Zanimljivo ...
"..."Отпадништво је по Божијем допуштењу - не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком...

Удаљи се од њега и чувај - то је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће,

избегао његов утицај. Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега.

Но остатак је мален и биће све мањи и мањи..."
 

Свети Игњатије Брјанчанинов
 

Vladika Jovan , "Umirovljeni " Vladika Atanasije , pop Nebojsa  i narod ispred zakljucane Crkve u "kulturnom dijalogu" :

http://video.google.com/videoplay?docid=538624230318632298&hl=en#docid=-4961008369589486129

I deo ,

 a tu je i II deo :

http://video.google.com/videoplay?docid=538624230318632298&hl=en#docid=-8709978296106200447

"...
В. Димитријевић: Игум. Георгије о "равенској (полу)унији    Штампај    Е-пошта
Tuesday, 28 April 2009

Владимир Димитријевић

Игуман Георгије Григоријатски: О „Равенској (полу)унији“

 Велики исповедник православне вере, игуман Георгије (Капсанис), старешина манастира Светог Григорија Синаита на Атосу, гласом достојним Светог Јустина Ћелијског већ деценијама сведочи лажи екуменизма и опасностима богоодступништва маскираног у причу о „хришћанској љубави“.

Отац Георгије уочава да је западна штампа са извесном дозом оптимизма, пропратила скуп у Равени. Најављено је да ће, на крају, папин примат бити прихваћен, уз извесно ограничење досадашњих папиних привилегија. Отац Георгије, међутим, тврди да овакав начин преговора и попуштања води „унијатском типу уједињења“. Чујмо светогорског старца, који се огласио 30. децембра, 2007.:

>>Постоје озбиљни разлози да верујемо да „Равенски документ" потврђује страховања да ми православни попуштамо папским захтевима. Разлози јесу следећи:

а) Документ говори о „римокатоличкој цркви". Није у питању технички израз чије ће коришћење олакшати дијалог. Напротив, њему је дат пуни богословски садржај тако да дијалог бива уз претлоставку да римокатоличка црква јесте, исгинита, православна Црква.

Православно представништво се на овој тачки недопустиво повукло. Текстом Баламанда (1993) призната је римокатоличка црква као црква са пуним значењем израза: „Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио Његовој Цркви – исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, пре свега у јединственом свештенству које врши јединствену Христову жртву, апостолско прејемство епископа —није могуће сматрати својином само једне од наших Цркава". Реч је о суштинском  одступању од почетне и најтемељније основе богословских преговарања. Дакле, док римокатолици признају одређене суштинске елементе цркве Православној цркви (пуноважне тајне и апостолско прејемство) и при том и даље остају верни еклисиологији II Ватиканског концила, православни богослови напуштају нашу веру, током времена сведочену од угледних Отаца и сабора, да се због јеретичких догмата црква Рима одсеца од тела Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, да нема елементе који је чине Црквом Христовим, и да је тако она јеретичка црква. Чак оклевају и да наведу историјске потврде, какво је оно Св. Марка Евгеника: „пре много година одвојио се из заједнице осталих четири светих патријаршија чувени збор западне Цркве, славни Рим, усамивши се са обичајима и догматима страним православнима и Саборној Цркви... (а који су, међутим, страни православнима свакако су јеретички)".

б) Међутим, и ово лоше настало „узајамно признавање" је превазишло Упутство Ватикана, (јули 2007), са познатим „Одговорима“, у којима папа Бенедикт XVI одређује православне помесне цркве „мањкавим", јер немају заједницу са Петровим наследником. Саобразно Упутству истинита Христова Црква постоји само у римокатоличкој цркви. Значајно је да је Упуство издато неколико месеци пре Скупштине у Равени, што, према нашој процени, значи да Ватикан зацртава правац који треба да следи дијалог. А правац је римоцентрични екуменизам, каквим га је одредио II Ватикански концил. Исто потврђује и текст Упуства Ватикана, али и епископ бивши Захумља и Херцеговине Атанасије Јевтић: „Овај текст („Одговори“) показује упорност папе Рацингера да, и својима, и другима, покаже право лице свога - римокатоличког (=римоцентричног) екуменизма, који у ствари није оно што папа говори, већ оно што верује и како се понаша"

Наглашену забринутосту вези горњег папског Упутства изражава и Св. Синод Грчке цркве православном сапреседнику Мешовите комисије за дијалог, митрополиту пергамском, г. Јовану, посланицом од 8/10/2007.

