Nešto je u mraku

„Nešto je u mraku“, šapnuo mi je na uho.

„Uvek je nešto u mraku“, kažem mirno, „isto ono što je bilo tamo i tokom dana.“

„Ne seri, slušaj!“

Oslušnem, tek da mu udovoljim. Ništa, naravno. Prevrnem očima i sklopim kapke.

„Sada se ne čuje“, kaže.

„Pusti me da spavam, molim te.“

„Dobro, spavaj, ja ću malo da stražarim.“

„Kako hoćeš“, kažem i prevrnem se na drugu stranu.

 
* * *

 Ne znam šta me tačno plaši i plaši me što to ne znam.

U trenu, ubrzavam disanje, a udisaji su sve plići. Hladan znoj obliva naježenu kožu; mišići zadrhte i nešto se prevrne u stomaku; srce skoči u grlo i guši me.

Kad god se setim straha, uplašim se.

Nastojim da se ne setim, i to je deo Plana. Prva tačka: Ne razmišljaj.

Sunce se lagano spušta. Za par sati, uslediće smena na nebu. Pun beli krug izbiće iz tamne pozadine. Nema vetra, ni teških oblaka: biće vedra, svetla noć. Kroz prozor gledam kako se iz sporednih ulica slivaju u glavnu i grabe domovima. Kao jedan, marširaju trotoarima ispijenih lica i umornih udova, sudaraju se i pretiču. Koliko njih će večeras Mesec probuditi? Pedeset? Troje? Nikoga?

Setim se straha. „Nastavi po Planu“, naređujem sebi.

Sednem na krevet i pozovem broj sa papirića. Zvoni nekoliko puta pre nego što neko konačno podigne slušalicu, ali ćuti, čeka lozinku.

„Srebro“, kažem.

„Gde ste?“, pita hrapavi glas posle kratke pauze.

„U hotelu, soba 519.“

„Za pola sata“, kaže i spusti slušalicu.

Brže nego što sam očekivao. Neću morati da žurim, imaću par sati pripreme. Ne znam da li je to dobro.

Okrenem nulu na brojčaniku.

 „Recepcija, izvolite.“

„Očekujem posetu za pola sata, molim vas, pustite ga gore.

„U redu gospodine. Da li da pošaljem večeru u sobu?“

„Hvala, ne treba“, kažem, „nisam gladan.“

Prozori sobe su okrenuti zapadu: zraci rešetaju sobu i pritiskaju oči. Spustim zastore i navučem teške zavese; okruži me mrkli mrak. Sednem u fotelju i čekam. 

 
Nešto je u mraku, rekao je neko, nekada.

Nešto je u mraku, rekao je, a glas mu je drhtao.

 
Kucnuo je tri puta.

Uključim lampu na noćnom stočiću i oprezno odškrinem vrata.

„Srebro?“, pita istim, hrapavim glasom. Klimnem glavom i propustim ga da prođe. On zakorači unutra, skine kapuljaču i osmotri zamračenu sobu.

„Doneli ste lovu?“, pita.

Izvadim svežanj iz džepa i spustim ga u ispruženu šaku.

„U redu“, kaže, stavi torbu na sto, povuče rajsferšlus i sedne. „Sve je tu.“

Izvučem samo jedan metak iz torbe, zagledam ga u ruci. Ni nalik onome što sam očekivao. Zamišljao sam skladno, uglačano zrno smrti kako se presijava na svetlosti. Ovo deluje bedno. „Da li je delotvorno?“, pitam.

„O da“, kaže samouvereno, „još kako.“ A onda spusti pogled.

„Iskreno mi odgovorite“, zamolim i pogledam ga u oči.

On se osmehne. „Ne znam. Nisam sujeveran, ali vi niste prvi. Šta radite s tim, ne znam i ne interesuje me. Lova je na broju, to je bitno.“

„A nije baš ni mala lova.“ kažem i dalje zagledajući zrno.

„Srebro nije olovo. Da ga je jednostavno napraviti, ne biste došli kod mene. Je l’ tako?“

„Ne bih“, kažem i spustim metak na sto. „Da li ste za nešto žestoko?“

On pogleda na sat i klimne glavom. Ulijem nešto braonkasto iz bara u čašicu i pružim mu.

„Recite mi“, započne gledajući u čašicu, „ne delujete kao neko...“, a onda zastane i uzme gutljaj.

