Nebojša Glogovac: Politika i religija, nažalost, stanuju u istoj kući :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

INTERVJU Nebojša Glogovac: Politika i religija, nažalost, stanuju u istoj kući

Nebojša Glogovac je nesumnjivo jedan od najboljih postjugoslovenskih glumaca. Bez obzira na to igra li u pozorištu ili na filmu, različite uloge u kojima nastupa - u transformacijskom luku od intelektualca do probisveta, od generala do gubitnika - uvek ih donosi sa specifičnom izražajnošću i velikom energijom. S Glogovcem razgovaramo o njegovoj ulozi u novom filmu Rajka Grlića „Ustav Republike Hrvatske“.

U filmu „Ustav Republike Hrvatske“ glumite vrlo neobičnog čoveka. O kome je reč?

Za mene kao glumca taj film je bio izazov koji razigrava glumačko biće upravo stoga što je lik kog igram tako daleko od mene. Osim toga, sjajan scenario Ante Tomića i Rajka Grlića o četvoro potpuno različitih ljudi ima i jednu višu vrednost: u sebi nosi vrlo finu poruku o suštinskoj mogućnosti susreta i zbližavanja, što je danas više nego potrebno ljudima drugačijih nacionalnosti na Balkanu, gde se opet zvecka oružjem, od čega će koristi imati samo političari.

Igrate hrvatskog nacionalistu koji je i homoseksualac...

Igram transvestita koji je usamljen i začauren u svom svetu, iz kojeg ne može da izađe jer nema razumevanje ni svog oca, ni svoje okoline. Nema prijatelja i onda mu to postaje neko za koga se čini da mu ni po čemu ne može biti prijatelj: čovek druge nacionalnosti, različitog obrazovanja, pogleda na svet i (seksualne) orijentacije. Zato mislim da moj glumački zadatak ima i jedan finiji premaz.

Kojim glumačkim postupkom ulazite u lik nekoga ko dolazi s ruba, osobe na kakvu se privatno retko nailazi?

Jedna od osnovnih lekcija koju sam zapamtio učeći zanat na Akademiji jeste poništavanje sebe; to je prvi korak da razumeš onog drugog. Kad slušaš drugoga, ti zapravo slušaš svoje misli o njemu i onda ga ne čuješ dobro, ne razumeš ga. U komunikaciji s likom koji hoćeš da odigraš moraš maknuti sebe i svoje (krive) pojmove o svetu, te ući u lik i razumeti njegove porive i probleme. Moraš razumeti ne samo njegovo kretanje u drami nego i svaki sekund njegovog života. Izaći iz sebe i stvarati onog drugog, to je kreacija.

U Grlićevom ostvarenju morali ste igrati na ijekavici i poznavati lokalni, purgerski štimung. Kako se snalazite između srpske kulture, iz koje dolazite, i hrvatske, koja je podloga tom filmu?

Gledam ljude gde god da sam, osluškujem, primećujem detalje i ljudske nesvesne pokrete - to je moja pasija odmalena. Kad je reč o te dve kulture, očigledan je sličan jezik, što nije mala stvar u komunikaciji, a evidentno je i da su u njima prisutni istorijski uticaji jedne Austrougarske ili jedne Turske. Te razlike mentaliteta skrivene su u formi i pravilima; grlimo se ili smo na distanci, no u suštini važno je koliko smo ljudi. Ono šta nas određuje nije naše ponašanje nego naša dela.

„Ustav Republike Hrvatske“, kako mu stoji u podnaslovu, ljubavna je priča o mržnji, uz ostalo, i između Hrvata i Srba...

Mislim da su sve ono što nas udaljava interesi drugih: nametnute religijske razlike, katolici i pravoslavci, Balkan kao neprestano žarište. Osim toga, posoljeni smo komunizmom i bratoubilačkim ratom. Karakteristično je, recimo, da je papa Franja osnovao komisiju da istraži korene odnosa Hrvata i Srba, dva tako slična naroda: prvo mi pada na pamet „mržnja po bliskosti“, pojam koji koriste psiholozi da objasne fenomen dvojice braće koji ne mogu očima da se vide.

Kako vam je bilo u ulozi Draže Mihailovića?

Da bih igrao neki istorijski lik, potreban mi je čovek - njegove navike, ponašanje i iskustvo ljudi koji su ga poznavali. O tome govori i film „Ustav Republike Hrvatske“: ne znaš nekoga dok ga ne upoznaš, džabe je što je neko Hrvat ili Srbin. Lako je etiketirati ljude po grupnim stereotipima i razlikama, to je samo plodno tlo za zlu politiku, od koje neko lepo zarađuje. Važno je ono što je intimno: da sada sednemo sa istorijskim ličnostima, uočili bismo mnoge nijanse zbog kojih bi nam neko od njih bio simpatičan, ili obratno, suprotno od medijske slike koja je o njima stvorena. Što se tiče moje profesije, nije moguće glumiti na način šta partizani misle o Draži Mihailoviću ili šta četnici misle o Titu.

