križevačke županije Darkom Korenom i križevačkim gradonačelnikom Brankom Hrgom.

Zagrebački biskupi za spas crkvenog zajedništva

Na početku propovijedi kardinal Bozanić je istaknuo: »Milošću Duha Svetoga sabrani smo na ovom domovinskom slavlju 400. obljetnice sklapanja unije u Hrvatskoj ili uspostave crkvene hijerarhije za sjedinjene vjernike grčkoga obreda sa sjedištem u samostanu sv. Mihaela arkanđela u Marči na posjedu zagrebačkog biskupa.«

U nastavku je približio i aktualizirao evanđeosku poruku, a središnji dio propovijedi bio je posvećen povijesnoj retrospektivi i iznimnoj važnosti uspostave crkvenog zajedništva u Hrvatskoj: »Danas zahvaljujemo Bogu za 400. godina grkokatoličke prisutnosti u Hrvatskoj. Naime, u 16. stoljeću doselilo se mnoštvo pravoslavnoga puka, prebjega ili uskoka, iz tadašnje Turske Hrvatske, u okolicu Ivanića i Čazme, na imanja zagrebačkog biskupa. Prema katoličkim izvorima monasi, prebjezi iz Bosne, doselili su se u Marču i nastanili se uz napuštenu i razrušenu rimokatoličku crkvu Svih svetih, koju su obnovili i posvetili svetom Mihaelu arkanđelu. Uz crkvu su podigli skroman samostan. Marčanski samostan sa svojim monasima ušao je u povijest Crkve na hrvatskim prostorima, bilo da je riječ o revnim promicateljima ili o žestokim protivnicima crkvenog sjedinjenja doseljenih pravoslavaca s Katoličkom Crkvom.

Uz marčanski samostan vezan je pokret sjedinjenja doseljenih pravoslavaca s Rimskom Crkvom u Hrvatskoj. Taj je pokret nastao pregovorima između zagrebačkog biskupa Petra Domitrovića (1611-1628) i pravoslavnog arhimandrita Simeona Vratanje (1611-1630), a odvijao se posredstvom ivanićkog župnika Martina Dubravića. Obnova crkvenoga zajedništva ili unija, dotada pravoslavnih Vlaha, dogovorena je u Marči na teritoriju župe Ivanić i u Zagrebu, a sklopljena je u Rimu.

Biskup Simeon Vratanja, koji je 1607. primio biskupsko ređenje od Kozme, pravoslavnog arhiepiskopa korintskog, u Györu u Ugarskoj, bio je 1609. od pećkog patrijarha Jovana potvrđen za biskupa 'zapadnih strana, zvanih Vratanija'. Taj isti, dotada pravoslavni, biskup Simeon položio je u Rimu 19. studenoga 1611. ispovijest katoličke vjere i položio prisegu vjernosti rimskom biskupu i Katoličkoj Crkvi u ruke kardinala sv. Roberta Bellarmina. Papa Pavao V. (1605-1621) breveom 'Divinae Maiestatis Arbitrio', od 21. studenoga 1611. godine, dodijelio je Simeonu Vratanji biskupsku vlast nad doseljenim istočnjacima u Ugarskoj, Slavoniji, Hrvatskoj i na rubu Kranjske, priznavši ga pravim biskupom Rašana i Vlaha grčkoga obreda.

Papa Pavao V. imenovao je biskupa Simeona opatom ili arhimandritom samostalne opatije ili arhimandrije sv. Mihaela arkanđela u Marči. Biskup i arhimandrit marčanski Simeon dobio je i posebnu zadaću: sprovesti uniju, tj. obnoviti crkveno zajedništvo doseljenih pravoslavnih Vlaha s Rimskom Apostolskom Stolicom. Zagrebački biskup Petar Domitrović svjedoči za biskupa Simeona da je ostao vjeran sklopljenom crkvenom zajedništvu s Katoličkom Crkvom te mu biskup Domitrović 1618. godine, za osobne životne potrebe i potrebe ostalih monaha, daruje svoje biskupsko dobro Marču uz rijeku Glogovnicu gdje se nalazio sjedinjeni manastir.

Povijest marčanskog manastira bila je burna. Manastir je čas bio u rukama nesjedinjenih grkoistočnjaka (pravoslavaca) čas u rukama sjedinjenih grkokatolika (katolika bizantskoga obreda). Iz mržnje prema sjedinjenima (unijatima) pravoslavni krajišnici spalili su 28. lipnja 1739. marčanski manastir. Ta dugotrajna pravoslavno-unijatska borba potrajala je sve dok Bečki dvor nije 1753. presudio da marčanski manastir ostaje u grkokatoličkim rukama, ali ga je 1755. predao kao crkveno dobro rimokatoličkim redovnicima pijaristima. Pijaristi su marčansko samostansko dobro rasprodali okolnim seljacima, a sebi podigli samostan i školu u Bjelovaru. Danas je to katedrala i rezidencija bjelovarsko-križevačkog biskupa.

