Милостива снаха и немилостива свекрва.

Била снаха и свекрва. Свекрва бијаше лукава и немилостива на сироте, а снаха добра као добар дан у години: кад би дошла каква сирота пред кућу, свекрва би је обравницом отерала, а снаха би свој залогај сироти уделила; кад би млеко од оваца носила кући, она где би год видела рупицу на путу, одмах би рекла: "Овде мора бити кака бубица," пак би јој усула млека. Што је она тако милостива била, свекрва је мрзила на њу, те би је и глађу патила: затварала би хлеб од ње, и тако би до два по три дава сирота гладовала. Један пут свекрва се тешко разболи, и лежећи молила је Бога: кад умре да је пушта опет на овај свет, да не да снаси којекаким битангама делити. Кад умре и сахране је, свет је јео и пио на даћи, а кад се разиђе, снаха опере судове, па однесе помије у валов свињама, те успе, па онда оде те пусти свиње. Кад свиње дотрче валову, грде, обилазе око њега, а не ће да пију помија. Она се стане чудити што им је, кад тамо, а то помија ни капи, а око валова земља суха, нису истекле! Сутрадан у вече опет тако, и тако за седам вечери. Кад би осмо вече, она каже мужу да он успе свињама да једу. Кад муж успе, и пустивши свиње кад види како су измршавиле, стане жену грдити што их није хранила, већ их тако упустила да измршаве. Онда му она приповеди шта је и како је, а он потрчи валову да види јели празан, кад тамо празан! Он се стане крстити и чудити шта би то било! У тај мах његова мати испод валова проговори: "Сине! тамо на ономе свету ја сам ти у мукама: свака сирота што је уздахнула кад сам је с врата отерала – онај уздисај сваки се претворио онде у трн, на томе трњу лежим; а која је сирота на мене заплакала, свака њезина суза ври у казану, у њему се кувам. А што сам Бога молила да ме шаље с онога света да кућу надгледам да снаха битангама не дели, за то ми је суђено да долазим на овај свет да једем са свињама. А твојој жени постављене су три од злата трпезе, на њима сама ружа и босиљак. Питај је хоће ли ми дати једну да се смирим." Муж онда отиде жени у кућу, те јој каже све шта је и како је, а она кад то чује, дотрчи к валову да види свекрву, па кад је види каква је измучена, заплаче се, а свекрва је стане заклињати да јој да једну трпезу, јер јој је тако суђено: ако јој снаха удели једну трпезу, онда ће јој се пола греха опростити, и не ће више морати на овај свет долазити да са свињама једе. Снаха јој рече: "Ја теби поклањам све три трпезе: што сам до сад чинила, нека је за тебе, а од сад да ми да Бог за себе да заслужим." Онда свекрве нестане, и никад више није долазила.

Правда и кривда.

У једнога краља била два сина, један бјеше лукав и неправедан, а други добар и праведан. Пошто им отац умре, рече неправедни праведноме: "Хајде од мене, не ћемо више заједно живљети, и ево ти триста цекина и један коњ, то та је дио од свега што нам је од оца остало, више ти нема ништа." Он узме триста цекина и коња, па пође говорећи: "Хвала Богу! колико ме допаде од цијелога краљевства!" Послије неколико времена сретоше се ова два брата у путу јашући оба на коњма. Праведни назва неправедноме: "Помози ти Бог, брате!" А онај му одговори: "Јаох ти Бог дао! Што вазда Бога спомињеш? Сад је боља кривда него ли правда." Тада му рече добри: "Хајде да се окладимо да није боља кривда од правде." И тако се окладише у стотину златнијех цекина, и рекоше кога најприје срету да им о томе суди. Идући мало наприједа сретоше на коњу ђавола, који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе да им каже али је боља правда али кривда. Ђаво рече: "Кривда", и тако добри изгуби стотину цекива. Али се опет окладе у другу стотину, пак и у трећу, и по осуди ђавола који се различно претварао и пред њих излазио, изгуби добри све три стотине цекина, пак по том и коња. Онда рече: "Хвала Богу! већ немам цекина, али имам своје очи, окладићу се још једном и у њих." Тако се оклади у своје очи да је боља правда него ли кривда. Тадар његов брат и не тражећи другога суда извади нож пак му извади оба ока и рече му: "Сад нека ти поможе правда кад си без очи." Он жалостан захвали Бога, и рече: "Ја немам очи за правду Бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора." Брат га послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелом више врела. Онђе он јадан стојећи чу у неко доба ноћи ђе дођоше виле на извор, и купајући се поче једна другима говорити: "Знате ли, друге, да се огубала у краља ђевојка; краљ је сазвао све љекаре, али је нико не може излијечити. Али да зна пак да сад узме ове воде иза нас и да је њоме окупље, у дан и ноћ остала би здрава, а тако и да је ко глух, слијеп, хром, исцијелио би се од ове воде." У том запјеваше кокоти, и виле пођоше. Онда невољник испод јеле добата на ногама и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; по том захвати у суд воде и пође хитро у онога краља што му бјеше шћер губава, пак рече: "Дошао сам да излијечим краљеву шћер, ако ме пусти, у дан и ноћ биће здрава." Кад краљ разумије, пушти га у камару ка ђевојци, а он нареди те је окупљу оном водом. Кад прође дан и ноћ, ђевојка остаде чиста и здрава од губе. Краљ се веома обрадује, и даде му пола краљевства и шћер за жену, и тако он постане краљев зет и први до краља. То се одмах разгласи по свему ономе краљевству, те дође у уши и брату његову, који говораше да је боља кривда него правда. Он помисли да је онај нашао под јелом срећу, па пође и сам да је тражи: најприје узе у суд воде, и отиде под јелу, пак извади ножем своје очи. Кад би у неко доба ноћи, дођоше виле да се купљу, и стадоше говорити како се излијечи краљева шћи, "ваља да нас је" рекоше, "неко слушао кад смо говориле да би се овом водом иза нас излијечила. Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети. "Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га шчепаше за четврти па га растргоше. И тако му проклетнику поможе кривда.

