Beogradski mediji prenose da je muškarac u utorak uveče napao suprugu i ćerku, a potom pokušao da izvrši samoubistvo.


Kako se navodi, slučaj porodičnog nasilja se dogodio na Novom Beogradu, oko 21.30.

Blic piše da je muškarac pretukao ćerku, a suprugu jurio s nožem u ruci, pre nego što je pokušao da sebi oduzme život.

Iz Hitne pomoći je rečeno da je muškarac na reanimaciji, dok je devojčica zbrinuta u Tiršovoj.


b92

jel bese imamo novi kvalitetan zakon koji ovo sprecava

ne može nijedan zakon nikad ništa da spreči

Bilo bi lepo da jednom za promeny zena juri muskarca sa nozem po kuci

Da li su žene diskriminisane?
Vladislav Đorđević    

Osmi mart – Međunarodni dan žena – zgodna je prilika da novinari i publicisti raznih orijentacija pretresaju „žensko pitanje”. Gotovo po pravilu svi slede savremenu feminističku tezu koja u osnovi glasi: iako su žene formalno-pravno ravnopravne sa muškarcima, one su faktički i dalje diskriminisane. Kako se to objašnjava?

Žene su u prvom posleratnom ustavu – onom FNRJ donetom 31. januara 1946. – pravno izjednačene sa muškarcima: dobile su aktivno i pasivno biračko pravo (pravo da biraju i budu birane), pravo na školovanje, pravo na zapošljavanje i pravo na razvod. Uskoro su – 1952. – među prvima na svetu – dobile i pravo na legalan abortus. Pravo na abortus se stalno povećavalo, tako da je danas Srbija jedna od zemalja sa najliberalnijim zakonodavstvom po tom pitanju.

Ali – argument feministkinja ide – sva ova prava su samo na papiru, jer su žene i dalje faktički diskriminisane. Koji su dokazi za to?

1. Podzastupljenost žena

Najomiljeniji „dokaz” feministkinja za tezu da su žene i dalje diskriminisane jeste taj da su žene u nekim sektorima društva podzastupljene. Tako se često navodi da žena u Skupštini Srbije ima manje nego muškaraca, da zauzimaju samo jednu petinu direktorskih mesta i da ih na čelnim mestima upravnih odbora ima svega 14 posto.
Ovi „dokazi” već na prvi pogled pobuđuju sumnju, jer prenebregavaju najočigledniju stvar: ženske ambicije. Da li žene u istoj meri žele da budu „poslanice” u kojoj muškarci žele da budu poslanici? Da li žene imaju jednaku ambiciju da budu direktorke i članice upravnih odbora kao muškarci? Možda žene žele manje plaćena, ali i manje stresna radna mesta? Možda one nisu spremne da se tako uporno i beskrupulozno bore za te pozicije kao muškarci? Možda je, dakle, reč o ljudskoj prirodi, a ne o socijalnoj diskriminaciji.
Ova feministička metodologija je neprihvatljiva iz još jednog razloga: svesno prenebregava ostale sektore društva. Naime, ona ističe podzastupljenost žena samo u nekim lukrativnim zanimanjima, ali svesno previđa podzastupljenost žena u poslovima sa lošim radnim uslovima. Žene su podzastupljene i kao bageristkinje, rudarke, zidarke, električarke, vulkanizerke, metalostrugarke, automehaničarke, vodoinstalaterke itd. Ali nema povika feministkinja da su i u tim zanimanjima žene „diskriminisane”. Dakle, pravi se svesna selekivnost: smišljeno se ističu samo neki sektori društva, a drugi grubo zanemaruju. Javnost se svesno obmanjuje.

2. „Rodno zasnovano nasilje”

Da bi se javnost uverila u diskriminaciju žena, feministkinje često iznose podatke o nasilju nad ženama. Po ovim podacima, žene su izložene velikom nasilju. Koliko je to tačno?

Teza već na prvi pogled deluje sumnjivo, jer bi svaki čovek zdrave pameti pre pomislio da muškarci više nasilja i čine i trpe. I bio bi u pravu.

Da bi javnost ubedile u postojanje velikog nasilja nad ženama, feministkinje pribegavaju svesnoj manipulaciji. Umesto da iznose podatke o ukupnom broju nasilja u društvu, one iznose podatke samo o „rodno zasnovanom nasilju” („gender based violence”). Šta je to?

„Rodno zasnovano nasilje” je nasilje koje čine muškarci prema ženama i žene prema muškarcima. Kada se tako postave stvari, ispada da su žene gotovo isključivo žrtve, a muškarci gotovo isključivo nasilnici. Ali ova metodologije je već na prvi pogled problematična, jer ne čine nasilje samo muškarci prema ženama, ni žene prema muškarcima, nego i muškarci prema muškarcima i žene prema ženama. Kada se tako sagledaju podaci, dobija se rezultat da su muškarci brojniji i u kategoriji nasilnika i u kategoriji žrtava. Ali to nije ono što feministkinje žele da znate. Stoga pribegavaju selektivnom iznošenju podataka.

Budući da sintagma „rodno zasnovano nasilje” mnogima deluje nejasno, umesto nje feministkinje često koriste sintagmu „porodično nasilje”. Ali svrha redukcije je ista: da se pokaže da su muškarci nasilnici, a žene žrtve.

