za one pravno nepismene on jeste osudjen za ratne zlocine prema civilima i zarobljenicima, ali iz nehata. znaci, on jeste osudjeni zlocinac...
cenimirius...respect :peace:

Постојиш ти и те како као љутско биће али не као бошњак, бошњаци сви вас ѕнају у свету као босанци а тај бошњачки језик је СРПСКИ са неким страним речима, не зато што срби у Србији убаце по неку енглеку реч у речник це бити енглези. Ти си потомак потурчених срба а сигуран сам да ако се попнеш на таван у кићи од твога деде да ћеш наћи прашњав часни крст.

Anea fali ti jedan prst po ruci  

neko me je prozvao za cirilicu a ja se ne sjecam da sam spomenuo da ja ne znam to pismo.znam ga vrlo dobro i to smatram  kao plus za svoju pismenost.a ovo ostalo vise ne zelim da komentarisem jer sta god napisali "mi" ili "vi" niko nikoga nece ubijediti u svoje stavove.mi cemo uvijek misliti jedno a vi drugo pa cemu onda zamarati sebe pisanjem postova na nacionalistickim temama.

bravo counter,eto od danas sam srbin..
ubijedio si me svojom izrazito zajebanom bradicom..
ako ću imati tako cool bradicu i ja ću biti srbina,kad već ne potojim
majstore bosna je uvijek bila i biće dok je nas bosanaca,a srpski jezik je ustvari bosanski jezik sa par pojednostvaljnih riječi,kao lepo belo mleko..hajd ne seri..

NASER (Džemala) Orić bio je tokom većeg dela rata komandant Osme operativne grupe Armije BiH i direktno je komandovao pohodima na sela srebreničke, bratunačke, skelanske i zvorničke opštine. Ova jedinica prerasla je 1. januara 1995. godine u 28. diviziju Armije BiH, a Naser Orić je ostao komandant. Ukupno je u ovom delu Podrinja ubijeno 3.260 Srba, a još 59 se vode kao nestali.

- Za događaje u Srebrenici optužena su 22 Srbina, a do sada su osuđena sedmorica, i ukupno su dobili 123 godine zatvora - govori Milovoje Ivanišević direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom. - Može se pretpostaviti da će broj godina narasti na 500. A, u zločinu nad Srbima u ovom kraju optužen je samo Naser Orić koji je dobio dve godine.
     UGLAVNOM KLALI
PREMA rečima Ivaniševića, mnogi srpski civili ubijeni su brutalno, kamama, sekirama,
noževima i maljevima. U sedam masovnih grobnica pobijenih seljana Donje i Gornje Kamenice kod Zvornika, na primer, pronađena su 53 tela, od kojih je svega troje ubijeno iz vatrenog oružja. Posle zločina u selu Podravanje, slike masakriranih ljudi obišle su svet. Tada se oglasio i Sinod Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Pavle je održao pomen nevinim žrtvama.

U Ratkovićima, čisto srpskom selu sa 338 stanovnika, 21. juna, 1992. godine, desio se stravičan zločin. Naselje su napali bojovnici Nasera Orića, tada pripadnici Patriotske lige i “zelenih beretki” i mržnjom opijeni meštani susednih sela. Sve kuće su spaljene, a u nekima i ukućani. Ne može se još saznati tačan broj ubijenih. Selo je već 14 godina pusto.

Tela su ekshumirana (svega 17), a obdukciju su 11. jula 1993. godine obavili dr Zoran Stanković, tada patolog na VMA, i medicinski tehničar Momčilo Vučković.

- Ponovo mi se vraćaju sve te slike. Išli smo 10 kilometara od jedne do druge razrušene i spaljene kuće, vadili tela u poodmakloj fazi raspadanja, a druge nalazili usput i pored ruševina. Neki leševi su imali tragove životinjskih ugriza.
     ŽIVOTINJSKI UJEDI
F-S-6: Prodanović Živan, radnik, rođen 1967. godine u selu Ratkovići. Obdukcija u selu Fakovići.

- Nađene su samo kosti ljudskog porekla - lobanja, slabinski i kičmeni pršljen, tri rebra, leva lopatica, cevasti deo obe laktice i desne žbice, karlične kosti, oglodane butne kosti... - čita obdukcioni nalaz dr Stanković. - Na kostima su registrovana oštećenja nastala od životinja.

Dobrina Prodanović, Živanova majka, uzela je tog 11. jula lobanju u ruke. Prigrlila ju je uz svoje lice.

F-S-1 Pavlović Milovan, rođen 1919, seljak, obdukcioni nalaz:

“Telo izvučeno iz đubrišta...kružni otvori u predelu leđa, ulazne rane prostrelina (četiri)... Odvajanje glave od tela... prelom kostiju leve podlaktice dejstvom tupog predmeta. Smrt je najverovatnije ubilačkog porekla.

Smrt svih ubijenih u selu bila je “ubilačkog” porekla.

- U pet kilograma papira koje sam odneo u Haški tribunal nalazi se 128 tela, dokaz postojanja tih ljudi. U tim dosijeima sa obdukcija su svedočenja o povredama, oruđima, uzrocima i poreklu smrti. To je svedočenje koje nije uvažio Tribunal u Hagu.
V. POPOVIĆ - E. RADOSAVLJEVIĆ

ALEKSANDRA MILENOV
MOŽE SAMO ŽALBA

PREDSTAVNIK beogradske kancelarije Haškog tribunala Aleksandra Milenov izjavila je “Novostima” da statut tog suda predviđa da jedino Tužilaštvo može da uloži žalbu na presudu Naseru Oriću.
- Tužilaštvo, kao i odbrana, imaju rok od 30 dana da ulože žalbu na presudu ukoliko to žele - kaže Milenov. - Nije mi poznato da Vlada Srbije može da zahteva da se obnovi suđenje Naseru Oriću.

U SARAJEVU SE NE STIŠAVA EUFORIJA POVODOM DOLASKA NASERA ORIĆA IZ HAŠKOG TRIBUNALA

POČETAK MITA O BOŠNJAČKOM HEROJU


Na dočeku zajedno političari, kriminalci, osumnjičeni za zločine nad Srbima. SDA saopštila da je čak razočarana zato što je Haški tribunal uopšte osudio Orića na dve godine.

Od stalnog dopisnika: SARAJEVO
EUFORIČNI doček ratnog komandanta Srebrenice Nasera Orića, na kojem su dominirale poruke "Heroj, a ne zločinac", "Povratak otpisanog", "Sloboda Naseru", "Pravda je pobedila" samo je početak mita o novom bošnjačkom junaku.