 Очина заклетва.

Био један старац па имао три сина и једну кћер. Кад дође време да старац умре, он дозове своја сва три сина па их закуне да сестру даду првоме ко дође да је проси, макар ко био. Кад по смрти очиној прође неко време, дође један старац на двоколицама те запроси девојку. Два старија брата не хтедну му је одмах дати, где је стар и сиромах, али најмлађи навали да је даду опомињући их очине заклетве на самрти. И тако је даду за старца и старац је одведе својој кући. После некога времена отиде најстарији брат сестри у походе, кад тамо, а то кућа велика не може боља бити. Сестра се врло обрадује кад види брата, и кад је брат запита како живи, она му одговори: "Добро, не може боље бити." Кад је брат сестри дошао, старца није било код куће, али мало час дође и он, и врло му мило буде кад види шуру па му рече: "Частићемо се и веселити, само најпре да идеш на моме коњу да му донесеш траве, али онде да накосиш где коњ закопа ногом, а не где је теби воља." Шура му рече: "Добро, зете, хоћу." Па онда узјаше на коња и отиде. Идући тако дође на сребрну ћуприју; кад сагледа ћуприју и види да је сва од сребра, полако ми се, па сјаше с коња, те истргне једну сребрну талпу говорећи: "Могу се помоћи." По том накоси траве где је њему воља била не чекајући докле коњ ногом: закопа, па узјаше опет на коња и врати се натраг. Дошавши кући намести коња у коњушницу, и метне траву предањ, па отиде у кућу. Кад дође у кућу, старац га запита јели намирио коња и једе ли коњ траву, а он одговори да јесте и да једе. Онда старац рече: "Добро, да видим и ја." Па изиђе у коњушницу, кад тамо, а коњ није ни такао. Старац позна да трава није накошена онако као што је он казао; за то одмах испрати шуру неугошћена да иде од куда је и дошао. Онај дошавши кући не каже браћи својој како је код зета прошао, него рекне средњему брату: "Поздравио те зет да му и ти идеш у госте." После некога времена отиде средњи брат сестри у походе; али и он прође као и онај први: и њега пошље зет онако по траву, а он кад дође на сребрну ћуприју полакоми се као и онај, те истргне једну сребрну талпу, и не накоси траве као што му је зет рекао, него по својој вољи. Кад се врати к зетовој кући, зет и њега ухвати у лажи, и пошаље кући неугошћена као и првога. Кад и он дође кући, не каже никоме како је прошао код зета, него рекне најмлађему брату: "Поздравио те зет да му идеш у госте." После некога времена отиде и најмлађи брат, сестра кад га угледа, врло се обрадује, па му рече: "Само, брате, немој да учиниш као што су наша браћа учинила." Он није знао шта су они учинили, а ни сестра му није хтела више ништа казати до само то. Кад дође зет кући, и он се шури врло обрадује, па му рече: "Частићемо се и веселити, само иди најпре на моме коњу те му донеси траве, али где коњ ногом закопа онде да накосиш, а не где је теби воља." Он узјаше на коња и отиде по траву. Кад дође на ону ћуприју зачуди се њеној красоти, али му чисто жао буде што јој нема и оних двеју талпи, па кад дође на среду, погледа и с једне и с друге стране, и види