Tako je nedavno (31. januara i 1. februara 2015) jedan popularni tabloid (Informer) objavio članak pod naslovom „U Srbiji 2014. ubijeno 27 žena u porodičnom nasilju” (str. 7). Podatak može biti tačan, ali je njegova selektivnost očigledna: nasilje u društvu nije samo „porodično” nego i „vanporodično”.
Kada se uzme u obzir i porodično i vanporodično nasilje, jasno je da su i počinioci i žrtve u najvećem broju – muškarci. Ali feministkinjama – mahom lezbijske orijentacije – nije stalo do muškaraca ni njihovog stradanja. Stoga one pribegavaju svesnoj manipulaciji: one najpre fenomen društvenog nasilja nedopustivo redukuju na porodično nasilje, a zatim pojam nasilja i porodice nedopustivo proširuju. Svesno manipulišući podacima, feministkinje dobijaju rezultate koji im odgovaraju.

3. Definicija „nasilja u porodici”

Feminističkih definicija „nasilja u porodici” ima mnogo, ali je karakteristična ona koju daje Mirjana Tejić, diplomirana pravnica i studentkinja magistarskih studija roda i politike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. U studiji „Pravna regulativa o nasilju u porodici i međunarodni standardi” (2007), ona ima poglavlje pod naslovom „Nasilje u porodici”. Drugi podnaslov tog poglavlja glasi: „Šta smatramo nasiljem u porodici?” U njemu stoji: „Na regionalnom Okruglom stolu održanom od 4. do 11. novembra 2004. u Tirani (Albanija) usaglašena je definicija pojma ’nasilje u porodici’ koja je korišćena u izradi ovog rada.” (str. 35). U nastavku prenosi se ta „definicija pojma”: „termin ’nasilje u porodici’ definisan je kao ’bilo koji oblik fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja nad ženama koji se javlja u okviru porodice, domaćinstva i intimnih veza’ ” (isto).
Ovakva „definicija pojma” je krajnje manipulativna: svrha joj je da muškarce ocrni, a žene predstavi kao nevine anđele. Prvo, zašto se uopšte analizira samo nasilje u porodici, a ne nasilje u društvu kao celini? Taj redukcionizam je feministkinjama potreban da bi se izbegao zaključak da su zapravo u društvu primarne žrtve nasilja muškarci, a ne žene. Drugo, zašto se nasilje u porodici definiše kao oblik „nasilja nad ženama”? Da li to znači da u porodici nema nasilja nad muškarcima? Po definiciji feministkinja, toga nema. Po sredi je jedan apsurdni redukcionizam. Ali se zato pojam nasilja poprilično proširuje tako da obuhvata „bilo koji oblik fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja”. Još apsurdnije je proširivanje pojma porodice. Ovde se porodično nasilje definiše kao ono koje se odigrava „u okviru porodice, domaćinstva i intimnih veza”. Otkada su osobe s kojima ste u intimnoj vezi po definiciji deo vaše porodice? Ukoliko ste u „intimnoj vezi” sa prostitutkom, da li to znači da je ona deo vaše porodice? Ovako besmisleno proširivanje pojma nasilja i porodice smišljeno je da se obmane javnost: da se izmanipuliše. Sledeći tu feminističku mahinaciju, u gorepomenutom članku istaknuto je da su počinioci nasilja: suprug, bivši muž, partner, sin, vanbračni muž, brat i bivši partner. Šaroliko društvo. Ali svi su oni – po feminističkoj definiciji – ženina „porodica”. Ono što ih spaja jeste to da su muškarci. Manipulacija je uspela: rezultat je onakav kakav su feministkinje i želele da se dobije.

Zapravo, kada bismo integralno pristupili problemu nasilja, dobili bismo drugačiji utisak: svaka žena koja čita ove redova ima tri puta manje šanse da doživi neki oblik nasilja. Isto tako: svi muškarci koji ovo čitaju imaju tri puta veće šanse da budu žrtve nasilja. Stvari su još dramatičnije kada se analizira najdrastičniji oblik nasilja: ubistvo. Svaka žena koja čita ove redove ima četiri puta manje šanse da bude ubijena. A svaki muškarac koji ovo čita ima četiri puta veće šanse da bude ubijen. Feminističko „definisanje pojmova” namerno je obmanjujuće.

4. Ko je diskriminisan?

Javni diskurs u Srbiji deli nepodeljeno mišljenje da su žene diskriminisane i da im treba davati sve veća „prava”. U tom smislu, Skupština Srbije je februara 2009. usvojila „Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti (2009-2015)”. U njoj se tvrdi da su žene diskriminisane u: 1) sektoru zdravstvene zaštite, 2) prosveti, 3) pravu, 4) politici, 5) ekonomiji i 6) medijima. Da li je to tako?

5. Sektor zdravstvene zaštite

Žene žive u Srbiji 5 godina duže nego muškarci. To sugeriše da muškarci mnogo teže igraju svoju „rodnu” ulogu nego žene svoju.

Osim toga, muškarci tri puta češće izvršavaju samoubistvo. Zašto „rod” koji je tobože povlašćen češće podiže ruku na sebe? Da nisu možda muškarci ti koji su izloženi većim socijalnim pristiscima?

Muškarci duplo češće stradavaju od povreda na radu. Da li je logično da „povlašćeni” pol češće strada na poslu nego „diskriminisani” pol? Čini se da javni diskurs pod uticajem feministkinja opasno brka lončiće.



Osim toga, muškarci u saobraćaju stradavaju tri puta češće nego žene. Razlozi za to mogu biti biološki i socijalni, ali rezultat je poražavajući po muškarce.

Muškarci čine ubedljivu većinu i u grupi kockara, narkomana, alkoholičara, kriminalaca, robijaša i beskućnika. Zašto su muškarci skloniji svim vrstama autodestruktivnog ponašanja? Biološke razloge ne treba zanemariti, ali ni socijalne. Čini se da muškarci trpe tako velike socijalne pritiske da se mnogi pod njima slome. Suprotno feminističkoj mitologiji o muškarcu supermenu, stoji činjenica da je mnogo rizičnije biti muškarac nego žena.



