Sadržaj

1

- орање марка краљевића
- марко пије уз рамазан вино
- марко краљевић и љутица богдан
- лов марков са турцима
- марко краљевић и 12 арапа
- марко краљевић и мина од костура
- марко краљевић и муса кесеџија
- марко краљевић и орао
- марко краљевић укида свадбарину

2

- смрт краљевића марка
- турци у марка на слави
- женидба поповић стојана
- марко познаје очину сабљу
- марко краљевић и бег костадин
- марко краљевић и вила
- женидба душанова
- почетак буне против дахија
- косовка дјевојка
-обретеније главе кнеза лазара

3

- бан милутин и дука херцеговац
- дијете јован и ћерка цара стефана
- наход момир
- смрт цара уроша
- смрт душанова
- женидба кнеза лазара
- удаја сестре душанове
- женидба краља вукашина
- свети саво
- зидање скадра

4

- зидање раванице
- кнежева клетва
- цар лазар и царица милица
- цар лазар се приволева царству небеском
- кнежева вечера
- косанчић иван уходи турке
- косовски бој
- три добра јунака
- мусић стеван
- слуга милутин

5

- косовка девојка
- смрт мајке југовића
- смрт војводе пријезде
- стари вујадин
- три сужња
- узимање ужица
- свеци благо дијеле.
- ђакон стефан и два анђела.
- огњена марија у паклу.

6

- бог ником дужан не остаје
- кумовање грчића манојла.
-заручница лаза радановића.
- јован и дивски старјешина.
- браћа и сестра.
- мујо и алија
- змија младожења.
- наход симеун.

7

- цар дуклијан и крститељ јован.
- свеци благо дијеле.
- часни крсти
- цар костантин и ђаче самоуче
- како се крсно име служи.
- ко крсно име слави, оном и помаже.
- свети никола.
- свети саво.
- зидање скадра.
- душан хоће сестру да узме.

8

наход момир.
бан милутин и дука херцеговац.
урош и мрњавчевићи.
милош у латинима.
сестра леке капетана
дјевојка надмудрила марка.
марко краљевић и вуча џенерал.
царица милица и змај од јастрепца.
бановић страхиња.
пропаст царства српскога.

9

царица милица и владета војвода.
комади од различнијех косовскијех пјесама.
јуришић јанко.
обретеније главе кнеза лазара.
марко краљевић и соко.
женидба марка краљевића.
марко краљевић и филип маџарин.
марко краљевић и алил-ага.
марко краљевић и кћи краља арапскога.
марко краљевић у азачкој тамници.

10

марко краљевић и арапин.
радул-бег и бугарски краљ шишман.
љутица богдан и војвода драгија.
болани дојчин.
женидба ђурђа смедеревца.
ђурђева јерина.
женидба тодора од сталаћа.
секула се у змију претворио.
женидба влашића радула
женидба максима црнојевића

11

женидба ђурђа чарнојевића,
смрт јова деспотовића
женидба змај-деспота вука.
порча од авале и змајогњени вук.
женидба тодора јакшића.
ропство и женидба јакшића шћепана
женидба јакшића митра.
јакшићима двори похарани.

12

дијоба јакшића.
јакшићи кушају љубе.
женидба јова будимлије.
boško suvajdžić - hajduci i uskoci u narodnoj poeziji








орање марка краљевића

вино пије краљевићу марко
са старицом јевросимом мајком,
а кад су се напојили вина,
мајка марку стаде бесједити:
,,о мој синко, краљевићу марко,
остави се, синко, четовања,
јер зло добра донијети неће,
а старој се досадило мајци
све перући крваве хаљине;
већ ти узми рало и волове,
пак ти ори брда и долине,
те сиј, синко, шеницу бјелицу,
те ти храни и мене и себе".
то је марко послушао мајку:
он узима рало и волове,
ал' не оре брда и долине,
већ он оре цареве друмове.
отуд иду турци јањичари,
они носе три товара блага,
па говоре краљевићу марку:
„море марко, не ори друмова! "
„море турци, не газ'те орања! "
„море марко, не ори друмова! "
„море турци, не газ'те орања! "
а када се марку досадило,
диже марко рало и волове,
те он поби турке јањичаре,
пак узима три товара блага,
однесе их својој старој мајци:
„то сам тебе данас изорао".