испод ње где у једноме великом казану кључа вода, и у њој се кувају људске главе, а орлови их одозго чупају. За тим прешавши преко ћуприје дође у једно село, и пролазећи крозањ чује са свију страна певанку и весеље, па се зачуди где све село пева и весели се, те запита једнога: "Како је то, брате, у вас све весело?" А онај му одговори: "За што не би било, кад нам је свака година родна и свега имамо изобила." Кад изиђе иза села, нађе на путу две кучке где се кољу једнако; па их стане развађати, али не могавши их развадити, окани се и отиде даље. Идући тако дође у друго село и пролазећи крозањ види где је у њему све жалосно и плачно, па рече једноме: "Ја прођох кроз једно село, и видех све весело, а за што је у вас све тако жалосно?" Сељак му одговори: "Како не ће бити жалосно, кад нас туча туче сваке године, па немамо ништа." Кад изиђе иза онога села, нађе два бравца а они се једнако косе. Он их стане развађати, али залуду, и не могавши их развадити, остави их и пође даље. Најпосле га коњ донесе на једну прекрасну ливаду. Кад буду насред ливаде, коњ стане па закопа ногом, а он скочи с коња и накоси траве, па се врне натраг кући. Кад дође кући, уведе коња у коњушницу, па му положи траву и коњ одмах стане јести. Зет кад види да му је шура коња намирио, врло му буде мило, па му рече: "Ти си мој шура; сад ћемо се веселити и гостити." Па онда седну за трпезу и стану вечерати. За вечером рече му старац: "Сад да ми кажеш шта си видео?" А он му одговори: "О мој зете, исказати се не може шта сам видео. Прво сам видео сребрну ћуприју врло лепу, али је нагрђена где јој нема двеју талпи. Ко оно узе, убио га живи Бог!" Старац му на то рекне: "Оно су твоја браћа украла; како су чинили онако су и прошли. Него ми казуј шта си друго видео?" Шура одговори: "На среди под ћупријом видео сам велики казан где кључа, и у њему главе мртвачке а одозго их орлови чупају." На то зет рече: "Онака је вечна мука на ономе свету. Шта си још видео?" Шура настави даље: "Видео сам село све весело." Зет му на то рече: "Оно су људи Богу по вољи; свакога радо дочекају и угосте и сиромаха не терају празна испред својих кућа. Казуј шта си још видео." А шура му даље каже: "Видео сам на путу две кучке где се једнако кољу." Зет на то: "Оно су две јетрве. Шта си још видео?" Шура одговори: "Видео сам друго село и у њему све невесело." Старац му рече: "Онде нема никакве правде и никакве слоге нити знаду за Бога. Шта си још видео?" Шура одговори: "Видео сам два брава где се једнако косе." На то зет: "Оно су браћа која се добро не живе. Казуј шта си још видео." Шура му рече: "Видео сам прекрасну ливаду. Онде бих ти стајао три дана да се оне красоте нагледим." На то зет рече: "Онаки је рај онога света; али је тешко до њега доћи." – После тога још су се дуго дана гостили и веселили. Најпосле се шура дигне да иде кући, а зет га лепо оправи са великим даром и рече му да га је одмах познао да је поштен човек, што је навалио да се испуни очина заклетва, и да ће бити сретан а браћа његова несретна.

 Ђавоља маштанија и Божја сила.