„Kao ludak?“,  pitam uz  osmeh i on se naceri.

„Ne, nisam tako mislio. Hteo sam da kažem da ne izgledate kao jedna od mojih mušterija.“

„Kako oni izgledaju?“

„Uznemireno“ kaže i obori pogled,  „vrlo uznemireno.“

„Pa nema razloga“, kažem, „sada sam odlično naoružan, zar ne?“

„Jeste. Sigurni ste da vam ne treba više municije?“

„Ne, tražio sam tačno onoliko koliko mi treba.“

„U redu“, kaže i pogleda na sat. „Moram da idem. Srećan lov.“

„Hvala, trebaće mi sreća.“ govorim zatvarujući vrata.

 
Provirim kroz zavese i lice mi se zacrveni. Sunce je dopola zašlo za horizont i ubrzano tone.

Vreme je.

Svučem se i spustim pogled na golo telo. Zgadim se, kao i obično. Na ovako slabom svetlu, dodatno naruženo dugim senkama, deluje grotesknije. Torzo je deformisan ožiljcima i rupama; loše sraslim, izlomljenim rebrima. Stomak je upao, kao da je slepljen za leđa.

„Ne razmišljaj“, naređujem.

Skrivam se čistim vešom i novim odelom. Na ekranu isključenog televizora izgledam sasvim elegantno - spreman sam. Nalijem sebi jednu čašicu. Miriše žestoko, verovatno ću povratiti pre nego što stigne u krvotok.

„Živeli!“, kažem glasno i iskapim.

Donosim ogledalo iz kupatila i prevrnem torbu na sto. Pištolj, okvir i trideset metaka sa srebrnim zrnom. Poređam ih uspravno u liniju i biram. Ne sviđa mi se što nisu uglačani. Da imam malo više vremena, doterao bih ih.

Uzmem najsjajniji i stavim u okvir. Okvir škljocne kada ga gurnem u rukohvat pištolja. Repetiram i pogledam odraz u ogledalu.

Jedini način kojim sa sigurnošću utvrđuješ da nisi sâm je pogled u ogledalo. Oči, nos, usta, – sve je tu, to je tvoj lik, ali sebe ne možeš da prepoznaš. Sećanja koja nisu tvoja, slike koje nisi ti video, postaju potpuno jasne kada pogledaš u ogledalo.

Okrenem jedan profil, pa drugi. Ne, to svakako nisam ja.

Povratim braonkastu žestinu. Ovaj stomak to ne prima; ne prima ništa što ja progutam. Ovaj stomak  vari samo prestravljeno meso.

Kad god pomislim na strah, uplašim se.

Ne bojim se smrti, plaši me strah od smrti.

Plaše me sećanja na razrogačene oči i razjapljena usta. Plaši me podrhtavanje glasa. Plaši me kuknjava i stenjanje. Plaši me ridanje i jecanje. Plaši me vrisak.

Plaši me sećanje na strah u tuđim očima.

Bojim se njihovog straha.           

Pun Mesec je izašao, osećam. Vid mi se sužava, kosti krckaju, mišići već počinju da se grče.

Gladan sam.

Prislanjam cev na slepoočnicu i lagano povlačim oroz.

         
Nešto je u mraku, rekao je neko, nekada.
Nešto je u mraku, rekao je, a ja mu nisam verovao.

Mali iz uglja


 Mali sedne na ivicu tanjira i umoči parče hleba u supu. „Dobro“, kaže glasom koji podseća na škripu vrata ili cviljenje drveća na vetru, zatim prinese hleb prinese ustima i kida kratkim, šiljastim zubima. Ne skreće pogled s mog lica. „Dobro“, kaže još jednom.

Nije viši od šoljice kafe. Prekriven je nekakvim crnim maljama što mu u pramenovima vise sa kratkih udova. Stopala, ako su ono stopala, prekrivena su samo debelim slojem ugljene prašine. Kada pomerim ruku ili nagnem glavu, on uzmakne na trenutak, ali brzo nastavi da se hrani.

Lice mu je nalik ljudskom, jedino što na mestu nosa ima samo dve male nozdrve, koje su se brzo širile i skupljale kada sam ga prvi put ugledao. Ne bih ga ni primetio da nije vrisnuo dok sam ustima peći približavao komad uglja na kojem se krio. „Nemoj!“, mislim da je vrisnuo tada.

