Бесмисао екстремног или милитантног атеизма долази из истих разлога као и остали екстремизми. Тај разлог је пре свега генерализација. Тако се генерализују два хомогена ентитета, наука и религија, који се налазе у манихејском односу – религија је све лоше, мрачно, назадно; наука је све добро, напредно... У стварности ни религија ни наука нису хомогене. Иако је ова два појма тешко могу тако поредити сасвим је јасна једна чињеница – постоје разне науке и разне религије.
Омиљена играчка милитантних атеиста је да се на основу нелогичности у хришћанском учењу негира било каква вера у Бога или уопште оно што није материјално доказано. Ислам не смеју да дирају, јудаизам – Боже мој, па то је политички некоректно. Наравно, ови не могу ни да појме да постоје религије које уопште нису монотеистичке, па им је веома тешко замерити диктатуру или искључивост једног принципа.
Слично је и са генерализацијом науке. Заправо, једино код овог соја важи оно што понекад неки фундаменталисти кажу – да „верују у науку“. Наука ваљда тражи егзактан доказ који се може побити, али ето (још) није побијен. Али ови верују у узвишеност нечега чим је наука. У свету чињеница постоје науке које баратају веро-достојним подацима (историја), оне где супротне теорије опстају без краја и конца, а прелиминарне одлуке се доносе под политичким притиском (психологија) или оне које ниједну хипотезу не одбацују ако је у нечему корисна, а није штетна, односно опасна (медицина). О редукционизму овога пута да и не говоримо...

Укратко, све ово слепило може се видети у једном примеру – предлогу једног од најригиднијих атеиста да се слави Њутнов дан уместо Божића

Све оно што сам горе укратко рекао овде је видљиво, а извор, односно ко се на то овде ложи, је веома индикативан. Прво се нашироко образлаже бесмисленост слављења Божића, при томе тотално занемарујући исконску људску потребу да обележи краткодневницу. То аутор текста само наводи (ваљда као погрешно)...
Но, оно што ме је стварно мотивисало да ово пишем није већи део текста о бесмислености слављења Божића, о томе не желим да полемишем, него оно што је дато на самом крају, ваљда да би имао уопште некакву поенту, да би био занимљив. То је предлог да се 25. децембра слави Њутнов рођендан.

Занима ме колико тога Ричар Докинс уопште зна о Исаку Њутну. Можда следеће ствари и зна, али их је једноставно превидео, јер му се не уклапају у једначину. Сматра се да је Њутн само трећину времена које активно проводио, а био је прави фанатик рада, посветио научним открићима којима је задужио свет. То наравно говори о томе колики је то ум био.
Трећину времена Њутн је посветио алхемији, идејама као што „рашћење метала“. Занимало би ме шта о томе мисле они који данас „верују у науку“. Још је занимљива она друга трећина, посвећена изучавању Библије и својим идејама. Њутн је веома радо читао описе спаљивања калуђерица, зато што је делио уверење ондашњих протестаната да „католици баш и нису људи“. Међутим, није он био баш правоверац ни према ондашњим протестантима. Њутн је веровао како је Христос био обичан пророк, што је веровање донекле слично некадашњим „аријанцима“. Пажљиво је ишчитавао Библију и предвидео је Апокалипсу за 2069. годину. Тада ће по њему доћи до „победе правог хришћанства“. Ове своје закључке рекао је тек на самрти, страхујући од тадашњих црквених ауторитета.