Крене једно јутро царев син у лов. Гацајући преко снијега почне му точити крв из носа, па гледајући како је крв црљену по бијелу снијегу лијепо виђети помисли у себи: "Ох да ми је вјенчати ђевојку да је бијела као снијег, а румена као крв!" У тој мисли идући срете једну бабу и упита је има ли ђе такијех ђевојака, а она му одговори да има напријед у оној гори једна кућа без врата а само један прозор на кући кроз који се улази и излази, и у тој кући да има така ђевојка, "ма" рече му "синко мој! когод је тамо ходио да је проси, ниједан се није више вратио." – "Богме ако и не ћу" одговори царев син, "ја идем, него јели ово пут?" Пошто баба то чу, сажали јој се пак се маши у њедра и извади један бокунић круха, и даде га цареву сину говорећи: "На ово круха, али га чувај као зјеницу од очи." Он узме крух и крене даље и до мало срете опет другу бабу. Она га упита куда ће, а он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту, а баба га ставе одвраћати говорећи му исто што и она прва, а он јој рече: "Богме, баба, идем да бих се и не вратио." Онда му баба да један љешник говорећи му: "Држи при себи ови љешник, јере ће ти служити." Он узевши љешник пође даље, кад опет до мало нађе трећу бабу ђе сједи украј пута, и она га упита куд иде, а он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту. Кад баба зачу почне га плачући заклињати да се прође те ђевојке казујући му што и оне прве, али он ни ње не шће послушати. Ондар му баба да један орах говорећи му: "Узми ови орах, чувај га до потребе." Он се зачуди овијем даровима, пак упита ову трећу бабу што ће рећи да му је она најпрва дала мало круха, потоња љешник а она орах. Баба му рече: "Крух кад дођеш пред кућу баци онијем звјерадма да те не изједу, а кад ти до највеће муке буде, упитај најприђе љешника па ораха." По том царев син крене даље док набаса у некаку густу гору и у гори угледа ону кућу. Кад дође пред кућу скочи нањ мноштво свакојаке звјеради, а он како му је рекла она баба, баци оно круха па свако од звјеради пошто примириса оно круха паде потрбушке и реп сави пода се. Сад – кућа врата нема а прозор високо – не може да се припне, док на један мах види ђе низ прозор некака жена спушта своје косе златне, те он притрчи и ухвати се за оне косе, те га извуче у кућу; кад ко је? она иста ђевојка. Обесели се једно другоме, па му ђевојка рече: "Моли Бога ђе се моја матер није дома намјерила, него пошла да биље кроз гору бере да њим младиће замађијава и у звјерад претвара, као што је учинила свијема онијем који су ме просили и тебе умало не растргоше да ти Бог не поможе; него бјежимо!" Онда они бјежи гором што боље могу. Бјежећи обазру се, кад ли њезина матер за њима трчи, они се препадоше, а баба већ да их стигне, али у муци паде на ум цареву сину они љешник, пак га извади и упита: "Ах за Бога! шта ћемо сад?" А љешник му одговори: "Отвори ме." Пошто га отвори, букнуше из њега жестоке ријеке, те мајци пут прекидоше. Али она таче штапом у воду, вода се раздвоји на двоје: те она за њима. Пошто виђеше да ће их опет стићи, извади царев син они орах пак завика: "А ти казуј шта ћемо!" "Разбиј ме!" одговори му орах, и како га разби, сину из њега огањ да се за мало сва гора не запали. Али мајка ђевојчина пљуне у огањ, те се у они час удуне, па једнако за њима у поћеру. Ондар царев син виђе да су ово ђавоља маштанија, прекрсти се пут истока и кликну јакога Бога у помоћ, док пуче муња из неба те сажеже ђевојачку мајку, и под њом се земља просједе, те јој кости сатопи, и тако царев син с ђевојком здраво дома одбјеже, ђевојку покрсти и вјенча је себи за жену И Бог ми те веселио!

 Побратимски дарови.