Uopšte uzev, zdravlje muškaraca je lošije nego zdravlje žena. Ali društvo insistira na poboljšanju zdravlja samo žena. U Srbiji postoje mnoge ustanove koje se bave zdravljem žena: „Služba za zdravstvenu zaštitu žena”, „Savetovalište za žene”, „Škola za trudnice i roditeljstvo” „Savetovalište za planiranje porodice” itd. Takvih savetovališta za muškarce nema. Dakle, iako je životni vek muškaraca kraći, radni uslovi teži i riskantniji, društvo o radnim uslovima muškaraca i njegovom zdravlju ni približno ne vodi toliko računa koliko o radnim uslovima žena i njihovom zdravlju.

6. Prosveta

Muškarci su u sektoru prosvete manjina. U predškolskim ustanovama žene čine 95 posto osoblja, a muškarci 5 posto. U osnovnim školama žene čine 86 posto osoblja, a muškarci 14 posto. U srednjim školama žene čine 64 posto osoblja, a muškarci 36 posto. Samo na višim školama i fakultetima muškarci čine većinu osoblja (56 posto). Ali i tu žene dominiraju u nekim sektorima, npr. na pedagoškim akademijama i filološkim odsecima. Ukupno uzev, žene čine 65 posto osoblja u sektoru prosvete, muškarci svega 35 posto. I pored toga, feminisktinje tvrde da su žene u prosveti diskriminisane.

Ne samo da je nastavni kadar u školama mahom ženski, nego i dečaci imaju više problema u školi. Među onima koji ne završe osnovnu školu 67 posto su dečaci. Dečaci imaju češće probleme za disleksijom (otežanim čitanjem), zamuckivanjem, hiperaktivnošću i otežanom pažnjom. Ukupno uzev, dečaci i mladići u osnovnim i srednjim školama imaju više problema sa učenjem, postižu slabije rezultate i znatno više počine nasilnih radnji u školi zbog čega bivaju kažnjavani.

Devojčice i u nastavku školovanja postižu bolje rezultate. Među onima koji upišu višu školu ili fakultet 52 posto je žena. Među onima koji diplomiraju žene čine 55 posto. Ukupno uzev, u populaciji visokoobrazovanih 60 posto je žena. Osim toga, sve grane prosvete, pogovo humanističke nauke, prožete su feminizmom. Pri Beogradskom i Novosadskom univerzitetu postoje „Ženske studije” („Women’s studies”) ili „Studije roda” („Gender studies”). Ne samo da ne postoje „Muške studije”, nego se u nastavi mnogih humanističkih disciplina insistira na „ženskoj” perspektivi. Prosveta je po nastavnom kadru, pedagoškom pristupu, planu i programu poprilično feminizovana. Sve to ne sugeriše da su žene u prosveti diskriminisane. Stoga je potrebno osnovati Pokret za prava muškaraca, koji bi se borio za njihovu ravnopravnost sa ženama.

7. Pravo

U pravosuđu – pogotovo u porodičnim parnicama – dominiraju žene. U sudovima i tužilaštvima radi duplo više žena nego muškaraca. Ne samo da žene dominiraju pravosuđem, nego su i zakoni sistematski na njihovoj strani. Porodično i radno pravo sistematski povlađuje ženama. Analizirajmo najpre porodično pravo. Prilikom rastave braka i dodele deteta, uvek se vodi računa o želji majke. Stoga se u 90 posto slučajeva dete dodeljuje majci. Zašto se ne vodi računa i o očevim željama? Sve donedavno prilikom zahteva za abortus pitala se samo žena, a ne i nesuđeni otac. Zašto se i on nije pitao?



U radnom pravu muškarci su još očiglednije diskriminisani. Sve donedavno žene su odlazile u penziju pet godina ranije. Sada postoji pokušaj da se taj disparitet na štetu muškaraca smanji.

Prilikom obračuna starosne i invalidske penzije ženama se navršeni staž uvećava za 15 posto. Opet je reč jednom privilegovanju žena.

Osim toga, žene se nisu pozivale na odsluženje vojnog roka, niti su mobilisane. U Srbiji je od 1991. do 1999. mobilisano oko 140.000 muškaraca. Mnogi su poginuli, a još više njih postali invalidi. Mnogi invalidi su fizički osakaćeni, a još više njih pati od „posttraumatskog stresnog poremećaja” („posttraumatic stress disorder”). Naravno, nije regrutovana nijedna žena. Bilo je žena dobrovoljaca, ali daleko manje nego muškaraca. Ukupno uzev, broj poginulih i ranjenih žena neuporedivo je manji nego muškaraca.

Oni muškarci koji su preživeli golgotu ratova 90-ih sada se psihički sakate time što se njihov trud i napor omalovažava. Ništa od svega toga ne žele da znaju feminističke „rodne studije”.

8. Politika

Žene u politici nisu diskriminisane, nego zapravo privilegovane. Dva zakona direktno privileguju žene: „Zakon o lokalnim izborima” (2002) i „Zakon o izmenama i dopunama zakona o izboru narodnih poslanika” (2004). Oni predviđaju sistem kvota (quota system) kojima se ženama garantuje određeni postotak u izbornim telima. Zakoni su, dakle, izrazito nedemokratski i diskriminatorni.



Postotak žena u Skupštini Srbije varira, ali je – uopšte uzev – među zavidnijim u Evropi i svetu: 5. smo u Evropi, a 23. u svetu. Npr. žena u Parlamentu Velike Britanije i Kongresu SAD procentualno je manje. Teško da te činjenice ukazuje na „patrijarhalnost” Srbije, kako se predrasudno misli.

