Тица дјевојка

Имао некакав краљ јединка сина. Кад му већ за женидбу приспије, отправи га по свијету да тражи за себе ђевојку. Краљев син пође, и цијели свијет обишавши не може наћи за себе ђевојке. Пошто виђе да не може наћи наком толико силнога трошка и времена науми да сам себе убије, и мислећи како крене уз једно брдо да се с њега баци стрмоглав да му се ни стрва не би знало. Кад изиђе на брдо, попне се на један велики станац камен, и тек да се баци низањ, зачује један глас ђе му говори: "Не, не, човјече! за триста шездесет и пет који су у години!" Он се устегне и не видећи никога упита: "Који си ти што са мном збориш? да се видимо, пак кад чујеш јаде моје. не ћеш ми сметати да себе не самодавим." На то му се укаже некакав човјек вас сијед као овца, и рече му: "Ја знам што је тебе, него ме чуј: видиш ли оно онамо (показујући прстом) велико брдо?" Он му одговори: "Видим." "А видиш ли оно силно мраморје поврх њега?" "Видим." "Е добро" рече старац; "наврх онога брда има једна баба златнијех коса ђе дан и ноћ на једном мјесту сједи и у скуту држи једну тицу; ко је ову тицу кадар добавити, он ће најсретнији човјек на овом свијету бити; него пази добро; ти треба ову бабу, ако ти баста, прво него те види за косе да ухватиш, а ако она тебе прво види него ти њу за косе ухватиш, окаменићеш се на оно мјесто и у они час, као што се догодило од свијех онијех младића што видиш онамо дупке окамењене, рекао би човјек да је мраморје." Чујући ове ријечи краљев син рече у себи: "Мени је све једно, идем онамо, па ако ми реуши да је за косе ухватим, добро сам; ако ли не, свакојако сам наумио животу своме кидисати." Те он онамо на оно друго брдо. Дошавши већ близу бабе пође јој с плећи те шумке пут ње, и његовом срећом баба се с оном тицом играше и према сунцу бискаше, а он полако те бабу за косе. Врисне баба да се све брдо од јакоте почне дрмати као кад је највећи потрес, али краљев син држи и не пушта. Ондар му баба рече: "Шта хоћеш од мене?" Он јој одговори: "Да ми даш ту тицу са скута и да поврнеш све ове хришћанске душе." Она на то пристане, да му тицу и пусти из уста некакав вјетар плаветан и задуну пут онијех окамењенијех људи, те сви на једанак оживјеше. Краљев син дохвативши ове се тице почне да је љуби од милине, и љубећи је прометну му се најљепша ђевојка. А ово је била једна ђевојка коју је баба замађијала била и у тицу прометнула па мамила младиће њоме. Кад краљев син сагледа ђевојку, омиље му и крену с њоме својој кући, и на поласку она му даде један штап говорећи му, да штогођ се рече овоме штапу, оно учини. Богме краљев син најприђе куцну њим у један камен, а то се изручи из њега рпа рушпија златнијех, пак се нагрнуше колико им је доста за пут. Путујући дођу на некаку велику ријеку и не могу пријећи, таче штапом а ријека се раздвоји, и пасаше. Идући напријед наступе на гомилу вукова, те вуци напану на њега и на вјереницу му да их растргну; али како који насрташе тако га он штапом дочекиваше, и како којега удари, вук се преокрене у мравињак. Најпотље путујући стигну здраво и весело дома и вјенчају се.

Цар хтио кћер да узме

Био један цар и царица. Ова царица имаше звезду на челу па роди и кћер са звездом на челу. Кад кћи буде на удају, умре царица и на смрти закуне цара, кад се стане женити да не узме друге већ која има звезду на челу Кад пође цар да се жени, распише по свему свету, има ли где девојка или удовица са звездом на челу. Кад му од свију страна отпишу да нема таке ни девојке ни удовице, он онда шта ће, већ да узме своју кћер, па сазове све министре да му кажу може ли то бити; министри кажу да може, а он онда отиде својој кћери, и рече јој: "Ћерко! Није друкчије, ваља за мене да пођеш, мати је тако заклела, а друге у свету нема са звездом на челу." Она стане плакати и молити се: "Јаој тата, како бих ја за оца пошла!" А цар је онда изведе на суд пред министре, и они још једном реку да може отац узети кћер своју. Онда она отиде једној баби и потужи јој се, а баба јој рече да иште да јој отац начини од свиле хаљине да могу стати у орахову љуску, па ће онда поћи за њега. Она то каже оцу, али шта цар не би могао учинити? начини он њој онаке хаљине, а она опет отиде баби: "Што ћу, баба? начинио." А баба јој рече: "Сад ишти од сребра хаљине, па да стану у орахову љуску. То ваља да не ће моћи начинити. Отиде она опет оцу и каже му да јој начини од сребра хаљине па да стану у орахову љуску. Али цар начини и то. Опет она отиде баби, а баба јој каже да иште од злата хаљине, па да стану у орахову љуску. Кад јој отац начини и таке хаљине, она дође баби плачући: "Јао, баба, шта ћу? начинио и од злата хаљине." А баба јој рече: "Сад ти незнам друго, већ ишти од саме мишје коже, то баш неће моћи начинити. Кад она и то од оца заиште, он одма изда заповест да сваки човек донесе по толико и толико кожа од мишева, и тако за неколика дана добије кћи царева хаљине од саме мишје коже. Па одмах цар скупи сватове да се сутрадан венча са својом кћери. Али њу баба научи шта ће радити, те у вече уочи свадбе заиште каду воде и две беле патке, "да се" вели "окупам, тако ваља." Цар заповеди те јој се однесе у собу када воде и две беле патке, а она закључа врата, и пусти патке у каду, па обуче оне хаљине од мишје коже, а од свиле, од сребра и од злата у ораховим љускама метне у недра па кроз пенџер побегне. Видећи цар где је нема задуго да дође међ госте, пошље једнога слугу да слуша на вратима, купа ли се још. Слуга отиде и стане слушати, па кад чује где се патке лепршају по води, он помисли да је она, пак се врати и каже цару да се још купа. Кад би ујутру, већ сви готови да иду на венчање, а ње још нема, онда цар нареди те обију врата, кад тамо види како га је преварила, те одмах пошље потеру за њом, и она је тражила и тражила, и не нашавши је врати се, и цар најпосле мишљаше да су је где растргли зверови. Али она идући за дуго дође у друго царство у једну шуму; не знајући ни шта ће ни како ће, завуче се у једно шупље дрво. У то доба царев син ловио у шуми, па некако пси наиђу на оно дрво, и стану лајати, онда ловци потрчи онамо мислећи да је кака звер у дрвету, а виде девојку у оној мишјој хаљини, пођу да пуцају на њу, али царски син не даде: "Немојте" рече, "већ да је водимо двору, да имамо што нико нема." Кад је изведу из дрвета на поље, запитају је: "Ко си?" А она одговори: "Не знам." А они је опет запитају: "Јеси ли животиња или си човечје створење, или си аветиња?" Она опет: "Не знам." "Знаш, не знаш', рече царски син, "ти мораш с нама." Кад је одведу двору царскоме, одреде је да чува гуске, и слуге је прозову пепељугом. Кад прође неко време, царски син учини велику част и сазове много господе и госпођа и господских девојака и своје и из туђих царевина. Онда она у својој собици свуче хаљине од мишје коже, па обуче оне од свиле, па отиде међу господу. Сви се зачуде њезиној лепоти а особито звезди на челу. Царски син узме је, те играше с њом, па је запита од куда је, а она одговори: "Из Чизме града." По том се украде и отиде у своју собу, свуче свилене хаљине, пак обуче опет оне од мишје коже, а господа кад опазише да је нема, стадоше питати: "Куд је та лепота?" а највише царев син. Кад се сва господа разиђу, распише! царски син по свему свету за Чизму град да му јаве где је. Али са свију страна отпишу да тога града нема. По том он начини опет част, не би ли и она дошла. А она ондар кад се весеље почне, обуче сребрне хаљине, па отиде међу господу. Како она тамо, сви полете пред њу, а царски син узме је за руку, па јој стане говорити: "Где сте за Бога? ја полудих за вама, а Чизме града нигде нема." "Господине!" одговори она, "сад ћу вам право казати; ја сам из Леген града." Пошто царев син мало поигра с њоме, опет се она некако украде, па отишавши у своју собу свуче сребрне хаљине, а обуче оне од мишје коже. По том царев син распише за Леген град где је, и од свуда отпишу, да тога града нема. Онда он и трећи пут да част, и она у златним хаљинама дође. Царев син обрадује се и стане је молити, да му каже право од куда је, јер, вели, да ни Леген града није могао нигде наћи. "Е сад ћу вам" рече она "право казати: ја сам из Сабље града." Пошто царев син поигра с њом, скине прстен с руке и да јој а она се по том опет некако украде. Онда царев син распише за Сабљу град, они му опет отпишу, да тога града нема. Онда се он разболи, и болујући дуго времена, падне му на ум на млеко, па да се удроби хлеба. Одмах кажу кувару, да извади млека, а она девојка у мишјој кожи стане га молити да она удроби. "Иди без трага!" продере се он на њу, "да упадне каква длака с тебе, па да платим главом." "Не ће, куваре," рече му она, "ја сам ноћас снила да ће одмах оздравити, ако из моје руке што изједе." На то јој кувар допусти, а она дробећи у млеко спусти онај прстен у њега. Кад цару однесу млеко, и он га промеша кашиком, нађе прстен, те ђипи одмах и повиче: "Дајте овамо кувара!" Кувар се сиромах препадне, да није од пепељуге длака упала, па као мртав дође пред царскога сина. "Ко је дробио у ово млеко"" запита га царски син, а кувар дркћући одговори: "Ја сам, господине." "Ниси ти, већ казуј ко је, или ћеш погинути." Онда кувар стане плакати и казивати, како га је пепељуга преварила, да је снила, да ће господар оздравити, ако што изједе из њене руке. Кад царски син чује за пепељугу, ђипи па отрчи к њојзи, раздере на њој мишје хаљине и натера је да обуче оне златне, па је одведе оцу и матери, те се лепо венча с њоме. Кад се венчају, приповеди она њима све, како је и за што је од оца побегла, и кад прође година дана, роди она кћер и сина заједно, кћер са звездом на челу као и у ње. Кад деца мало одјачају, седне она с мужем и с децом на интов, па оде своме оцу. Кад дође, а отац баш њојзи за душу даје, па кад је види, Боже! те радости и тога весеља, што је чинио. А ону бабу што је њу учила, што је она и њен муж обдари, то отац тројином а оне министре, што су казали да може отац кћер узети, све погуби.