Причају људи да је у стара времена био некакав силан чоек који се никад Богу не мољаше, ни у цркву идаше, нити се по закону исповиједаше ни причешћиваше, него у свака безакоња упадаше, да је цијели град од њега на јадима био. Од више силе није хтио оженити се као што Господ Бог заповиједа, него науми да вјенча аждају како ће више зло чинити, и упути се у некаку пустињу ђе су страшна језера, али не погоди пута, и тако га ноћ стигне те у некакој пећини заноћи. Тек што заспао бјеше, чује у пећини клопот свакојакијех верига, тутњавину као громови, док у томе и пробуди се. Кад ево ти на један пут свану у пећини као дан, и тушта и тама од сваке врсте људи, црнијех, црљенијех и жутијех, у различите хаљине обучени, а пред њима један старац бијеле косе и браде као овца, на двије дворогасте шљаке, који му рече: "који си ти?" А он му у страху одговори: "Путник из далеке земље, и ваш друг." На то му старац одговори:" Ако си наш, треба да се побратимиш са мном, ако желиш срећан да будеш." Он на то пристане и побратими се са старцем. Пошто се побратимише, рече му старац: "Е побратиме, сад да се дарујемо, ја ћу тебе даровати снагу и благо, а ти мене за оба ова дара само своју душу." Ови човјек премда је био опак, опет промисли хоће ли дати своју душу, али га страх нагна, те се дароваше. Старац запахну њега духом, те у они час стече крила, реп и мале рошчиће на глави, и даде му један штап двороги, црљен као ватра, говорећи му: "Ево ти ови штап, кад ти гођ буде потреба од новаца, њиме у штогођ куцнеш ондоле ће излазити на стотине онаке аспре каке ти намијениш." Обрадује се ови човјек, те ујутро кад сване одвоји се од побратима те онаки какав је крену, и идавши за дуго почине под једнијем великијем каменом, па почне да куша срећу у штапу. Куцне њим у кам говорећи: "Све жути цекини да буду!" И цекини из камена пореваше тако да њега притискоше и замало не удавише, а он завика: "Побратиме! побратиме! погибох!" У то долеће му побратим говорећи"Ево ме, шта је?" А он му одговори: "Ево притискоше ме цекини, хоће да ме удаве." А побратим му рече: "Реци: ""доста већ"", па не ће више излазити." По што он рече: "доста већ" и цекини престадоше излазити, рече му старац: "Узми колико можеш, пак хајде од мјеста до мјеста, те купуј душе за благо." Онда он опростивши се с побратимом упути се те к једноме граду. Кад дође на једну раскрсницу на један пут нестаде аспри с плећи; он се обазре и угледа једнога калуђера на једноме ћошку ђе сједи и бројанице у рукама држи. "Ха!" рече сам у себи "идем онога калуђера преварити и хоћу да из њега цекини извиру." Па се примакне калуђеру и куцне га штапом говорећи: "Све цекини и талијери." Али на мјесто аспри растопи му се штап у руци, а калуђер прекрсти оне бројанице пак му их натаче на главу и рече: "Да васкрсне Бог!" И он се у они час стресе и проврже се човјеком какав је и био Ондар му калуђер рече: "О Хришћанине! Хришћанине! покај се од својијех гријехова, и моли се Богу и захвали му који је чуо плач родитеља твојијех на небу у они час кад си душу своју продао, пак се прођи ђавољијех аспри, него се труди." Чоек му се поклони, захвали и у руку га пољуби па оде дома и покаја се и као прави Хришћанин до дубоке старости живље. И Бог с нама!

 Калуђер и четири грјешника.

Био некакав богоугодни калуђер, бијеле браде и главе, који се вазда Богу мољаше. Путујући једном нотњо нанесе га пут покрај једне цркве ђе се Хришћани копају. Кад дође пред врата од авлије црковне угледа три коња, једнога црљена као крв, другога црна као угаљ, а трећега жута као чафран, ђе обигравају тамо амо около гробова и около цркве. Али кад виђеше калуђера, не знаде им се стрва као да их земља прождрије. Калуђер пошто виђе шта би, уклони се мало за једно дрво, док ево ти опет она иста три коња, дођоше на један гроб и над њим стадоше ногама тући и у сву вриску дријети се, док ево ти изађе из гроба један чоек средовијечан, но громорадна стаса, онако прекрштенијех рука и нога као што су га кад је умрьо у гроб вргли. Коњи около њега једнако скакаху и вриштијаху, ма га не дотицаху, нити он њима што одговараше но све плакаше. Калуђер бојећи се да коњи што не учине чоеку, притрчи к њима изненада, и закле их небом и земљом да сваки стане на своме мјесту, те коњи стадоше. Онда калуђер таче штапом најприђе чоека, па коње редом. Тек што којега такну, мртви оживље а коњи се у људе провргоше; па их упита: "Који сте и што сте ви? Један по један исповједите ми се на тајно или пред свијема, ако могох да вам помогнем." Онда рече они чоек: "Оче духовни! ово су били моји несретњи синови, и ја сам сва три једну вечер кад су спавали заклао својом руком, пак сам тајао и никад никому казао, па ни попу на исповијести, него сам мислио исповиђети при смрти, али ме уграби прије него поп приспје." – "А вама шта је?" упита калуђер она три сина. "Ми родитеља својијех нијесмо шћели слушати, него противу њихове воље све друкчије радили, а не покајали се." Тадар калуђер извади из торбице петраиљ и требник, па најприђе рече оној тројици: "Питајте оцу својему проштење," а оцу: "Сада ти покај се од гријехова;" те тако учинише, па поткупи сву четворицу под петраиљ и очита им опроштену молитву. По том они пољубише калуђера у руку и пошто се између себе изгрлише и ижљубише сузе ронећи отидоше сваки у свој гроб, а калуђер својим путем казујући народу да се каје и да не би који без исповијести пошао с овога свијета.