Nije retkost ni to da je žena na čelu nekog ministarstva. A i trenutna predsednica Skupštine je jedna žena (Maja Gojković). I to nije jedini put. Postalo je uobičajeno da predsednica Skupštine bude žena.

Žene mogu da se bave politikom ako to žele. Niko im to ne brani. Imaju aktivno i pasivno biračko pravo od 1946. godine i niko im to pravo od tada nije dovodio u pitanje. Štaviše, žene imaju i tu privilegiju da u Srbiji sačinjavaju 52 posto biračkog tela, pa su, dakle, većina u biračkom korpusu. A vlast ne leži u rukama onoga ko vlada, nego u rukama onoga ko odlučuje ko će da vlada.



No, činjenica je da se žene manje bave politikom. Zašto? Postoji mnogo razloga, ali je suštinski psihološki: žene se manje za nju interesuju. Činjenica je da žene: manje čitaju političku štampu, manje gledaju političke programe, ređe učestvuju u radu stranaka, ređe učestvuju na političkim mitinzima i manje su spremne da se kandiduju za neku političku funkciju. Sve ovo ukazuje da žene manje mare za politiku.

Žene u politici nisu dikriminisane nikakvim socijalnim normama, nego su štaviše zakonima stimulisane da se njome bave. Sistem kvota ih podstiče da se bave politikom. Bezbrojne feminističke publikacije takođe ih na to navode. Ipak, žene se manje bave politikom nego muškarci. Čini se da to ima više veze sa ženskom prirodom nego sa socijalno postavljenim „rodnim odnosima”.

9. Ekonomija

Žene mogu da se bave kojim god hoće zanimanjem. Ali to ne znači da one biraju zanimanja po istom kriterijumu kao i muškarci.

Žene imaju sklonost da biraju suficitarna zanimanja, a muškarci deficitarna. Žene biraju suficitarna zanimanja upravo zato što su fizički i psihički manje naporna. Posledica toga je ta da one u proseku duže čekaju da se zaposle i imaju u proseku niže plate.

Dakle, po sredi nije nikakva socijalna diskriminacija na polju zapošljavanja, nego funkcionisanje elementarnog zakona ponude i potražnje. Zapravo, država raznim stimulativnim merama podstiče zapošljavanje žena, čak i nauštrb zapošljavanja muškaraca.



Za isti rad žene su isto plaćene. Feministička propaganda tvrdi suprotno, što je apsurdno. Tačno je da su plate u proseku muškarcima veće. Ali zašto? Zato što muškarci imaju manju sklonost da odsustvuju s posla. Naime, žene duplo češće i pri puta duže odsustvuju sa posla. Osim toga, žene izbegavaju noćni rad i prekovremeni rad. Ukupno uzev, žene biraju lakše i udobnije poslove. Tipični ženski poslovi su: socijalno sigurniji, pružaju veći osećaj zadovoljstva, imaju fleksibilno radno vreme, manje su rizični, manje fizički naporni, ne podrazumevaju selidbu, u zatvorenom su prostoru i omogućavaju kontakt s ljudima. Za takvim poslovima postoji veća potražnja, pa je i logično da su manje plaćeni.

Ukupno uzev, ništa ne sugeriše da su žene u ekonomiji diskriminisane. Štaviše.

10. Mediji

Feministički duh gotovo u potpuno prožima medije. Kao i u drugim sektorima društva, mediji su kadrovski i ideološki poprilično feminizovani.

11. Akademske discipline i globalne ideologije

Feministički duh pospešuju i mnoge akademske discipline. Današnja sociologija, filozofija, antropologija, etnologija, psihologija, psihoanaliza, istorija, pravo, politikologija, književna istorija, književna kritika, književna teorija, čak i religiologija natopljene su „ženskom” perspektivom.

Na globalnom planu, uspesi feminizma su takođe impresivni. Feminizam je prodro u mnoge umetnosti, ideologije, religije i istraživačke projekte: muziku, slikarstvo, film, ekologiju, pacifizam, ljudska prava, ekumenizam, New Age, „studije kulture” („culture studies”) itd. Rodni feminizam je – kako je primetio Slobodan Antonić u knjizi „Iskušenja radikalnog feminizma” (2011) – „danas možda jedina uvažavana i neosporavana globalna društvena teorija o društvu kao celini, o čoveku i njegovom ponašanju, kao i o poželjnoj rekonstrukciji čoveka i društva” (str. 236).

U takvom ideološkom kontekstu, žene ne samo da nisu diskriminisane nego su, štaviše, na mnogo načina povlašćene.

12. Specijalna prava žena

Žene kao građanke uživaju sva prava kao i muškarci, a uživaju i specijalna prava. Ženska specifična prava štite mnogobrojne državne institucije. U Srbiji ih ima skoro najviše na svetu. To su: Uprava za rodnu ravnopravnost Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije, Skupštinski odbor za ravnopravnost polova, Savet za ravnopravnost polova Vlade Republike Srbije, Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, Odbor za ravnopravnost polova Skupštine AP Vojvodine i Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova. Osim toga, žene se za zaštitu svojih prava mogu obratiti i zaštitniku građana (ombudsmanu) koji postoji i na republičkom i na pokrajinskom nivou. I na opštinskom nivou obično postoje odbori za „rodnu ravnopravnost”. Toliko državnih institucija za zašititu prava žena ima malo gde.