Три прстена

Некакав краљ запроси за свога сина у другога краља шћер, и пошље му књигу иштући ђевојку и уз књигу обиљежје на ђевојку. Кад краљу књига дође и види шта му пише, он рече посланику: "Ја ти, пријатељу, не могу ништа одговорити, док не питам ђевојке." По том отишавши к својој кћери каже јој, како је та и та краљ проси за свога сина и послао прстен за обиљежје, "него" вели "шта ћу му одговорити?" А она рече оцу: "Одговори му: ако ми не донесе три прстена један од звијезда, други од мјесеца а трећи од сунца, ја га не ћу." Краљ каже све ово посланику и пристави: "Поздрави свога краља, и захвали му од мене на питању и моли га, да му не буде жао на одговор моје самосионе шћере, еле јој не могу ништа." Посланик се врати и каже својему краљу, шта је и како, а краљ се ражљути и стане мислити, како би добавио ова три прстена, па најпослије тури глас по свему свијету: ко му добави ова три прстена, да ће му дати половину краљевине своје или благо небројено. Али све зафајду. Најпослије краљев син падне у велику жалост, и већ шћаше од јада да се убије, кад тумаривши онако зађе у некаку планину и набаса на једну бабу, ђе украј пута сједи. Он јој назове помоз' Бог, а она му прихвати: "Бог дај буди, несретњи па сретњи и пресретњи сине!" Краљев син кад ово чу, он се зачуди и упита је, шта ће ово рећи, а она одговори: "Ти си био пропао, али си наишао на љекара, који ће те – ако Бог да – од те муке избавити." Тада он поче да јој казује, шта му је, а она му не даде, него завика: "Доста, доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми је у њедрима, те је у своја њедра стави; рашчешљај ми косе и пушти ми половицу спријед а половицу низ плећи, пак до довече остани овђен код мене." Он је послуша: узме јој траву из њедара и стави у своја њедра, па расплете јој косу која паде по долини сва црна као угаљ, само ђеђе која сиједа. А кад би испред вечера, рече баба краљеву сину: "Прву звијезду кад угледаш, извади ту траву из њедара и реци: дај ми Боже прстен." Он тако и учини, и тек што изрече што му је рекла, звијезда се узигра, те предањ прстен паде и у њему она иста звијезда. По том рече му баба, да пази кад изиђе иза горе мјесец, па да исто учини. И он учини, и прстен му паде и у њему мјесец. А кад би у јутру прије сунца, рече му баба: "Пази добро, кад успомаља сунце, па кад помоли, гледај га кроз моје косе, докле са свијем изиђе, и три пута реци: "Претвори ми Боже од ове косе прстен као сунце!" Те он тако учини, и тек што трећи пут завика, проврже му се од онијех коса прстен сјајан као сунце. Пошто краљев син овако добави сва три прстена, упита бабу: "Шта сам ти дужан?" А она му одговори: "Ништа друго, него доклен си жив, да се за моју душу Богу молиш, јер ћу ја до мало дана умријети, и да не казујеш никоме." Потом јој краљев син захвали и у руку је пољуби, и с њом се опрости, и дошавши дома каже све својему оцу, а он с онијем прстенима пошаље к ђевојци, и она пође зањ и с њиме се по закону вјенча.

