Vjerujem da će reći isto što i ja. Tj. da moj navod da vjerujemo Crkvi, a ne u Crkvu, znači da nam je kršćanstvo ipak važnije od katoličanstva/pravoslavlja/protestantizma... i da vjerujemo u Crkvu kao zajednicu vjernika koja čuva Isusov nauk, dakle kao onu čije je djelovanje izloženo propitivanju, kritici, upozorovanju, no čije postojanje nije i ne smije biti upitno.


@ Silvanus, ddejanbg, čudovište

Što se tiče svetaštva.... Nisam siguran da ću baš točno navesti katoličko poimanje, a osobito "klasifikaciju", no navest ću je ugrubo.

Proces kanonizacije teče otrpilike ovako. Nakon smrti neke osobe, njezina okolina koja ju je doživjela kao osobu uzornog i svetačkog života, počinje izražavati njezino poštovanje i moli za njezinu beatifikaciju, kao i njezin zagovor. To se prijavljuje lokalnom biskupu koji to može odobriti, odgoditi ili zaustaviti. U svakom slučaju kada se konačno pokrene proces za beatifikacijom, osoba postaje "sluga Božji" i dopušteno je vjernicima moliti nju za zagovor. Kada prođe dovoljno vremena i kada se na zagovor dotičnog ostvare barem dva (najčešće medicinska) čuda, osoba biva beatificirana i postaje blaženik. Nakon toga proces se nastavlja i nakon još jednog čuda osoba konačno postaje svetac. Cijelo to vrijeme provodi se opsežan proces istraživanja života kandidata do u tančine, a sve do 1983. postojala je i osoba zvana "advocatus diaboli" čija je zadaća bila ukazivati na sve manjkavosti preminulog i na sve legelne načine nastojati osporiti bilo njegov status kod vjernika, bilo čuda i ostalo. Time se nastojala dobiti čim veća objektivnost.

Što se čuda tiče CRkva se vodi načelom da "nisu dovoljna čuda bez krijeposti niti krijepost bez čuda." To jest, ako je neka osoba za života i mogla činiti čuda (ili barem neobjašnjive stvari što koji put polazi za rukom istočnjačkim jogijima i sl.) nije li živjela kreposno ne može postati svecem, no i osobe kreposnog života (što su npr. bili i licemjerni farizeji, čija je pogreška bila što su se time rezmetali) ne postignu li kod Boga zagovor za čuda ne mora značiti da su sveci, tj. oni koji bi trebali biti primjeri. Vezano još uz čuda, uobičajilo se da se prvenstveno promatraju čudesna ozdravljenja, no vrijede i ozdravljenja duše, znači nečije obraćenje po primjeru pokojnog i sl.

Vezano za mučeništvo, mučenik je po katoličkoj tradiciji svaka osoba koja je bilo položila život za vjeru, bilo zbog vjernosti Isusu bivala progonjena ili je na drugi način trpila, mada je na kraju sačuvala život. U najranije doba Crkve (ubijeni) mučenici su automatski postajali sveci, no danas je proces za njih uvelike sličan goreopisanom.

Što se tiče jurodivnih (nadam se da sam dobro napisao) nije mi poznata takva tradicija u katoličkoj Crkvi, iako su neki, npr. sv Franjo (koji je parafrazirao Ciprijanove riječi: "Ne može imati Boga za Oca, tko nema Crkvu za majku.") je dijelom svog životopisa sigurno na neki način odgovarao "ludom zbog Krista", no, mi zapadnjaci smo valjda preracionalni u nekim stvarima.


Što se tiče pravoslavnih Crkava malo mi prebrzo pišete, pa ne stignem sve prokomentirati. 

@ Laslo

jel su kod vas uveli one automate za sveće ?

@ gottago

Kod nas i nije u svim crkvama raširen običaj paljenja svijeća. Pale se uglavnom u svetištima Majke Božje ili na velike blagdane tipa Svih Svetih (1. studenog/novembra). Moram priznati da nisam vidio nekakve automate, no to ne znači da ih nema.

Текст који прилажем овој теми је можда у неким изразима и терминима крајње неспретан и незграпан, али оно што у његовој дубини лежи је да се само уз помоћ Љубави може пронаћи пут ка разумевању Истока и Запада и само у Њој лежи нада на поновно сједињење некада јединствене Цркве Христове...