Najgore od svega jeste to što je rad ovih institucija netransparentan: javnost ne zna gde odlazi veliki novac koji društvo odvaja za njihovo finansiranje. Odgovor je zapravo jednostavan: on se uglavnom troši na velike plate i apanaže njihovih nameštenica. A njihov posao se sastoji uglavnom od ogovaranja muškaraca. Ove institucije su društveni paraziti. Ali javnost jedva da za njih zna, a kamoli ima volje da digne glas protiv njih. Stvari se mimo znanja javnosti odlučuju u zatamnjenim kuloarima i birokratskim sinekurama.

Pored ovih vladinih „ženskih institucija” postoje i mnogobrojne nevladine ženske organizacije. Kada se sve sabere i oduzme, žene nisu diskriminisane, nego su, štaviše, povlašćene mnogim pravnim i vanpravnim činjenicama.

13. Rekapitulacija: uspesi feminizma u poslednjih 70 godina

Proteklo je skoro 70 godina od donošenja Ustava FNRJ (31. januara 1946) kojim su žene stekle ravnopravnost s muškarcima. Za to kratko vreme položaj polova se znatno promenio.

Žene su 1946. dobile aktivno i pasivno biračko pravo. Žene su u Jugoslaviji postigle zavidan nivo političke participacije. Jugoslavija je bila jedina socijalistička država u kojoj je jedna žena bila predsednica vlade (Milka Planinc).

Novijim zakonima žene su ne samo dobile pravo da se bave politikom, nego se putem „preferencijalnog tretmana” na to čak i podstiču. Uprkos svim podsticajima, i dalje muškarci dominiraju političkim životom. Čini se da je to pre stvar biologije i psihologije nego sociologije i prava.



Žene su 1946. dobile i pravo na obrazovanje. Za kratko vreme one su dostigle i prestigle muškarce u stepenu obrazovanosti. Žene danas čine većinu u populaciji vosokoobrazovanih i dominiraju prosvetnim sistemom.

Žene su 1946. dobile pravo na rad i zapošljavanje. I dalje privredom dominiraju muškarci. Ali u mnogim važnim i privilegovanim granama privrede dominiraju žene. Štaviše, njihov položaj u ekonomiji podupiru i zakoni koji im često daju povlašećen položaj.

Žene su 1946. dobile i pravo na razvod. Rezultati su neočekivani. Skoro svaki treći brak u Srbiji se raspadne. Ko je za to kriv teško je reći. Ali statistika je neumoljiva: dve trećine zahteva za razvod braka podnose žene. Uopšte uzev, slika braka i porodice nije ružičasta. A posledice razaranja braka trpe i žene i muškarci.

Žene su ubrzo stekle i pravo na abortus. U tom pogledu naše zakonodavstvo je među najliberalnijim na svetu. Rezultati su takvi da je Srbija već dugi niz godina vodeća u svetu po stopi abortusa, pa i maloletničkih. Po zvaničnim podacima svake godine se u Srbiji izvrši oko 24.000 abortusa, a po nezvaničnim i znatno više. Procena je da u proseku svake godine zatrudni oko 7.000 maloletnica, a da se 60 posto tih trudnoća završi namernim prekidom. Sve su to nenadane posledice ekstremno liberalne politike.

Ženska „ravnopravnost” je donela mnoge dobre stvari i ženama i muškarcima, ali sada je vreme da se pitamo: da nismo preterali u „ravnopravnosti”? Da nismo iz jedne krajnosti otišli u drugu? Da nismo sa prljavom vodom bacili i dete? Da nije vreme da povratimo neke dobre običaje tradicionalnog patrijarhata? Da nije vreme da ponovo oživimo vrednost ženske pristojnosti i muškog džentlmenstva?

Čini se da stvari ne idu u tom pravcu. Jer od umereno liberalnog feminizma, mi smo već odavno zagazili u ekstremni feminizam.

14. Era „rodnog feminizma”

Od 2000. godine „liberalni feminizam” („liberal feminism”) smenio je „rodni feminizam” („gender feminism”). On se ne zadovoljava samo ravnopravnošću žena s muškarcima, nego zahteva i njihov privilegovan položaj. Budućnost će otkriti koje su posledice ovog „rodnog feminizma”. Izgleda da on donosi više negativnih nego pozitivnih stvari.



Takav zaključak podupire i činjenica da se nalazimo pred usvajanjem novog Građanskog zakona. Svojim insistiranjem na „ženskim pravima”, „dečijim pravima” i „gej pravima”, on će praktično dovesti do još većeg urušavanja braka i porodice: do povećanja broja „svetovnog celibata” i razvoda, a smanjenja broja sklopljenih brakova i rođene dece. To ne pogoduje ni ženama ni muškarcima.

15. Pomanjkanje moćnih muškaraca

Sreća u ženinom životu zavisti od mnogih činilaca. Jedan od najvažnijih je sreća u partnerskim odnosima. Stoga su žene u konstantnoj potrazi za znakovima pažnje i ljubavi moćnih muškaraca. Definicija moćnog muškarca je rastegljiva, ali većina žena misli da su moćni muškarci oni koji su ekonomski situirani, profesionalno ostvareni, seksualno privlačni i karakterni. Opšte mesto današnjih žena jeste to da je takvih muškaraca malo. Čini se da nedostatak impresivnih muškaraca više frustrira žene nego tobožnje pomanjkanje socijalnih prava.

16. Zaključak

Osmi mart je prilika da se iznova pretrese „žensko pitanje”. Uobičajeni društveni narativ jeste lament da su žene i dalje „rodno neravnopravne” iako su pravno ravnopravne. U tom smislu, iznose se podaci o nasilju nad ženama, njihovoj podzastupljenosti u nekim sektorima društva, o njihovoj diskriminaciji na tržištu rada itd.