Напомена у 1. параграфу Равенског документа, највероватније плод протеста Грчке цркве, прати, нажалост, дух папског Упутства. Поред тога што уверавају да коришћење израза „црква" не подрива самосвест Православне цркве као Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, православни представници у ову напомену не стављају исто тако основно начело њене самосвести да Православна црква не прихвата да у римокатоличкој цркви „постоји" Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Карактеристична је, и изобличава плашљивост православних представника, чињеница да су римокатолици објавили да у истим међу односима не признају начела истините Цркве изван римокатоличке заједнице. Јасно је да „Равенски документ" треба читати и тумачити уз сазнање да римокатоличка страна остаје непроменљива и верна папским догматима.

г) Саопштења Равенског документа о апостолској вери, основним Тајнама, свештенству, Евхаристији и апостолском прејемству се са толиком природношћу односе на римокатоличку цркву, тако да неко може да помисли како је по свим овим тачкама римокатоличка црква православна. Међутим, поново се питамо заједно са Св. Марком Евгеником: „Откуда се, дакле, појављују изненада пред нас као православни они који су већ толико година и од стране толико Отаца и учитеља осуђени као јеретици?" Заиста, када су римокатолици дали јасне знаке одбацивања њихових познатих другачијих учења? Уистину напротив, дали су добро потврђене доказе њихове истрајности у њима. Како они имају апостолску веру када filioque, тварна благодат, примат као привилегија свесветске надлежности, непогрешивост, безгрешно зачеће Богородице и др., још увек сачињавају њихове основне и неразматриве догмате? Како имају пуноважне основне тајне (крштење, помазање), свештенство и евхаристију, када су се, према Св. Марку, одцепили од Христове Саборне Цркве? Осим тога, на снази је још први канон Св. Василија Великог, потврђен на Петом Васељенском Сабору, да „који су удаљени од Цркве немају више благодат Св. Духа на себи, јер је престало њено предавање прекидом прејемства... будући одсечени и поставши лаици нису имали власти нити да крштавају, нити да рукополажу, нити су могли да преносе благодат Св. Духа, од које су отпали...". Штавише, овде се не ради о помоћи онима који се враћају из латинства вери Саборне цркве, већ о потврђивању латинских другачијих учења од стране Православне цркве. Исто тако, како имају апостолско прејемство, када, према Св. Григорију Богослову, православно веровање потврђује апостолско наслеђе, а инославно га прекида? „Пошто је истомислено исто што и истопрестоно, онда је разнославно истовремено и разнопрестоно; у првом је заједничко прејемство, а у другом истина", пише божанствени Григорије.

д) У Равенском документу се даље разматрају два важна аспекта установе Цркве, саборност и власт. Усаглашено је (парагр. 40-41) да је еклисиолошка суштина саборности и власти живела у православној заједници током првог хиљадугодишта живота Цркве на Истоку и Западу. Међутим, све и да хоћемо да ово сагласје сматрамо стварним, недопушта нам да будемо спокојни разјашњавање истог параграфа: „Они (православни и римокатолици) се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе епископа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму" (парагр. 41). Оваквим појашњењем су постављени темељи прихватању од стране православних претумачења папског примата.

           Несумњиво је током првих хиљаду година дејствовала саборност и зато се није развијала власт у облику свесветског првенства или надлежности. Искривљења, пак, код папског примата нису настала одједном. Због папског владања над читавом црквом, у цркви Рима се током векова неприметно одвијао један процес смањивања саборности и уздизање папског примата. На овај процес директно и јасно упућује горње „несагласје“ православних и римикатолика Мешовите комисије у Равени. Међутим, док римокатолици не одустају од папорентричног тумачења установе саборности и власти за време првих хиљаду година живота Цркве, „сагласје" Равенског документа нагиње ка признавању једног свесветског првенства папе. Само уколико римокатолици прихвате да тумаче историјске чињенице првих хиљаду година као и православни, сигурно ће напустити папске новотарије другог хиљадугодишта. Само под овом претпоставком најављена расправа на следећој скупштини Мешовите комисије, о тумачењу саборности и власти током другог хиљадулећа, и наравно I и II Ватиканског концила, даће православне закључке, тј, нагињаће укидању папског примата. У другом случају, признавање папске надлежности од читаве Цркве (нека буде и под видом јавне службе) је решење, које ће сигурно бити донето. Познавајући стратегију Ватикана сматрамо да римокатолици не могу одбацити свој папоцентризам, стари као и нови, зато што је он запечаћен одлукама њихових тринаест „васељенских" сабора. Подсећамо на последњу објаву папе Јована Павла II, у енциклици Ut Unum Sint (1995): „Католичка црква има уверење да је сачувала службу наследника ап. Петра, епископа Рима,кога је Бог установио „као вечни и видљиви темељ јединства" (парагр.88). И: „Уверен сам да на овом месту имам нарочиту одговорност... да пронађем један облик примене примата, који ће, без да на било који начин порекнем суштину његове мисије, одпочети у новим околностима". Поред осталог, ту је и скорашња објава папског примата од стране папе Бенедикта XVI, на Фанару 2006.