Kako "Novosti" saznaju, za osam dana, tačnije 11. jula, prilikom obeležavanja godišnjice stradanja srebreničkih Bošnjaka očekuje se nova epizoda jer će Orić biti dočekan sa još većim oduševljenjem, a već se spekuliše da će neka od "patriotski orijentisanih partija" da ga stavi na listu za oktobarske izbore.
Na subotnji doček Nasera Orića na sarajevskom aerodromu zajedno su došli i bošnjački političari, ratni veterani ali i kriminalci, koji su, pogotovo u Sarajevu, takođe, vršili ratne zločine nad Srbima. U prvom redu stajali su penzionisani general Sefer Halilović (takođe oslobođen u Hagu za zločine nad Hrvatima), generalni sekretar Stranke demkratske akcije Amir Zukić, Salko Beba, izaslanik premijera Federacije BiH Ahmete Hadžipašić, i Ismet Bajramović Ćelo, osumnjičen za zločine nad Srbima u OŠ "Franjo Kluz" i Centralnom zatvoru.
Orić je odmah po dolasku otišao u selo Pasci kod Živinica, gde mu živi majka. Kaže da se družio sa optuženicima u Hagu, a najčešće sa Vojislavom Šešeljem i Mladenom Naletelićem Tutom.
- Sa Miloševićem sam retko komunicirao - kaže Orić. - Jednom me zamolio da mu napišem kakva je bila situacija u Srebrenici tokom rata. Naravno, da to nisam učinio, ali sam mu odgovorio da je on dobro upoznat sa tadašnjom situacijom u Srebrenici.
Izaslanik predsednika Vlade FBiH Salko Beba kaže da nikada nije ni sumnjao da će Orić pobediti i dokazati istinu da je bio komandant odbrane, a ne zločina. Stranka demokratske akcije saopštila je da je čak razočarana zato što je Haški tribunal uopšte osudio Orića na dve godine:
- Građani Srebrenice su četiri godine bili u okruženju. Nad njima se svakodnevno vršeni ratni zločini i pretila im je smrtna opasnost. Nad građanima Srebrenice je na kraju izvršen genocid. Sramno je da komandant odbrane takvog grada uopšte bude procesuiran i stavljen u priotvor.
Predsednik Partije demokratskog progresa Mladen Ivanić izrazio je bojazan da će presuda Naseru Oriću izazvati radikalizaciju unutrašnjih prilika u BiH, a posebno u Srebrenici i Bratuncu, što može da "destabilizuje sve dosadašnje napore u postizanju pomirenja među narodima". Ivanić je ocenio da je izricanjem presude za počinjene ratne zločine od dve godine bivšem komandantu muslimanskih snaga u Srebrenici Naseru Oriću "kredibilitet Haškog tribunala najozbiljnije doveden u pitanje".
- Ovom presudom najozbiljnije se dovodi u pitanje kredibilitet Haškog tribunala, jer praktično ovaj sud do sada nema nijedne ozbiljnije presude zločinima koji su počinjeni nad srpskim narodom, čime se šalje loša poruka iz Haga da zločina nad Srbima nije ni bilo. Presuda Oriću strašno vređa sve srpske žrtve poubijane pod komandom Orića na prostoru Srebrenice i Bratunca, a što je priznao i Haški tribunal, konstatujući da je bilo streljanja koje nije sprečio Orić.
Lider PDP-a naglasio je da će ova presuda podeliti BiH, jer se već javlja euforija na bošnjačkoj strani kao da je Orić bio najveći oslobodilac, ali je ipak u pitanju čovek koji je bio optužen za ratne zločine.

USPRAVITE KIČMU
SAVEZ logoraša Republike Srpske uputio je otvoreno pismo svim Srbima u BiH da "usprave kičmu i učine sve kako bi se sačuvala Republika Srpska i istina o stradanju srpskog naroda u BiH". U pismu, koje je potpisao potpredsednik SLRS Slavko Jovičić Slavuj, kaže se, između ostalog, da je presuda Haškog tribunala Naseru Oriću još jednom ubila 3.000 Srba, pobijenih za vreme rata u Srebrenici i okolini.
Dušan STOJAKOVIĆ

SRBI OKO SREBRENICE I BRATUNCA OGORČENI, A MUSLIMANI SLAVE
MUK U SRPSKIM SELIMA

U SRPSKIM selima vlada muk i tišina dok se u okolnim muslimanskim selima Srebrenice i Bratunca gde su se vratili Bošnjaci slavi do kasno u noć.

U selu Previja kod Srebrenice, rodnom mestu zloglasnog Naserovog pomoćnika Zulfe Tursunovića, se čuju kratki rafali iz automatskog oružja. Slave dolazak Nasera Orića na slobodu. Ogorčenje zbog sramne presude od samo dve godine obuzelo je srpski živalj u Birču i Podrinju gde je Naser sa svojom vojskom pobio 3.263 osobe i popalio 136 sela do temelja. Među ubijenim su polovina žene, deca i starci.
     
- Ogorčeni smo i na vlasti Republike Srpske. Pa zar službenim kolima i pratnjom policije RS, potpresednik Skupštine RS Šefket Halilović odlazi na doček Naseru u Sarajevo. Njegov najbliži ratni savetnik, načelnik SO Srebrenice Abdurahman Malkić, bio je prvi na dočeku Orića u Sarajevu. Bruka za brukom. Tražimo od institucija Republike Srpske da odmah prekinu saradnju sa haškim sudom, jer se ona svela na odvođenje i suđenje samo Srbima - kaže Dragan Zekić, predsednik Boračke organizacije Srebrenice.

Na vojničkom groblju sav u suzama Brano Vučetić pali sveće svom ubijenom ocu Radivoju, majki Radojki i bratu Milenku. Svi ubijeni u Bjelovcu u novembru 1992. godine.
     
- Ja sam ostao sam. Bio sam zarobljen i dva meseca sam proveo u Naserovim kazamatima u Srebrenici. Mučili su ljude, tukli ih, zlostavljali... - kaže Brano.
     
Nedaleko od njega njegova komšinica Slavka Matić pali sveće za dve ubijene ćerke i supruga Radivoja.
     
- Da postoji pravda, pa taj zlikovac Naser i njegovi saradnici bi bili osuđeni na doživotne robije. Dve trećine od 3.282 srpskih žrtava Orićeve horde su obezglavile, odsecale delove tela i, na kraju, spaljivale - kaže Slavka Matić, koja je ostala bez igde ikog svog.

"UBITI SRBE"
TATOMIR Gvozdenović iz sela Zagona, pošao je u subotu uveče sa tri devojke u Srebrenicu. Na ulazu mu se priprečio "mercedes 190". Iz njega su izašla trojica mladića, lupali po staklima i limu, psovali sve što je srpsko, uzvikujući: "Živeo Naser Orić, Srbe treba poubijati".
P. VASOVIĆ

ZORAN STOJKOVIĆ
KRAH KREDIBILITETA

MINISTAR pravde Srbije Zoran Stojković izjavio je da presuda Naseru Oriću ne može da utiče na hapšenje Ratka Mladića.
Kako bi uticala takva odluka, koja ne može da se opravda ni ljudski, ni moralno, ni pravno, rekao je Stojković.
On je istakao da kazna Oriću "predstavlja poslednji ekser u minimumu kredibiliteta koji je Haški tribunal imao".
- To govori o organu koji nije ispunio funkciju, ali bi želeo da piše istoriju. Sreća je što se istorija ne piše tako i što je ne pišu netalentovani, nego događaji - kazao je Stojković.

VOJISLAV KOŠTUNICA
ISMEJAVANJE PRAVDE

PREDSEDNIK Vlade Srbije Vojislav Koštunica ocenio je u nedelju da presuda koju je Haški tribunal izrekao Naseru Oriću "ne samo da sa sudovanjem i pravdom nema nikakve veze, već predstavlja otvoreno ismejavanje pravde i ruganje nevinim žrtvama".
Koštunica je podsetio da su "zbog pitanja saradnje sa Haškim tribunalom odloženi uspešno započeti i za Srbiju veoma važni pregovori o pridruživanju Evropskoj uniji" i dodao da bi "to trebalo da znači da je sud u Hagu ne samo najviša pravna instanca, već i merilo i delilac pravde kada je reč o ratnim zločinima".
- Bilo kojem sudu može se verovati samo ako su pred njim svi ljudi isti, a za sve zločine postoji isti aršin. Haški sud koji je zamišljen kao poslednja reč svetske pravde, ovakvom presudom sve više se pretvara u svoju suprotnost, u simbol nepravde - istakao je premijer Koštunica.