Ali ako se bolje pogledaju svi ti podaci dobija se poprilično drugačija slika. Žrtve nasilja su u ogromnoj većini – preko 80 posto – zapravo muškarci. U nekim segmentima društva dominiraju muškarci, ali u nekima dominiraju žene. U nekim vrlo važnim i privilegovanim sektorima društva radi višestruko više žena nego muškaraca. U prosveti tri puta, a u zdravstvu i socijalnim ustanovama četiri i po puta. Žene dominiraju i u pravosuđu, državnoj administraciji, bankarstvu i u nekim drugim društvenim sektortima.

Osim toga, feministički duh podgrevaju mediji, filmska industrija, akademska zajednica i mnogobrojne vladine i nevladine institucije.

A muškarac? On se oseća obogaljenim. Izgubio je ratove koje je vodio, a višedecenijska ekonomska kriza sasekla mu je glavni izvor samopoštovanja. Ideja da je homo balcanicus mačo tip koji seksualno iskorišćava žene kao Kazanova danas je više mit nego stvarnost. Današnji muškarac je šonja koji ne uspeva ni da stvori dece onoliko koliko je potrebno za prostu reprodukciju. Sve češće mladići padaju u depresiju jer nemaju hrabrosti da devojke pozovu ni na piće.

Ideja da živimo u „androcentričnom” društvu je dobrim delom mit. Mnoge savremene žene su neurotične, ali to neprijatno osećanje obično nije posledica socijalne diskriminacije, nego upravo pomanjkanja muškaraca zaštitnika i predvodnika.

Da je naše društvo zaista patrijarhalno u njemu bi stopa sklapanja brakova bila veća, stopa rađanja veća, a broj razvoda i abortusa manji. Srbija je zemlja u kojoj je sve u krizi; samo cvetaju „svetovni celibat”, „bela kuga”, razvodi i abortusi. I pored toga, zakoni i mediji podržavaju žene u svim njihovim hirovima.

Kada se sve sabere i oduzme, ispada da su savremene žene zaista frustrirane, ali ne zbog pomanjkanja prava, nego zbog pomanjkanja moćnih muškaraca. U tom kontekstu, čini se da je obeležavanje Osmog marta kao dana koji žene podseća na njihovu obespravljenost deplasirano. Mnoge žene su toga svesne. Čak se pomalo i ljute kad im se čestita Osmi mart. I to s pravom: taj praznik im sugeriše da su nešto što nisu: diskriminisane.

Osmomartovski praznik je izgubio svoj prvobitni smisao i značaj. On danas uglavnom služi kao pomoć stidljivim muškarcima da bez zazora poklone ružu devojkama koje im se sviđaju. Pa, dobro. I to je nešto.
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/da-li-su-zene-diskriminisane.html?alphabet=l

Владислав Ђорђевић: J’ACCUSE – OПТУЖУЈЕМ

Уредник 25. јула 2017. 3
J’ACCUSE – OПТУЖУЈЕМ: OTВОРЕНО ПИСМО ВЛАДИСЛАВА ЂОРЂЕВИЋА

У последње време догодила су се страшна убиства жена. Као да то већ није довољно ужасно, убијено је и дете, један човек je извршио самоубиство, још један покушао да га изврши, а рањене су и многе особе. Као хуманиста и хришћанин жао ми je сваког ко погине, изврши самоубиство или бива повређан. Они који ме лично знају могу да посведоче да не бих ни мрава згазио. Али нисам у питању ја, него болесно друштво.
Ове хороре медији су пропратили френетичном антимушком хистеријом. Јавност је овим догађајима и медијским харангама доведена до тачке усијања. Свуда су се могле чути псовке, увреде и позиви на линч. Јавност је подивљала. Оштриле се каме, палиле медијске ломаче. Створио се психолошки основ за „крајње решења мушког проблема”. Спремни смо на нове репресивне законе, нове казамате и нове пендреке. Ово више није рат полова. Друштво је упало у френетично лудило.
1. Оптужујем

Ко је крив за ово ужасно стање? Ко је одговоран за подстрекивање мржње међу половима? Одговор је јасан и недвосмислен: крив је лезбијско-феминистички лоби.
Гордана Чомић
Оптужујем коловође лезбијско-фемистичког клана. Тај феминистички злочиначки лоби предводи десеточлана банда: Ана Брнабић, председница Владе, Зорана Михајловић, потпредседница Владе и председница Координационог тела за родну равноправност, Маја Гојковић, председница Народне скупштине, Гордана Чомић, потпредседница Народне скупштине и генерални секретар Демократске странке, Марија Обрадовић, потпредседница Српске напредне странке и председница Женске парламентарне мреже, Нела Кубуровић, министарка правде, Бранкица Јанковић, повереница за равноправност, Соња Лихт, председница Акaдемије женског лидерства, Весна Станојевић, директорка Женских сигурних кућа и Славица Ђукић Дејановић, бивша председница Народне скупштине и једна од главних поборница права ЛГБТ заједнице. Aли нису криве само политичарке. Криве су исто тако – ако не и више – жене из академског миљеа. Оне свесно подбуњују жене против мушкараца измишљајући разне теорије о женској „дискриминацији”.
Оптужујем и те „теоретичарке” феминизма. То су Зорица Мршевић, главни правни архитект феминизма, Свенка Савић, главни поборник „лингвистичког феминизма” и друге.
Оптужујем и жене запослене у државним телима која се баве „родном равноправношћу”. Оне се не баве никаквом равноправношћу него распиривањем мржње према мушкарцима.
Оптужујем и све жене из лезбијско-феминистичких НВО које су заправо главне инспираторке и четовође антимушке хистерије (Аутономни женски центар, Инцест траума центар, Лабрис, Жене у црном, Реконструкција женски фонд).