Штавише, све и да се догоди да се искреним дијалогом не следи траса Ватикана, тактика је да се прекине договор теолога, сваки пут када није сагласан са линијом курије. Подсетимо и на повлачење православних по питању присуства унијата у дијалогу, чак на његовом почетку, поред свеправославних саборних тврдњи о непоколебљивом ставу по овом питању. Подсећамо још и на нарушавање тока дијалога о унији и на наше неправилно попуштање, све до понижавајућег нивоа текста Баламанда. Да подсетимо, на крају, и на грубо папско мешање током IX Скупштине Мешовите комисије у Балтимору, и бродолом православних надања у вези уније. И да не заборавимо папско Упуство од прошлог јула. Што се тиче расправе о примату на следећој скупштини Мешовите комисије, плашимо се да ће линија Ватикана путем препознавања код римског папе наметнути неки вид свесветског примата, вероватно под варљивим обликом (у „под хришћанском коду“ према Мелетију Пигасу) службе читаве Цркве, али свакако непознате и неприхваћене у древној Цркви. Плашимо се што тако нешто већ почиње нејасно да се разазнаје у парагр. 41 Равенског документа.

е) Наша молитва и нада свакако јесу да римокатолици одбаце папоцентрично тумачење историјских чињеница првих хиљаду година, као и исходишно првенство свесветске надлежности. Можда се одсецањем повода за папско владарско настројење исправе и догматске последице. Блаженопочивши о. Јустин Поповић папски примат и папске јереси повезује као узрок узрокованог: „Православна догма, боље речено сведогма о Цркви, одбацује и замењује латински јеретички сведогмат о првенству и непогрешивости папе, тј. човека.Из ове свејереси рођене су и рађају се непрекидно друге јереси: Filioque, одбацивање епиклезе, бесквасни хлебови, увођење тварне благодати, чистилиштни огањ, ризница вишка дела...“

Са молитвеном надом да Латини XV века одбаце њихове догматске новотарије отишао је Св. Марко Ефески на Ферарско-Флорентински Сабор, али се сударио са папском надменошћу Евгенија IV. Са истим молитвама и надама, да папе и богослови, дакле, одбаце њихов папоцентризам, свештени Доситеј Јерусалимскије написао Дванестокњижје, или Историју о јерусалимским патријарсима, како бележи његов наследник на трону јерусалимском и издавач, блаженопочивши Хрисант: „макар да са овом књигом, као са проповеди богопоучених апостола и богоносних источних и западних отаца, дођу свести и да, подстакнути од самих старешина западне цркве, остваре управо ово - да уједине Цркве гоњени божанском ревношћу и да прекину са расколима и саблазнима, који су оруђа ђавола". Хрисант свакако са надом примећује: „Ако, дакле, западна црква прихвати исправљање и одбацињене новотарије и све што није имала када је била сагласна Источној цркви, тада ће се, наравно, и према епископу Рима односити, као што је природно, на читавој земљи као према првому поретку патријараха и помињаће се јавно од највећих помесних цркава и од свих архијереја читаве васељене као први у возгласима и биће враћен у диптихе, као што је било некада пре раскола. Наравно и његове привилегије и право првенства и части ће обновити уједињење Цркава и вратиће му их са великом радошћу и благодарношћу". Међутим, као што је познато, I и II Ватикански концил су одогматили строжију папску установу.

Богословски дијалог није лош када бива са претпоставкама наше православне стране. Могуће обраћање иноверних вери и заједници Саборне цркве се може сматрати нашом људском сарадњом у делу Божијем. Међу овим претпоставкама значајна је, конкретно, наша непоколебива истрајност у саборно утврђеном ставу Православне цркве односно папизма, колико као преносиоца мноштва другачијих учења, толико и као носиоца папоцетричког владања над читавом Црквом. Нажалост, у Равенском документу се не примећује јасан и несумњив отачки и саборни православни став. Недостаје дух којим је мишљење о уједињењу цркава износио Св. Марко Евгеник на Ферарско-Флорентинском сабору, када је одмах, од почетка, показао као основу расправа непроменљиво Вјерују и његово православно тумачење. Недостаје еклисиолошко убеђење, саборских одлука источних патријараха у време турског владања. Недостаје дух ревности којим говори Св. Нектарије Пентапољски у делу О узроку раскола. Супротно, влада једна сумњива „еклисиологија заједнице", где се не подразумева заједница између православних по вери помесних Цркава, већ између Православне цркве и инославне цркве Рима. Значајно је да, уствари, није реч о „црквеној заједници", већ о „заједници цркава" (ecclesial communion). У горњој „еклисиологији заједнице" умањује се значај који имају, прво, непроменљивост апостолске вере, која у Равенском документу остаје просто саопштење, без већег значаја који има за одвајање Православне цркве од инославног Рима, и друго, заповест свештених канона о незаједничарењу са јеретицима у тајнама, нарочито у евхаристији, заповест која се потпуно прећуткује. Свакако да су ова два начела темељна у православном учењу о цркви као заједници.