Višeznačna je povezanost grkokatoličkih biskupa u Marči sa zagrebačkim latinskim biskupima i nadbiskupima. Da nije bilo inicijative, a prije svega duhovne i materijalne podrške zagrebačkog biskupa Petra Domitrovića s prvim sjedinjenim biskupom Simeonom, mogli bismo gotovo sa sigurnošću reći da ne bi ni došlo do sklapanja unije, niti bi se ona održala. Budući da su se Simeonovi neposredni nasljednici priklanjali čas Pećkoj patrijaršiji, čas Rimskoj Apostolskoj Stolici, zagrebački su biskupi svojim brižljivim djelovanjem nastojali spasiti uspostavljeno crkveno zajedništvo. To se zajedništvo učvršćuje krajem 17. stoljeća imenovanjem grkokatoličkih biskupa Pavla Zorčića te njegovih nasljednika Gabrijela Palkovića i Bazilija Božičkovića. Uništenjem biskupskog i samostanskog sjedišta u Marči 1739. grkokatolici su svedeni samo na Žumberak, a njihovi biskupi pronalaze sjedište na imanju Pribić.«

U zagrebačkoj crkvenoj pokrajini

»U vrijeme marčanskog razdoblja grkokatolički biskupi dobivaju od Svete Stolice u Rimu naslove utrnulih biskupija, a Carski dvor u Beču imenuje ih naslovnim svidničkim biskupima. U odnosu prema zagrebačkom biskupu marčansko-svidnički biskupi bili su kao namjesnici zagrebačkog biskupa za vjernike grčkog ili bizantskog obreda, koji su na Sinodi u Beču 1773. nazvani grkokatolicima. U vidu potpunog osamostaljenja grkokatolika unutar Habsburške Monarhije kraljica i carica Marija Terezija predlaže, a papa Pio VI. bulom 'Charitas illa', od 17. lipnja 1777, osniva grkokatoličku biskupiju sa sjedištem u Križevcima i podvrgava je metropolitu u Ostrogonu. Uspostavom Hrvatsko-slavonske metropolije 1852, križevački biskup postaje sufraganom zagrebačkog nadbiskupa i metropolita, a njezinom diobom 2008. na Zagrebačku i Đakovačko-osječku crkvenu pokrajinu, Križevačka eparhija ostaje u sastavu Zagrebačke crkvene pokrajine i kao takva sastavni je dio Katoličke Crkve u Hrvatskoj.«

Biskupija mala brojem a velika teritorijem

Kardinal Bozanić opisao je i približio sadašnje stanje grkokatoličke biskupije u Hrvatskoj: »Križevačka biskupija ili eparhija na svom povijesnom teritoriju već stoljećima okuplja vjernike katolike istočnog bizantsko-slavenskog obreda hrvatske, rusinske i ukrajinske baštine. Budući da je Križevačka biskupija obredna Crkva, ona ima svoj vlastiti obred. Pojam obred uz liturgijske uključuje i teološke, duhovne i pravne posebnosti. Križevačka eparhija nije samo jedna biskupija ili partikularna Crkva u Hrvatskoj, već je to i samosvojna Crkva ili Ecclesia sui iuris sa svojom autonomijom opisanom u Zakoniku kanona istočnih Crkava. Prisutnošću grkokatoličke Križevačke eparhije, male brojem vjernika a velike teritorijem (Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Slovenija), uz ostale hrvatske rimokatoličke biskupije, Katolička Crkva u Hrvatskoj bogatija je u svojem katolištvu jer, prema riječima blaženoga Ivana Pavla II, diše na oba plućna krila.

Vjernici katolici istočnoga bizantsko-slavenskog obreda živo su i stvarno svjedočanstvo da je jedinstvo i crkveno zajedništvo s obrednim posebnostima u Katoličkoj Crkvi moguće i potrebno. Zajedništvo grkokatolika i rimokatolika jasno pokazuje puno zajedništvo u ispovijedanju vjere i vjerskih istina, zajedništvo u nauku o sakramentima usprkos različitosti obreda, te puno hijerarhijsko zajedništvo zbora biskupa s Rimskim biskupom na čelu. To potvrđuje i Dekret o istočnim katoličkim Crkvama, Orientalium Ecclesiarum, Drugoga vatikanskog koncila koji istočne katoličke Crkve naziva 'živim svjedokinjama' istočne predaje i dodaje da se one po dostojanstvu ne razlikuju od ostalih katoličkih Crkava.«

Pomozimo braći i sestrama istočnoga obreda

»Sa željom da istaknemo obredno bogatstvo koje ima Katolička Crkva u Hrvatskoj i da se pobrinemo za očuvanje posebne obredne grkokatoličke manjine kao samosvojne Crkve, mi biskupi tadašnje Hrvatsko-slavonske crkvene pokrajine uputili smo 14. studenoga 2006. godine braći svećenicima i svim našim vjernicima pismo o međuobrednim odnosima.