 Копање блага.

Некакав чоек усни благо: дође му на сан једно дијете крилато и као снијег бијело, говорећи му: "Хајде у оно највише брдо што знаш, ту ћеш наћи велики бор, и под бором тророги кам из којега пишти вода као суза; ископај испод камена толико дубине колико је он висок, па ће ти се отворити обла једна џара са златнијем заклопом пуна аспри, дигни заклоп и онђе остави а аспре носи, и никому се вјешт не чини да те љута гуја не увједе." Кад се чоек пробуди обесели се, дигне се, обуче се и трком пут онога мјеста ђе му је речено, и кад угледа они бор и под њим кам сузовити и тророги, онако сам уложи копати, и тек што је трећи пут кљуком удрио у земљу, зачу оздол један глас као ђетињски: "Прођ' се, ко си, те работе данас!" Кад он ово чу, од страха паде на земљу и као заклан заспа. У та му исти час дође опет на сан оно исто дијете говорећи му: "Ти си устануо, умио си се, обукао си се, кренуо си на пут, и работу си започео, а прекрстио се нијеси; а моли Бога за што га молиш: да ти није мене било, умио би казати шта би ти се догодило; него кад устанеш, прекрсти се као што Бог заповиједа; приђе но коју му драго работу започнеш, вазда ваља да се најприђе прекрстиш." Кад се чоек пробуди и растријезни, кад ли се не налази на ономе мјесту ђе је био од страха пануо, него у некаквоме бостану пунану цвијећа, па се прекрсти, узме своју кљуку и мотику те опет на оно исто мјесто пође ђе му је било речено, и приђе него почне работати прекрсти се према сунцу, које у они трем излажаше, у три пута говорећи: "Сунце на исток а јаки Бог на помоћ!" Те уложи да копа земљу, али с неким страхом да не би опет чуо какав глас оздол. Копајући и изгрћући земљу, кад ли – засја му се нешто као да му све жраке сунчане у очи синуше, кад ли што је? змај спава на ономе благу и пошто чоек виђе да од њега никако не могаше благо да узме, у три маха закуми га да се миче. На то се змај пробуди и рече му: "Ја се одолен не мичем, јер нити је твоје ни моје благо ово, ма са свијем тијем, ако пребројиш све изворе колико их има у овој планини и да ми дођеш да кажеш, макнућу ти се с мјеста, а друкчије никако." Кад ово чу они чоек, зађе од извора до извора и почне их бројити редом по гори, али се помете и никако им броја ни краја није могао наћи. Онако трудан сједне испод једнога високога дрвета, да такога у свијету није, и зачује наврх њега ђе се двојица у велике дегају, па погледа, кад ли долећео виленик и вила, и виленик хоћаше да му вила нешто силом каже, а вила бојећи се закле му се говорећи: "Тако ми седамдесет и седам извора што је у овој планини, не знам." Вила негђе полеће, а виленик упази овога чоека и рече му да иде на оно благо и да га носи. Он пође кад ли змаја не налази, него диже они заклоп од злата те на џари бјеше, и поћера све благо што у њој нађе, а заклоп од ње остави.

 Лијепе хаљине много којешта учине.

