Циганче, па циганче!

Био један цар па имао царицу која му је рађала све женску ђецу. Кад једном царица затрудни, рече јој цар да ће је оћерати, ако му сад не роди мушко дијете. Кад се царица породи и роди опет женско дијете, она се брже боље договори с некаком Циганком у сусједству која је у исто вријеме била родила мушко дијете, те ђецу промијене и по том јаве цару, да му је царица родила сина. Цар се томе врло обрадује и учини се велико весеље. Кад овај царев син поодрасте велики, и стане са слугама и дворанима по шуми ићи у лов, он би често говорио: "Да лијепих дрва за гребеништа!" или: "Да лијепијех дрва за угаљ!" и тако се по томе дозна да он није царски син него Цигански.

Несретнику се не може помоћи

За некакога чоека говорило се да је несрећан и да му се никако не може помоћи. Један богат чоек намисли огледати, дали је то истина, па узме једну кесу новаца те метне на брвину преко које је мало по том ваљало да пређе онај несретник. Кад несретник дође близу к брвини, он рекне у себи: "Доста сам пута преко ове брвине прелазио, хајде сад да огледам, дали могу жмурећи преко ње прећи," и тако зажмуривши пређе преко брвине и прекорачи кесу с новцима.

Млада и Циганин

Некаква млада рекне Циганину који јој је био дошао кући ради прошње, да би јој сковао плетиће игле, па ће му дати шиник проса. Циганин јој одговори: "То је добро, снашо, што ти мени обричеш, али нема гвожђа; него не знаш ли од вашијех ђетића какав скопак од мотике или од чега другога." Млада се онда попне на таван и нађе лемеш, те га збаци доље, и запита Циганина, да ли ће то доста бити, а он јој одговори да ће он додати још од свога гвожђа мало што не буде доста, и однесавши лемеш под своју чергу, донесе млади одмах плетиће игле и узме за њих шиник проса.

Како се Краљевић Марко јунаштву научио

Питали Краљевића Марка, како је постао јунак, а он одговорио, да се јунаштву научио од паса и од ђеце: како једно псето макар било највеће и најјаче побјегне, онда сва остала пашчад и најмања и најслабија трче за њим; тако исто и дијете кад побјегне, ђеца трче за њим. А кад се како псето или дијете, макар било најмање и најслабије, испријечи и стане да се брани, онда слабо ко смије нањ ударити.

Ко није добро свезао?

Кад је некакав чоек полазио у воденицу, свеже му жена врећу са житом. Кад буде у путу, одријеши му се врећа и он је до воденице везао десет пута, па кад се вратио кући, опет хтјео жену да бије, што му је није добро свезала.

Како се медвјед преварио

Изишавши медвјед рано у прољеће из своје јаме угледа дријен ђе је уцватио, а остала дрвета још и не мисле да цвате, па помисли да ће дријен тако и сазрети прије свију осталијех дрвета, пак се извали подањ да чека. И тако лежећи онђе и чекајући да дрењине сазре, остало све воће сазри и прође.

Еро и кадија

Чувао Еро кадијина говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијиним говедима. Једанпут се догоди те се пободе кадијина крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијину на месту. Онда Еро брже-боље отрчи кадији: Честити ефендија, твоја крава убола моју краву. Па ко је крив, море! Је ли је ко натјерао! Није нико, него се поболе саме. Е, вала море, марви нема суда. Онда Еро: Ама чујеш ли ти, ефендија, што ја кажем: моја крава убола твоју краву! А, а, море! Стани док погледам у ћитап, па сегне руком, да дохвати ћитап, а Еро те за руку: Нећеш, Бог и божја вера! Кад ниси гледао мојој у ћитап, е нећеш ни својој.

И вреди

Поставила кума куми чанак граха и мало ајвара, па селе обе да једу. А кад се гошћа наклопи на ајвар, а граху ни мукајет, онда домаћица рече: Узми, кумо, и граха! А гошћа јој одговори: Хвала, кумо, добар је и ајвар. На то домаћица рече: Али ајвар је скуп: ока по то и по то! А гошћа одговори: И вреди!

Звали магарца на свадбу

Дремао магарац над празним јаслама, док неко закуца на врата обора. Кад, ко је долетла ластавица на сву прешу, те рече магарцу: Брже! Послали су ме по те да идемо на свадбу. Упита магарца његов син: Што ће рећи да тебе зову стара а мене млада не, кад бих ја боље и запевао и поиграо од тебе? Ваља да им је нестало дрва или воде, одговори магарац.

Запалио кућу да изгоре миши

Имао један човек тикава и дрењина у кући о јесени, те их је чувао за пријатеља кад би му у кућу дошао. Однекуда навру миши и једну му лубеницу начну, а напану на суве дрењине. Кад он то види, почне се бити шакама по глави; не знајући како би мише похватао, а још мање како би их из куће изагнао, он завиче: Чекајте, чекајте, сад ћу ја вама показати погански синови! Па унесе у кућу бреме сламе па зажди, а затвори врата. Почне кућа у плам горети, а миши стадоше цијукање. Домаћин ће на то рећи: Ха, ха, тако ћу ја вас, да знате коме штету чините!