Оптужујем и предавачице на „родним студијама” и другим смеровима, посебно на антропологији и социологији, које систематски шире мржњу према мушкарцима. То нису никаве објективне студије „рода” него радикалнофеминистичке проповедаонице.
Оптужујем и бројне новинарке које својим тенденциозним писањим и извештавањима свесно рапирују мржњу према мушкарцима. Таквих је много.
Ове жене, као и друге умрежене у злочиначки лезбијско-феминистички клан, воде оркестрирану, упорну, доследну и свеобухватну радикалнофеминистичку политику оцрњивања и малтретирања мушкараца. Наравно, њима помажу и бројни мушкарци. Оптужујем и њих.
Феминистички лоби антимушке мере спроводи под слоганом „борбе против насиља у породици”, а заправо чине све да насиља буде више. Све особе које спроводе радикалнофеминистичку политику треба не само сменити, него и лустрирати – забранити сваки даљи политички рад. Заправо, треба их судски гонити, јер крше начело равнопраности полова. То се вероватно неће скоро десити, јер је њихов генерални покровитељ сâм председник Србије Александар Вучић. Крив је и он. Дакле, то је мој J’accuse.
2. Орвеловски закони

Радикалнофеминистички криминални клан је донео бројне законе који стварају социјално-економске, правно-политичке и идејно-психолошке услове за рат међу половима. Један од њих је „Закон о забрани дискриминације”. Овај закон не само да никог не штити од дискриминације, него заправо један пол – мушки – дискриминише. Он је донео и „Закон о родној равноправности”. Овај закон не чини жене равноправним, него привилегованим, а то ствара револт код мушкараца. Донео је и „Закон спречавању насиља у породици”. Он не само да не спречава насиље у породици, него га фактички подстиче.
Сви су ти закони у сржи „антипатријархални”, тј. антимушки. Они чине неправде мушкарцима и стварају у њима бес и жељу за осветом. Они само подстичу мржњу међу половима, а то и јесте циљ лезбијско-феминистичког лобија.

3. Зашто се повећава насиље у породици?
Када нису постојале организације које се баве „заштитом од породичног насиља” њега је било мање. Сада, кад су се такве организације намножиле као печуке после кише насиља у породици има више.
Парадокс се може лако објаснити: те организације се заправо не боре против насиља у породици него против нечег другог: мужева! Cве су то замаскиране лезбијско-феминистичке организације чији је циљ заправо посвађати мушкарце и жене. Иза „борбе против насиља у породици” крије се лезбијско-феминистички план уништења породица! Добро им иде! Честитам!

4. Савети за жене „жртве насиља”
Феминисткиње свесно и злонамерно жене наговарају да изазивају мушкарце. Оне су лукаве и препредене. Здравка Гигов, припадник злочиначког лезбијско-феминистичког клана и управитељица Женске сугурне куће у Нишу, типичан је пример мушкомрзитељке. Она наговара жене да мужеве малтретирају и то образлаже овако: „Мушко насиље се лако доказује, јер је физичко, а ми жене примењујемо психичко насиље, а то је тешко доказати и самим тим смо заштићене.”
Савршено добар савет из пакленог амбиса за уништење веза, бракова, мужева, жена и деце. И примењује се масовно. Овакво „саветовање” жена је уобичајено у женским сигурним кућама, центрима за социјални рад и судовима. Подмукли феми-фашизам.

5. Case Studies
Oве оптужбе нису плод нагађања једног параноидног „конспиролога” него сурова стварност. То доказују бројни примери.
Мој пријатељ Владимир Потерјахин је отелотворење честитости и умности. Али жена га је напустила. То је већ довољана трегедија, али њу увећавају и жене из државних иституција које лошу ствар чине гором. Уместо да мире бивше супружнике, оне систематски жену подбадају против бившег мужа. Мој високообразовани и племенити пријатељ те неправде подноси стоички и смерно. Гладује и самује. Остао је без жене, деце, посла – свега. Где је „Бог правде”? Ударен је у главу лезбофеминистичким маљем.
Мој други пријатељ, Виктор Радун, такође је поштен и паметан човек. И он се развео. То је већ по себи катастрофа, а њу подстрекавају и државне чиновнице које га третирају као последњег пса. То је феминистички план, не случајност.

6. Малтретирање мушкараца у судовима
Лепа Млађеновић
Малтретирање мушкараца је масовна појава. Њу је прецизно описао мој пријатељ Далибор Кнежевић: „Волео бих да неко обиђе било који суд у нашој држави. У било ком месту, било који суд. Да ми нађе суђење при разводу где су већ бивши супружници барем равноправно третирани на суђењу. Барем толико… Невероватно је колико је мушкарац у подређеном положају самим уласком у судницу. Гледају га као да је направио неки злочин, његове речи немају тежину, све се верује женама које по аутоматизму лажу и певају исту песму… Он је пио, он ме је тукао итд. Као пресликано. И неверованто, све пролази, нико ништа не проверава. Намичу се мушкарцима немогуће обавезе, нешто што не може исплатити, крвнички му се одузимају деца, ствара се код њега бес и револт, а после кукају и блате га као монструма… Све је код нас окренуто наопако, правда и правосуђе код нас просто не постоји!!!!!”
Ове речи треба узети озбиљно. Нажалост, оне су савршено тачан опис стања. Узрок тог накарадног стања је јасан: радикални феминизам је затровао правосуђе. Свако друго објашњење је самозаваравање.