У Равенском документу се појављује тежња суочавања са питањем папског примата као „уређивање" папских привилегија, а не као тежак богословски проблем који се тиче тајне Христа. Прихватање првенства надлежности над читавом Црквом, тј., да је један епископ - глава и начело читаве цркве, нека је и оптерећен једном улогом службе, јесте увреда према личности Христа као јединствене Главе Тела Цркве. Примат надлежности представља нарушењавање православне еклисиологије, према којој је изнад свих епископа Васељенски Сабор. На њему председава први у љубави епископ Рима, као једнак његовим са епископима, између којих се, међутим, у средину поставља свето Јеванђеље, као символ присуства Христа, јединствене Главе читаве Цркве. Изузетна привилегија епископа Рима (када му је значење било православно), која је прихватљива за православно гледиште, јесте његово председавање на сабору између пет православних патријараха и, као последица тога, његово помињање као првог међу осталим патријарсима у диптисима. Ово потврђује слово и дух 28. канона Четвртог Васељенског Сабора. Остале повластице и улога епископа Рима нису прихватљиве за Цркву. Потребно је, значи, много пажње за разумевање израза који владају у Равенском документу, и који су на Западу проглашени као, тобоже, по први пут признавање првенства папе од православних. Општепознати израз каже: „први треба да препознају првог међу собом" (парагр. 10). Противречност израза је очигледна. Црква је увек признавала прву катедру епископу Рима, разумевајући ово, наравно, православно; никада, међутим, до данас није прихватила неко његово првенство или власт над читавом Црквом, поготово када црква Рима остаје при њеним јеретичким догматима.

На следећој скупштини Мешовите комисије очекује се разговор о улози епископа Рима и виду његовог првенства у „заједници цркава"! Није могуће, међутим, да ми православни прихватимо једно папоцентрично претумачење примата епископа Рима. Папа је због папоцентричног тумачења првенства присвојио потпуно неприхватљиве привилегије, без пристанка осталих цркава древне пентархије и још са нарушавањем канонског (саборски потврђеног) поретка древне Цркве. Нешто од оногашто је од стране православних детаљно, веома снажним речима и вештим богословским доказивањем (ми упућујемо на доказе код блажених патријараха Доситеја Јерусалимског и Мелетија Александријског Пиге) било проверено јесте следеће:

1. Пренство власти, пошто је, тобоже, апостол Петар био глава сабору апостола и имао надњима примат власти.

2. Безгрешност папе.

3. Да је папа изнад сабора.

4. Да Рим надмашује остале патријаршије.

5. Да је трон Рима судија у сваком случају и да не подлеже ничијем суду.

6. Да има трон Рима право апелације над читавом Црквом.

7. Да се папа сматра епископом Саборне (тј. Васељенске) Цркве. Подсећамо да се папа до данас потписује (он сам!): епископ Саборне Цркве.

8. Да је папа саборна глава Цркве са мисијом служења. Ово је једно место које римокатоличка страна прикрива и дан-данас, ако се сетимо чувеног израза да је папа „слуга слугу Божијих"! Равенски документ говори о примату као служењу папе римског и зато је потребна нарочита пажња. Недавно уврштени у агиологију Цркве, свештени патријарх александријски Мелетије Пигас, између осталог пише и о овоме:

„Али, кажу, треба неко од епископа и међу епископима да предњачи. Заиста, овога називају главом која служи... Међутим, свим овим епископима је само Христос начело и глава... Они [Латини] уступају служби ове главе неограничену власт и над вером и над црквом... Пошто показују маску главе која служи, опходе се насиљем деспотскије од било које деспотске власти“.