Блажени Августин у Православној Цркви


На Истоку се о богословљу бл. Августина (изузимајући његово учење о благодати) почело расправљати тек крајем деветог века и то због Filioquea (учења да Дух Свети исходи „и од Сина“, а не само од Оца, како се одувек учило на Истоку). Због тога је на Истоку тек тада један грчки отац (св. Фотије) почео пажљиво да проучава Августиново богословље. Галијски Оци, који су се супротстављали његовом учењу о благодати, иако су поучавали у источном духу, ипак су живели на Западу и писали искључиво на латинском језику.
Проблем Filioquea из деветог века представља једну веома опширну тему, о којој је недавно објављена још једна краћа студија.  Ми ћемо овде само говорити о ставу св. Фотија према бл. Августину, који се суштински не разликује од става галијских отаца. Св. Фотије једино детаљније објашњава православни поглед на једног великог и светог Оца који је заступао извесна погрешна учења.
У једном своме делу - „Писмо аквилејском патријарху“ (који је био један од највећих апологета Filooquea на Западу) - св. Фотије на тврдњу да су „велики Амвросије, Августин, Јероним и још неки Оци написали да Дух Свети исходи и од Сина“, одговара: „Ако је то мишљење десеторице или чак двадесеторице Отаца, осталих 600 тако не мисле. Ко има чак толико смелости да вређа Свете Оце? Нису ли то они, који читаву побожност тих Отаца своде на неколико речи, супротстављају их саборским канонима и издвајају их од осталих Отаца? Или то, пак, чине они који то мноштво Отаца сматрају њиховим бранитељима? Ко се дрзнуо да вређа св. Августина, св. Јеронима и св. Амвросија? Не чине ли то они који их присиљавају да се успротиве нашем Господу и Учитељу, или то, пак, чине они који желе да сви следујемо учењу нашега Господа?“
Затим св. Фотије наводи једну примедбу, карактеристичну за ускоумни латински менталитет: „Уколико је њихово учење исправно, онда сви који их сматрају Оцима треба да прихвате њихово мишљење. Међутим, уколико они не говоре истину, морају се одбацити заједно са јеретицима.“ Одговор св. Фотија на поменути рационалистички став је заиста веома дубок, осећајан, састрадалан и показује како истинско Православље гледа на оне који, упркос томе што живе у истинитој вери, греше: „Није ли било много сложених ситуација, које су навеле многе Оце да се, макар делимично, нетачно изразе, да се под утицајем противника прилагоде околностима, или, пак, да понекад то учине из, својственог им, људског незнања?... Ако су неки нетачно говорили, или, из неког нама непознатог разлога, чак и скренули са истинског пута, али их нико није исправио, нити их подстакао да се науче истини – примамо их међу остале Оце, као да ништа нису ни рекли. То чинимо због њиховог исправног живота, истакнуте врлине и њихове вере, непогрешиве у другим аспектима. Ми, међутим, не следујемо њиховом учењу које је скренуло са пута истине... Ми, пак, који знамо да су неки од наших Светих Отаца и учитеља скренули са пута вере у догматске истине, не проглашавамо њихове заблуде учењима, већ их примамо као браћу.“
У своме каснијем делу, Мистагогија, које говори о исхођењу Светога Духа, св. Фотије на сличан начин говори о Августину и другима, који су грешили у погледу Филиоqуеа. Он потом брани Августина од оних који га оптужују да се противи предању Цркве и позива Латине да исправе грешку својих Отаца и то „миром и благодарношћу“ (Fothius and the Carolingians, стр.151–153).
Учење бл. Августина о Светоме Духу, попут његовог учења о благодати, није толико погрешно због неких конкретних питања. Да је он у потпуности познавао источно учење о Светој Тројици, вероватно не би учио да Дух Свети исходи „и од Сина“. Наиме, проблем је у томе што је бл. Августин приступио целој догми са различитог - „психолошког“ – становишта, које, у поређењу са источним начином изражавања истине богопознања, није исправно. Управо као што је то био случај са учењем о благодати, али и осталим учењима, ускоумни латински приступ није толико „погрешан“, колико „ограничен“. Неколико векова касније, велики источни Отац, св. Григорије Палама, покушао је да оправда латинске формулације исхођења Светога Духа (све док се не нарушава ипостас Светога Духа): „Не приличи нам да се недолично понашамо, узалудно се препирући због речи.“  Ако су они који су погрешно учили о исхођењу ипостаси Светога Духа (као што је св. Фотије веровао да је чинио бл. Августин), то чинили пре него што се Црква посветила овоме проблему и изложила коначно православно учење, не смемо према таквима бити немилосрдни и „не смемо их одлучити од осталих Отаца“.
Сам бл. Августин је у потпуности заслужио снисхођење из крајње братске љубави, које је св. Фотије показао по питању Августинове заблуде. У закључку своје књиге О Светој Тројици, он пише: „О, Господе, Једини, Троједини Боже, све што написах у овим књигама долази од Тебе; нека би Те сви славословили! Ако написах нешто од себе сама, нека би ми опростио Ти и они који су Твоји!“
Тако, у деветом веку, када се појавила друга озбиљна заблуда бл. Августина и постала предмет бројних расправа, православни Исток је и даље бл. Августина сматрао Светим Оцем.