Зла свекрва

Некакога цара син шетајући се једном наиде на једно мјесто, ђе се бијаху ђевојке скупиле на игру, те се онђе мало заустави да гледа ђевојке и игру. Све ђевојке које онђе бијаху, пристајаху у игру осим три много лијепе, које па страни сјеђаху и као стидно игру гледаху. Царев син кад их опази, приступи к њима и упита их, били се удале и за кога би која најрадија. Једна одговори, да би за млинара, јер он има доста круха; друга за чобана, јер има доста млијека; а трећа уздахнувши рече: "Ах, да царев син зна шта бих му ја родила, сјутра би ме вјенчао." "Шта?" упита је царев сив, а она му одговори: "Два сина златнијех рука и шћер са златном звијездом на челу од прве уједно." Царев син кад то чује, он одмах шњоме, те дома, па у цркву, вјенча се и до мало времена она остане ђетиња. Ови царев син није имао оца него мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити. Они исти дан кад је млада парица шћела родити, пође јој муж у лов, и у томе она роди два сина златнијех рука и трећу ђевојку златне звијезде на челу. А кад јој свекрва то види, подстави троје мачади, а оно троје ђеце затвори у један сандук, пак нареди слузи, да га баци у најближу ријеку. У вече у саму мрклицу кад се царев син дома врати, истрчи му матер и јави, да му је жена родила троје мачади. Он одмах заповједи, да је у исти час понесу насред онога царева града, и да кажу свакоме које поред ње прође, шта је родила, и да је цар заповједио да свако на њу пљуне, а ко не пљуне, одмах да га погубе. Слуге овако учине, и јадна царица које од стида које од болести и од зиме до мало дана умре. Они сандучић с оно троје ђечице пловећи ријеком нанесе га срећа испред једнога великога двора и џардина некакога пребогатога чоека, који баш сјеђаше покрај ријеке пред својијем домом одмора ради. Кад угледа сандучић, он брже заповједи слугама, те га ухвате и донесу му га. Отворивши га и виђевши ово троје ђечице у њему, обрадује се и зачуди, добави дојиљу и похрани их до оружја браћу а сестру до удаје. Један дан дозове ови чоек цара на објед, и по обједу изиду гледати грађевине и џардине, да таке љепоте и дарила Божјега није било ни у једнога цара или краља. Цар се зачуди ово гледајући, а особито оној ђеци, али их не познаваше, колико ни они њега, па рече: "Хвала Богу љепоте! ништа не манка ође до само три ствари: Тица што збори, дрво што пјева и вода зелена." Ово би жао једноме од ова два брата и рече: "Одох тражити ове три ствари, да баш ништа не манка." И тако крене. Путујући нађе близу некака језера усред планине једнога старца, ђе сједи вас сијед као овца, који га упита, ђе иде, а он му све каже. Тада му старац рече: "Ја ћу ти казати, ђе ћеш све ово наћи. Хајде онамо, ђе се ја бацим овом балотом гвозденом, онђе ћеш све три ствари наћи, него знади: кад узидеш: онамо, стануће вика и граја около тебе велика од хиљаду људи, а никога не ћеш виђети, и нико те не ће ни прстом такнути, а камо ли убити, али немој да се обазреш за собом без свога чуда, јер ћеш се на оно мјесто окаменити." Кад то чу ови младић, отрча пут онога мјеста, ђе му је старац балоту бацио, док на један пут рекао би паде небо на земљу, завикаше с хиљаду страна, он се обрне да види ко је, кад не види никога, па се препаде и окамени се. Сјутри дан брат му не видећи брата да се врће, пође и он за њим, срете старца, и старац му рече као и првоме. Он му захвали и трчке отиде онамо, кад насред пута види брата окамењена, те почне плакати и љубити га, а у толико зачу ону уку и вриску од хиљаду различитијех гласова, пак се препаде и поче да натраг бјежи, али теке се обрну, окамени се и он близу брата. Сестра њихова не видећи их натраг, сјутрадан у саму зору устане те трагом за њима, погоди на онога истог старца, и он јој све каже, како је и што је, и стане је одвраћати да онамо не иде "јер се нико одонуда", рече, "није вратио, па кад се људи оружани препану, како не ће ђевојка као што си ти?" Али она ни најмање за то, него убере некаке траве те добро уши затисне и ручицама сувише, па рече старцу: "Баци ти мени балоту, да онамо идем ђе она пане, само ми кажи, хоћу ли наћи све три ствари како сам ти казала, и хоћу ли наћи браћу окамењену." Старац јој одговори: "Хоћеш", па у толико одбаци балоту, а она потеци онамо што је најбрже могла. Дошавши до оба брата окамењена, позна их и стаде да их плаче, јер јој живо срце пуче; и у то вријеме зачу неколико, ма не баш онолико уке, него она поткријепи себе, те онамо ђе је пала балота. Кад дође, упази једну велику пећину и у њој види тицу, која јој у они исти час долеће на десно раме, и рече: "Хвала да је Богу! колико има времена да те чекам", и рече јој сувише: "Хајде у оно језеро онамо, зацрепни воде зелене, и од онога дрвета што пјева гранчицу очебрсни, и кад дођемо до твоје браће, намажи их да оживе." Она то учини, пак кренувши натраг кад дође до браће, намаже их, и у они исти час оживе, те сви дома. Кад дођу, обрадује им се они господар, а још више кад види оне три ствари, које је рекао цар да их нема, пак одмах учини велики објед и дозове цара. Онда рече ова тица: "Кад буде на трпезу, господару, немој износити ни ожице ни пантарула ни ножа, него онако нека цар једе рукама." Послуша је ови чоек, и кад дође цар, каже му, како је добавио оне три ствари, и тако да већ ништа не манка, па отолен за трпезу готову. Цар кад види да на трпези нема ожице ни ножа ни пантарула, рече ијетко: "Шта је ово? како ће се ово јести?" "Лијепо" одговори тица, "с муком као што су се до сада мучили ова твоја два сина и шћер, и покај се, што си на велику Божју правду смакао своју жену а њихову матер: ово су твоја ђеца, а на мјесто њих твоја проклета матер, подметнула троје мачади." Цар се обрадује, притрчи к ђеци, а они к њему, ту се ижљубе и изгрле, па отолен дома, и у они исти час смакне матер, а оба сина ожени и шћер уда у један исти дан.

Опет зла свекрва

Биле су двије сироте без оца и матере. Стојећи један дан на прозору виде, ђе испред њихове куће прође царев син, па ће рећи млађа: "Ах лијеп ли је они царев син! да ме хоће узети за жену, родила бих му сина и шћер на један пут са златнијема звијездама на челу". Ово некако дочује царев син, па они час отиде и ову ђевојку вјенча, па шњоме дома. Он није имао оца, него само матер, врло опаку и злога срца, која кад сагледа сина и невјесту, наиједи се жестоко и стане корити сина, зашто је вјенчао ђевојку, која није њему прилика; али јој укор би зафајду, него почне мислити, како ће снаси својој крадимице до главе доћи, али ни то од сина не могаше. И тако ова млада царица затрудни, те њезин муж добави од некуда једну пророчицу и упита је, да му каже, шта ће му жена родити, а она му одговори: "Родиће ти заједно сина и шћер са златнијема звијездама на челу, него пази добро, да ти се од ње и од двоје ђеце што не догоди." Приђе него му се жена породи, дође некака преша овоме цареву сину да иде на војску, па бојећи се жени и ђеци дозове своју опаку матер и рече јој: "Заклињем те небом и земљом и свијем што је на свијету: чувај ми жену и оно што роди, доклен се ја вратим." Он отиде, и мало по том роди му жена наједанак сина и шћер са златнијема звијездама на челима, али матер његова на мјесто ово двоје ђеце подметне двоје мало штенади а ђецу од матере сакрије, затвори их у један ковчежић и добро запечативши да их једној слузи говорећи: "Хајде с овијем ковчежићем те га закопај у земљу у какој пустињи или утопи у ријеку каку; и ако то не учиниш што ти говорим, не долази ми већ на очи без свога ненаднога чуда." Слуга носећи ковчежић пустињом чу, ђе плачу ђеца, те полако отвори заклоп, кад види ово двоје ђечице као двије златне јабуке и на челима звијезде, ражали јој се, те их не шћедне закопати у земљу, него их баци у једну јажу од млина, па се врати дома и каже старој царици, да је закопала у земљу у једној дубрави, и она јој вјерује. Ону исту вечер затисне се окно од јаже и зауставе се кола од млина брашненога, а млинар истрчи да види шта је, кад нађе они ковчежић, и отворивши га види јадну ђечицу, али кад види звијезде им на челима, још се више зачуди, па дозове жену своју, а она ђецу подоји и стане их пазити као и своју рођену. Царев син дошавши с војске одмах упита матер, ђе му је жена и шта му је родила, а она му одговори: "Зло и наопако за тебе, синко! Она ти је родила двоје штенади, и ја их нијесам смјела од тебе убити или бацити, него нагнала сам твоју жену да их доји, доклен ти дођеш; и ено је затворене у тамници у гвожђу, и код ње су штенад, пак ти сад чини од ње што хоћеш." Кад ово чу царев син, смртни га зној допаде од велике туге и жалости, те полети с ножем у тамницу, да закоље и жену и штенад. А кад диже руку над њом да је посијече, разрика се жалосна му жена: "Ах за Бога! не убиј ме! ништа ти крива нијесам, него ме твоја мати ево оволико времена овђен у тамници заковала, и подметнула двоје штенади, а моју лијепу ђецу негђе обестрвила; него се смилуј на мене!" Царев син кад то чу, размисли и сажали се на њу, па стане испитивати и матер и све дворане, али не могаше ништа разабрати, него сви му кажу оно, што му је пасја мати налагала, и већ не знадијаше, шта ће да ради, или своју жену да закоље или да иде по свијету тражити своју ђецу. Оно двоје ђеце играјући се један дан по једној ливади прикаже им се један младић у бијелијем хаљинама са златнијем крилима – а ово је био анђео Божји – и рече им: "Хајте дома; ево вам ови штап, пак њиме штогођ вам буде потреба, куцните њиме те ћете имати. Тако ћете доћи у један град, те уљезите унутра, и ђе највиши двор видите, куцните овијем штапом у врата, те ће ви се врата сама отворити, па завичите: Ах, ђе си жалосна мајко наша? ђе си? изађи и дођи да нас изгрлиш а ми тебе; већ је вријеме." Брат и сестра послушаше и узевши штап отолен хајде хајде хајде, доклен их они штап до саме очине куће доведе, те како их је научио они анђео, тако и учинише: закуцнуше и завикаше, и на њихов глас отворише се врата, и они уљегоше у кућу. Али их у тај мах опази стара царица и познавши их препаде се, те брже боље смаче с прста од руке један прстен и натаче га на они штап, који имаше у рукама царев синчић, те он у они час занијемље, али сестра му кад то виђе, узе они штап и стресе с њега прстен, па удари стару повикавши: "Ти занијеми; а ти, брате мој, проговори." Те стара остаде нијема, а брат јој опет поче говорити. Ово све гледаше отац њихов, пак кад их зачуђен упита, ко су, они све кажу, како је и што је било, те он одмах извади им мајку из тамнице и узе је опет за своју жену заједно са синовима, а слугама заповједи, те матер његову затворе у једну бачву катрамом обливену и зажде је насред града.

