Вадили сир из бунара

Приповеда се како су се Плаванци враћали ноћу с пазара кући, а била месечина, па сврате на један бунар те запрепну воде да пију, па удно бунара угледају пун месец. Најпрви који га је угледао завиче: Браћо, ено нам среће! Ено у бунару некоме пануло творило сира колико наш сеоски млин, а жуто као масло! Сви му рекну: Шути, не вичи, да све село не чује! Тад они навале капама, фишек-кесама и опанцима црпити воду из бунара како би могли сир извадити. У тој њиховој радњи зађе мјесец за брдо, а њима сира нестане у бунару с очију. Свак један другоме постаде лупеж, те један другога почне по торбицама и њедрима пребирати, а кад не нађу ни код кога, почну се од чуда крстити што би од оноликога творила сира! Најстарији од друштва стаде мислити, па озбиљно и јетко рече: Ама ви зборили или не зборили, правдали се и не правдали, ви ми не можете продати рог за свећу; сир није вода прождрла, но или нечији пас или неко од вас, ама нисте ви криви но ја који се с лудијем дружим.

Потезали гору да би им била ближа дрва

Што ћемо људи, Бог ви и брацка! завиче кнез сеоски својим сељанима одријесмо себе и своје жене доносећи из оне ојађеле горе далеке дрва, откад опустошисмо секући по селу и около села; него хајте да се послушамо, да сваки сутра ко може дође и да донесе ко гођ има ужета и конопа па да ону гору опашемо и сви сложно потегнемо не бисмо ли је какогод примакли к селу. Добро говориш, кнеже, душе ми! повиче поп, те они тако и учине. Сутридан ево под гором мушко и женско, надовежу конопе, опколе гору и почну је потезати, но ни с мјеста. Народ повиче: Ма што ти, попе, стојиш залуду, спопала те грозница! Што се дајбуди не молиш Богу да нам данас ал' икад помогне? А зар не чујете, чудо вас грдило, да се одријех молећи, али све узалуд, јер је Бог може бити сад у некаквом вишем послу, или је међу вама прошле ноћи когођ згрешио, те нам се оштети јутрос посао!

Сељани купују памет

Састану се један дан на обично место старешине и главар од једнога места који је на мору шкољ, и стану корити једни друге како од њих нико не може бити мудар као што у другим местима има мудрих људи. Знате ли, браћо, рече један понајмудрији до чега је то? Све без пусте памети, него хајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечићи, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају да је и продавати могу, па је и цене. Сви на то пристану, те скупе речене новца, и оправе тројицу, те у Млетке. Кад тамо дођу, почну припитивати где би је купили и пошто ока. Тако се намере на некаква мајстора хитра у руги и подсмеху, који им рече: Ја ћу вам продати не оку но литру, а две нека ми остану за те аспре. Они пристану, а он однекуда добави једнога миша, те га жива затвори у једау шкатуљицу, и рече им: Ево вам памет овде, него одмах бежите дома, и не отварајте пре но дома дођете. Сељани се врате весели у исти брод којим су и дошли, па кад дођу близу својега места, рече један од њих: Ваистину није право да памет подијелимо свакоме једнако, него узмимо ми тројица половицу а половица свему селу. Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш побјегне те се негде у брод завуче. Сад сељаци начну кукати и лелекати, а један одговори: Шта вам је? Ево је у броду, нигдје није побегла. Кад дођу, дочекају их браћа жељно и радосно, но кад чују зли глас, озловоље се, па се најпосле договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кад год би што хтели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли да се најпре памети напуне.

Бачванин и Грк

Возио Бачванин Грка у Пешту. Један дан купи Грк од чобана на путу младо јагње. Кад дођу увече у крчму на конак, Грк рече Бачванину: Море, кочијашу, закољи то јагње и одери, а ја ћу га зготовити, пак ћемо заједно јести. Бачванин радо пристане у тај ортаклук. Кад Грк зготови јагње, учини му се мало за обојицу, зато рече Бачванину: Море, кочијашу, ово је за нас двојицу мало, него 'ајде да спавамо, па који лепши сан усни, онај сам нека поједе све. Бачванин пристане и на то, пак легне спавати. Пошто Грк заспи, Бачванин устане, пак узевши хлеба из своје торбе, метне гвоздењак с куваним јагњетом преда се и поједе све; па онда оставивши гвоздењак празан на своје место, легне и он те заспи. Кад се Грк пробуди, он повиче Бачванину: Еј, море, кочијашу! Устај, казуј шта си снио? Пробудивши се, Бачванин му одговори: Ти си, господару, старији, ти си господар; казуј ти најпре. Онда Грк почне: Ја сам снио где се отворило небо, па тамо седи Бог на престолу своме. То је тако лепо да се не може казати; па онда Бог спусти одозго велике мердевине, па зовне и мене да идем горе к њему. А ја онда уз мердевине ајде горе. Стани, господару, доста је, повиче Бачванин. Ја сам гледао кад си ти горе пошао, пак помислим да нећеш више амо ни доћи; па онда узмем те поједем све месо. "Шта море бре, повиче Грк поплашен, ја се шалим, море!" - "Богме, господару, одговори Бачванин, ти се шалио или не шалио, ја сам за истину примио."