Из књиге Место бл. Августина у Православној цркви, о. Серафим Роуз
превод с енглеског- сестринство Тројеручице 2004.г.



Извор: преузето са сајта eparhija-dalmatinska.hr

Sve religije će da se ujedine u novu Veru Slobodarstvo!

"...Богородица Акатистна        

 

Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у светом манастиру Зографу следеће писано предање:

Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи политичким превирањима узнемирен исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се то догађало у XIII веку.

Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем автократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем ради чистоте православља. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продру и на Атон, уверавајући речима, поткупљујући новцем и обећањима, принуђујући претњама и мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, и одрекла се вере отаца својих. Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих отаца, примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате.

Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери, и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркају по читавој Светој Гори у потрази за новим жртвама.

У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред овом светом иконом. Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Богородици Марији, одједном се из ове свете иконе зачују следеће речи: “Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!” Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас, како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана. Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемире. И они слабији међу њима одмах се сакрију у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха остану заједно са игуманом у манастиру и затворе се у пирг, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце.

Нешто касније стигли су и латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси им са пирга довикну: “Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! ... Идите одавде!” Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, они запале ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје предадоше у миру своје чисте душе Господу 10. октобра 1276. године.

У манастирском рукопису и у бугарском часослову уписана су и имена ових победоносаца и преподобномученика.

Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се у пиргу заједно са преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама читава, нетакнута ватреном стихијом.

У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је “Херово” (“Радовање”), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зову и “Пројављена”.
Уместо молитава за причест, на светим литургијама које служе у овом параклису бугарски монаси читају пред овом иконом Акатист..."

Sajt :

http://www.svetagora.info/
 

"...Олга ЧЕТВЕРИКОВА
Ватикан: курс у правцу светске владе
Од 16. до 23. октобра на Кипру је одржан сусрет Мешовите комисије за богословски дијалог између православаца и римо-католика, посвећен разматрању питања „о улози епископа Рима у јединству Цркве у првом миленијуму“. Због разлика у тумачењу учесника обе стране датог питања и у ставовима појединих Православних аутокефалних цркава, дискусије су биле болне и нису се окончале усвајањем завршног документа. Тему су оставили отвореном за разматрање на наредном сусрету, који је планиран за септембар 2010. године у Бечу.

Међутим, раду дате комисије Ватикан придаје посебан значај, третирајући га као значајан корак на путу да православни свет призна идеје папског примата. То је увек био један од циљева оне политике „изградње мостова“, чији је почетак утемељио Други Ватикански сабор 1962-1965. године. Али ако је за време Јована Павла Другог Ватикан овде и испољавао одређену флексибилност, при Бенедикту XVII она је уступила место офанзивнијој и ригиднијој линији понашања, усмереној у правцу отвореног преувеличавања ауторитета римског понтифика. У јуну 2007. године Конгрегација доктрине вере издала је документ „Одговори на питања, која се односе на неке аспекте католичке доктрине“, у коме је римско католичанство означено као „једина истинска хришћанска црква, која и једино поседује потпуну истину хришћанства“ и у присаједињењу истој други хришћани само могу стећи истинску целовитост Христа. Православље и протестантизам су означени као неправомоћни, и као такви „поседују тек неке елементе истине и светости“. Како је касније прецизирао кардинал Левада, који се налази на челу конгрегације, „Источне (православне) цркве, које не признају папу као Петровог наследника, пате од недограђености и само су „посебне или локалне цркве“.