У лажи су кратке ноге

Био један цар па имао три сина, и тако је био стар, да већ није ни чуо ни видео. У толикој старости живећи, усни једну ноћ, да има негде у свету некаки град, и у томе граду да има један студенац, па да му је воде из онога студенца да се окупа и умије, да би се помладио и да би опет чуо и видео. Кад се иза тога сна пробуди и дан сване, а он дозове синове своје и приповеди им, какав је сан уснио, па им рече: "Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; ако да Бог те је нађете, то би волео него све царство своје." Онда најстарији син рече оцу: "Дај ми блага једну галију и неколико момака, па ја идем да тражим ту воду, да ако је нађем." Отац му да све то и оправи га у име Божије, и он се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако за дуго, дође под један град, у коме је био цар. Како он дође под град и галија стане у крај, одма цар пошаље људе, да му дозову господара од галије. Људи отишавши кажу царевоме сину, да га зове њихов цар, и он одмах отиде. Пошто изиђе пред цара, запита га цар, ко је, од куда је и куда иде. А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га, ко је, од куда је и куда иде. Цар се на то јако расрди и заповеди, те га одмах окују и баце у тамницу; тако позатвара и његове људе, а галију му узме у беглук. После тога прође година дана, а у двору овога царева сина зањ ни гласа ни трага. Онда приступи други син к оцу па му рече: "Кад брат мој толико недолази, дај и мени блага и галију и неколико момака, па идем ја да тражим тај град и ту воду." Отац му да све као и првоме сину, и оправи га у име Божије, и син се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако дуго време дође и он под онај исти град, где му је брат затворен. Како он дође под град и галија стане у крај, цар онога града пошље и по њега људе, да га зову предањ. Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита, ко је и од куда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син, и да нико нема власти питати га, ко је и од куда је и куда иде. Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу. После тога прође опет година дана, и ни зањ ни гласа ни трага у двору оца његова. Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: "Шта ћемо радити? Ни један од моје браће не долази натраг. Дај и мени блага и галију и неколико момака, да идем и ја да тражим воду. Може Бог дати те ћу наћи и браћу и воду." Отац и њега оправи као и прву двојицу, а он се навезе на море и пође морем путовати. И тако путујући дође и он под онај исти град, где су му два брата затворена. Како он стане под град и галија стане у крај, цар од онога града пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита, ко је и од куда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и како му је отац уснио да има негде у неком граду студенац, и да би се помладио, и да би опет чуо и видео да му је воде из њега, да се окупа и умије; и како је имао два брата, и како су обадвојица један за другим отишли морем да траже онај град и воду, па кад се ни један није вратио натраг, да је он сад пошао да тражи то. Цар кад га саслуша, рекне му: "Кад је тако, синко, срећан ти пут! Кад се вратиш, немој проћи, да ми се не јавиш, јер и мени има доста година, пак ако би дао Бог те би нашао ту воду, могао би се и ја окупати, не би ли се помладио." И тако га лепо отпусти, и царев син пође даље путовати. Путујући тако за дуго, дође под једну велику гору. Онде притерају галију у крај, и царев син уседне на коња па пође сувим да путује, а људе на галији остави да га чекају. Идући тако, нађе у гори једнога старога пустиника, и назвавши му Бога, запита га, не зна ли он, да има гдегод таки и таки град. Пустиник му одговори да не зна, "него" вели иди на ону велику гору: онде има један ловац, који се зна с тицама разговарати, може бити, да је он од тица чуо да има гдегод таки град." Онда се он упути кроз ону планину и нађе ловца, и назвавши му Бога, запита га: "Брате, чуо сам да се ти знаш с тицама разговарати, а оне лете свуда; еда ли си чуо кад од које, да има таки и таки град?" Ловац му одговори, да није никад чуо, "него ћемо их," вели "сад питати." Па онда сазове све тице те их запита: "Јесте ли кад која виделе таки и таки град?" Све тице одговоре, да нису виделе, "него" веле "има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати за тај град." Онда ловац и царски син отиду к орлу, па га запита ловац, јели кад видео таки и таки град, а орао одговори: "Само сам један пут у своме веку прелетео преко њега. Тамо је врло тешко доћи: треба приправити дванаест овнова печених и две метле и једно уже. Јер кад се дође у град, на капији стоје дванаест лавова и чувају град: ко се год прикучи одмах га растргну, за то им треба дати дванаест овнова, свакоме лаву по једнога, па ће се забавити; кад се већ уђе у град, имају две девојке, што чисте сав град својим рукама, те би човеку одмах очи ископале, за то им треба дати по метлу, па ће се смирити; мало даље од тих девојака има још једна, која полева сав град сама и вуче воду на својој коси: њојзи треба дати уже, па ће се оканити. Али још треба удесити управо у подне да је човек онамо, јер у то доба царица свагда спава и ништа не зна за себе. Онда треба радити што се може брже, па бежи!" Кад то саслуша царев син, узме орла на коња, па шњим у галију, те се опет крену путовати. Он је орла добро хранио, да би се што опоравио. И тако изиђу опет под једну гору. Онда орао рече: "Ја сам треба да идем онамо да видим како је", па се дигне у облаке и надлети се над онај град и све види, како је онамо, па се опет врати у галију, па им рече, да им се ваља сутра рано кренути, како ће моћи до подне приспети у град. Сутрадан како зора забели, они поустају и стану путовати, и путујући једнако управо у подне стигну пред град. Одмах царев син да слугама да носе што треба, па пође пред њима у град. Како они на градска врата, а дванаест страшних лавова скоче да их све растржу. Они им брже баце дванаест печених овнова, а лавови се забаве. Кад уђу у град, а то две девојке чисте град својим рукама, па како их опазе, полете на њих. Они им брже баце две метле, а девојке се смире. Пошавши мало у напред, а то бунар, и на бунару девојка, вуче воду све на својој коси. Како их девојка опази, остави воду, па полете на њих. Они јој баце уже, а она их се окани. Онда момци што брже захвате воде из бунара, па однесу на галију, а царев син отиде у двор да види царицу. Кад уђе у царичину собу, има шта и видети: царица легла на леђа, па спава. Онда царев син приступи полако, те је обљуби, па јој скине прстен с десне руке, и с леве ноге чарапу, и на кољену остави јој белегу. Па онда отиде у галију, те је брже боље крену, па бежи! Кад буду већ подалеко од града, царица се пробуди, и осети одма, шта је, па скочи из собе и стане викати на ону девојку, што град полева: "Тамо она оваквица и онаквица! ти ме толико година служи верно, а сад ме изневери." Девојка се стане одговарати: "Ја те служим толико година, па ми никад ниси дала ужета, а он како дође, одма ми уже даде." Онда царица отиде к оним девојкама, што чисте град, и стане викати на њих: "Тамо оне оваквице и онаквице! толико ме година служисте верно, а сад ме изневеристе." А девојке јој се стану правдати: "Ми толико година тебе верно служимо, па нам никад ниси дала метле, а он како дође, даде нам свакој по метлу." Најпосле отиде к лавовима, па и њима стане говорити: "Тамо они оваки и онаки! Шта учинисте? Толико ме година верно служисте, а сад ме изневеристе." А они се стану одговарати: "Ми толико година у тебе служимо, па нас никад ниси ничим сите нахранила, а он како дође, даде нам сваком по печена овна." Онда она ућути и помисли у себи да је сама крива. Царев син дуго време морем путујући, дође опет под онај град, где су му браћа затворена. Како чује цар од онога града за њега, изиђе му на сусрет и лепо га дочека, па га запита: "Еда што, сине? Није ли Бог дао да си нашао што си тражио?" А царев му син одговори: "Хвала Богу! нашао сам." Цар се врло обрадује па му рече: "Дај да видимо, је ли та вода така." Пошто се цар окупа у оној води, постане здрав и млад као да му је то двадесет година. Онда он у радости и чуду рече царскоме сину: "Кад си ти мене овако обрадовао, и ја ћу тебе обрадовати: она твоја обадва брата код мене су у животу, они се нису умели владати тако мудро као ти, него су били почели на ме осецати се, за то сам их задржао, али их сад теби поклањам обојицу." Па му их онда изведе и даде. Сад се царев син на ново обрадује, што је и браћу нашао. Цар им даде њихове обе галије и све људе; још их сувише обдари и спреми им на пут што је год било од потребе. Онда они поседају сваки на своју галију те пођу кући. Путујући тако стану се договарати два старија брата, како би узели воду од свога најмлађега брата, да се оцу умиле као да су је они нашли, и договоре се овако: да подмите његове момке да излију воду у њихове судове, а у његов суд да налију мора. Тако и ураде. Кад дођу кући, отац их једва дочека: "Добро дошли, децо! Еда је Бог дао да сте нашли воду?" А старији синови одмах прихвате: "Хвала Богу! нашли смо. Ето брат наш најмлађи нека даје најпре своју воду па ћемо онда ми своју." Момци одмах излију воду, из суда брата најмлађега и даду цару да се окупа. Он се окупа и ништа му не поможе, па рече другој двојици: "Дајте ви да видим шта ви имате." Они одмах изнесу воду, цар се окупа, и онај час се помлади, те види и чује као младић. Онда цар рече најмлађему сину: "Ти ниси ништа нашао, него си ми донео морску воду; сад иди куд те очи воде и ноге носе, кад си ме тако тео да превариш." Па га отера из двора, а он сиромах онда отиде у свет, и прибије се у једнога кнеза да му чува овце.