Но, то није све. Вратимо се на његова открића, она у вези природе светлости или гравитације. У истраживањима о природи светлости, опонент му је био један други велики ум тог времена – Декарт. Њутн је био мотивисан не самом жељом за сазнањем него и жељом да докаже да је „протестантска“ наука изнад „католичке“ (пре рецимо него неким супарништвом Енглеза и Француза). Још је занимљив пример теорије гравитације.
Не тврдим ја овде да је мотивација била верска. Оно о чему причам је поглед на свет. У том смислу немогуће је одвојити научну мисао од религијске, која јој претходи. Овде под религијом посматрамо људско осећање оног несазнатог, а не догме или устаљене ритуале. Говоримо о суштини, а не форми. Идеја која настаје око 1000. године на северу Европе је она о бескрајном божанству и његовој вољи. Било је то другачије од идеје о богу као идеалном телу, која је постојала код старих Грка, или магичној светлости, пнеуми, која се спушта са затвореног небеског свода, како се то замишљало на Блиском истоку. У том смислу можемо говорити о одређеној врсти хришћанства, која је обухватила католичанство и касније протестантизам.
Поставимо си онда питање, шта да је неком Грку, рецимо Архимеду пала јабука на главу. Да ли би он уопште могао докучити тајни смисао те поруке? Грци су знали да је Земља округла, па су претпостављали неки антиподни континент, да се планета не би преврнула. Уопште, поглед неке културе можемо видети по најлуциднијим изјавама. „Дајте ми полугу и померићу свет.“ А шта ако нема полуге? Колико је неко коме није природно да Бог делује на даљину уопште докучиво да нека сила може деловати даљински – без физичког додира. А то је управо гравитација. Из божије бесконачности изводи се и инфинитезимални рачун. Значи, религија ипак није само мрак!

Према томе, срећан вам, са закашњењем Њутнов (рођен)дан. И немам никакав проблем да се слави 25. 12. Ја ионако не славим тада Божић...

Potpuni ateizam nije nista drugo nego sociopatizam, i duhovno i drustveni. U poredjenju sa religiskim fanatizmom tesko je odluciti sta je gore, a nije ni bitno, obe stvari su iste na neki nacin, jedna je potpuna sigurnost da nema nicega osim ovoga sto nam je ispred nosa a druga je sigurnost i slepo sprovodjenje onoga sto je u svetih knjiga bez trunke savesti. Neka se niko ovde ne uvredi, jer potpuni ateisti su retki, postoje samo veci i manji skeptici.

 Aleksandar Lazić
Hristos, iz doma Davidova

Nedavno se na sajtu Peščanika, kao neka vrsta božićne antičestitke, pojavio tekst Ričarda Dokinsa (1) " Happy Newton Day!" (2) Umesto proslavljanja Hristovog rođenja, Dokins je srećan što ima i drugih opcija – može se slaviti/čestitati rođendan Isaka Njutna! (3) Ovom prilikom nećemo ulaziti u to da je, po svemu sudeći, i sam Njutn slavio Hristovo rođenje ( "Isak Njutn je napisao više o Bibliji negoli o zakonima prirode" (4)) – jasno je da svako ima pravo da slavi i proslavlja šta god hoće: jedan komentator (5) Dokinsovog teksta napisa da je na Božić po gregorijanskom kalendaru rođen osnivač Pakistana Muhamed Ali Džina (Mohammad Ali Jinnah), pa sledeće godine Dokins može da čestita (i) "Happy Jinnah Day"! No, kada se Dokins odmakne od pričice o tome šta slaviti na Božić i počne da citira (tj. "raskrinkava") Bibliju, stvari prestaju da budu naivne.

KAKO DA BIBLIJA NE BUDE U PRAVU: Ništa lakše od toga – uzmite da čitate Sv. pismo naoružani željom da vam ne bude jasno a razoružani znanjem i bilo kakvim tumačenjem. Pored toga, da bi se Biblija razumela, mora joj se (verujemo) pristupiti čista srca i mora vam biti data sposobnost razumevanja. I onda, kada se makar malo zagrebe ispod površine, nestaje ono što je Paskal nazvao "prividna protivrečnost Jevanđelja". Za ovu priliku uzećemo dva Dokinsova "raskrinkavanja", dve stvari koje se odnose na Hristovo rođenje.