Праведна пресуда

У Сарајеву један богаташ изгуби зашивену кесу новаца, пак пусти телала, и обрече дати с благословом сто гроша ономе који је буде нашао. Пошто телал вичући прође по сокацима, ето ти једнога сељака гдје носи кесу: Ево, трговче, ваљда су ово твоји новци што си изгубио. Богаташ пун радости спопадне кесу, пак је отвори и стане новце бројити; али му се одмах окрене радост на жалост кад помисли да му ваља дати сто гроша ономе што је нашао; и стане мислити како да му их не да. Тако, пошто изброји новце, рече сељаку: Ти си, дакле, побратиме, извадио твојих сто гроша, јер је у кеси било осам стотина гроша, а сад нема више од седам стотина? Добро си чинио! Фала ти! Сиромах се човек упрепасти кад чује то, и више му буде жао на беду него за обречених сто гроша; зато се стане клети и преклињати да се он новаца није ни дотакао, него да их је донео као што их је нашао; богаташ пак стане тврдо при своме. И тако се мало-помало сваде и отерају се кадији на суд. Пошто се обојица закуну: богаташ да је у кеси било осам стотина гроша а сад нема до седам стотина; сељак пак да се он новаца није ни дотакао, него да му их је онако донео као што је нашао; онда им мудри кадија, познавши шта је и како је, пресуди овако: Ви обојица имате право: ти си, трговче, изгубио осам стотина гроша, а ти си, Еро, нашао само седам стотина; тако то нису новци тога трговца, него некаквога другога човека. Ти дакле, Еро, носи те новце кући, па их остави док не дође онај који је изгубио само седам стотина гроша; а ти, трговче, чекај док ти се не јави онај који је нашао осам стотина гроша

Подупирали месец полугама

Дошло херцеговачко момче у Приморје код свога кума о Арханђелову-дне крсноме имену, па по вечери крај ватре упитаће га Приморац: Ма, да ну, куме! Заборавих те упитати, нађосте ли ону нашу одиву, што вам је једну ноћ побегла? Ма какву жену, јеси ли луд? упита га Херцеговац. Сад ће Приморац приповедати. Ево, браћо, да вам причам: Удадосмо ту скоро једну нашу девојку у село овога мога кума, па нешто викнуо на њу домаћин, а она, ни пет ни шест кано ти од господскога и јуначкога соја побегне из куће, а муж њен запомажи и дигни све село на оружје те за њом у потеру кроз једну шуму. Месец је грејао као дан, а испред зоре хоће да зађе, те кнез њихова села повиче: „Браћо! Ако зађе месец, брука над срамотом, него сваки усијеци по једну добру полугу па да мјесецу не дамо да зађе прије него жену нађемо или бар док сване!" Послушаше га, и сваки извади свој нож, и почеше кроз гору сећи полуге, а уто зађе мјесец, а мало се и наоблачи, те сви у мраку, па се почеше дозивати, да знају где је ко. Тумарајући тако кроз гору, сусретне се један њихов сељанин с попом, и у ономе карамлуку ухвати попа за браду па помисли да је жена, те стане викати: „У помоћ, браћо, ко је мој! Ево ја ухватио жену!' Заболе попа и дојади му теглећи га сељак за браду, па повика: „Пусти, ђаволе, ђаволи ти душу растезали! Није ово жена, него поп, спопала те трострука грозница, дабогда!'

Сејали ситну со да роди крупна

Некакво село куповало ситну со, и зато што су је много харчили дајући је хајвану и солећи јестива, а скупо плаћали, један дан по летургији седећи пред црвком рече кнез: Гле, људи, како нас Приморци мудро варају, продајући нам ситну со! Зашто не бисмо ми ову ситну сејали, па да нам крупна рађа, и да не трошимо толике силне новце утаман ? Сви му одговорише: Добра ти је, кнеже, душе ми, и паметна. Сутрадан сваки домаћин своје волове у јарам те преори поткућнице и посеј колико је ко у кући имао. После осам дана опет се састану пред црквом, и питаше један другога: Је ли твоја со изникла? Јок оно. А твоја? Није још ни моја. Кнез ће сад рећи: Ја се бојим да нам нијесу Приморци продали старога семена!