Царица она што је имала воду, остане трудна од царева сина, и кад буде на том доба, она роди мушко дете. Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: "Мати, где је наш отац?" Она му одговори: "Синко, хоћемо га тражити." Иза тога спреми се и седне с дететом на галију па пође морем, и после дугога путовања по свету кад дође близу града, одакле је био онај царев син, она притера галију ка крају мало подаље од града, па изиђе на брег и разапне шатор, па онда напише цару књигу: "Пошљи ми онога човека који је однео воду од мене." Цар одмах оправи најстаријега сина. Он седне на коња, па управо к њојзи под шатор. Кад дође к царици, она га лепо дочека, па га запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" А он јој одговори: "Јесам." Онда га царица запита: "Шта си још?" А он одговори: "Нисам ништа." Онда царица измахне шаком те њега по образу. Како га је лако ударила, одмах су му два зуба испала, па га оправи оцу и рече му: "Иди, кажи своме оцу, нека пошље човека који је воду однео." Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина. Овај како дође к царици, она и њега лепо дочека, па га запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" Он одговори: "Јесам." Царица га запита. "Шта си још?" А он одговори: "Нисам ништа." Она и њега шаком по образу, и одмах му искоче два зуба, па му онда рече: Знаш ли што је? Овако ћеш поздравити свога оца: Ако ми не пошље онога човека који је однео воду од мене, све ћу му царство разорити; него стани да ти дам по чему ћете наћи тога човека." Па онда седне те препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: "Ево, какво је ово дете, онаки је и онај човек." Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду. Цар како види лице на марами, одмах рече да је чити његов најмлађи син, па пошље мараму по свему царству да иде од града до града и од села до села, да му траже сина. Кад тако дође марама у оно село где је царев син у кнеза служио, најпре је донесу кнезу. Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, – чити слуга његов; онда рече слузи: "Море, слуго, ово си ти." Он се не хтедне одмах показати, али кад га салете да се каже, јер ваља пред цара да иде, он не имадне куд, него им приповеди све шта је било, па се дигне и отиде к оцу. Кад изиђе пред оца, загрли га отац, па му рече: "За Бога, синко, где си? пропаде царство!" А он одговори: "Ко је томе крив? Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици." Отац га одмах спреми и пошље царици. Како га царица угледа, одмах га позна, па још и дете га позна и стане га вика: "Ево оца! ево оца!" Како он дође под шатор, царица и њега запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" Он одговори: "Јесам." Она га запита: "Шта си још?" А он извади прстен и чарапу па јој рече: "Ето то; и још имаш белегу на кољену." Она то све призна, па се загрле и пољубе. После отиду у град па се венчају, и отац још за живота свога преда му царство, а друга два старија сина отера, и тако најмлађи син остане цар у обадва царства.

Јарац живодерац

Био старац и баба, па имали два сина и двије снахе. Они су били врло сиромашни и нијесу ништа имали до једнога јарца. Један дан пошље старац млађу снаху да води јарца у шуму, да му накреше да не би крепао од глади. Она по заповијести отиде с јарцем, али мало час, ето ти јарца куђи, па се стане дрекењати око куће: "Мехехе!" Старац изиђе и запита га шта му је и шта је дошао кући." А он одговори: "Послао си снаху да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Онда старац пошље другу снаху; али јарац онако уради и код ње. Пошље старац сина млађега, али јарац онако уради и њему; пошље старијега, и старијему учини јарац онако. Сад пође бака, узме у рукавицу осјевина, и стане просипати за собом, вабећи јарца: "Јац, јацо, јац, јацо!" Јарац иђаше за бабом, докле тецијаше из њезине рукавице осјевина, а кад нестаде, он се онда врати кући по своме обичају и стане га дрека око куће: "Мехехе!" Опет га старац запита, што му је, а он одговори: "Послао си бабурину да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Старац мислећи да је истина, што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац разљути, и како дође кући, одмах јарца закоље, одере га, осоли, натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бјежи! бјежи! те у лисичију јаму, а лисице не бјеше код куће. Кад лисица дође, чује да има нетко у њезиној кући, и не смједне уљећи унутра, него пође до своје куће невесела и жалосна. Идући тако ето ти пред њу зеца, па је запита, шта тражи туда тако невесела. А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: "Хајдемо нас двоје, да видимо, тко би то био." И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: "Тко је у тетиној јами?" А јарац изнутра одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." Кад то чују зец и лисица, поплаше се па побјегну без обзира. Бјежећи тако наиђу на вука, међеда и лава, па их ови запитају, шта им је, што бјеже. Кад лисица и зец виде овако друштво, они се зауставе па им приповједе, шта је и како је. Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу. Ходајући тако невесели по пољу и бринући се тетом, сретву јежа, и он их запита, шта раде у друштву толики, а они му кажу све шта је и како је. Онда рече јеж: "Хајде да и ја срећу покушам, да видим тко је то." Кад дођу пред јаму, повиче јеж: "Тко је то у тетиној кући?" Јарац одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан, не доклан, жив сољен недосољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." На то му јеж рече: "Ја сам јеж, свему селу кнез, савићу се у трубицу, убошћу те у г... .у" А мој ти јарац бјежи!