Као основ за разматрање на Кипру послужио је Равенски документ, који је једногласно усвојен на заседању поменуте Мешовите комисије у октобру 2007. године у одсуству делегације Руске православне цркве (РПЦ), која је принуђена да напусти сусрет. Тај документ као такав представља опис административне структуре цркве, каквом је била до 1054. године и у теоријском моделу примата, представљене у тумачењу Рима. Равенски документ имао је за циљ да се православци наговоре на признавање посебних права римског епископа као “првог међу патријарсима“. 1 Ради се о томе да се постигне преиспитивање православног схватања римског примата у раној хришћанској цркви као „примата у љубави“ или „примата части“, али на неки начин који не би био некакав специфични институт, који обезбеђује посебна права понтифику. Другим речима, Ватикан директно покушава да учврсти своју доминацију, које он замишља као доминацију власти.

Главни ослонац Ватикана у остварењу тог циља је Константинопољска патријаршија, која одавно већ брани позајмљену од папизма идеју о својој патријаршији као истакнутом шефу Православне цркве, који поседује посебне прерогативе власти. Та доктрина источног папизма не само да се проглашава Фанаром, него се намеће као обавезна за усвајање од стране православног света. Тако је, на пример, сасвим недавно секретар Синода Константинопољске патријаршије, архимандрит Елфидофорос Ламбиниадис изјавио да „одбијање да се прихвати примат у Православној цркви..., - није ништа мање него јерес“ 2. Конкретне планове Фанара изложио је Константинопољски патријарх Вартоломеј за време његове званичне посете Софији новембра 2007. године, када је у интервјуу бугарској телевизији изјавио, да је дијалог између православаца и католика данас „концентрисан на томе, какво је место римског папе у структури целокупне хришћанске цркве – какви су његова улога, власт и овлашћеља“ и „ако се ми с Божијом помоћи сложимо са Католичком црквом око тога што се тиче значења термина „првенство“, каквим је оно било у првом миленијуму, онда Васељенском патријарху неће бити тешко да призна примат Римске катедре и заузме друго место, оно, које је заузимао до раскола“.3.

У својству важног средства понашања свих православаца света својим начелом Константинопољски патријарх третира припрему Великог Свеправославног Сабора, преко предсаборских комисија и саветовања помесних православних цркава, од којих је последњи (четврти) одржан у јуну 2009. године у Шамбезију у Швајцарској. Већ сам круг питања која је патријарх Вартоломеј предложио за разматрање на том сабору (учешће у међухришћанском дијалогу, заједничке молитве, питање заједничког календара празника, смањење постова, питање дијаспоре) сведочи о томе да су Фанар и његови ватикански инспиратори замислили Свеправославни Сабор као реформаторско деловање у правцу секуларизације црквеног живота, које води ка разарању канонског уређења Православне цркве.

Активизација напора Ватикана на нивоу међухришћанског дијалога одвија се паралелно са јачањем његових позиција у квалитету значајног играча на светској политичкој сцени. Улога папе у тој сфери све се јасније очитава. Ради се о томе, да се да религиозно-етичка аргументација да је Јединствена Европа модел новог светског поретка. Пошто је светска идеја европске идентичности, ефикасна у условима геополитичке конфронтације са совјетским блоком, у потпуности исцрпена, а Ватикан у условима дехришћанизације Запада тежи да да нови смисао свом деловању, незамисливо још пре неколико година уједињење папског престола са врховима европске заједнице, који су одједном проговорили на језику јеванђелистичких проповедника, већ се и сасвим очито испољава.

У својој првој енциклици «Deus Caritas Est» нови папа је изјавио, да црква не треба да остаје по страни од друштвених послова, а у марту 2006. године за време сусрета са групом парламентараца Европског парламента, који су представљали Европску народну партију (коалицују конзервативних и хришћанско-демократских партија) он је нагалсио, да се глас римског католицизма чуо у политичким дискусијама на континенту.