Žvaće poluotvorenih usta i glasno mljacka. Tečnost mu curi niz uglove usana, spira crnu prašinu na bradi i kaplje nazad u tanjir.

„Da li si sâm dole?“, pitam i pokazujem prstom u pod.

„Ne sâm“, govori i odmahuje glavom. „Ne sâm.“

„Pa... koliko vas ima?“

On slegne ramenima i umoči poslednje parčence hleba.

Koliko može da ih bude u podrumu? Doduše, ako su se sakrili ispod uglja... ono nije mala gomila.

„Odakle ste došli?,  pitam.

„Iz uglja“, kaže. „Mi iz uglja“

Kako je to moguće? Kako nikada nisam čuo za njih? Počešem se po glavi, ali on više ne uzmiče, zauzet je skupljanjem mrvica po stolu. Gde god da se pomeri, ostavlja za sobom crne stope.

Kako je uspeo da pojede ceo tanjir supe i krišku hleba? Ne razumem.

„Zar si još gladan?“, pitam.

„Gladni, mnogo gladni.“, kaže škripavim glasom.

Ustajem sa stolice i koračam do kuhinje dok me prati radoznalim pogledom. Na grudi je privio gomilu mrvica i steže ih u zagrljaju. Skrenem pogled, samo na trenutak, da izvadim mali komad slanine iz frižidera, a on mi se već našao pred nogama.

Oblizuje se i vuče me za nogavicu.

„Čekaj Uglješa!“, kažem kroz osmeh. „Idemo dole, ovo ćeš da podeliš sa ostalima.“

„Idemo!“, zacvili on i uzvere mi se uz pantalone. Po blagom bockanju shvatam da ima kandžice na nogama i rukama. Zgrabim još i jednu jabuku i polovinu kifle od doručka i on već mljacka na prazno, posmatrajući hranu. Otkinem parčence kifle i ubacim u džep košulje, i on se, kao neki gmizavac, naglavačke ubaci u džep.

Pažljivo odškrinem vrata stana i proturim glavu. Mrak, odlično. Već sam navikao na stepenište u mraku izbegavajući da se susretnem sa baka Olgom i njenim dosadnim pitanjima. Silazim lagano, stepenik po stepenik,  zadržavajući dah. Samo prigušeno mljackanje što dopire iz džepa košulje narušava tišinu mračnog hodnika.

Uzalud!

Crna mačka mi istrči pred noge frkćući, a onda krene da se povlači unatrag i sikće kroz očnjake. Vrisnem dok mi se Uglješini nokti zarivaju u grudi i brzo stavim šaku preko usta, ali već je kasno. Baka Olgina vrata se širom otvore i svetlost me na trenutak zaslepi.

Mačka šmugne unutra, naduvenog repa.

„Jao sine, je l’ te prepala Angelina? Izvini sine. A gde ćeš na ovu hladnoću bez kaputa?“

„Idem po ugalj“, kažem, a onda primetim da stojim praznih ruku. „Idem... po ugalj, ali sam zaboravio kofu.“

„Evo i ja baš nameravala da krenem. I meni nestalo. Evo ti moja kofa pa je napuni. Pola tebi, pola meni“, kaže i pruži mi unapred spremnu kofu.

Osetim kako se Uglješa nervozno vrti po džepu pa nevoljno zgrabim kofu, strčim niz stepenice i nestrpljivo otvorim podrumska vrata.

Stresem se od naleta hladnoće iz podruma. Blaga svetlost ulice dopire kroz rešetke uskog prozora pod tavanicom. Na trenutak, cipele nekog prolaznika zaklone svetlost i gomila uglja pod prozorom nestane, zatim se opet pojavi.

Kroz uobičajeni vonj vlage i neuništive mirise ustajalog vazduha razabiram i neki novi smrad. Uglješa izviri iz džepa i njuška vazduh.

Nikada mi nije bilo potrebno dodatno osvetljenje, ali sada znam da u podrumu postoji još nešto osim gomile uglja. Oslušnem, ali ne čujem ništa.

Kako su tako tihi?

Pretražim džepove i, pronašavši šibicu, zapalim staru petrolejku na zidu. Treptava svetlost otkrije prostoriju.

Pred mojim nogama - mrtav pacov. Leži na leđima, skvrčenih udova i otvorenog stomaka.