Добра дјела не пропадају

Био је муж и жена, и имали су једнога сина. Кад им син поодрасте, даду га на науку, која ће му у неко вријеме и помоћи. Он је био добар и миран, и за највише пун страха Божијега. Пошто сврши науку, отац му да брод и у њему трговину, да кроз пространи свијет иде и да се труди, не би ли у старост родитељима својијема од помоћи био. Он се с бродом навезе, и пловећи по мору, сретне брод Турски и чује, гдје у њему велики плач стоји, те запита морнаре на Турскоме броду: "Молим вас, шта се та плач у броду вашем чује?" А они му одговоре: "Возимо робље, што смо кроз свијет заробили, и то они везани плачу." Онда он рече: "Молим вас, браћо, упитајте капетана вашег, би ли их на откупе за готове новце дао." Они га одмах весело послушају, потрче и зовну капетана. Капетан изиђе, и они се одмах погоде, он капетану брод и трговину а капетан њему везане робове. Он их призове к себи и почне их питати, оклен је који, па свакоме рече да иде на своју постојбину, и тако редом једно по једно, док најпослије дође до једне старице, која је држала до себе прекрасну ђевојку. Кад њих запита, откуда су, баба му плачући одговори: "Ја сам издалека, бабица од двора царева; а ова ђевојчица, ово је једина шћер царева, коју сам ја из малена гојила; па по несрећи својој отиде у башчу, подалеко од двора. Проклети Турци опазе је и ухвате, она почне викати, а ја опет по несрећи својој намјерим се близу, притрчим на глас, а они ухвате и мене, и поведу обадвоје на брод." Потом оне не умијући куђ ходити, а и немајући су што тражити куће своје, замоле се њему, да их он узме собом. Он их узме, ђевојку вјенча себи за жену, и оде натраг својој кући. Кад дође кући, отац га запита, ђе му је брод и трговина. А он му приповједи све шта је било, како је откупио робље и отпуштао кућама, "а ова" рече "ђевојка јест шћер царева, а ова старица, ово је царева кутња бабица; оне не умијући куд, а и немајући су шта тражити своје куће, остадоше у мене, и ја узех себи ђевојку ову за жену." Отац му се на то ражљути: "Несретни сине, што учини! За што ли изгуби моје благо без и каке несреће и без и каке напасти?" па га ишћера од себе. Он потом са својом женом и с овом старицом живљаше дуго времена у истоме селу, али у туђој кући, препоручујући се матери својој и осталим пријатељима, не би ли какогод оца склонили да га јопет к себи прими, и да му друга брод направи, обећавајући се да ће унапријед бољу памет имати. Послије толико времена отац му се смилује и прими га к себи са женом и с оном старцем, и даде му други брод виши и љепши од првога, пун трговине сваке, да иде јопет трговати. Он отплови, а жена му и она старица остану код његовијех родитеља. Кад доплови у један град, види гдје војници несретне сељане по граду хватају и у тамницу мећу. Он их запита: "За што то чините, браћо? те сиромаш у тамницу мећете?" А они му одговоре: "За то, за што нијесу царевине цару платили." Онда он пође к власнику и запита: "Колико, молим те, има они народ похватани царевине да плати?" Власник му рече колико и толико. Онда он опет прода свој брод и трговину, и откупи све похватане сељаке, па се опет врати кући без ништа, и паднувши оцу под ноге каже све шта му се догодило, и плачући почне га молити за опроштење. Отац му се још више ражљути, и оћера га јопет од себе. Како ће сад несретни син, на коју ли ће страну? код богатијех родитеља сад проси? Док након толико времена опет пријатељи около његова оца наговарајући, да га опет к себи прими, обећавајући му се они, да више не ће бити онаков каков и до сад, већ да га је невоља на бољу памет научила. Већ на све дуге јаде отац му се опет склони, прими га к себи и даде му брод још вишљи и још љепши од првијех. Он испише на крму од брода изнутра своју жену а на прову ону старицу: поздрави се с оцем и с матером, са женом и са свима у кући, и отисне се пловити. Пловећи тако дође под један велики град, у ком је цар живио, испустивши своја сидра стане град топовима поздрављати. Сви се грађани зачуде, а и сам цар, не знајући ко је и што је. Кад буде пред ноћ, пошље цар к њему свога министра да види, ко је и што је, и да му рече, да ће сјутра на девет ура ујутру цар доћи на његов брод. Министар пође, гдје ће виђети чуда? угледа на крми од овога брода исписану његову вјереницу а цареву шћер, коју му је цар још из малена обећао био, а на прову двора царева бабицу, коју су заједно с њом Турци заробили били, али од радости није могао сам себи вјеровати, нити је и коме за то што казивао. Док сјутрадан, девет ура зазвони, ево цара са својим министрима на брод, почне се разговарати, ко је и оклен је, и шетајући се с прове на крму упази ђевојку исписану на крми и старицу једну на прову од брода, и он позна своју једину шћер и ње бабицу, што су им Турци заробили, али ни он од велике радости није се могао увјерити, већ позове капетана двије уре послијед подне, да пође у његов двор да га искуша, јели истинито што му срце каже. По том се поздрави с њим и отиде. Кад су двије зазвониле, капетан отиде на заповијест царску. Цар га почне испитивати поиздалека, што му долази она младица исписана на крми од његова брода и она старица на прови! Спази се он одмах, да је ово жене његове родитељ, и почне му све житије своје редом казивати, како је пловећи по мору срио Турски брод, пун робова, и како их је свијех откупио, и свакога дому отпустио, "а ова ђевојка" рече, "и с њом она старица, не умијући куђ ходити а и неимајући су што тражити своје постојбине, јер им је далеко било, остану у мене, и ја ђевојку вјенчам за своју жену." Кад пар то чује, повикне: "То је моја једина шћер, коју су проклети Турци заробили; а та старица, то је од мога двора бабица, која је њу још измалена гојила и чувала; а ти – ти ћеш бити круне моје нашљедник, већ трчи натраг својој кући, и доведи ми шћер моју, а жену твоју, да је виђу још једном пријед него ли умрем, и доведи оца свога и матер своју и сву фамиљу своју, и продај све имање своје; твој отац биће мој брат, а твоја мати моја сестра, а ти ћеш бити мој син и круне моје нашљедник, и сви ћемо живљети у једноме двору." Потом зовне жену своју царицу и све министре и каже им, што се збило са шћери његовом. Онда се почну сви радовати и велико весеље чинити. Потом цар му да свој велики и прекрасни брод, а он свој остави онђе, али рече цару: "Свијетла круно! не ће мене код дома мог вјеровати, ако ми не даш једнога од својијех министара." Цар му да министра, баш онога ком је шћер своју обећао био. И тако се они отисну и стану пловити. Кад дома дође, отац му се зачуди, оклен тако убрзо дома се врати, и брод љепши и виши добави. Он му каже све шта је и како, и матери својој и жени и оној старици објави радосни глас, и "ево" вели, "ако не вјерујете, ево вам царског министра, кога је цар са мном послао да се боље увјерите." Кад жена његова угледа министра, повикне од радости свекру своме и свекрви: "Јест истина, драги оче, ово је министар оца мога, а мој несуђени заручник." Они онда продаду све своје имање, и отисну се пловити. Министар ови гледао је свакојако младог нашљедника царева а вјеренице своје мужа да убије, не би ли се он с њоме вјенчао, како му је од ње родитеља обећано било, да би онда он нашљедник царски остао. Кад су већ били на неки дио пута, зовне он њега нотњо, кад су сви поспали, да изиђе на кувијерту да се с њим нешто договори. Он праве мисли без и каквог страха изиђе горе, а ови га онда ухвати и преко брода у море баци. Брод је једрио, и он се већ није могао њега ухватити. Онда министар отиде опет спавати. Младога нашљедника царског изнесе срећа на једну секу подалеко од краја, али под једну пустињу, ђе никоме туда пролазак не бијаше, да би га избавио. Кад ујутру сване, виде они у броду да њега нема, па почну плакати и јаукати судећи, да се нотњо сам нехотице утопио, и никако се нијесу могли утјешити и за највише његова жена, јер су се премного пазили. Кад дођу код цара, јаве му несрећу, која им се у путу догодила. Тада настане туга и плач у царском двору за много, и нигда се утјешити нијесу могли. Његове родитеље цар прими и код себе их уздржи као што је обећао био. Несретни зет царев сједећи на плочи морској живљаше о травици, која бјеше при плочи прирасла, вас бјеше већ поцрнио, аљине на њему изагњиле, да се не могаше познати и ни од куда живе душе, која би га избавила, док срећом његовом послије петнаест дана и петнаест ноћи ето ти једног старца на штапу покрај мора ђе рибу лови. Он га одмах стане викати и молити, да га на сухо пренесе. Старац му се обећа: "Хоћу" рече "али да ми платиш." ""Од куд ћу ти платити" одговори му он, "кад ни хаљине на себи немам."" "Ништа за то" старац одговори; "ево ја имам при себи каламар и перо, ако умијеш писати да ми се потпишеш, од свега свога, што би и гда имао, да ћеш ми половицу дати." Он на то пристане са свим срцем. Старац онда загази и дође до њега, он му се потпише, а старац њега на сухо пренесе. Онда он од куће до куће, од села до села, го, бос, црн и гладан, даде му неко гаће а неко кошуљу, само што тијело покрије. Наком тридесет дана донесе га срећа у царев град и пред царев двор, те сједне са штапом у руци покрај врата од двора, а прстен вјенчани с именом његовијем и његове жене а цареве шћере још му је на руци стајао. У вече слуге цареве приме га у двор и даду му што је иза њих остало да једе. Сјутридан пође и сједне украј врата од царске башче; али дође башчован те га отоле оћера говорећи му, да ће сад цар туда проћи са својом фамиљом. Он се отоле макне и опет сједне у један крај од башче, док ево ти цара гдје шета с његовом матером, а отац његов са царицом, а жена његова с крвником његовим, министром. Оним се још није хотио открити, већ они шетајући прођу покрај њега и даду му неколико новаца; али на оној руци којом је новце прихватао, прстен је стајао, жена га његова угледа, и не могући ни помислити даје он ње муж, рече му: "Ну, дај ми руку, да виђу прстен тај какав је." Министар, који је до ње стајао, мало се ка и препане и рече јој: "Одмакни се" вели "како би с овом одрпаницом говорила?" Али га она не ћедне ни слушати, већ узме прстен и позна име ње и ње мужа. Како се њој тада учинило, како ли се срце било окаменило, кад прстен овај виђе; али се опет устрпи и премучи. Кад дођу у двор, каже она оцу свом, како је прстен ње покојног мужа познала у просјака онога што у башчи сјеђаше, "него пошљи" рече "нека га зовну, да га испитамо, од куд је прстен они у руке његове дошао." Цар одмах пошље слуге, те просјака доведу. Онда га цар почне испитивати, од куд је, и како се зове, и како је прстен тај у руке његове дошао. Он се више не могаше уздржавати да им се не открије, већ почне им редом казивати, како га је министар они кад су били у путу, преко брода у море бацио, и како га је срећа на једну плочу близу краја нанијела, на којој је петнаест дана и петнаест ноћи живио о трави, која је при плочи прирасла била, и наком оволико дана како га је старац један отлен избавио, "и ево" рече "Бог и моја правица донесе ме опет мојим родитељима и мојој љуби." Они кад ово чуше, онијеме од радости, а пошто се мало разабраше, скочи цар и зовне оца његова и матер и каже им, што се догодило од сина њиховога. Ко би сад могао исказати радост ову, која их обузе, кад су се познали, како ли весеље у томе двору постаде! Одмах му донесоше свијетло и ново ођело, измише га п обукоше. За толико дана трајала је радост и весеље не само у њиховом двору, већ по цијелом граду, пјевало се и веселило, и њега за младог цара окрунише. Цар одмах заповједи, те онога министра ухвате и да га зету на вољу да му суди. Он му све опрости, не даде га ни убити ни објесити, већ само оћера га изван њиховог царства, да више под власт њихову не припада. Нови цар почне царовати, кад наком мало дана његова владања, ево ти му онога старца, који га је из мора избавио, носи они потпис што му је потписао, да ће му кад год би што имао, од свега половину дати. Дошавши старац у двор, замоли слуге да га пред цара пусте. Слуге уљезу к цару и кажу му, да један старац жели к њему уљести. Цар допусти, и старац уљезавши поклони му се и пољуби му руку и метне му карту на кољено. Цар узме и прочативши је рече му: "Добро, старче мој, сједи, ја сам данас цар, али да сам и просјак, ја ћу ријеч моју и потпис мој потврдити; већ причекај, да почнемо дијелити. Цар изнесе књигу и почну прво градове дијелити: "Овај" рече "мени, овај теби" пишући све на карту, доклен све подијеле од највишега града до најмање кућерице. Старац узме своју половину записану сву у карти, и поклони је опет цару говорећи: "На, нијесам ја старац, чоек земаљски; већ сам ја анђео Божиј, којино сам послан био од Бога, да тебе из мора избавим за твоја добра ђела, која си до сад пред Богом учинио. Већ царуј и уживај, да ти буде дуговјечно." Анђела нестане, а он остане сретно владајући.