ALEKSANDAR VUČIĆ
NAGRADA ZA ZLOČIN

GENERALNI sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić izjavio je da presuda nekadašnjem komandantu muslimanskih snaga u Srebrenici Naseru Oriću pokazuje antisrpsku prirodu Haškog tribunala.
- Amir Kubura, Sefer Halilović, Enver Hadžihasanović i Naser Orić su najbolji primer kako se donose presude i koliko su jeftine srpske glave - rekao je Vučić na konferenciji za novinare.
Prema njegovim rečima, Orić je, time što mu je izrečena dvogodišnja zatvorska kazna, "nagrađen" za neposredno učešće u zločinima protiv Srba.
Vučić je istakao da bi, nakon takve presude, dalje insistiranje na hapšenju i izručenju bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića bilo "vrhunac licemerja i bezobzirnosti".

MILORAD DODIK
KAZNA ZA DŽEPAROŠE

PREMIJER Republike Srpske Milorad Dodik ocenio je da je presuda Haškog tribunala izrečena ratnom komandantu Armije BiH Naseru Oriću neadekvatna i da će izazvati negativne posledice kada je reč o poverenju stanovnika RS u taj sud.
- Činjenica je da se kroz odluke Haškog tribunala žele postići osnovi za pomirenje, a ovo nije doprinos tome. Presuda je takva kakvu lokalno zakonodavstvo izriče za džeparoše, a ne za ozbiljne primedbe i dokaze o ubistvu - rekao je Dodik.
Prema njegovim rečima, u akcijama Nasera Orića stradalo preko 3.500 Srba, tako da je teško prihvatiti činjenicu da se sve na taj način završilo.
- Teško će biti ubuduće uveriti ljude u RS u objektivnost međunarodne pravde, i to sigurno nije trebalo nikome - ocenio je Dodik.

BILJANA KOVAČEVIĆ-VUČO
NIJE SMAK SVETA

- PRESUDA Naseru Oriću nije kraj sveta i na osnovu jedne presude gde Tužilaštvo nije uspelo da dokaže krivicu ne može da se gradi opšti stav prema Haškom tribunalu, koji, pre svega, ide na štetu Srbiji - izjavila je predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo.
Ona je istakla da presuda ne znači amnestiju za počinjene zločine, nego da nije dokazano da je za zločin odgovoran Naser Orić i upozorila da ta presuda ne sme biti iskorišćena kao razlog za izbegavanje saradnje Beograda sa haškim sudom.
- Ono što je manje poznato u javnosti, a na čemu treba insistirati, je da je Tužilaštvo zahtevalo kaznu od 18 godina zatvora za njega, a odbrana, naravno, oslobađajuću presudu. U takvoj situaciji postavlja se pitanje u kojoj meri je bila utemeljena optužnica - rekla je Kovačević-Vučo.

Nikola Malbaški

HAŠKA FARSA   (SA OSVRTOM NA "SRPSKU PARANOJU")

Poniženja se u Srbiji ređaju kao u nekoj  seriji. Taman su odletili američki piloti koji su nas ne tako davno bombardovali, kad, eto, nove gorke pilule - «Naser je oslobođen». Svaki put kada se čini da smo dodirnuli dno dna,   novo poniženje nas demantuje pokazujući nam da od lošeg uvek može još mnogo, mnogo gore.   U tom smislu, naročito «efektno» deluje konstrukcija rečenice ovih dana sveprisutna u medijima u kojoj se, ciritirajući presudu haškog Tribunala, kaže da se Naser Orić osuđuje na dve godine zatvora zbog zločina nad srpskim civilima iz okoline Srebrenice počinjenih tokom 1992-93. Dakle, «pune dve godine» za «zločine nad srpskim civilima», mada, doduše, samo zbog «komandne odgovornosti». Cinizam izreke presude toliko bode oči da je čak i predsednik Tadić, poslovično daleko tolerantniji i sa više razumevanja za sve tuđe interese (a naročito one velikih sila ) u regionu, a spram srpskih interesa i osećanja, bio nezadovoljan zbog „neprimereno male kazne”   rekao da: «Dve godine zatvora dobijaju lica koja kradu u samoposluzi i potpuno je skandalozno da toliko malu kaznu dobije neko ko je počinio ratni zločin». Portparol DSS-a je napomenuo da se sada postavlja pitanje daljeg funkcionisanja haškog Tribunala kada „na taj način donose presude zločincima koji su svojim zverstvima u smrt odneli više hiljada ljudi”. „Očigledno je da nema kraja nepravdi koja dolazi iz Haga prema srpskom narodu i njegovim žrtvama. Na ovaj način se samo srozava i ovako okrnjen ugled Haškog tribunala i priča o pravdi i kažnjavanju ratnih zločinaca potpuno pada u vodu”.

Navedene olakšavajuće okolnosti koje je sud uzeo u prilog osuđenog prilikom izricanja kazne,    poput onih da je on tada bio mlad i zelen, da   i nije bio formalno vojni zapovednik naoružanih formacija koje i nisu bile prava vojska već armija u povoju, kao i činjenica da su njemu podređene formacije bile u okruženju   neprijateljske, daleko moćnije «varvarske» vojske, samo upotpunjuju utisak farsičnosti. Po tome ispada da, ako vodite paravojne formacije i ako ste okruženi od strane neprijateljskih trupa,   možete nesmetano činiti zločine nad civilnim stanovništvom. O euforičnom dočeku «bošnjačkog heroja» u Sarajevu izlišno je govoriti. Da nije drugačije regulisano pravilima rada Tribunala, moglo se očekivati da Naser zatraži i materijalnu naknadu za to što je ležao u pritvoru više od tri godine, a bio osuđen na samo dve.

„Osuđujuća“ presuda na slobodu za Nasera Orića je iznenađenje samo za potpuno neupućene ili za one koji nisu želeli da vide primenu dvostrukih standarda koji vladaju u Haškom Tribunalu,   naročito u njegovom tužilaštvu. To je prevršilo svaku meru – čak su i gotovo svi komentari na sajtu B92, koji je tradicionalno blagonaklon prema Tribunalu, bili po ovom pitanju izrazito negativno određeni. Doduše, Nataša Kandić je rekla da je „presuda u redu, jer   je donešena u skladu sa izvedenim dokazima“. I mada ovakva izjava zvuči kao cinično dosipanje soli na ranu, Nataša je pri tvrdnjama da je «sud radio najbolje i u interesu pravde i da ga je osudio na osnovu dokaza koji su mu prezentovani»   na   jedan pomalo bizaran način u pravu. Zapravo, prema onim koji su pratili tok suđenja – dokazi i svedoci tužilaštva koji su teretili Orica su, ni malo slučajno, sve vreme bili više nego neubedljivi. Naročito su bile tragikomične situacije u kojima su svedoci optužbe govorili sve najbolje o optuženom.   Tako su dva svedoka tužilaštva opisala optuženog u prilično laskavom svetlu, dok je svedočenje trećeg dovedeno u pitanje unakrsnim ispitivanjem i drugim iznetim dokazima. Jedan svedok je na glavnom pretresu osporio svoje ranije svedočenje, a drugi menjao iskaz tako da doveo u pitanje verodostojnost svega što je prvobitno izneo a što je teretilo Orića. Toga nema ni u američkim trilerima o sudskim procesima. Stoga se po izricanju presude u štampu BiH opravdano govori i o zaplašenosti svedoka koji su bili svesni činjenice da bi po završetku suđenja trebali živeti zajedno sa Naserom u «multietničkoj Bosni»