7. Подстицање деце на непослушност очевима
Криминални лезбијско-феминистички лоби не подстиче само жене на непослушност мужевима, девојке на непослушност момцима, него и децу на непослушност очевима. Сврха је увек иста: уништење мушкараца. Лезбофеминистички клан чини све само са једним циљем: уништити мушкарца. У ту сврху користи сва средстава.

8. Емил Зола
Ко ће бити тај храбри и непоткупљиви српски „Емил Зола” који ће смело и на сва уста рећи да је радикални феминизам зло јер дискриминише мушкарце? Мислио сам да постоји неко ко је образованији и храбрији од мене, али изгледа да га нема. Фолклорно речно: „Сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше”. Многи се бусају у своје патриотске груди, али када треба критиковати феминизам ту су покорни као мале маце. Пред феминизмом скрушено савијају главу и певају побожно: „Adoro te devote”. Обичне кукавице.
Стога ја у овом отвореном писму целокупној српској јавности оптужујем тај злочиначки лезбијско-феминистички клан, јер свесно и злонамерно ради на дискриминацији мушкараца и поремећају међуполних односа. Његов први циљ није никаква „родна равноправност” него пораст омразе међу половима. Он раде на деструкцији бракова и породица. Прави циљ феминистичког лобија је повећање брачних криза и развода. Он потпирју међуполне зађевице. Паметни и храбри људи о том злу треба да проговоре јасно и одлучно!
Ја ћу се увек борити за истину и правду макар био једини на свету. Моја свест је везана на највише етичке идеале јудеохришћанске традиције. Ја не могу другачије. Тако ми Бог помог’о.
http://скк.срб/2017/07/25/vladislav-djordjevic-jaccuse-optuzujem/

E dobro, ako prema ovim tekstovima postoji rat polova, ja sam na strani zena.

Eo,
kristal postuje dva teksta... prvi koji je ok, moze se videti i osetiti u samom drushtvu, mada bih brojke uzeo sa rezervom. Ali sustina je tu negde...
A onda postuje i ovaj drugi, koji je smeshan. Nedostaju sorosh, reptilijanci, kemtrejls, gmo i vakcine koje izazivaju lezbejstvo... sve ostalo je tu...

zaustavite propagandu idioti...

sinko moj ...tebe ako jedna zena..(zena covjece   ) toliko iziritira i ispovocira da je moras udariti ...ne znam...onda.... definitivno je bolje da postanes deras...

zveknes dve tri rajkije ...nabacis osmjeh i nek drobi sta hoce...da sam slusao sta one sve pricaju
i da sam se i inace tako lako palio...davno bi se objesio...

to sto izlazi iz njihovih usta to je njihov instinkt..to im je urodjeno... i dok spavaju nesto mrmljaju...
a i kakva je to zena ako nema na svaku tvoju... bar cetri svoje i i 6-7 iz casopisa i knjizurina...
i naravno ako nema za svako tvoje resenje po tri problema..to i nije zena...
poso im je da prave sranja...a tvoj je poso da sutis i cistis sranja...


sve u svemu..nema ni savrsene veze niti braka...i u svakoj vezi dodje do nesuglasica i verbalnih razmirica..
posebno toga ima  dok su ljudi relativno mladi i neiskusni...nenaviknuti na zivot sa onim drugim...
dok ne shvate i jedno i drugo da im partner ili bracni drug nije ni mater a niti otac
sranja ima skoro u svakoj vzi i braku....ali to ne znaci da se trebate tuci  ili poubijati..
ako vidite da ne mozete zajedno..razidjete se i cao...

sinko moj kad on nozinu potegne na zenu i dijete svoje ...
drustvo nije ni svjesno kakvo je i koliko je  to opasno lice...


a sto se tice zakona...
zakoni oduvijek  sluze za ljude koji ih postuju....u njihovoj su sluzbi... i svi  ti silni zakoni sluze da se  razdvoje kukolji od zita...

nijedan zakon ...ne vredi ni pisljivog boba za one koji ne postuju zakone...
niti ce svi ti krsioci zakona da razmisljaju da li je pre 30 godina kazna za nasilje u porodici ili bilo gdje bila mjesec dana zatvora a danas je kao i recimo godina zatvora...

visina kazne moze da sluzi kao psiholoski faktor i moze da odvrati ljude od izvrsenja krivicnih djela ..moze...ali samo razumne ljude...
a ko je jos vidio nekog razumnog covjeka da krsi zakon..
dobro... desi se...ne kazem da se ne desi...ali ..sustina je da u vecini slucajave razumu ni traga nema

zakon i danas 'radi' ono sto je 'radio' i pre 30 i vise godina...
nije to do zakona..to je do svijesti ljudskog bica....
i ima nesto  i do mentaliteta...i zivotne sredine i naravno i do vaspitanja i nacina odrastanja  itd...
i naravno postoji kategorija ljudi ...kojima glava sluzi da im ne pokisne stomak ili im sluzi kao sredstvo pomocu kojeg ce se kajati.... i to tek onda kad vec nesto urade..


da se ne lazemo puno...ljudi su govna i stoka... i to ti je...
i onaj medjed u sumi znade ko mu je zenka i kad ga napadne stiteci mlade svoje....iz straha.. jer zna da je ovaj trapav...
iako je dvaput veci i tezi i jaci i opasniji od nje...
podvije repic svoj mali i ode u sumu trazit drugog belaja...zna da je to njegovo ...sta ce.... pusti je kraju takvu nadrndanu...
ali to je zivotinja....medjed....
a ne ljudotina..picka im  materina ljudska...nenormalna..pu...djubrad jedna ljudska