Царева кћи и свињарче

Био један цар па имао кћер, која је имала на себи три белеге: на челу као звезду, на прсима као сунце, на колену као месец. Кад дорасте до удаје, рекне оцу, да не ће ни за кога поћи који њене белеге не погоди, а који погоди, за онога ће поћи, да би био највећи сиромах или просјак. Кад се то разгласи по свету, стану је просити многи цареви и краљеви, али она није хтела поћи ни за једнога, јер ни један није могао погодити њезиних белега. Једном она изиђе с дворкињама у шетњу, и наиђе у пољу на једнога сиромашка дечка где чува једну крмачу и троје прашчића, који су у исти мах крмачу сисали. Кад царева кћи види прашчиће, врло јој омиле, па се отисне од других девојака и отиде к свињарчету, које је мало даље од крмаче стајало, и запита га: "Хоћеш ли ми да ти једно прасенце испод своје крмаче?" А свињарче одговори: "Хоћу, госпођо." Она га упита: "По што?" А он одговори: "Не иштем ништа, само да откријеш лице да те видим." Царева кћи онда открије своје лице и не сећајући се белеге, а он јој опази белегу на челу, па онда ухвати једно прасе и да јој, она узме прасе и радосна отиде кући с осталим девојкама. Кад у вече дете отера кући крмачу и двоје прасаца, отац нападне нањ и стане га карати: "Где ти је прасе, убио тамо њега Бог! Ја гледам да запатим, а ти рашћердаваш." Дете није хтело казати, коме је прасе дало, него рече, да је заспало, те прасета нестало. Царева кћи отишавши кући, одмах покаже прасе оцу и матери, и оно њима обадвома омили, јер је било врло лепо, па рекну кћери, да би добро било, кад би могла добити још једно, а она му одговори, да има још двоје. Те тако сутрадан дигне се опет с дворкињама, и отиде к свињарчету, и заиште у њега још једно прасе. А свињарче јој каже, да ће јој дати прасе, али да му да да јој види груди. Она одмах раздрљи прси, а он кад јој види на прсима белегу, да јој и друго прасе. Царева кћи узме прасе па весела отиде кући, а свињарче с крмачом и једним прасетом опет својој, и отац га за друго прасе још већма искара Трећи дан дође царева кћи на оно исто место, и заиште од свињарчета и треће прасе. Он јој обећа дати, само да се открије до колена, да јој види колена. Она се открије, а он кад опази на колену белегу, да јој и треће прасе. Онда царева кћи отиђе и с трећим прасетом својој кући, а свињарче са самом крмачом опет својој, и сад се и отац и мати још већма расрде, и тако га искарају и изруже, да једва без боја остане. После некога времена рече свињарче матери, да му умеси једну погачу и испече једно пиле и да му наточи чутуру вина и да струк босиљка. Мати му то све приправи и спреми у торбу. Он узме торбу на раме па пође и на поласку рече матери "Идем, мајко, да и ја погађам царевој девојци белеге; не би ли Бог дао да погодим!" Мати му на то одговори: "Јаој, мој синко, нема те среће у нас." А он јој опет рече: "Ја се надам мајко, ако Бог да." И тако се дигне и дође у царев двор, кад тамо, а то дошао и један Турчин да погађа. Кад их изведу к девојци да погађају, рече Турчин свињарчету: "Дед синовче ти први говори, а ја знам шта ћу говорити " Онда свињарче зачне говорити: "Девојко, јели ти на челу звезда?" Тек што он то изусти, а Турчин му у реч: "Валај баш смо у једној мисли." Девојка се открије па рече дечку: "Е, то си погодио; сад казуј шта имам на грудима." Дечко одговори: "Имаш сунце." А Турчин се одмах утакне: "Валај и била, баш сам то хтео да изрекнем." Царева девојка открије и груди па рече дечку: "И то си погодио; казуј још шта имам на колену. ' Дечко одговори: "Имаш месец." А Турчин: "Моје ми вјере, синовче, шта ћемо нас двојица сад? Ја сам то све знао." Онда се сви узбуне шта ће чинити: девојка је волела за Турчина, јер је био леп момак и госпоски одевен, а свињарче у сиромашким хаљинама. Најпосле нареде да обојица преноће с девојком, па коме нађу ујутру девојку окренуту, онога да буде. Кад настане ноћ и они легну спавати, а девојка се окрене Турчину. Онда дечко устане па изиђе на поље, а девојка заповеди Турчину: "Иди брже и ти за њим, па штогод он узради, оно ради и ти." Дечко изишавши на поље, чучне у мраку, па извади из торбе погачу и печено пиле и чутуру с вином па стане јести и пити. Турчину се кроз помрчину учини да дечко ради онај посао који цара с коња стера, па и он чучне и једва се с великим натезањем онереди. У том чујући Турчин да дете нешто једе и мљеште, помисли да оно једе своју нечист, па стане и он јести своју. Свињарче кад се наједе и напије, узме онај струк босиљка, па се стане трти њиме по лицу, а Турчин помисли да се оно маже својом нечишћу па узме и он од своје што још није био појео, те се добро умаже по образу. После уђу обојица к девојци, и легну уза њу, један с једне, други с друге стране. Девојка се опет окрене Турчину, али од смрада и гада није могла трпети, него се одмах окрене свињарчету које је мирисало на босиљак, и тако ујутру нађу девојку окренуту к свињарчету. Свињарче после остане онде као царски зет, и доведе к себи оца и матер, те су живели сретно до свога века.