Epilog ovog sramnog suđenja bio je izvestan iz više evidentnih   razloga. Pre svega, tužilaštvo Tribunala nije htelo da ruši «srebrenički mit», a   slaba i jedva održiva optužba sa namerno odabranim tragikomičnim svedocima protiv Nasera bila deo tog nastojanja. Drugim rečima, oslobođanje Nasera Orića je u funkciji održavanja «srebreničkog mita» prema kome zločinci u Srebrenici mogu biti samo Srbi, jer mit o Srebrenici kao «mestu izvršenja genocida» se ne može očuvati u svojoj čistoti ako se sudskim odlukama pokaže da su obe zaraćene strane činile ratne zločine , a pogotovo da je srebrenički masakr bio osveta Srba za pokolje koje su Orićeve trupe činile unutar i oko zaštićene zone tokom gotovo celog rata. Drugo, vlasti Srbije i Republike Srpske su pokazale nedopustivo nizak nivo političke i pravne aktivnosti, mada su svojim delovanjem mogli da, što političkim lobiranjem na strateškom planu što davanjem valjanijih dokaza, uključujući i manje konfuzne svedoke, na taktičkom nivou «pomognu» Tribunalu i primoraju ga da izrekne koliko-toliko pravedniju presudu. Sada više nema smisla unedogled   ponavljati «ovo je nepravda» i «ovo je sramota», već je   zajedno sa vlastima Republike Srpske potrebno formirati timove koji bi se bavili preostalim pojedinačnim suđenjima za zločine nad Srbima. Dakle, koliko god je za ovu pravosudnu farsu bio odgovoran Haški Tribunal, pogotovo tužilaštvo, veliki deo odgovornosti snose i vladajuće politike elite Srbije i Republike Srpske koje svojom pasivnošću samo idu na ruku onima koji žele da zapečate presudu o «istorijskoj odgovornosti Srba za počinjeni genocid». U tom pogledu, poštenija je čak i izjava Nataše Kandić od mnogih izjava domaćih «dežurnih patriota» koje samo kukaju i dižu pritisak sebi i narodu, umesto da realno sagledaju razloge ovakvog ishoda suđenja Oriću.

U tekstu ranije objavljenom na NSPM-u,   pod naslovom «Poraz je potpun», iznet je niz stavova koji su u potpunosti primenjivi i u ovom slučaju. Ako neko još nije shvatio da ponovimo – Srbi i Srbija su izgubili i rat i mir, i kao poraženi su primorani da trpe poniženja i etikete «genocidnosti». Da je ovaj sud politička institucija koja treba da odredi kakvu «će istoriju učiti naša deca», to je valjda postalo očigledno svima . Srebrenica je žig koji se teško može skinuti,   naročito ako imamo u vidu negativan odnos globalnih centara moći prema nama, kao i nesposobnost srpske elite da fleksibilno odgovori na ove izazove mimo krajnjeg «patriotskog inata» s jedne, i «nepodnošljive lakoće kooperativnosti» prema svim pritiscima i uslovljavanjima koja dolaze od strane «međunarodne zajednice».

Sada se konačno desio prelom u domaćem javnom mnjenju oko «haškog pitanja». Danas su i oni koji su do sada bili za bespogovorno izručivanje Mladića i Karadžića duboko pokolebani očiglednošću nepravde i farse koje izbijaju iz gotovo svake odluke koju donese ova institucija.

Kako se sada može argumentovati zahtev za isporučivanje Mladića, ili drugačije rečeno, ako uspemo da isporučimo Mladića čemu se možemo nadati – novim zahtevima i pritiscima tipa «predajte nam sada Karadžića»?. Sve ovo znači da se klima u Srbiji tako pomera da to u najvećoj meri ide na ruku radikalima, koji će posle još par ovakvih „događaja“ dostići magičnih 40% podrške birača.   Šta se tek na srpskoj političkoj sceni može očekivati ako Šešelj za «verbalni ratni delikt» dobije desetak godina robije u Hagu, ostavljamo da procene drugi domaći analitičari.
Naravno,   opet će neki da govore o «srpskoj teoriji zavere», o tome kako su Srbi umislili da u Hagu važe ni manje ni više no dvostruki standardi, kako se ovde gaje opasne iluzije kako su Čeku, Orić ili Gotovina ratni zločinci, a oni su zapravo bili slobodni umetnici koji su pravili svoje ekspresionističke performanse po brdovitom Balkanu... Ironisaće oni i dalje, sa sve manje stila i sa što više nategnute argumentacije, široko rasprostranjena ubeđenja   o «zaveri protiv Srba» i o tome da optužba za komandnu odgovornost važi samo za Srbe – jer Naser i nije bio pravi zapovednik, pa nije ni mogao da ima puno komandnu odgovornost za dela drugih.   Dok su padale NATO bombe, podsmešljivo će nam jedni govoriti, iracionalni Srbi su poverovali u mit da neko ima nešto protiv njih, dok će drugi proučavati studiju srpskog slučaja sa naročitim osvrtom na paranoju o navodno sumnjivim okolnostima u kojima su umrli Milošević, Babić, Dokmanović, Kovačević i još par njih... O „glupim statistikama“ koje pokazuju da je ogromna većina zatočenika u hagu srpske nacionalnosti, o odnosu godina na koje su oni osuđeni spram Hrvata i Muslimana, kao i o tome kako ni jedan važniji zatočeni Srbin nije živ iz njega izašao i da ne govorimo. Sve je to narod umislio, a toj bolesti samo treba dati tačnu dijagnozu – haška paranoja.

Mada će i dalje pojedinci moći da prave intelektualnu karijeru analizirajući ovo specifično «srpsko ludilo», u kome se paranoično priviđaju „haške nepravde i kojekave druge utvare“, ove će priče imati sve manje odjeka i uticaja na bilo koga. Da preostale apologete totalno iskompromitovanog rada Tribunala imaju malo preostale sposobnosti rasuđivanja, videli bi da svojim delovanjem samo postižu kontraefekt. Bez njihovog delovanja, ali i delovanja samog Tribunala, pa i međunarodne zajednice, koja nam samo isporučuje nove zahteve, a njihovo ispunjenje nagrađuje novim poniženjima, srpski bi se narod   možda i „opametio“ i krenuo spokojno u svetlu evroatlansku budućnost. A da su mu još skinuti kompleksi krivice i bar minimalno zadovoljeni nacionalni interesi (Kosovo, R. Srpska, C. Gora) mogao je biti najlojalniji i najefikasniji regionalni stožer integracija .... Ovako je sve palo u vodu. Hvala vam zato za Nasera, mada i nije bilo   potrebno - ovde su i plavuše   sve odavno ukapirale.