Имао некакав цар јединицу шћер, преко мјере лијепу, па од више силе и ње љепоте прогласи у свијет: који се младић нађе да погоди какав биљег има ова ђевојка и на којему мјесту, да ће је дати њему за жену и да ће му дати половину царства свога, а који не погоди да ће се проврћи у јагње или останути без главе. Ово се чудо разгласи по свијету тако да је на хиљаде просилаца од свакуда приступљивало, али све залуду, и толико сила младића у јагњад се прометнула, а сила васиљена опет без главе остануло. Ови глас зачу и један младић, сиромах но провртан и домишљат, па се слакоми на лијепу ђевојку и на половину царства, те оде к ђевојци, али не даје проси, него само да је види и да је нешто пита. Дошавши у царев двор – шта ћеш да видиш? наврвљеше около њега Бог зна колико јагњића од сваке врсте и скачући узањ стане их блека, и то бјеше знак као да га одврате од те мисли да се не би и он јагњетом провргао, а оне главе што бјеху осјечене и на кочиће побјене у реду поче свака сузе пролијевати. Кад он то виђе, препаде се и хоћаше натраг да бјежи, но га дочека некакав чоек вас у крваве хаљине обучен, крилат и с једнијем оком у глави, који завика: "Стан'! куда ћеш? натраг! јере си погинуо." У то се поврати те к царевој ђевојци која га дочека и рече му: "Јеси ли дошао и ти да ме просиш за жену?" "Не, честита царице, него сам чуо да се мислиш с добријем часом удавати, пак сам дошао да те питам јели ти потреба од каквијех хаљина за вјенчање." "Какијех хаљина имаш?" упита га она, а он јој одговори: "Имам гаће од мрамора, кошуљу од росе, фацулет у коме су жице жраке сунчане а потка звијезде и мјесец, и цревље од сухога злата ни ткате ни ковате; сад ако желиш све ово купити, заповједи да пођем донијети, ма само ово да знаш: кад станеш провати једну по једну од овијех хаљина, не ћу нико код нас да буде, него нас двоје, па ако ти ваљаше, ласно ћемо се погодити, ако ли не ваљаше, ондар их никому не ћу казивати него ћу их дохранити својој невјести." Превари се царева шћер те му рече да донесе све ово. И он пође и све донесе, а Бог зна од куда је он ово добавио и имао. Они се онда, затворе у једну камару, и она почне најприје обуковати гаће, а он подвируј не ће ли јој биљегу виђети ђегођ на ногама, док својом срећом виђе јој звијезду златну на десном кољену, па кад виђе, ништа не рече, него сам у себи помисли: благо мени јутрос и до вијека! По том стане царева шћер провати кошуљу и друго остало, али он већ није ни пазио има ли какав други биљег, и све јој пође као даје о њој кројено. Онда се они погоде за цијену и ова плати колико се погодише, и он новце своје понесе, па наком неколико дана изођене се што најљепше могаше и пође просити у цара ђевојку Кад изиђе пред цара, рече му: "Е честити царе! Ја сам дошао да просим твоју шћер, него да ми је даш." "Добро" одговори цар, "него знаш ли ти како се проси моја шћер? и пази добро, ако јој не погодиш биљега, ти си погинуо, а ако погодиш, на поклон ти она и половина царства мојега." Он се поклони цару и рече: "Евалај цару и тасте мој! кад је тако, она је моја. Она има златну звијезду на десноме кољену." Зачуди се цар чуду откуда он ово зна, али му не би куђ камо, него му је да и он се с њоме вјенча. Кад је било да му оцијепи половину царства, рече му зет: "На поклон ти царства половина! само да повратиш ове јадне душе какве су и биле." У то цар рече да у његовој вољи то не стоји, него у његове шћере "а твоје" рече "жене". Ондар он замоли своју жену и она му рече: "Пушти ми крв испод ове звијезде, па нека свако јагње од ње само лизне језиком а главу сваку помажи њоме по доњој усни, па ће се јагње свако проврћи опет човјеком, а главе ће оживљети и постати људи као што су и прије били." Он тако и уради, и пошто се свак проврже какав је био, он их сазва све у сватове, пак с ђевојком дома Пјевајући и лубардајући, и ту их части пићем и јестивом, па најпослије сваки својој кући, а он са својом младом оста, и већ Бог зна шта је од њих било, а сад се спомињало.

 Дјевојка бржа од коња.

Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиниле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу Илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила. Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она пусти глас по свијету да ће у тај и у тај дан на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњма да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњма а она између њих без коња, него на својијем ногама, па им онда рече: "Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините." Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: "Знамо одиста да не ће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће Бог и срећа данас помоћи." Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један другога, те приошинуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку. Кад она виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ђе ће ви куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше. А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, док – букнуше страшне ријеке, те се за мало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута именом Божјим да стане и она стаде на ономе мјесту на којему се нађе; онда је он ухвати, те за се на коња врже, и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али кад дође у највисочију планину, обазре се, кад ли му ђевојке нема.

 Дјевојка цара надмудрила.