Кум и његова прасица

Један сељанин замоли некаква другога богатијега од себе у истоме селу да му купи једно мало прасе, јер сам није имао откуда да га купи, па кад узрасте да га поделе; и ови му га купи. Кад дође време да се прасе убије, помисли у себи онај сиромашан сељак да није право да му управ половицу од њега да, па не знајући како би урадио или да му од њега ништа не да а да поштен остане, пође своме куму да се свјетује. Кум му рече: Ти прасе убиј пред вечер и јави ортаку да сутрадан дође ујутро, да га с тобом подели, па кад дође ујутро, почни кукати и плакати и реци му да су прошле ноћи украли, а прасе мртво обеси о прозору да виси. Сељанин се обрадује, како ће цело њему остати, и учини онако како га је кум свјетовао. Кад сељанин прасца закоље и обеси, кум се привуче по ноћи и прасе украде. Кад ујутру сељанин види да збиља прасца нема, он брже-боље кукајући ка куму, и каже му: Куме, ах забога, мени украдоше ноћас прасца! Тако, тако, куме, вазда говори, рече му кум. А он му опет рече: Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама. А кум опет: Тако, тако, само, куме, вазда говори. Али се не шалим, чујеш, него су ми га украли! рече опет сељак. А кум једнако: „Тако, тако, куме", те ортацима не допадне ниједноме ни дел.

Зет и пуница или Зет и ташта

Некакав зет дође у пунице, и седећи код ватре види ђе две жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува, већ није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он јошт тако пресоли, да се ни у уста узети не може, па онда оставши сам у кући, завуче обе руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли. Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила. На ону јаму он руке увуче ласно у сланицу, али их заједно, још пуне соли, нипошто није могао напоље извући, и тако мучећи се око тога и натежући, руке подбуну да најпосле ни једне ни празне није могао извући. Кад у том неко рупи на врата, он брже-боље седне, па сланицу с рукама метне међу ноге да се не би видело шта му се догодило. Кад потом седну за вечеру, он од срамоте не смједне казати шта му се догодило, него рече да је сит и да не може вечерати ништа. И тако после многога нуђења и мољења, он на чудо и жалост свију укућана не ћедне ни сести за софру нити ишта окусити. Кад се по вечери чељад разиђу из куће, он устане и носећи сланицу на рукама изађе напоље, па угледавши за кућом кроз мрак своју пуницу ђе стоји, помисли да је пањ некакав, па размахнувши сланицом удари је по плећима колико игда може, говорећи тамо њој матер: Ти мени не даде вечерати. Пуница се на то тргне, и одговори му: Анатема те било! Како ти нисам дала вечерати? Та нисам ли те звала и нудила више од десет пута!

Приправљали ражањ за зеца

Враћали се некакви сељаци кући из дрва, док један од њих завика дружини: Гле, гле, браћо, онога зеца те бежи оном главицом, има у њему петнаест ока, а да је Бог дао међу нама брзонога момка, па да га достигне, ето господске вечере да се угостимо вечерас у друштву. То је ласно, повиче најстарији у дружини половица нас хајдемо за њим у потеру да га ухватимо, а половица нека убере добар јасенов ражањ, да буде справан док се вратимо са зецом. Добра ти је, рече један у сребро ти се оковала! Али и ја нека једну проговорим: ја бих да га међу нама овде у планини испечемо и братски поједемо, а да нико не казује кућној чељади, јер није право да од њега једе ко је дома лежао, него ми који смо се око зеца мучили. Је ли овако, браћо? Добра ти је! рече трећи него ко што о чем, ми о добру, док није зец где у грм зашао, а за ноге му се не бојим док су ове моје две пода мном. Одоше половица њих за зецом у потеру, а пола тражити јасенов ражањ. Они што одоше да гоне зеца, нигде ни трага од њега, но видеше негде у гори где је био неко зажегао ћумур па задимио, те се они упуте к ономе диму, кад ли се стуче с оним те по гори тражијаху јасенов ражањ, и помисле да су они зеца ухватили и сами појели, те завичу на њих: Камо зец, море бре? А ови тако исто упитају срдито ове потернике: Ево ватре, ви сте га без нас изели! Не верујући једни другима, почну се између себе тако тући да су морали многе кући на носилима однети. Кад су се примакли близу села, упиташе их сељани: Ко вас поби? Одговорише им: Лукави зец и јасенов ражањ