[b][/b]

Slobodan Durmanović

Prvostepena presuda Naseru Oriću

Naser Orić je od petka 30. juna, prema prvostepenoj presudi u Haškom tribunalu, oslobođeni ratni zločinac. Dve godine zatvora, na koliko je osuđen, Orić je odležao s „viškom“ od godinu i kusur dana u pritvorkoj jedinici u Sheveningenu. Ukoliko Apelaciono veće potvrdi odluku Pretresnog veća, tako će i ostati. Druga varijanta je da Apelaciono veće „produži“ zatvorsku kaznu na veći broj godina od Orićevog staža u pritvoru, ili, pak, da je smanji ili, čak, da Orića načisto oslobodi po žalbi koju je već najavila njegov branilac Vasvija Vidović. Iako su u Tužilaštvu bili iznenađeni sudijskim odmeravanjem kazne Oriću, još nisu odlučili hoće li se i oni žaliti.

Orićevo (ne)znanje

„ Dvadesetpetogodišnji mladić bez skoro ikakvog vojnog iskustva“, kako su Orića s uočljivom notom samilosti nazvale sudije u svojoj presudi, ili „planinski lav“, kako ga je pre nekih pola godine nazvao jedan od svedoka Orićeve odbrane, za Srbe je, međutim, bio i ostao samo okoreli ratni zločinac. I tako će to, kako sada stvari stoje, ostati na svakoj od strana zanavek.

Elem, Orić je proglašen krivim jedino što nije preduzeo, kao nadređeni, “nužne i razumne mere“ da spreči ubistvo i okrutno postupanje svojih potčinjenih sa srpskim zarobljenicima koji su od 27.12. 1992. do 20.3.1993.godine bili zatočeni i mučeni u policijskoj stanici u Srebrenici. Sudije su, prema sažetku presude, zaključile da je u tom periodu Orić imao „efektivnu kontrolu“ nad vojnom policijom u Srebrenici, mada je utvrđeno da je još u septembru i oktobru 1992. posećivao stanicu policije i već tada saznao za okrutno postupanje prema srpskim zatočenicima, kao i za ubistvo Dragutina Kukića u septembru iste godine. No, za to se Orić u presudi uopšte ne tereti, pošto, je li, tada „nije imao efektivnu kontrolu“. A upravo su iz tih saznanja sudije izvukle uverenje da je Orić kriv za nesprečavanje zlostavljanja srpskih zatočenika početkom 1993. godine, iako, kako su naglasile sudije, “nema dokaza da je Orić tada posetio zatočeničke objekte, niti da ga je bilo ko obaveštavao o njihovom stanju“. Drugim rečima, da nije bilo dokaza da je Orić posećivao zloglasnu stanicu policije pre nego što je nad njom imao „efektivnu kontrolu“, sudije, izgleda, ne bi zaključile da je Orić odgovoran za zlostavljanje u zatvoru kad je, je li, kontrolisao ovo mučilište?! Zato sudije Orića i ne smatraju, kako objašnjavaju, odgovornim za propuste što niko od mučitelja nije kažnjen.

Sudije su, naime, “samo konstatovale“ da je Orić u inkriminisanom periodu tek „imao razloga da zna za zločine“ u stanici policije, i to na osnovu ranijih neposrednih saznanja, pošto je kasnije bio „neobavešten“!?

„ Obzirno“ razaranje

Zamalo je Orić ispao sasvim nevin, jer po onome što su sudije zaključile nakon izvođenja svedoka i dokaza po tačkama optužnice za bezobzirno razaranje gradova, naselja i sela koje nije opravdano vojnom nuždom, - ispalo je ne samo da Orić u tome nije učestvovao, već ni da nije ama baš ništa mogao da učini da to spreči!?

Sudije su, najpre, zaključile da u sedam srpskih sela, Dučićima, Fakovići- ma, Divovićima, Bjelovcu, Sikirićima, Šiljkovićima i Kravici - „uništavanje imovine nije bilo širokih razmera“. U ovim mestima je, prema nalazu sudija, bilo „relativno dobro naoružanih seoskih straža“, koje su pružale otpor Orićevim snagama. Tako su sudije zaključile da „nema dovoljno dokaza da bi se utvrdilo da li je u Dučićima 21.6.1992. uništavanje bilo širokih razmera“, odnosno da prilikom napada na Fakoviće i Divoviće 5.oktobra 1992. „nije bilo bezobzirnog razaranja imovine“. Šta više, sudije su konstatovale da „premda su kuće bile oštećene, nijedan svedok nije mogao da potvrdi da su bosanski Muslimani bili ti koji su zapalili kuće u Fakovićima“, pa su zaključile da je do paljevine „verovatno“ došlo tokom međusobne borbe!?

Dalje, u napadima Orićevih snaga na Bjelovac i Sikiriće između 14. i 19.10. iste godine, opet su „relativno dobro naoružane seoske straže“ Srba pružile otpor, pa sudije nisu bile „u poziciji da znaju koliko su kuća uništili

bosanski Muslimani, a koliko ih je uništeno iz drugih razloga“. Istina, odmah iza tog stava, sudije su dodale da „postoji sumnja u to da broj kuća koje su uništili bosanski Muslimani ispunjava uslov da uništavanje mora biti širokih razmera kako bi se proglasilo krivičnim delom bezobzirnog razaranja“. Što će, izgleda, morati da dokazuju drugi sudovi...

Naposletku, Orićevim snagama 7. i 8.1.1993. u napadu na Kravicu, Šiljkoviće i Ježesticu, opet se suprostavila „relativno dobro naoružana seoska straža“, koja je, pišu sudije, pucala i iz artiljerije na napadače bosanske Muslimane, ali... „U Kravici je imovina uništena u širokim razmerama, ali dokazi nisu jasni u pogledu broja kuća koje su bezobzirno uništili bosanski Muslimani u odnosu na one koje su uništene iz drugih razloga. Kad je reč o Šiljkovićima, nema dovoljno dokaza da bi se utvrdilo da je uništavanje imovine bilo širokih razmera“, zaključile su jednoglasno sudije.

„Kućepazitelj“ u razorenim selima

Jedino je, po mišljenju sudija, Ježestica u ovom Orićevom napadu na pravoslavni Božić 1993., kao i jednom prilikom ranije, 8.8.1992. - bezobzirno razorena. Sem u Ježestici, bezobzirno razaranje muslimanske vojne snage iz okolnih sela primenile su još i u Ratkovićima i Dojim Ratkovićima 21.6.1992. i u Brađevini 27.juna iste godine, zaključile su sudije. Onda su prešli na ispitivanje odgovornosti Nasera Orića za ove zločine koji se podvode pod kršenje zakona i običaja ratovanja, ali je - nigde nisu našli, uprkos tome što je prethodno utvrđeno da je Orić 20.maja 1992. godine izabran za komandanta Štaba TO Srebrenica. Sudije su konstatovale da je Orić bio na tom položaju prilikom svih ovih napada, izuzev u ponovljenom napadu na Ježesticu kada je „već bio imenovan za komandanta podregije koja je proglašena 4.11.1992.“. “Prema tome, na de jure osnovi, optuženi se smatrao nadređenim svim oružanim grupama bosanskih Muslimana koje su delovale na području Srebrenice u vremenskom periodu relevatnom za tačku 3. optužnice (od početka druge polovine 1992.godine i tokom 1993.godine). Međutim, dok Pretresno veće konstatuje da je optuženi imao efektivnu kontrolu nad vlastitom borbenom grupom iz Potočara, nema dovoljno dokaza da se utvrdi da je on imao de facto efektivnu kontrolu nad različitim grupama boraca koje su učestvovale u tim napadima, a da ne govorimo o civilima koji su sledili borce. Slika koja se pojavljuje na osnovu dokaza nije slika organizovane vojske s komandnom strukturom koja u celosti funkcioniše, već lokalnih grupa koje su ostale relativno nezavisne i dobrovoljačke i mase civila prisutnih u svakom napadu koje nije bilo moguće kontrolisati “, zaključile su sudije, navodeći da se iz tih „razloga“ Orić ne može smatrati krivično odgovornim za bezobzirno razaranje Ratkovića, Gornjih Ratkovića, Brađevine i Ježestice. Kao da ga nigde nije ni bilo: ni na tim, ni na mnogim drugim mestima zločina nad Srbima na području Srebrenice i Bratunca. Šta više, mogao bi se nazvati kućepaziteljem koji je, je li, kontrolisao svoje „dobrovoljce“ u rušilačkom pohodu. Pretresno veće uzelo je Oriću za olakšavajuće okolnosti sve što se moglo uzeti, a presudile su „opšte okolnosti koje su krajem 1992. i 1993. godine vladale u Srebrenici“, koje su, dakako, bile izuzetno teške za tamošnje stanovništvo, među kojima je bio veliki broj bošnjačkih izbeglica sa područja pod kontrolom Vojske RS. No, izgleda da sudije nisu na isti način tretirale i muke srpskih stradalnika. Istina, za jedinu otežavajuću okolnost pri izricanju presude Oriću uzeli su „ranjivost žrtava“, ali to, prosto, nijedan sudija do sada nije ni pokušao da izbegne.