Један сиромах живљаше у једној пећини и немаше ништа до једну шћер, која бијаше много мудра и иђаше свуда у прошњу, па и оца свога учаше како ће просити и паметно говорити. Дође једном сиромах к цару да му штогођ удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила. ,.А шћер твоја од кога се научила?" упита цар, а сиромах одговори: "Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина." Тада му цар даде тридесет јаја и рече му: "Понеси ово твојој шћери и реци јој нека ми из тијех јаја излеже пилад, пак ћу је добро даровати, ако ли пак не излеже, хоћу те ставити на муке." Сиромах отиде плачући у пећину и каже све шћери. Она позна да су јаја варена, и рече оцу да пође починути а да ће се она за све бринути. Отац је послуша и отиде спавати, а она дохвати пињату и настави на ватру пуну воде и боба, иа кад свари боб, зовне ујутро оца и рече му да узме рало и волове пак да иде орати покрај пута куда ће пасати цар, и рече му: "Кад видиш цара, узми боб пак сиј, и вичи: ""хај волови, помози Боже да роди варени боб."" Кад те цар запита како може родити варени боб, а ти реци: као и из варенијех јаја излећи се пилад." Сиромах послуша шћер па отиде те стане орати; кад угледа цара ђе иде, он стане викати: "Хај волови, помози Боже да роди варени боб." Чувши цар ове ријечи, стане на путу и рече сиромаху: "Сиромаше, како може родити варени боб?" А он му одговори: "Честати паре, као и из варенијех јаја излећи се пилад." Стави се цар одмах да га је шћер научила, па заповједи слугама те га ухвате и доведу предањ, па му онда пружи повјесмо лана говорећи: "Узми то, и од тога имаш учинити гумину и једра сва што је од потребе за један брод; ако ли не, изгубићеш главу." Ови сиромах с великијем страхом узме повјесмо и плачући отиде дома и каже све својој шћери. Шћер га пошље да спава обећавајући да ће она све то учинити. Сјутрадан узме мали комад дрвета, пак пробуди оца и рече му: "На ти ово дрво и понеси га цару нека ми од њега направи куђељу и вретено и стативе и остало што требује, пак ћу ја њему направити све што наређује." Сиромах послуша шћер и искаже цару све као што га је она научила. Цар чувши ово зачуди се и стане мислити шта ће чинити, па онда дохвати једну малу чашицу и рече му: "Узми ову чашицу и понеси твојој шћери нека ми њом пресека море да остане поље." Сиромах послуша и плачући понесе шћери ону чашицу и каже јој све што је цар рекао. Ђевојка му рече да остави до сјутра и да ће она све учинити А сјутрадан зовне оца и да му литру ступе и рече "Понеси ово цару и реци му нека овијем затисне све изворе и сва језера, пак ћу ја пресекати море." Сиромах отиде и овако цару рече. Цар видећи да је ђевојка много мудрија од њега, заповједи му да је доведе пред њега; а кад је доведе и обоје се поклоне пред њим, онда је цар запита: "Погоди, ђевојко, шта се може најдаље чути?" Ђевојка одговори "Честити царе, најдаље се може чути гром и лаж." Тада се цар дохвати за браду и обрнувши се својој господин запита их: "Погодите колико ваља моја брада?" Кад једни стану говорити оволико други онолико, онда ђевојка одговори свијема да нијесу погодили, пак рече: "Царева брада ваља колико три кише љетне." Цар се зачуди па рече: "Ђевојка је најбоље погодила." Па је онда запита хоће ли бити његова жена, и да друкчије не може бити него тако. Ђевојка се поклони и рече: "Честити царе! како ти хоћеш нека буде, само молим да ми напишеш на карти својом руком, ако би се кад гођ на ме расрдио и мене од себе оћерао, да сам госпођа узети из твога двора оно што ми је најмилије." Цар јој ово одобри и потпише. Пошто паса неколико времена, цар се на њу ражљути и рече јој: "Не ћу те више за жену, него хајде из мога двора куд знаш." Царица му одговори: "Свијетли царе, послушаћу, само ме пусти да преноћим а сјутра ћу поћи." Цар јој допусти да преноћи, онда царица кад су били при вечери помијеша му у вино ракију и нека мирисна биља, и нудећи га да пије говораше му: "Пиј царе весело, јер ћемо се сјутра растати, и вјеруј ми да ћу бити веселија него кад сам се с тобом састала." Цар се опјани и заспи, а царица справи кароцу и понесе цара у камену пећину. Кад се цар у пећини пробуди и види ђе је, повиче: "Ко ме овђе донесе?" А царица му одговори: "Ја сам те донијела." Цар је упита: "За што си ти то од мене учинила? дали ти нијесам рекао да више нијеси моја жена?" Онда му она извадивши ону карту рече: "Истина је, честити царе, да си ми то казао, али погледај што си на овој карти потписао: што ми буде најмилије у твојему дому да понесем собом кад од тебе пођем." Цар видећи то, пољуби је и поврате се опет у царски двор.