I sada, prigodom proslave 400. obljetnice grkokatoličke prisutnosti na hrvatskim prostorima, ističem riječi iz našega pastirskog pisma: 'Pozivamo svećenike i vjernike rimokatolike da pomognu svojoj braći i sestrama istočnog obreda da žive svoju obrednu posebnost prema svojim posebnim uredbama, ali isto tako pozivamo svećenike i vjernike katolike istočnog obreda da njeguju i čuvaju svoju bogatu obrednu baštinu. Vjernici istočnog obreda svoju su katoličku vjeru u davnoj i nedavnoj prošlosti često svjedočili i do prolijevanja krvi. Njima poručujemo da odbace svaki strah i kompleks pred drugačijom obrednom vjerničkom većinom. Neka svoj obred cijene i njeguju, a svoju djecu u njemu odgajaju. Oni imaju pravo živjeti i slaviti vjeru po svome obredu.'«

Dan ranije u križevačkoj je konkatedrali održan je koncert grkokatoličkih i rimokatoličkih zborova na kojemu su nastupili: Mješoviti zbor grkokatoličke katedralne župe u Križevcima pod ravnanjem Ozrena Bogdanovića, Ćirolometodov kor konkatedralne župe u Zagrebu pod ravnanjem Darijane Blaće-Šojat i katedralni zbor iz Požege pod ravnanjem Alena Kopunovića Legetina.

http://www.glas-koncila.hr/index.php?option=com_php&Itemid=41&news_ID=20578

Црква – Једна, света, саборна и апостолска

Црква је, по Никејско-цариградском Символу вере, једна, света, саборна и апостолска. Она је једна, јер је један Господ Христос који је Глава Цркве, око кога се сабирају сви верни чинећи једно Тело. Ако је Христос један, говори св. Григорије Богослов, онда је једна Глава Црква и једно Тело. Црква је једна, по св. Иринеју Лионском, зато што „има једну исту веру по целом свету“. Такође, Црква је једна јер има „једно исто Предање, једно исто прејемство свих Апостола“, те се отуда „један исти пут спасења показује у целом свету“. Пошто је, по истом Светитељу, „наша вера сагласна са Евхаристијом“, Црква је једна, јер је и Света Евхаристија, као догађај сабрања верних, у коме она добија идентитет, једна. Другим речима, Црква је једна, јер се у Евхаристији Господ Христос, као нови Адам, тајинствено пројављује као Глава новоме човечанству, које чине сви верни чланови .
Према томе нема  нити може бити сједињења било каквог.Цркви се може сјединти тј,приступти кроз покајње.Али не може бити сједињења Цркава,када је ЦРКВА ЈЕДНА.

Ništa nas ne treba čuditi. Postoje čitave javno(tajne) organizacije koje rade na ujedinjenju hrišćanstva.

Na kraju, mnoga su proročanstva upravravo to i pisala.

Ne znam samo kako bi to praktično izgledalo...

Na ujedinjenju crkava i religija se radi polako, ali temeljno.

Малтешки витезови сутра у Аранђеловцу примају 17 нових чланова

Ватиканска организација „Малтешки витезови“ сутра у Аранђеловцу организује свечану промоцију примања у ред нових 17 витезова и дама.

После промоције која ће бити одржана у ресторану „Александар“ у Аранђеловцу уследиће вечера са хуманитарним балом, наводном у циљу прикупљања помоћи хендикепираној деци и деци са посебним потребама у Србији, као и завршетку дечјег одељења Клиничког центра у Крагујевцу, најавили су организатори.

Према речима власника ресторана „Александар“ Катице и Слободана Ђорђевића, очекује се око стотину званица, међу којима „велики мајстор“ Малтешких витезова Неђо Гардашевић познати привредник који живи у Русији, као и дипломата Андреј Шлајнинг, високи официр малтешког реда и остали.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:396968-Kragujevac-Malteski-vitezovi-primaju-17-vitezova-i-dama

Екуменистичко зезање у Сарајеву!

Извор слика: спц.рс

Zasto da ne? Ja sam za, iako su veoma male sanse.  .  .   Mislim da je Vatikan previse ponosan da bi prihvatio bilo kakav kompromis, ali mislim da je ujedninjenje moguce, posto, ako smo jednom bili zajedno, mozemo biti i ponovo.  

Ujedinjenje i jeste plan i vrlo je moguć i ostvariv.