Nekažnjeni zločini

Moglo bi se reći da je u presudi Oriću ova okolnost minimizirana. Najpre zbog toga što se u sažetku presude baš ni na jednom mestu ne pominje niti jedna žrtva postradala u napadima muslimanskih snaga iz Srebrenice na srpska sela. A, primera radi, samo u Ratkovićima bilo je, prema svedočenjima preživelih, užasnih ubijanja civila i zarobljenika. Zariji Prodanoviću iz ovog sela napadači su ubili sina, zaklali suprugu Zoru, a bratancu Živanu odsekli glavu na kućnom pragu. “Najmlađi među žrtvama bio je Ljubiša Josipović (15), a najstariji Stanko Milošević (92) za čijim posmrtnim ostacima se i danas traga. U svojoj kući mučena je, a zatim spaljena Dostana Lazić i njena gluvonema ćerka Kristina. Vidoja Lazića su razapeli na krst, a potom je spaljen, kao i Milivoje Stanojević sa sinom Stanojem“, navodi Zarija Prodanović.

U napadu na Bjelovac, primera radi, muslimanske snage ubile su Snežanu i Gordanu Matić i njihovog oca Radivoja, a pored njih još 106 osoba u jednom napadu. A u napadu na Ježesticu Anđelku Miladinoviću odsečena je glava, a potom su zločinci zaklali njegovu majku.

To su neki od najupečatljivijih zločina muslimanskih snaga iz Srebrenice.

„Presuda Naseru Oriću je kao da se radi o kafanskoj tuči. Dve godine za 136 opljačkanih i spaljenih sela, 1213 ubijenih ljudi u bratunačkoj i srebreničkoj opštini, 200 u zvorničkoj i oko 500 u Vlasenici i Milićima“, kaže Perica Vasović, sekretar u lokalnoj Boračkoj organizaciji u Bratuncu.

Porodice žrtava su šokirane. “Eno, muž sluša vesti i trese se od muke i bola“, kaže Zagorka Jokić iz Srebrenice, kojoj su muslimanske snage ubile sina. “To je sramota i nemam reči“, odgovara Mile Stanojević iz srebreničkog sela Sase, kojem su, kako objašnjava, ubijena dva brata i desetak članova šire porodice, uglavnom civila. Milan Rakić iz sela Zalazje preživeo je napad Orićevih snaga na ovo selo 12. jula 1992. godine. “Tad mi je nestao brat Svetozar i još dvadeset dvoje Srba, koji još nisu pronađeni, a živi su zarobljeni. Slušao sam kako Orić lično naređuje da niko od Srba ne sme ostati živ u Zalazju“, priseća se Rakić.

Ironija sudbine srpskih žrtava nalazi se i u činjenici da je baš na dan izricanja presude Oriću u srebreničkom selu Brežani služen parastos za 32 civila i vojnika ubijena 30.6.1992. godine u napadu muslimanskih snaga iz Srebrenice.

Ali, ime ovog sela, kao ni imena mnogih drugih sela i ljudskih žrtava ne nalaze se u presudi Naseru Oriću. Zašto? Na to pitanje više nije moguće tražiti odgovor u Haškom tribunalu, a za to i nema previše potrebe nakon presude Oriću. Naime, ako se prihvati i da je među više od 2000 Srba ubijenih u napadima bosanskih muslimana iz Srebrenice, bilo jednim delom i vojnika koji su stradali u borbama, opet ostaje pitanje: ko je pobio sve ostale ljude, bez obzira o kom broju je reč?! Ako Naser Orić nije odgovoran za ta ubistva, ko je onda?! Jesu li to njegovi saborci Safet Omerović „Miš“ i ostali „miševi“,“manže“ i slične vrste „sitnih“ životinja koje „planinski lav“ Orić navodno nije kontrolisao, a koji su danas slobodni građani BiH?!

Odgovori na ta pitanja moraju se dati, pre svih, porodicama žrtava - u Sudu BiH. Mnoga svedočenja biće ispričana ponovo, a za sada ostaje samo maglovita nada da ih u Sudu BiH neće tretirati kao što su ih tretirali u Hagu.

Na kraju, bilo bi nekorektno ne pomenuti da ni istražni organi RS svoj posao na prikupljanju dokaza za ove zločine nisu odradili temeljno. Sada im se pruža prilika. U suprotnom, delom i zbog njihovog (ne)rada, i dalje će ostati nekažnjeni zločinci nad Srbima na području Srebrenice i Bratunca. I sve će prekriti zaborav. Da nije jadno, bilo bi smešno. Ali, tako to biva.

Koje zločine Nasera Orića i muslimanskih jedinica je Haški Tribunal prevideo prilikom izricanja presude
Klali, ubijali i spalili 3.260 Srba
Masakri počinjeni na velike pravoslavne praznike
Naser Orić je direktno ubio ili je odgovoran za smrt 3.260 Srba, dok je u zoni njegove odgovornosti (Srebrenica, Vlasenica, Bratunac, Skelani...) do temelja spaljeno više od 100 srpskih sela - kaže za Glas javnosti direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim stanovništvom Milivoje Ivanišević, autor više studija i publikacija o stradanju Srba.

Svedočeći o masakrima koje su počinile muslimanske jedinice pod komandom ratnog zločinca Nasera Orića, Ivanišević kaže da je od pomenutog broja nevinih srpskih žrtava čak jedna trećina spaljena ili ubijena na izuzetno svirep način, hladnim oružjem ili tupim predmetima.

"Muslimani su najveće masakre nad Srbima počinili na velike pravoslavne praznike - Vidovdan, Petrovdan, Božić... U selima Sase i Zalazje u opštini Srebrenica, 12. jula 1992. godine ubijeno je 47 Srba. Istog dana u selima Biljača i Zagoni pored Bratunca ubijeno je 14, odnosno sedam Srba. Stravični zločini počinjeni su i u srebreničkom kraju, gde je 24. septembra u selu Podravanje zverski ubijeno 32 Srba, a istog dana u površinskom kopu rudnika boksita još sedmoro Srba.