Отац Георгије је дубоко свестан главне замке данашњег екуменизма, који нема никакве везе са негдашњим сведоченим позицијама православних Отаца у разговору с јеретицима. Негда су Оци тражили аргументације Богом откривене Истине које јеретици не могу да прихвате; данас су, пак, екуменисти ту да би што више „снисходили“, да бишто више показали „љубави“. Тиме они, по Светом Максиму Исповеднику, показују човекомржњу, јер јеретицима повлађују у њиховој лажној, неспасоносној вери. Ево шта старац Георгије, нови Јустин Ћелијски, каже на крају свог текста „Равенски документ и папски примат“:

        >>Из горњег постаје разумљиво да равенски договор о саборности и власти не испуњава православна еклисиолошка мерила да би чинио сигурну основу наредних расправа о папском примату. Уколико уследи расправа о томе како је тумачен папски примат током другог миленијума и на I и II Ватиканском концилу, она је од стране православних представника дужна да буде са знањем православних Светих отаца, а не помирљивим начином мишљења времена или са владалачким настројењем Ватикана. Признавање неке од горњих „привилегија" папе, или сагласност са неком сличном повластицом, противним православној еклисиологији, несумњиво значи унијатско уједињење, са којим се нећемо сагласити. Све ово затошто смо дужни да пажљиво чувамо нас саме и православни народ од савременог облика унијаћења, које, поред других последица, јесте и довођење у опасност нашег вечног спасења. И будући да смо дужни упоредо да помогнемо, ако је могуће, и „вођама западне цркве, да дођу свести", како рече блажени патријарх јерусалимски Хрисант, да одбаце њихов папизам ради спасења њих самих као и њиховог народа, који не познаје православље.<<

Кад човек чита оца Георгија, радује се што се историја повремено понавља на добро. Јер, његово данашње сведочење истоветно је сведочењу светогорских монака 13. века, који су цару Михаилу Палеологу, унијати писали посланицу, и у њој, између осталог, рекли и ово: „На какав нам је начин допуштено и богоугодно да се ујединимо са онима од којих смо се правилно и канонски раздвојили, који се непрестано придржавају јереси? /.../ Зато што божанствена и свештена правила говоре: „Ако се неко, макар и у кући, моли са одлученим (од Цркве, нап. В.Д.), и он сам да буде одлучен“ ( 10 канон Светих Апостола)./.../ И опет: „Ко прима јеретика, подвргава се осуди којој и он.“ Стога, ако их примимо бићемо подвргнути истим оним забранама којима и они, и то од стране божанствених канона одређених Духом Светим. То се не сме допустити, не сме!“

Светогорци су одлучно деловали против патријарха Јована (Века), који није могао да отворено увери Ромејце у потребу уније с папом, па је деловао прикривено. Пошто су унијати тврдили да литургијско помињање римског папе није исто што и општење с Римом, Светогорци наводе забрану Светог Јована Богослова да јеретика не треба ни поздрављати , ни уводити у кућу, јер ко га поздравља, учествује у његовим злим делима (2 Јн. 10-11): „Ако је забрањено да га просто и на путу поздрављамо, ако је забрањено у обичну кућу да га уводимо, како онда да га примамо, не у кући, него у храму Божијем, у самом олтару (светилишту), крај тајанствене и страшне трпезе Сина Божјег, који Се приноси на жртву?/.../ Који ће то помрачењак изригнути помен онога који је достојно одбачен од Духа Светога, јер је устао на Бога и свете (то јест, ко ће смети да литургијски помене папу, нап. В.Д.), и на тај начин постане непријатељ Божји? Зато што, ако обичан поздрав човека чини саучесником у делима злих, колико то више значи громко помињање његовог имена кад су ту пред нама страшне Божанствене Тајне. Ту, пред нама, јесте Само истина (Христос у Светим Тајнама, нап. В. Д.), па како да допустимо да је истина ова велика лаж – да га сматрамо за православног патријарха? Да се спрдамо, као на позорници, док обављамо страшне Тајне? Како ће то издржати православна душа, како одмах да не иступи изопштења са онима који га помињу, како да их не сматра за трговце светињом? Зато што је од почетка Православна Црква Божја помињање имена архијереја приликом свештенодејства признавала као савршено општење. Јер је написано у Тумачењу Божанствене Литургије (Св. Герман): „Свештеник произноси име архијереја, показујући и своју потчињеност вишем (од себе, нап. В.Д.) и општење с њим, и прејемство његове вере и свештенодејства“.

Михаил Палеолог, Јован Век и остали унијатски настројени Византинци позивали су се на некакву „икономију“ ради општења с папистима. Светогорци су цару писали да таква „икономија“ скрнави свештенодејство, одгони Духа Светога и због тога „верне чини непричаснима отпуштању греха и усиновљењу“. Ко општи с јеретиком, наследиће његову осуду.

Светогорци питају цара - зар је праведно дати јеретику првенство над православном Црквом Христовом: „А како да, по правди, признамо као прве и као судије православних цркава, оне с којима нам није дозвољено да једемо, које не треба да поздрављамо због потпуног недостатка општења, сусрете с којима смо, по могућству, дужни да избегавамо, и као да их помињемо као православне у цркви и за самом тајанственом Трпезом, а да она не престане да нас непорочно освештава?“

Сва ова питања данас поставља архимандрит Георгије Григоријатски, и на сва православно одговара, свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом!