Нарочито је индикативан у том смислу римски конгрес на тему „Вредности и перспективе за сутрашњу Европу“, који је у марту 2007. године организовала Епископска комисија Европске уније (ЕКЕС), на коме је било говора о облицима обезбеђивања учешћа цркве у унапређивању Европске уније. Извештај, који је размотрен на скупштини, био је припремљен од стране „Комитета мудраца“ који су формирали чланови ЕКЕС, у који су ушле тако значајне фигуре као што су Мишел Камдесју (бивши шеф ММФ и садашњи члан Папског савета за социјалну полтиику), Питер Сутерланд (шеф савета директора Бритиш Петролеума и финансијски саветник Ватикана, бивши генерални директор ГАТТ и ВОТ), Пат Кокс (бивши председник Европског парламента), Лојола де Паласио (бивши потпредседник Европске комисије), Томас Галик (бивши саветник Вацлава Хавела) и други. У завршном документу, под називом „Римска порука“ наведено је: „Све неопходнијим постаје зближавање грађана са далеким и тешким за поимање политичким институтима (ЕУ – О.Ч.) Пређени пут треба да буде под хитно потврђен новом аргументацијом за Европску унију...“ 4.

Та иста питања разматрана су и на Берлинском сусрету шефова држава Европе 2007. године, поводом 50-годишњице потписивања Римског споразума.

Пројекат Јединствене Европе Ватикан разматра у заједничкој глобалној перспективи. И данас, када је свет увучен у свеобухватну дириговану кризу и када су владајуће елите отворено започеле причу о неопходности увођења наднационалне управе, Ватикан се активно укључио у информативну кампању, која има за циљ да се аргументује стварање нових транснационалних органа за контролу. Уочи сусрета Велике осморке у Аквилу, одржаном јула 2009. године, Бенедикт XVI објавио је енциклику «Caritas In Vеritate», у којој он директно позива на стварање „светске политичке власти“.

Главне идеје те енциклике у потпуности су компатибилне одредницама документа који је припремила специјална група ЕКЕС о светској управи још 2001. године, под називом „Светска управа: наша одговорност за то да глобализација постане шанса за све“5. У саставу специјалне групе су ти исти Мишел Камдесју и Питер Сутерланд, као и Ото Рудинг (потпредседник Ситибанке), Мишел Хансен (бивши генерални директор МОТ), Нојел Треанор (генерални секретар ЕКЕС) и други. У документу се апострофира: „Европска унија...позвана је да одигра одлучујућу улогу у трансформисању постојећег међународног поретка у систем светске управе“. Састављачи извештаја заложили су се за стварање Групе за глобалну управу (GGG – Global Gouvernance Group), која би се састојала од 24 шефова влада, као и Генералног секретара ОУН и руководилаца ММФ, Светске банке, СТО, МОТ и новопредложене структуре – Светске организације за околну средину (њено стварање планира се ради борбе против „глобалног отопљења климе“).

Посебна пажња у извештају поклања се одговарајућим припремама јавног мнења. И овде је црква позвана да одигра значајну улогу. У документу се указује: „Проблеми светске управе треба да буду уврштени у програме образовања и катехизис. Цркве би могле претворити тему о светској управи у сиже екуменског и међурелигиозног дијалога“.

По свој прилици, ти планови већ се оживотворавају. Као што је познато, на последњем септембарском самиту Г-20 у Питсбургу, премијер Велике Британије Гордон Браун је изјавио, да Велика двадесеторица од сада постаје основни међународни механизам управљања светском економијом, позван да се бори против економске кризе и обезбеди бољу припрему света за будуће економске тешкоће. Занимљиво је да су сем руководилаца 19 највећих економија света и председника Европске комисије на самиту присуствовали такође и руководиоци Холандије, Шпаније, Сингапура и Шведске, земље која председава ЕУ (укупно 24 руководиоца), а такође шефови међународних финансијских и економских организација, укључујући и генералног секретара ОУН. На тој позадини папска енциклика припрема јавно мнење за „одговорну глобализацију“ и „моралну економију“.

А шта то Ватикан подразумева под „моралном економијом“ види се на примеру његове сопствене финансијске делатности. Познато је да је основна потпора структуре свете столице заправо Банка Ватикана (Институт за питања религије), чији капитал је по резултатима прошле године износио 5 милијарди евра. Институт за питања религије увек је пословао солвентно, није подвргаван проверама унутрашњих или спољашњих агенција, могао је лако да дозначава средства у иностранство, у сваку тачку планете, што је за друге европске банке постало могуће тек 90-их година. Банка Ватикана је била повод безбројних скандала, нарочито бучних 80-их година када се на њеном челу налазио амерички архиепископ литванског порекла Пол Марцинкус. Ватикански финансијери су били умешани у дозначавање средстава пољском синдикалном покрету „Солидарност“ и друге скандале.