Dva dana kasnije, u selu Rogosija, opština Vlasenica, masakrirano je 28 Srba, a 5. oktobra u bratunačkim selima Fakovići i Boljevići poklano je 17, odnosno osmoro Srba. Težak masakr muslimanski jurišnici pod komandom Nasera Orića počinili su u selima Donja i Gornja Kamenica kraj Zvornika gde je u jednom danu, 6. novembra 1992. godine, ubijeno između 109 i 250 Srba, koji su bačeni u masovnu grobnicu i o njima se ni dan-dans ništa ne zna. Zločini su nastavljeni u četiri sela bratunačke opštine - Sikirić, Bjelovac, Loznička rijeka i brana Bačići - gde je 14. decembra ubijeno čak 65 žitelja srpske nacionalnosti. Na pravoslavni Božić 1993. godine u tri sela pored Bratunca - Ježestica, Kravica i Šiljković - Naser Orić i njegovi zlikovci pobili su 46 Srba, a njihov krvavi pir nastavljen je u Skelanima 16. januara, gde je za nekoliko sati pobijen čak 61 Srbin", svedoči Milivoje Ivanišević.

Prema Ivaniševićevim rečima, na istom području nastradalo je manje od 2.000 muslimana. "To znači da nema govora o nekakvom masakru nad osam hiljada muslimana u julu 1995. godine u srebreničkom kraju. Svi ubijeni su bili vojnici koji su nastradali u borbama, od vatrenog oružja", kaže Ivanišević.
Kao posebno simptomatičnu, naš sagovornik navodi činjenicu da je za smrt 2.000 muslimana u Srebrenici osumnjičeno i okrivljeno čak 22 Srba, od kojih su sedmorici već izrečene dugogodišnje kazne zatvora (general Radosav Krstić, Vidoje Blagojević...), dok je za 3.260 Srba "odgovarao" samo jedan čovek - Naser Orić - koji je za svoja zlodela i masakre nagrađen sa dve godine zatvora - i odmah oslobođen. n P. Pašić

Svedočenja onih koji su preživeli pakao
Posle izricanja neshvatljivo niske presude zapovedniku muslimanskih vojnih odreda u Srebrenici Naseru Oriću, želimo samo da podsetimo na neka od zlodela koja su pripadnici muslimanskih paravojnih i vojnih organizacija pod Orićevim zapovedništvom počinili nad srpskim stanovništvom u severoistočnoj Bosni.
Prenosimo izjave preživelih Srba, zabeležene u knjizi Milivoja Ivaniševića "Hronika našeg groblja".

Ratko Nikolić iz Opravdića:
- Zarobili su me 12. januara1993. godine. Sutradan, bila je sreda, odveli su me kod jednog što je bio u maskirnoj odeći. Na stolu ispred njega je stajao veliki bajonet, u jednoj tacni soli i pištolj. Pitao me je za šta služe so i bajonet. So za hranu, a nož u različite svrhe, odgovorio sam. Rekao mi je da to nije tačno već da se nožem crtaju krstovi po telu, a so da se oni posole. Posle toga su dva-tri dežurna milicajca ulazila u zatvor i tukli nas nogama, rukama i šipkama svuda po telu dok se ne onesvestimo. Tako više puta u toku dana i noći, kako je koja smena dolazila. Kasnije su nas tukli čuvari i svi koje bi oni pustili. Za sve to vreme nije nam dolazio lekar. Od svakodnevne tuče ljudi su umirali. Nismo se kupali, na svaka tri dana smo dobijali kanticu vode za piće.


Milosava Nikolić iz Opravdića:
- Kada su me zarobili, komandant Nezir iz Glogove odveo me je da "vidim svoje Srbe". Zatekla sam četiri leša muškarca i jednu ženu na nosilima. Jedan od muškaraca nema glave nikako. U Srebrenici su me zatim predali u stanicu milicije. Ulazili su u taj zatvor sa noževima i pitali koga prvo da kolju. Sa mnom je u zatvoru bila Mitrović Anđa iz Patkovaca i pričala mi da je silovana u Konjević Polju i da je trudna, čak zna i sa kim.

Radomir Ilić iz Milića:
- Dana 21. maja 1992. godine kamionima smo se, sa obezbeđenja rudnika u Gunjacima, vraćali, kad su nas u naselju Žutica napali muslimani. Iz automatskog oružja su otvorili vatru i pobili koga su mogli, pa su na kamion bacili eksplozivnu napravu tako da su pojedini bili masakrirani već pod ceradom kamiona. Deca su vrištala i plakala, a eksplozija mi je otkinula pola prsta sa ruke. Jedan musliman je krenuo da hapsi, a drugi mu je rekao "ubijaj šta će nam". Gurnuo sam decu sa asfalta i uspeo da se izvučem iz tog pakla. Ostali su poubijani i masakrirani.

Ilija Ivanović iz Kostolomaca:
- Zarobljen sam 16. januara 1993. godine u Maltašima. Prvo sam dao izjavu, pa je došao čovek koji mi je pesnicom zatvorio oko. Posle toga je izvadio nož i ubo me njime u predelu plećke. Nisu mi dali da obrišem krv koja mi je procurela niz leđa. Nakon toga je došao neki mladić koji me je udario tupim delom noža po glavi. Posle razmene zarobljenika, jedan musliman je rekao da je bio u blatu do kolena, da je jeo presoljenu slaninu i da su mu uši zasecane nožem, posle čega su nas tukli nemilice i gazili nogama. U toku noći su umrli neki zarobljenici. Prethodno su nas skinuli do pojasa, a kada nas onesveste, polivaju nas vodom. Vojni policajci su nas tukli palicama i mesinganim šipkama koje se savijaju i da bi ih ispravili oni ponovo udaraju po telu. Jednom su nas tukli naizmenično pet i po sati.

Sahranili tuđu butnu kost umesto sina
Sretenu Blagojeviću iz Bratunca Orić je ubio sina. Sutra se navršava 14 godina od kako su Orićeve snage, na brdu iznad Bratunca, ubile Miodraga Malovića iz Bratunca
- Stavio sam u kovčeg but i spomen sam mu podigo. Mom sinu, mom Boru. E, da vidite. To je sve bolno, ne može se ni opisati - počinje priču o svojoj tragediji Sreten Blagojević iz Bratunca, kome je Naser Orić 29. maja 1992. ubio devetnaestogodišnjeg sina.

- Na Veliki petak 1993. preuzeo sam u Beogradu, kod generala Stankovića, jedan but, koji su, kažu, našli samo od moga sina Bora. Ali, ja znam da to nije to. Znam kako je Boro bio razvijen, šta je imo na nogama kad je ubijen, kako je bio obučen. Uradio sam to za utehu ženi - priča Sreten.

Boro je nastradao u Kravicama, a prema svedočenju jednog muslimana, njega i još 12 Srba dočepao se živih lično Orić i mučki ih ubio sa svojim pomoćnicima. Niko živ nije osto.
- Tek u martu 1993, kada su naši oslobodili to područje, otkopali smo grobnicu gde su bačeni. To je užas. Strava. Danima smo žena i ja tražili sina. Nije ga bilo. Tamo nijedno telo nije bilo kompletno. Sve raskomadano. Gde je si našo telo, nije bilo glave. Gde si naš'o glavu nije bila tela. Ni ruku, ni nogu. A moga Bora nema. Ni glavu, ništa nisam pronašo - jada se otac, kome je još ćerka ostala.