На многаја љета, оче наш у Христу Георгије, и удео ти био са блаженим Оцима нашим: Фотијем Цариградским, Григоријем Солунским и Марком Ефеским!

Извор: Владимир Димитријевић, „Евроунијаћење – Православље и папизам на крају историје“, ЛИО, Горњи Милановац, 2008., стр. 79 -87

Приређивач: "Борба за веру" ...

Mozda bi ovo moglo da daa "neke odgovore na neka pitanja " :

http://video.google.com/videoplay?docid=-1019652774006683908&ei=dHBbS4PwLMGM-Aa3joTnBA&q=vladike+&hl=en#docid=4273832700693450353

ПАПИЗАМ ПРОТИВ СВЕТОГ САВЕ

       Постаје све разумљивије зашто је толико политичке, па и епископске нервозе, медијске кампање и лобирања око избора новог патријарха Српске православне цркве. Било је небројено оних који су своје нестрпљење и властољубље исказивали тражећи да се за живота патријарха Павла изабере нови патријарх. Грозничавост ове кампање добија сваким даном све више накнадних објашњења и побуђује сасвим одређена питања и основане стрепње.
Било како било на дан Светог Саве 27. јануара освануше на новинским ударним странама наслови: „Време је да дође папа!", „Крајње време за сусрет са папом", „Папа долази у Србију"...

То се дешава у државно разграђеној Србији којом владају глад, беда и безнађе. На улицама, пругама и путевима на снегу и цичи зими вију се прави збегови понижених, незапослених, обманутих и изгладнелих Срба. Ситуација у којој се Србија налази просто дозива одговорну и светосавску предузимљивост, солидарност и хришћанско милосрђе. Од режима и његових пропагандних центара стижу одговори - применити полицијску силу у одбрани тековина транзиције и дивљег капитализма, усвојити резолуцију о Сребреници, изручити на милост и немилост Републику Српску, изделити Србију и променити њен устав. „Отац српске демократије" на то додаје да се „устав не маже на хлеб". Ваљда се зато сада призива папизам који се може мазати на хлеб. То каже и велики пророк Достојевски тврдећи да папа стварно има моћ да нам удели хлеб. Заузврат, додуше, тражи да му дамо нашу душу и нашу слободу. Али то у званичној Србији и није нека вредност, а ни жртва.

По нашим медијима, и не само по њима, највећи подвиг нашег великог патријарха Павла била је његова скромност, а његова највећа заслуга је незапамћена народна сахрана. Неће бити да је због највеће сахране и скромног живота патријарх Павле заслужио неподељено поштовање, дивљење и вечно памћење. У сећању народа и верника остало је много тога још важнијег, значајнијег и узвишенијег. У сећању народа сигурно остаје чињеница да он није прихватио да се сретне са папом и да се противио његовом доласку у Србију: „Када смо Његовој светости објаснили да папа неће доћи ако и Црква не да пристанак, он је само кратко рекао: 'Онда, добро недошао'".

Мудри патријарх Павле, као и други умни патријарси и епископи, говорили су да се о позиву папи да дође у Србију може разговарати тек ако би једна велика православна земља, а то је Русија, позвала римског папу у посету.

И патријарх Герман је имао јасан став да „покајничка посета свакога папе у Београд води искључиво преко Јасеновца", и да он од њега „не може одступити".

Можда су се околности од патријарха Германа до данас промениле, али било би добро да се верујућем народу и грађанима објасни шта се то и како променило од 15. новембра прошле године, од упокојења и сахране великог патријарха Павла? Које су то новонастале околности навеле толико људи да готово вапијући дозивају папу да посети Србију, и да то сматрају централним задатком и кључним налогом Српској православној цркви? Доприноси ли то јединству Српске православне цркве и верујућег народа? И зашто и како се то дозивање папе истиче у први план баш на дан утемељивача наше Цркве, на дан Светог Саве?

Од времена самог избора патријарха Павла па до његове смрти познато је шта се све догодило. О томе сведочи амерички амбасадор при Светој Столици Томас Патрик Меледи. У државном Секретаријату Ватикана одржан је „изузетно важан састанак" 26. новембра 1991. године:

„Кардинал Содано (државни секретар папе Ивана Павла Другог) сазвао је амбасадоре Велике Британије, Француске, Белгије, Италије, Немачке и Аустрије у своју канцеларију. И ја сам био тамо. Предао нам је меморандум којим се позивају наше владе да признају Словенију и Хрватску 'у року од месец дана'.