Uglješa se, kao gušter, naglavačke spusti niz pantalone i počne nešto glasno da pišti i šuška ustima. Najednom, iz gomile uglja se pojave tri čupave kose. Zatim još dve malene glave. A onda izlete iz uglja i okruže ga.

Gospode! Ko bi rekao?! Šest malih stvorenja u gomili uglja.

Uglješa im nešto škripi, a oni odgovaraju cikom i gledaju me, cupkaju u mestu, skaču sa noge na nogu.

„Daj! Daj!“ zareže, i ja brzo izbacujem iz džepova sve što imam. Ne biraju, zarivaju vilice u slaninu i kidaju zubima. Mljackaju jabuku i otimaju se međusobno.

Sva hrana nestane za minut.

A onda se bace na pacova.

Jedno stvorenje se zavuče u utrobu i nestane, ostali kidaju nožice i uši. Jadno pacovsko telo se uvija i nestaje u njihovim čeljustima.

Koža mi se naježi, ali ne od hladnoće. Strah je počeo da mi se uvlači u kosti.  Šta će biti kad završe sa pacovom?

Iskočim iz podruma, zalupim vrata i bezglavo otrčim u stan.

***

Vadim enciklopedije jednu za drugom, listam sumanuto. Nema ništa o malim, gladnim stvorenjima iz uglja.

Zar se baš ništa ne zna o njima? Možda ih niko nikada nije video? Možda već vekovima žive pod zemljom i tek sada su ih slučajno iskopali u nekom rudniku. Koga bih mogao da pitam?

Hladnoća me podseti da nisam doneo ugalj. Vatra u peći se potpuno ugasila, ali ne silazi mi se dole. Hodam u krug i razmišljam.

Pa nije baš toliko hladno.

A onda se setim da je i baka Olga bez uglja. I kofu sam zaboravio! Šta ako ona sada siđe dole?!

Izletim kroz vrata i na hodniku me dočeka njen vrisak.

Strčavam preskačući stepenike i odbijajući se o zidove i ulećem kroz otvorena vrata podruma.

Mačka je već dopola pojedena. Dvojica joj dube utrobu. Olga leži kraj ulaza, postrance, neprirodno izvijenih ruku. Nožice sa kandžama vire iz rupe na vratu. Pod kožom na bedrima, vidim kako se kreću njihova gladna telesa. Uglješa joj grize lice,  a onda, primetivši me, podigne glavu i zareži kroz krvave šiljate zube.

U strahu skinem petrolejku sa zida i zavrljačim je na njega.

Oni se uznemire, izgmižu iz tela i uz  ciku pobegnu u ugalj.

Vatreni jezici počnu da gutaju podrum.

***

„Baš me briga što mi ne verujete! Baš me briga!“, viknem i lupim o sto. Obojica se povuku unazad i nasmeju.

„Možeš ti da se praviš lud koliko hoćeš, znaš“, kaže jedan policajac.

„Ubico“, doda drugi.

„Smejte se koliko hoćete.” kažem i oborim glavu. “Priznajem, sve priznajem. Samo me sklonite! Zatvorite me međz četiri zida.”

„Čega se sad plašiš kad si ih sredio?“ kaže prvi uz smešak,  dodajući mi papir i olovku preko stola.

„Kad si ih sredio onako stručno“, kaže drugi.

Gledam ih kako srećno plivaju u neznanju.

Setim se baka Olginih razrogačenih očiju, setim se raščerečenog pacova. Setim se grozote zverinjih pokreta tih malih stvorenja o kojima niko ništa ne zna, niti želi da zna.

Setim se prizora dok su me odvozili kolima. Setim se rešetki prozora susednog podruma sa kojih mi se Uglješa cerio svojim odvratnim malim čeljustima.

Setim se da su neuništivi.

***
Prozorčić na metalnim vratima samice se uz škripu otvori i trgne me. Strah mi istera vazduh.

Stražar proviri unutra. „Živ si?“, pita.

„Živ sam“, kažem umornim glasom, dok mi se vazduh vraća u pluća.

„Opet nisi spavao?“, pita, verovatno primetivši krvave oči.

„Nisam.“
„Šteta“, kaže uz zveket ključa u ključaonici. „Trebaće ti snaga. Stigao je ugalj -  došao red na tebe da ga istovaraš.“