По подацима неких извора. Институт за питања религије и данас се бави активним прањем новца. У недавној истрази «London Telegraph» и «Inside Fraud Bulletin», Ватикан се помиње као један од главних «пореских рајева“ напоредо са Макао и Науру.6. Захваљујући важећем систему мултинационалне финансијске управе Банка Ватикана допушта различитим религиозним организацијама да чува њихова средства у сигурности, како би избегле било какво блокирање или конфискацију од стране непријатељске владе. Религиозне организације, нарочито италијанске, користе дату могућност како би помогле својим спонзорима да избегну регулисање њихове делатности или да дозначе паре у иностранство. Ватикан активно обавља оф-шор операције, иако формално није под о-шор јурисдикцијом, али остаје недоступан било каквој регулативи и заштићена је од доспевања на црне спискове.

Крајем септембра 2009. године шеф Института за питања религије постао је Готи Тедески, бивши шеф италијанске филијале Santander Consumer Bank. Нови руководилац Банке Ватикана одржава тесне везе са католичким орденом „Опус Деи“ као најутицајније финансијске снаге. Својевремено је Готи Тедески заједно са чланом ордена Жанмариом Ровераром - једном од најважнијих фигура католичког финансијског света, основао сопствену банку Akros Finanziaria. Пре две године Ровераро је убијен под неразјашњеним околностима.

Тедески је такође економски коментатор званичног листа Ватикана Osservatore Romano и стекао је репутацију крупног стручњака за финансијску етику, коју предаје на Миланском католичком универзитету. Управо је Тедески лансирао «револуционарну» идеју, која је изнета у јануарском (2009) броју Osservatore Romano, а коју је поновио Гордон Браун, према којој се превладавање садашње кризе може постићи путем усмеравања колосалних инвестиција у сиромашне (земље у развоју), које ће, пошто су увучене у процес стабилизације светског економског система, «ишчупати» богате. У суштини – то је проширена варијанта Маршаловог плана, позваног да под изговором борбе против сиромаштва и заосталости «скрши» тржишта земаља у развоју и намртво их веже за западне банке. Тај пројекат је и разматран на сусрету у Питсбургу. Пошто се идеје Тедеског преплићу са енцикликом Caritas Veritate, он је изјавио да папа заслужује да му се за његову поруку додели Нобелова награда за економију. А што се самог «стручњака за финансијску етику» тиче, њему сада предстоји да изведе Банку Ватикана на ниво који кореспондира са императивима епохе глобализације.

***
Одуставши од доношења хришћанске истине до савременог човека, Ватикан данас главне своје снаге усмерава у правцу да под своје идејно руковођење стави изградњу «новог светског поретка» на челу са светском владом, да придода религиозни смисао систему глобалне контроле и самим тим поспеши усвајање тог система од стране најширих слојева становништва.

_______________________
1 Conséquences ecclésiologiques et canoniques de la nature sacramentelle de l’Église. Comunion Ecclésiale, conciliarité et autorité. Commission mixte internationale pour le dialogue théologique entre l’Église сatholique romaine et l’Église orthodoxe. Ravenne, 13 octobre 2007// http://www.vatican.va/roman_curia/ponti ... odox_docs/ rc_pc_chrstuni_doc_20071013_documento-ravenna_fr.html

2 Прот. Андреј Новиков. Првенство у Цркви: примат части или примат власти? // Руски Преглед. 22 септембра 2009//http:www.rus-orb.ru/print/ru-club/4184

3 Патријарх Вартоломей I изјавио је да је спреман признати почасно првенство епископа Рима // http://kiev-orthodox.org/site/events/1589/

4 Conradt M. Le cheval de Troie. Sectes et lobbies religieux à l’assaut de l’Europe.Grand Orient de Belgique, 2008. P. 42.

5 См. Gouvernance mondiale. Notre responsabilité pour que la mondialisation devienne une chance pour tous. Rapport aux évêques de la COMECE // http:www.ssf-fr.org/archives/divers/mondialisation.php3

6 La Banque du Vatican au hit-parade des dix destinations les plus utilisées pour le blanchiment d’argent // http://www.voltairenet.org/article7600.html

fondsk.ru "

Da li je rec  " ...o teoriji zavere  ..."  ili tu ipak ima nesto i o  "nasim novcima" ?