Кардинал Содано, у пратњи надбискупа Таурана, снажно је изложио ватиканско поимање случаја. Било је то први пут у модерној историји да је Света Столица делатно водила кампању за признање нових држава. (подвукао Меледи).

Три Дана касније, 29. новембра, „у Риму се са Светим Оцем" састао немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер: „Залагање Ватикана да се Хрватска и Словенија признају пре Божића одговара стајалиштима Немачке". Немачка је признала Хрватску 19. децембра 1991, а остале земље ЕЗ-а 15. јануара 1992. године. Ватикан и папа су то званично учинили два дана раније 13. јануара 1992, на Српску Нову годину.

Догодили су се у међувремену и „Бљесак" и „Олуја", а у Хрватској се уз разумевање католичког клера ради на формирању нове хрватске православне цркве.

Можда ова изненадна епидемија папизма представља испуњење још једног евроунијатског услова Србији. Хапшењу генерала Младића, уништењу Републике Српске, резолуцији о Сребреници сада се придружује и удовољавање захтеву да папа посети Србију? Можда се од Србије и СПЦ затражи да се призна и уважи непогрешивост папе у поменутим поступцима од Јасеновца до „Олује"?

Откад постојимо нико у име СПЦ није звао папу међу Србе, ни Свети Сава, ни Свети Петар Цетињски, ни Његош, ни патријарх Гаврило Дожић, ни патријарх Герман, ни патријарх Павле... О томе зашто то нису чинили можда најбоље сведоче речи оца Јустина Поповића:

„Догмом о непогрешивости присвојивши себи, човеку сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку - Господу Христу, папа је у ствари, прогласио себе Црквом у Папистичкој цркви, и постао њој све и свја. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат папизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати Бог. Но, тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане Бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и - сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У томе суштина и самог ђавола, свеђавола; Сатане...“

Извор: „Печат“, бр 99, 29. јануар 2010.
Пренето са...

ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА МАРКА,
МИТРОПОЛИТА ЕФЕСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ
 
  Православним хришћанима

на копну и острвима,

радујте се Господу!

       Они који су нас хтели поробити ропством и увући у Вавилон латинских обреда и догмата, нису могли то да доведу до испуњења, и уверили су се, како у невероватност тако и у немогућност тога; они и њихови следбеници застали су на средини пута, нису дакле остали оно што су (били) нити су постали нешто друго; одступили су од Јерусалима као истинског гледања мира и од горе Сиона као истините и непоколебиве вере (Иса 28:16; Пет 2:6).

Од многих су названи латиномислећи, а они су постали Вавилонци, а нису ни слободни нити моћни, а стога су с правом названи Грко-Латини. Ови су људи подобни митским ипокентаврима1, и они заједно са Латинима исповедају да Свети Дух исходи и од Сина, и да је Син узрочник његовог (- Духа Светог) бића. Овако је њихово учење, али они опет заједно са нама говоре да Он (- Дух Свети) исходи и од Оца. И још, они са њима (Латинима) оправдавају учињени додатак као да је оправдан и разуман, и не држе са нама онај (- Символ вере Никео-цариградски).

Међутим, да ли се може рећи да је дозвољено и разумно учињен тај додатак? Са њима (Латинима) они још говоре да је у бесквасном хлебу тело Христово, и да се не би усудили да се са нама причешћују. Није ли то довољно, да се увиди да они не траже истину коју су имали у рукама, а коју су занемарили приступајући Латинима - него они хоће да потамне злато, и не труде се да заснују истинско јединство; ето на какав начин су се они сјединили.

Остатак Посланице можете прочитати овде...
 

Da bi se neke stvari razumele i jedna i druga i treća i.....pedeseta crkava je izdala učenje Isusa Hrista i po meni sve one i njihova učenja treba da se ukinu.
Ni jedna crkva nije dostojna imena Gospoda Boga Isusa Hrista.
Sve one brane svoje interese  i sve se bore za lični interes.
Zato će posle kataklizme a i uoči kataklizme da zaživi nova jedinstvena Vera - SLOBODARSTVO.
Postojaće Manastiri,gde će službu da obavljaju i pripadnice ženskog pola,i gde će biti samo prvi među jednakima.
Crkve sigurno neće da postoje i niko više neće moći da kaže za sebe da je on izaslanik Boga.

шта нас раздваја од њих!!!!
----------------------------
Свети Владика Николај

РИМСКА ВЕРА

I

Латини држе да је папа (један човек) непогрешив, и да сам у име Христа влада  црквом. Ни епископи ни свештеници ни народ немају гласа у цркци. Чак ни у имовинским питањима нико се не пита осим папе.