DODATO U PREVODU? Dokins piše: "Naši veroučitelji su mogli da probude našu znatiželju priznanjem da je hebrejska reč za mladu ženu igrom slučaja u grčkoj Septuaginti pogrešno prevedena kao devica. To je razumljiva greška, setite se engleske reči 'maiden' [koja označava devojku, neudatu ženu, ali i devicu – prim. prev.]. Blago rečeno, ta mala greška u prevodu proizvela je posledice preko svih očekivanja." Na žalost ljubitelja lakih rešenja, ovde stvari nisu samoobjašnjavajuće, pa ćemo morati da ubacimo malo teorije:

- Septuaginta (ili prevod Sedamdesetorice) je najstariji jevrejski prevod starozavetnih knjiga na grčki jezik, pravljen za Jevreje u dijaspori; bitan je podatak da je završen najmanje sto godina pre Hrista, te da su prevodioci "Jevreji [...] upućeni u rabinske tradicije, u proročko-apokaliptičku književnost, i, pre svega ostalog, u mesijansku problematiku svog doba" (6).

- Reč je o stihu iz starozavetne Knjige proroka Isaije: "Zato će vam sam Gospod dati znak; eto djevojka će zatrudnjeti i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo" (Isaija, 7:14) (7), na koji se poziva jevanđelist "Eto, djevojka će začeti, i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuil, što će reći: S nama Bog" (Mt. 1:23). (

- Kada (bez imalo dvojbe!) Dokins kaže da je prevod pogrešan, on zapravo misli da kasniji jevrejski prevodioci Akila, Simah i Teodotion, koji su prevodili Stari zavet na grčki najmanje sto godina posle Hrista, umesto reči "devojka" (u značenju devica) stavljaju "mlada žena". No, druga strana medalje bi mogla glasiti da su ovi Jevreji, posle rođenja Hristovog, postali zainteresovana strana, a da prevod Sedamdesetorice nije "opterećen kasnijim spekulacijama" (o. Zoran Đurović); rečima sv. Jovana Šangajskog: " Novim prevodom oni su hteli pokazati da hrišćani na osnovu nepravilnog prevoda [...] misle da pripišu Mariji nešto sasvim nemoguće – začeće bez muža, dok se u stvari, kažu oni, Hristovo začeće i rođenje ničim ne razlikuje od začeća i rođenja ostalih ljudi. " (9)

- Ako vam do sada nije previše bilo jasno, onda da još malo zakomplikujemo filologijom: Jevreji imaju dve reči koje se odnose na device – "alma" (koju je upotrebio Isaija, znači i "mlada devojka") i "betula" (čije je jedino značenje devica). Svega ovoga ne bi bilo – mogao bi da pomisli neko – da je Isaija upotrebio reč "betula", ali oni koji imaju više iskustva sa osporavanjem Hrista znaju da bi onda kao problem iskočilo nešto sasvim drugo! Uzgred, "Isaija ispred 'alma' upotrebljava određeni član 'ha', koji treba da istakne, odnosno konkretizuje ovu imenicu, pa je stoga treba prevesti sa 'Devica'. Reč je o konkretnoj i stvarnoj Devojci." (10)

Dakle, iz same jevrejske reči "alma" ne ishodi neopozivo da je reč o "devici", ali kako onda naučnik Dokins bez sumnje zaključuje da je to bila greška?! Van same filologije (i vere), početak Isaijinog stiha glasi "Zato će vam sam Gospod dati znak" (podvukao A. L.) – kakav bi znak bilo to što bi zatrudnela mlada žena, i to još s nekim ? Još i više, bez obzira na prevode – "bilo da stoji 'mlada žena' ili 'devica', treba razumeti da se ova reč odnosi na nevinu devojku koja će roditi da bi to zaista bio čudotvoran znak." (11)

IZ DOMA, ALI ČIJEG? Drugo mesto iz teksta Ričarda Dokinsa na koje ćemo obratiti pažnju glasi: "I da zbrka bude veća, Matej i Luka, iako se jedino u njihovim jevanđeljima tvrdi da Isus nema zemaljskoga oca, nalaze Davida među Isusovim precima, i to preko Josifove, a ne Marijine loze (doduše, liste predaka kroz koje se linija nasledstva provlači su im vrlo različite, kao i broj tih predaka)." Opet ćemo morati da uvedemo nekoliko pomoćnih tvrđenja i objašnjenja, da bismo pokazali da zbrka nije baš tako velika (ako je uopšte i ima):