"Мираш Дедеић учио од хрватских православаца
nedjelja, 27 decembar 2009 14:18 ВЕЉКО МИЛАДИНОВИЋ Прес


Пропаганда... НДХ је редовно обавештавала јавност о ХПЦ
Пројекат је већ виђен у НДХ, када су Немци Анти Павелићу, пошто је претерао са убиствима Срба, наложили да оснује ХПЦ кроз коју би асимиловао преостале Србе. Та "црква" више је постојала на папиру, измишљајући чак и имена и број својих свештеника

Неозбиљна иницијатива за верску аутокефалност групе грађана из Огулина, која се представила као Хрватска православна заједница, подсетила је на један мали део историје Другог светског рата који није довољно познат у нашој историографији. За време НДХ, такозвани поглавник Анте Павелић спровео је у дело вишевековну идеју о стварању Хрватске православне цркве, која би доказивањем да су сви који живе у Хрватској Хрвати, без обзира на верску припадност, требало да докрајчи постојање Срба на тим просторима.

Хрватска православна црква - ново покрштавање Срба

Историчар Вељко Ђурић, аутор књиге "Усташе и православље", каже за Пресс да су се прве идеје о успостављању Хрватске православне цркве јавиле у другој половини 19. века, пошто је у Ватикану постојао велики страх да се национално буђење Срба не прошири према Западу. Иако је у неколико наврата било помена о концепту ХПЦ, како каже наш саговорник, то су све били ситни покушаји у односу на оно што је учинио Павелић 1942. године.

Пројекат "Noe ordnung"

"Немачки пројекат "Ное орднунг", односно нови светски поредак, имао је у плану и стварање заједнице православних држава Европе. Дакле, колико држава, толико православних цркава. Идеја о ХПЦ рођена је код Немаца и предочена Павелићу у оквиру решавања српског националног питања. Речено му је да мора да буде блажи, да не може да побије баш све Србе, као што је замислио. Додуше, већ су током 1941. српски народ и СПЦ у Хрватској били потпуно обезглављени. Пројекат ХПЦ осмислили су обавештајни органи немачких служби уз помоћ усташа. Немци су били оперативци, а Хрвати извођачи радова. Нашли су највећу потпору међу руском емиграцијом. Проглашена је као аутокефална црква, с планом да буде у рангу патријаршије - прича наш саговорник.

Највећу улогу у стварању Хрватске православне цркве имао је обавештајац Ханс Хелм, тадашњи представник Трећег рајха у НДХ, као и оперативци Адалберт Кунгел и Марбот Шумахер. Њих двојица су били фолксдојчери из Војводине и пре рата су имали добре везе у руској емиграцији и у српском свештенству, одакле су регрутовали чиновнике у мантијама за свој подухват.

Како је забележено, на седници Сталног одбора за правосудне и богоштоване послове, при хрватском државном сабору, чланови одбора су радили на успостављању ХПЦ, а позивали су се на поглавника Анту Павелића, који је рекао да се "нада да ће се наћи паметних људи који ће уредити то (српско) питање, па да се направи у Хрватској, мјесто србске православне цркве, хрватска православна црква..."

Павелић бирао епископе

Члан одбора Винко Кришковић рекао је да ће он узети то на себе, али и да ће о свему обавештавати поглавника, јер се "Он (у записима ово написано великим словима) за ову ствар јако занимао и желео да буде обавештен у свакој фази рада". У каквом стању је био православни живаљ у Хрватској у то време показује и изјава дотичног Кришковића, који је рекао и да ће бити потешкоћа да се све уреди јер "како знадете, православне цркве су порушене, свећеника нема, па се мора добро промислити како све то решити..."

Иначе, Анте Павелић једини је имао право да бира епископе и потписивао је сва акта ХПЦ. Павелић је 29. маја 1942. године у својој резиденцији примио архиепископа Гермогена, старог руског свештеника, коме је намењена улога патријарха цркве. Пошто ХПЦ никада није добила признање Васељенске патријаршије, остала му је титула епископа.

"НДХ је финансирала ту цркву, али та црква није могла много. Забележено је да је Гермоген кукао како нема пара за ципеле. Нису Павелић и Степинац били претерано дарежљиви према ХПЦ, давали су тек онолико колико им је било неопходно за пропаганду. Рецимо, он је тражио да му држава преда на коришћење имовину предратне СПЦ, али је то одбијено, пошто је имовину већ разграбила државна администрација. Гермоген је био усташка лутка у сваком погледу. Био је старац у касним осамдесетим годинама. Једна несрећна фигура. Када је постао поглавар ХПЦ, руски синод му је забранио чинодејствовање - каже Ђурић.