Nikad, naravno, neće moći da zaboravi te prizore. A žena mu, ni posle toliko godina, još nije pri sebi.
- Ma, to nije bila grobnica gde su ih bacili. Ni jamu nisu kopali. Bacili su ih u neku rečicu, i odozgo posuli šoder. Na šta je to ličilo posle godinu dana. Neki su i bodljikavom žicom bili uvezani. Samo su komandiru policije Milutinu Miloševiću jamu iskopali, jer su ga u kreč bacili. U tom užasu samo leš jedne žene našli smo čitav. A ja sam prepozno svog sinovca, glavu sam mu prepozno. Imo je 21 godinu. to je straoba - seća se Sreten.

Danima je svojim rukama kopao zemlju po Kravicama ne bi li našao išta od svoga sina. Danima su tražili sina jedinoga, sina kome svadbu ne dočekaše, ne bi li ga otac i majka, bar ljudski, u grob stavili. Danima ništa. Ništa i samo ništa.

- Malo podalje od te jame žena i ja smo sami kopali zemlju. Nije ga bilo. Nigde ne bi ništa od njega. Smo smo našli čet'ri borca iz Krajine. Zato sam i uz'o onaj but, da crnu ženu bar malo utešim - priča Sreten.
- Još imam ćerku i unučad od nje. Jedino me to održava u životu - kaže.
Haška presuda Oriću pomogla mu je da preseče. Ne može više u Bratuncu. Ne može to da gleda, ne može više pored muslimana.
- Sve mi je jasno. Baš sam juče sa ženom pričo. I ćerki sam reko. Dve ću da prodam i idem. Svet je veliki. Ovo je strašno. Neću da gledam. A ja ih se ne plašim. pretrpeo sam najgore i najteže. Gore mi u životu nema - završava svoju ispovest Sreten.

A sutra se navršava 14 godina od kako su Orićeve snage, na brdu iznad Bratunca, ubile Miodraga Malovića iz Bratunca, koji je za sobom ostavio suprugu i ćerke od 17 i 15 godina.
- Bio je to prvi jači napad Orićevih snaga. Na nedelju. I mudžahedina je bilo među njima. Moj Miodrag je pucao iz mitraljeza dok je imo municije. Pogino je braneći selo. Prvo je bio ranjen i naši momci su ga preneli u kuću. Krov joj je bio zapaljen. Morali su da se vrate da se bore. Našli su ga muslimani u podrumu. Nož su mu u plećku zabijali, prošo je do jetre i želuca. Mrtvog su mi ga naši, na traktoru doterali da ga preuzmem iz Doma zdravlja. Toga dana ubili su nam 27 ljudi - seća se Dragica dana kada je postala udovica.

Sedam dana pre nego što je ubijen, muž joj se, prvi put, uplašio.
- Pričo mi tad muž kako je čuo jauke našeg momka, koga su tamo, prema Potočarima, Orićevi pekli na žaru. Odsekli su mu ruke i noge i živog ga pekli. Tad se prvi put uplašio. Bio je potišten. Govorila sam mu da će sve biti dobro, da ne misli o tome - priseća se.

Muža joj, kako kaže, nisu mučili ko što su druge Srbe. A svašta je videla. Užas i užas.
- Kad sam uzimala telo muža, videla sam leš jedne medicinske sestre. Gore je, s našima, bila na položajima. Mozak joj se video, lobanja sva razbijena. Da li je metkom ili maljem - ne znam - priča Dragica.

Tek šta je čula, kako su Srbe ubijali Orić i njegovi sledbenici. I nijedan srpski praznik nisu promašili. Ivanjdan, Petrovdan, Ilindan...
- E, bila je tu devojka Rada, učenica četvrtog razreda građevinske škole. Živoj su joj dojku odsekli, pa je ubili. Našli je, s roditeljima, dok su plastili. E, sine, kakvu je divnu, dugu, plavu kosu imala. I nju su joj posekli. I oca joj, koji je pokušo da je zaštiti, ubili - kazuje Dragica.
Užasno je pogodila vest o puštanju Orića na slobodu.
- Šokirana sam. Ceo svet je protiv nas. Kada sam muža saranjivala, verovala sam da će neko odgovarati za njegovu smrt. I sad ništa - skrhana bolom završava svoju ispovest.

Jelena Jevremović

Izvor: Glas Javnosti

Orića je sud u Hagu osudio samo zbog toga što nije sprečio ubistvo jednog Srbina
Ratni zločin bez kazne, zverstva zaboravljena
BEOGRAD - Haški sud je faktički Naseru Oriću izrekao presudu u kojoj je okrivljen za smrt samo jednog Srbina u policijskoj stanici u Srebrenici i to ne po ličnoj već po komandnoj odgovornosti, jer je samo za to ubistvo dokazano da je znao da je počinjeno, a da ništa nije preduzeo, odnosno nije kaznio izvršioca ili sprečio to ubistvo. Za ubistvo ostalih pet Srba on je po svim tačkama - oslobođen krivice - objašnjava za Glas Veselin Londrović, advokat iz Bijeljine.

- Još jedan svojevrstan presedan, ako se izuzme kazna koja je minimalna, jeste i taj što se prvi put desilo da je nekome od optuženih za ratne zločine sud u Hagu uzeo kao olakšavajuću okolnost to što je bio na čelu paravojne jedinice, dakle snaga koje nisu bile u sastavu BiH armije - dodaje on uz komentar da je takva odluka diskreciono pravo suda i da ne mora biti osnova u nekim sledećim slučajevima.

Pri tom, kaže Londrović, Orić je još ranije oslobođen navoda iz optužnice po kojoj se teretio, opet po komandnoj odgovornosti, za paljenje i rušenje srpskih sela, tako da njemu nikada nije na teret stavljeno ubistvo nijednog Srbi.

U periodu kada je Naser Orić direktno komandovao pohodima na srpska sela srebreničke, bratunačke i zvorničke opštine do 1995. godine ubijeno je oko tri hiljade Srba, dok se njih pedesetak još vode kao nestali. Tužilaštvu u Hagu dostavljeni su dosije sa obdukcije 128 ljudi, a kako se desilo da Orić bude osuđen samo za ne sprečavanja smrti jednog Srbina Londrović kaže:

- Tužilaštvo očigledno nije upotrebilo kompletan materijal jer, da jeste, presuda ne bi bila ovakva kakva jeste. Pri tom, sud nema obavezu kao kod nas da, ako utvrdi da su dokazi koje je prosledilo Tužilaštvo nedovoljni ili nejasni, naloži istom da određene tačke potkrepi dodatnim materijalom, tako da krivca za ovako nisku kaznu treba tražiti u Tužilaštvu Haga - ocenjuje on.

Londrović, međutim, smatra da je presuda Oriću u formalno-pravnom smislu presuda za ratni zločin, pa stoga, kaže on, neosnovani su navodi Sulejmana Tihića da je ova presuda pokazala ko je bio žrtva u Srebrenici.

- Mnogo više od Tribunala u Hagu čudi me da se niko ni iz Srbije ni iz Republike Srpske nije potrudio da ovom slučaju posveti malo više pažnje - rekao je Londrović.
Za događanja u Srebrenici optužena su 22 Srbina, dok su sedmorica osuđena na ukupno 123 godine robije.



Izvor: Glas Javnosti