Kako prave vrednosti preneti deci, kako ih štitite od žutila i banalnosti svakodnevice?

Deca uče gledajući. Dok im nešto pričam, ona me gledaju. Ona često ne preuzimaju racionalnu poruku i ne stvaraju umni zaključak, nego uče iz modela: u mojoj kući je uvek vladao prezir prema žutilu i deca su to preuzela. Danas slušaju kvalitetnu muziku, imaju dobra stremljenja, kreativni su i proziru šta je dobro, a šta nije. Nadam se da će im vreme i okolnosti, uz moju pomoć, omogućiti da izraze svoju vlastitu kreativnu dušu.

Odrasli ste u Trebinju. Koliko je taj kraj uticao na vas?

Prvih šest godina mog života u Trebinju ostavile su na mene suštinski trag. Moji roditelji su iz Nevesinja i na to sam jako ponosan, u smislu da sam iz te sredine poneo temeljne vrednosti, od kojih se ne odustaje i koje su jako važne. Bogatstvo je predstavljala i promena koju sam kasnije doživeo, kad sam se s roditeljima preselio u malo banatsko selo Opovo pored Pančeva, u kome je sistem vrednosti bio potpuno drugačiji. U Vojvodini je plodna zemlja i onde „gde baciš dugme, izraste kaput“, pa su i ljudi usmereni na to da stiču i poseduju. U Hercegovini, gde su krš i kamen, ljudi su upućeni jedni na druge: kad je ljuta zima, kad od kamena treba podizati kuću i kad treba pokazati prijateljstvo i žrtvu...

Vaš otac je pravoslavni sveštenik. Koliko je on uticao na vas?

Kao šta rekoh, učio sam gledajući. Nismo nas dvojica imali mnogo poučnih razgovora (to mi je u mladosti ponekad i nedostajalo), ali sećam se pitanja i tema za porodičnim stolom, atmosfere i ljudi koji su nam dolazili u kuću. Zahvalan sam svom ocu što mi ništa nije naturivao: kad sam u pubertetu počeo da mu se suprotstavljam i idem svojim putem, ni tada nije vršio pritisak na mene. U životu sam imao razna uverenja, ali sam na kraju shvatio da iz duhovne sfere dolaze vredne pouke za dobar život.

Šta mislite o današnjoj crkvi, koja želi da igra dominantnu ulogu u postjugoslovenskim društvima?

Kod nas je, nažalost, tako da politika i religija stanuju u istoj kući, iz koje se onda želi uticati na narod. Taj spoj je doneo mnoge probleme i proizveo puno grešaka, uz činjenicu da su ljudi po prirodi kvarni i da su u stanju sve da uprljaju. Kad se spoje birokratska religija i rđavi ljudi koji su obukli mantiju, problemi se dižu na treću potenciju. Mislim da bi bilo mudro da se dobra duhovnost odvoji od ljudske prljavštine.

Kako se glumačka profesija promenila u poslednjih desetak godina?

Profesija je ostala ista, ali je odnos prema njoj postao užasan. Radi se o neshvatanju onoga šta radimo i svođenju glumca na estradu. Od tog žutila, „mercedesa“ i tih sisa i guzica tananiji oblici delatnosti ne mogu doći do vazduha. Ljudi treba da vide i „Hamleta“, a ne samo cajke. Mnogi glumci rade po nekim serijama i sapunicama da bi preživeli, a onda umorni dolaze da igraju Šekspira. Veliki deo njihove energije ostaje u tim sapunicama.

Zašto je tako?

Devedesetih godina velika novčana masa odlazila je u ruke beskrupuloznih ljudi, organizatora rata, švercera naftom i oružjem i tajkuna bez milosti. Ta novčana masa danas utiče i na neku vrstu ukusa, koji diktiraju ljudi bez ukusa. Nekada, kad je postojalo građansko društvo ili barem njegovi ostaci, postojali su ljudi koji su imali novac i moć, ali su i čitali knjige. Takvi ljudi su gradili pozorišta i galerije, a iza ovih moćnika ne ostaje ništa. Danas samo korovu cvetaju ruže.

Kako se vi branite od korova?

Reč je o nekoj vrsti oduška, o jako malom beogradskom kafiću nazvanom „Krojač“, gde znam sve goste i oni znaju mene i niko nema potrebu da se slikamo, nego se dobro zafrkavamo i ne vodimo umne razgovore. To je mali štek u gradu, koji čovek mora da ima. U mom poslu se moraš skloniti: ne možeš svaki dan sa svima, ne možeš uvek adekvatno i treba se sačuvati od preteranog iscrpljivanja. Imam dobro iskustvo sa svojom publikom, koju volim, ali treba mi moj mir i moj motor da odem van grada. Treba mi nekoliko dobrih prijatelja da se šalim, jer u današnjem vremenu ozbiljnost postaje smešna. Bolje da s nekoliko dragih ljudi lupetam o glupostima, nego da sa zlim ljudima pričam o velikim temama...

PIŠE Bojan Munjin - "Novosti", Zagreb

Izvor: Newsweek