- Na više mesta u Starom zavetu stoji da će " Hristos doći od sjemena Davidova " – u jednom od njih kaže se: "Zakle se Gospod Davidu u istini, od koje neće odstupiti; od poroda tvojega posadiću na prijestolu tvojemu" (Psalmi, 132:11). Ako Isus i dolazi iz doma Davidova, kako onda nije dat Marijin rodoslov, budući da mu Josif nije stvarni otac?

- Bogorodičnin rodoslov se ne daje jer nije bilo uobičajeno (neki autori tvrde da je čak zakon zabranjivao (12)) da se rodoslov izvodi po ženskoj liniji.

- Kanonska Jevanđelja ne daju mnogo pojedinosti o Bogorodici. Iz apokrifnog "Protojevanđelja Jakovljevog" (13) može se saznati da su Marijini roditelji bili Joakim i Ana, i da su jedinu (obratite pažnju na ovo podvlačenje) kći dobili u svojim poznim godinama.

- Videli smo da je Marija bila jedino dete, samim tim je i naslednica; pogledajmo sada Knjigu o brojevima  (Četvrta knjiga Mojsijeva, 36:6-9), podvlačenje naše: "Ovo zapovjedi Gospod za kćeri Salpadove i reče: neka se udadu za koga im bude volja, ali u porodici plemena svojega neka se udadu. / Da se ne bi prenosilo našljedstvo sinova Izrailjevijeh od jednoga plemena na drugo; jer će sinovi Izrailjevi držati svaki našljedstvo plemena otaca svojih. / I svaka kći u plemenima sinova Izrailjevijeh kojoj dopadne našljedstvo, neka se udaje za koga iz porodice plemena oca svojega, da bi sinovi Izrailjevi držali svaki našljedstvo otaca svojih, / Da se ne bi prenosilo našljedstvo od jednoga plemena na drugo, nego svaki iz plemena sinova Izrailjevijeh da drži svoje našljedstvo."

Dakle, svaka naslednica udaje se za pripadnika svog plemena, iz čega neposredno ishodi da, ako je iz Josif iz Davidovog plemena onda je iz tog plemena i Marija.

KOLENO I OSTALO: Ako još pogledamo Brojeve 36:11 (podvlačenje opet naše): "Jer Mala i Tersa i Egla i Melha i Nuja, kćeri Salpadove, udadoše se za sinove stričeva svojih " – neće nam biti teško da prihvatimo stanovište da su se naslednice udavale za isto koleno, iz čega bi neposredno ishodilo da Josifov rodoslov tačno prati Marijin.

Na kraju, ali ne i najlakše za razumevanje, ostaje priča o razlikama između Matejevog (Mt, 1:1-16) i Lukinog jevanđelja (Lk, 3:23-38). (14) Neki autori (15) smatraju da je Matej izložio Josifov a Luka Marijin rodoslov, ali – van onog gore rečenog – Luka navodi da je "Isus sin Josifa, sina Ilijeva" a valjda bi trebalo da  umesto "Ilijeva" stoji "Joakimova", oca Bogorodičinog! Bolje objašnjenje, po nama, nalazi se u "Crkvenoj istoriji" Jevsevija Kesarijskog: "Imena pokolenja u Izrailju navedena su ili po prirodi ili po zakonu; po prirodi kada je postojalo prejemstvo zakonitih sinova, a po zakonu kada po smrti bezdetnog brata, njegov brat svome detetu daje ime umrloga oca. Tada još ne beše jasne nade u vaskrsenje, i buduće obećanje smatrali su izvodljivim ako bi ime umrloga davali detetu, smatrajući da će to ime na taj način biti sačuvano zauvek. Zato među onima koji su pomenuti u rodoslovu, neki su bili zakoniti naslednici svojih očeva po prirodi, dok su drugi bili rođeni od jednih otaca, a nosili su imena drugih. Takođe pominju i stvarne očeve i one koji im behu kao očevi, i na taj način, ni jedno ni drugo Jevanđelje ne greše, navodeći imena i po prirodi i po zakonu. Potomci Solomona i Natana prepleću se među sobom upravo zbog postojanja bezdetnih ljudi kao i drugih brakova, te je i jedne i druge moguće smatrati za decu navedenih roditelja (očeva). Obe povesti su potpuno pravilne, i dolaze do Josifa pravim putem mada on ponekad izgleda veoma krivudavo." (16) Jevsevije, takođe, pominje i da "Matej naglašava: 'Jakov rodi Josifa', a Luka kazuje da je on bio sin Josifov, Ilije, Melhije. Nemoguće je jasnije naznačiti rođenje po zakonu, i Luka, govoreći o podobnim rođenjima, ipak izbegava reč 'rodio', mada u svom nabrajanju dolazi do Adama i Boga." (17)