Међутим, међу апостолима било је равенство (једнакост). То се види из Дела Апостолских глава 15. Сви апостоли држали су сабор и решавали и сложно решили једно питање. У стиху 28. апостоли кажу: Изволисја Духу Свјатому и нам – то јест Дух Свети је једини непогрешив. Прво Дух Свети решава па онда апостоли сви. А не један човек, као што је сада у римској цркви. И тако уставова папства као непогрешивог диктатора противи се Духу Светоме и практици светих апостола. У томе црква римска је у великој заблуди. У Православној Цркви остао је до данас обичај апостолски, да сви архијереји решавају црквено питање призивајући Светог Духа да им он буде вођ. Православни папа није смртан човек него Дух Божји.

II

Латини причешћују народ само у јеном виду, т.ј. дају вино а не и хлеб. Дају крв Христову а не и тело. Код њих само свештеници се причешћују у оба вида. Код православних како свештеници тако и народ. Господ је разломио хлеб и дао апостолима на Тајној Вечери као Тело Своје. Тако и чашу са вином као Крв Своју. Дакле код Латина је велика заблуда. Њихов народ не прима цело причешће но само пола причешћа.

III

Латини су забранили брак свештеницима. Међутим, ми знамо да је било и апостола жењених. Сам апостол Петар био је жењен човек, што се види из Матеј. 8,14. Господ је исцелио његову ташту. И многи велики светитељи били су жењени људи, као свети Спиридон, св. Григорије Ниски, и др.

Код православних је правило. Свештеници се по правилу жене. Но ако би неко хтео да буде свештеник и нежењен, Црква му то дозвољава. Латинска забрана брака свештенству има врло страшне последице: разврат свештеника, који без мало држе невенчане жене под именом слушкиња.

Цео текст можете прочитати овде

Čast vladici, ali neke stvari nije dobro rekao, ili to nije učinio onaj tko je priređivao tekst.


Papa je po katoličkom nauku nepogrešiv kada ex cathedar odlučuje o  pitanjima vjere, jer se smatra da je tada vođen Duhom Svetim. Papa kao čovjek može biti i pogrešiv, i grešan, kao što je i bilo u povijesti.
Također papa ne vlada Crkvm, nego upravlja u ime Kristovo.

Pitanje papinskog primata i njegove (ne)opravdanosti je nešto drugo u što ne bih ulazio, nego sam samo želio ispraviti pogrešne termine.


Ovdje je vjerujem došlo do tiskarske pogreške, jer katolici se obično pričešćuju samo tijelom Kristovim, a ne i krvlju. Mada, treba spomenuti da postoji nekoliko prilika kada se i katolici pričešćuju ppd obje prilike (vida), npr. Veliki Čevtrtak.


U katoličkoj Crkvi razlikuju se post i nemrs. Pod postom se podrazumijeva uzimanje samo dva obroka dnevno, od kojih je samo jedan puni, dok je prilikom drugog dozvoljeno uzeti samo mali obrok. Nemrs označava zabranu jedenja mesa i mlijeka i mliječnih proizvoda. Post i nemrs obično dolaze skupa.



Ne, katolik udovac (ili udovica) može ponovno sklopiti crkveni brak, načelno neograničeno mnogo puta, ako oba zaručnika zadovoljavaju sve uvjete. Katolička Crkva priječi crkveni brak rastavljenih osoba (ako su one bile crkveno vjenčane).


Katolici poste i nemrse (tj. trebali bi postiti i nemrsiti) petkom, te na Čistu srijedu i Veliku Subotu. Post utorkom ne postoji. Postoje (ali nisu kanonski propisani, nego spadaju u pučku pobožnost) nemrsi utorkom u čast zagovora nekog od svetaca.


Ovo je valjda priređivač zaboravio napomenuti bila situacija iz vladikinog vremena. No, osim što su posljednja dvojica papa Poljak i Nijemac, papa netalijana je bilo i ranije. Ne postoji pravilo da papa mora biti Talijan. Kao što ne postoji pravilo da Carigradski patrijarh mora biti Grk, pa su opet velikom većinom svi bili Grci.

----------------------------------------

Razlike između dviju Crkava postoje i vrijedne su diskusije, no mislim da je prijesvega potrebno međusobno poznavanje, a ne ocjenjivanje druge strane na osnovu neprovjerenih ili iskrivljenih informacija.

Ako su crkve i izdale vjeru u Hrista, ti bi je nacisto dokrajcio sa takvim idejama ludih ucitelja.




Pa taj "nemrs" i jeste post, dok "post" nema nikakvog smisla.




Ako imamo u vidu sta je Isus rekao za udovice i udovce ne vidim smisao ovoga.