"Копи-пејст" принцип

Немачка и усташка власт у Хрватској користили су предратне спискове свештеника СПЦ и, како би се данас то рекло компјутерским речником, по "копи-пејст" принципу тим свештеницима формално доделили парохије и решења о плати. Како каже наш саговорник, НДХ је била држава која се чврсто базирала на праву. Додуше, на лажном праву, али је "папиролошки" све под конац било потковано.

"Међутим, када се погледају спискови из 1942. године, види се да је црква имала око 80 свештеника. А када се упореде ти спискови са списковима свештеника из 1941. види се да је тридесетак њих убијено већ на почетку рата. Била је то добрим делом лажна организација, али се данас у историјским архивима води као да је заиста постојала. Имали су неколико руских свештеника које су користили и неколико Срба, углавном несвршених теолога. Језик је био хрватски, користили су се латиница и нови календар. У принципу, осим у Загребу, црквени живот се и није одвијао. Рачунало се да ће заживети ако се остваре ратни циљеви НДХ и Трећег рајха - прича Ђурић.

На тим списковима свештеника нашло се чак и име четничког војводе Момчила Ђујића, који је у то време увелико био вођа устанка.

"Човек је имао своју територију на којој је држао власт, успоставио свој образовни систем и организован црквени живот, а НДХ га у папирима водила као свештеника ХПЦ. Чак је 1944. добио решење о премештају. Причао сам са њим 1989, у емиграцији, и само ми је рекао: "Ма каква, бре, хрватска православна црква". Према документацији, чак је 1944. добио премештај у другу епархију - прича Ђурић.

Семе зла

Хрватска православна црква никада није добила озбиљно признање. Прва ју је признала Руска црквена општина из Сарајева. Крајем 1942. Гермоген је преко министарства спољних послова НДХ затражио признање од васељенског патријарха, а какав је статус имала та такозвана црква најбоље говори што је у тој молби затражио и да му пошаљу епископе и свештенство које му недостаје. Нигде у историјској документацији не постоје трагови да је добио било какав одговор. Вељко Ђурић каже да су једино представници румунске цркве учествовали у миротонији другог епископа Мифке.

Мираш Дедеић учио од хрватских православаца

Вељко Ђурић каже да су људи који су учествовали у у формирању ХПЦ у Загребу практично учитељи оних који данас воде самопроглашене православне цркве у Македонији и Црној Гори.

"Анте Павелић, пошто је био изузетан правник, себи је приписао да је написао устав ХПЦ. Али, највише на њему је радио Антонио Јерков, припадник усташке младежи и јако образован човек. Он је умро пре неколико година у Ватикану. Радио је на везама Ватикана и МПЦ и за њих писао устав 1967. Имао је контакте и са Мирашом Дедеићем. То су све њихови ђаци - каже Ђурић.

"Реч је о Хрвату из Херцеговине, који је рођен у католичкој породици, а завршио богословију Српске православне цркве. Постао је ђакон, оженио се и добио троје деце. Суђено му је зато што је имао хомосексуалне везе. Побегао је у Македонију, где је сачекао долазак Бугара, а почетком рата отишао је у Немачку. Немци су га потом вратили у Хрватску. Партизани су га убили 1945. - прича Ђурић.

Наш саговорник каже да је данашња Хрватска православна заједница као "семе зла" које је посејао Kватерник још у 19. веку и које може поново да никне.

"Ако се посматра број Срба, њихово отрежњење, груписање у Хрватској, јачање у сваком погледу, наравно да је то опасност за хрватску причу о ономе што су урадили 1995. - каже наш саговорник, и додаје да обнављање ХПЦ "може бити занимљиво" због мешовитих бракова, као идеално место за скривање оних који имају проблем са идентитетом."

Sajt : http://www.in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=15110:2009-12-27-13-28-32&catid=73:kultura&Itemid=277

Ako je "Istorija uciteljica zivota" , onda je ovo stivo za "ponavljace".

Jedno "vidjenje" na Ekumenizam u SPC :









i ovo vredi pogledati i cuti :



Da li sa "ovakvima u saveze" :

''Бадњак'' кад му време није....
Храм Св. Три Јерарха у Пожеги