IZ DOMA NAUKE: Ričard Dokins bi morao, kao naučnik, da ponudi i drugu stranu priče, čiji smo deo ovde izneli (makar za domaće antiteiste); naravno, ako zna nešto o tome. Jer, koliko čuvene reči " mnoge knjige nisu opasne , opasna je samo jedna" (18) važe za pravu Bibliju toliko važe i za Dokinsovu "ateističku Bibliju".

НСПМ

Pa da je bilo po popovima nebi smo se dopisivali ovako preko neta, nebi imali mnoge stvari, vec bi klecali u nekoj crkvici  uz svetlo nacedjenog ulja iz neke zivotinje i krstili se. 

Naravno lightsoft, samo nauka i mracnu stranu - "savremeno" oruzje. Ako jednom dodje do nuklearnog holokausta, bojim se da ce ispasti da je inkvizicija bila u pravu kad je unistavala sve naucno i napredno.

A vera ne govori o mracnoj strani ?? Nauka ima nuklearke, vera Armagedon.
A ko nas tera da koristimo nauku u maracne svrhe ?? Na koliko njih je to dozvoljeno ?? Sto se ljudi ne pobune protiv takvih ?? Pa posle nauka kriva.
A inkvizicija je pokazala i onu drugu stranu vere. A to je dobro, jel tako ?? Kleci, krsti se i zivi u neznanju. Pa tako i biblija pocinje, zbog zelje za znanjem, dobismo sut kartu.

Ma sve je to ljudsko zlo i neznanje, pocevsi od pojedinca pa do kolektiviteta. Ni religija, ni nauka koja je stigla na Mesec i dalje ne moze objasniti ljudsku sustinu.
Lakse je otici na Mesec ili Mars nego prodreti u vlastitu sustinu. (Karl Jung)

Ти мора да се шалиш
Или ти је неко то рекао... А како би било да је било по комесарима?

Хвала Ливингстон на тексту који ћу касније детаљније прочитати. Мада имам извесну аверзију кад неко од мене тражи да "чиста срца" читам библију. Зашто нико не тражи да чиста срца читам рецимо Веде. Узмимо тако Химну стварања (Рг Веда) где нам разум и чињенице које данашња наука познаје говоре колико је настанак Свемира овде тачно описан...
Са друге стране, није ни комплетна хришћанска мисао у Библији. Став о бесконачности божанства би се у Библији могао наћи само метафорички. Неко касније је то тако тумачио, и тај неко је значајнији (јер да није Библије тумначио би можда Еде на тај начин). О руском (и српском?) схватању Бога и света можда више можемо сазнати читајући Достојевског него Библију...

Tу се Ђаво с Богом бори, а бојно поље су срца људска...!"

Koliko puta li tu rec samo procitah za raznorazna objasnjenja, za koje se nema odgovor.


Ne salim se.
I pokusavam da razmisljam, a ne da idem po svoje misljenje.