Сунчарева мајка

Бијаше бређа једна жена, па усни да сваке неђеље по један дан има једноничити доклен роди: ако ли то не ушчини, да ће се у њој проврћи дијете у што друго. Она ово послуша, али нехотице заборави један дан једноничити, него нешто мало изједе, те кад дође вријеме до рођења, роди струк босиока много лијеп и преко мјере мирисан. Ова је жена гојила ови струк босиља, и огласи се зањ по цијелом свијету, док негђе у свијету чује син некаквога цара, па пође у кућу оне жене. Кад царев син виђе ови струк босиока, омиље му врло и замоли матер његову да му га дарује или за добру плату прода; али ова не шћедне никако говорећи: "Да ми даш половину очине царевине зањ, не бих ти га дала." Чујући ово царев слуга, пришапти своме господару, цареву сину, да ништа не збори, да ће јој га он украсти, те тако и буде: некако га украде и цареву сину однесе а ови њега добро дарује и обесели се, па затвори струк босиока у камару, а сјутрадан учита велики објед и сазове многе своје пријатеље на пир да им покаже ови струк босиока. Кад објед буде готов, пођу слуге те јаве господару да је све готово, али кад се врате, нађу све печење и вариво искотрљано кроз кужину и све просуто тамо амо. Кад слуге то виде, јаве брже цареву сину, а он видећи злу и гору, поручи гостима да не долазе, него их позове као сјутра, те тако и буде. Сутрадан кад буде све справно, и слуге пођу да јаве господару, опет нешто све распрша у кужини, проспе јела зготовљена и поломи судове. Зачуде се слуге па и сами царев син, те нареди да се трећи дан трећи објед приправи, и постави страже да виде кроз врата ко то ради. Пошто објед буде готов, изиду сви из камаре и стану вирјети ко ће доћи; кад ли тамо шта је! ђевојка златнијех коса, те они чувадури једнак скоче и у кужину утрче те је ухвате и дозову царева сина. Кад је царев син види, зачуди се и обрадује, па је запита откуда она у кужину, а она се препаде и исповиђе му на тајно да је она они струк босиока што га он гоји и у камари мирише, па да је мишљела да се он приправљајући оне обједе жени и да јој је жао било, јер се надала да не ће друге него њу вјенчати. Цар чујући то и видећи преколијепу ђевојку обрадује се и обећа јој да ће је вјенчати, само ако се по закону Христову покрсти, и она му се обећа да хоће. У толико дође некака потреба да царев син иде на војску, и не могаше му се ионако него да иде. На поласку призове своју милу па јој рече: "Ја идем на војску, и тебе с великом раном на срцу остављам, него ти се молим да се ти опет прометнеш у струк босиока док се ја вратим, и да се никоме не покажеш, ако би ко у ову моју камару долазио; а ево овђен ово мало звонце, кад се ја, ако бо! да, вратим, и кад у ово звонце закуцнем, ти се проврзи каква си данас." Он пође, и тек што се с њом пољуби, прометну се она у босиок. Двије царева сина љубазнице, видећи да је царев син престао к њима долазити, досјете се јаду, да је какву другу ђевојку к себи добавио а њих заборавио, па се договоре да навалице пођу у камару ђе царев син лежи. Кад уљезу, ништа друго не виде него хаљине, постељу и још што што царева сина кроз камару и ови струк босиока; али се ништа не досјете. Обијајући кроз камару тамо амо, еда се није каква ђевојка ђе сакрила, угледају и оно мало звонце, те једна од њих тако га зларадичке у руке узме, те звонце зазвони. Жалосна златнокоса мислећи да је оно царев син што закуца, на један пут се прометну ђевојком и међу оне двије изненада стаде. Пошто их виђе, а ове двије њу, зачудише се, и ове потоње двије досјете се, те спопану јадницу и закољу, па је мртву у гору понесу. У вечер слуга царева сина носећи вечеру ђевојци, не нађе струк босиока, него по камари страшну крв; досјети се своме злу и бојећи се, да га царев син не смакне, побјеже из града онога. Пролазећи једна баба оном гором наиђе на ђевојку без главе а глава код ње, па јој се ражали видећи онаку младицу, те стане брати некаковијех трава и оживи је. А ова је баба била сунчарева мајка. Кад она сирота оживље и виђе да је у гори, загрли бабу и никада се од ње одвојити не хоћаше. Али јој баба рече: "Ти, шћерце моја, хајде с Богом куда знаш, ја нијесам кадра ни сама себе хранити, ја сам сиромашна без нигђе никога, а ти си млада и зелена, па како ти Бог да." Одговори јој она: "Не, за Бога тако! ти си мене оживљела, и ја сам тебе дужна до смрти љубити, а ласно ћемо живљети: ја ћу продавати моје златне косе па и себе и тебе хранити, а кад све косе продам, ондар ћу траву по гори брати па тебе хранити." На ово баба пристане, те сјутрадан ова ђевојка одреже бич косе златне и пошље бабу на пазар, говорећи да га не да за мање од сто златнијех цекина. Пође баба у они исти град ђе је царев син био, који се већ с војске вратио и вас град у короту ставио за смрт своје љубавнице. Баба тамо амо ходајући, срећа је нанесе на царева сина, па га упита, хоће ли купити ови бич златне косе. Кад царев син види, вас умре од чуда, досјети се да је ово коса његове драге, пак ухвати бабу и упита, откуда јој ова златна коса. Баба се препане и каже све. Ондар он брже боље узјаше на коња а на другога узјаше бабу, те с њом у оно село ђе баба живи. Кад тамо, упази ђевојку ђе плаче и нариче свога драгога. Он притрчи к њој те се ту ижљубе, па ондар с њом и с бабом дома. Пошто је цар упита, и она приповједи све шта јој се догодило, он нареди те оне двије проклете ђевојке погубе, а шњоме се по закону вјенча, и бабу до смрти као своју матер држи и по смрти царски укопа.