Марко пије уз рамазан вино

Цар Сулејман јасак учинио,
Да с' не пије уз рамазан вино,
Да с' не носе зелене доламе,
Да с' не пашу сабље оковане,
Да с' не игра колом уз кадуне;
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино,
Још нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино
Иду Турци цару на парницу:
"Цар Сулеман, и отац и мајко!
"Нијеси ли јасак учинио,
"Да с' не пије уз рамазан вино,
"Да с' не носе зелене доламе,
"Да с' не пашу сабље оковане,
"Да с' не игра колом уз кадуне;
"Марко игра колом уз кадуне,
"Марко паше сабљу оковану,
"Марко носи зелену доламу,
"Марко пије уз рамазан вино;
"Па му просто, да сам пије вино,
"Већ нагони оце и аџије,
"Да и они с њиме пију вино."
Кад је царе разумео речи,
Он пошиље два своја чауша:
"Отидоше, два чауша млада,
"Пак кажите Краљевићу Марку
"Да га царе на диван зазива."
Отидоше два чауша млада.
Кад дођоше Краљевићу Марку,
Али Марко под шатором пије,
Пред њим купа од дванаест ока;
Беседе му два чауша млада:
"Да чујеш ли, Краљевићу Марко!
"Тебе царе на диван зазива,
"Да ти идеш цару на дивана. "
Расрди се Краљевићу Марко,
Пак довати ону купу с вином,
Па удара царева чауша,
Прште купа а прште и глава,
И проли се и крвца и вино.
Оде Марко цару на дивана,
Седе цару до десна колена,
Самур:калпак на очи намиче,
А буздован уза се привлачи,
Бритку сабљу на крило намиче
Беседи му царе Сулемане:
"Мој посинко, Краљевићу Марко!
"Та ја јесам јасак учинио,
"Да с' не пије уз рамазан вино,
"Да с' не носе зелене доламе,
"Да с' не пашу сабље оковане,
"Да с' не игра колом уз кадуне;
"Добри људи о злу говорише,
"На једнога Марка потворише,
"Да ти играш колом уз кадуне,
"Да ти пашеш сабљу оковану,
"Да ти носиш зелену доламу,
"Да ти пијеш уз рамазан вино,
"Још нагониш оџе и аџије,
"Да и они с тобом пију вино.
"За што калпак на очи намичеш?
"Што л' буздован уза се привлачиш?
"Што ли сабљу на крило намичеш?"
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Поочиме, царе Сулемане!
"Ако пијем уз рамазан вино,
"Ако пијем, вера ми доноси;
"Ак' нагоним оџе и аџије,
"Не може ми та образ поднети,
"Да ја пијем, они да гледају,
"Нек не иду мени у меану;
"Ако л' носим зелену доламу,
"Млад сам: јунак и доликује ми;
"Ако л' пашем сабљу оковану,
"Ја сам сабљу за благо купио;
"Ако играм колом уз кадуне,
"Ја се, царе нисам оженио,
"И ти с', царе био неожењен;
"Ако калпак на очи намичем,
"Чело гори с' царем се говори,
"Што буздован уза се привлачим,
"И што сабљу на крило намичем,
"Ја се бојим, да не буде кавге,
"Ако би се заметнула кавга,
"Тешко оном, тко ј' најближе Марка!"
Гледи царе на четири стране,
Не има ли тко ближе до Марка:
Ал' код Марка нигди никог нема,
Већ најближе царе Сулемане;
Цар с' одмиче, Марко се примиче,
Док дотера цара до дувара;
Цар се маша руком у џепове,
Он извади стотину дуката,
Па и даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко те се напиј вина."

Марко Краљевић и Љутица Богдан

Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
"Прођ' се, Реља, грозна винограда;
"Да ти знадеш, чиј су виногради,
"Далеко би коња обгонио:
"Виноград је Љутице Богдана.
"Ја сам једном овуда прошао
"И ломио грозна винограда,
"Припази ме Љутица Богдане
"На кобили танкој бедевији;
"Ја не смједох шчекати Богдана,
"Већ побјегох уз кршно приморје;
"Поћера ме Љутица Богдане
"На његовој танкој бедевији:
"Да ми не би Шарца од мејдана,
"Доиста ме уватити шћаше;
"Већ ми Шарац стаде одмицати,
"А кобила поче остајати;
Кад то виђе Љутица Богдане,
"Он потеже тешку топузину,
"Пушћа за мном уз кршно приморје,
"Довати ме по свилену пасу,
"Побратиме, сапом од топуза,
"Шћера мене за уши Шарину,
"Једва му се у седло повратих
"И утекох уз кршно приморје.
"Има од тад' седам годиница,
"Већ овуда нијесам прошао."
Истом они у бесједи бјеху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
"Чујете ли, до два побратима!
"Ето нама Љутице Богдана,
"Сва три ћемо изгубити главе,
"Већ ходите, да ми побјегнемо."
Ал' говори Милош од Поцерја:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Данас мисле и говоре људи,
"Да три боља не има јунака
"Од нас ове три Српске војводе;
"Боље нам је сва три погинути,
"Нег' срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
"Чујете ли, до два побратима!
"А ви ход'те, да их дијелимо:
"Ил' волите на сама Богдана,
"Ил' његових дванаест војвода?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с' окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал' ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат', куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с' један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур:калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
"Ходи, Марко, да се помиримо:
"Пусти мене дванаест војвода,
"Да ти пустим Рељу и Милоша."
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
"С Богом остај, Љутица Богдане!
"Да с' у здрављу опет састанемо
"И црвена вина напијемо!"
Вели њему Љутица Богдане:
"С Богом пош'о, Краљевићу Марко!
"Већ те моје очи не виђеле!
"Како си ме данас препануо,
"Никада те пожељети не ћу."
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

Лов Марков са турцима

Лов ловио Мурате везире,
лов ловио по гори зеленој
са својијех дванаест делија
и с трин'естим Краљевићем Марком;
лов ловили три бијела дана,
и не могли ништа уловити;
намјера их нанијела била
на зелено у гори језеро,
по ком плове утве златокриле.
Пусти везир својега сокола
да ухвати утву златокрилу,
она му се не да ни гледати,
већ се диже небу под облаке;
соко, паде на јелу зелену.
Тад говори Краљевићу Марко:
„Је ли тестир, Мурате везире,
да ја пустим мојега сокола
да ухвати утву златокрилу?"
Вели њему Мурате везире:
„Јесте тестир, зашто није, Марко!"
Пусти Марко својега сокола,
он одлеће небу под облаке,
и ухвати утву златокрилу,
пак с њом паде под зелену јелу.
Кад то соко угледа везирев,
врло му се тешко учинило,
а наваду лошу научио:
отимати ловак од другога;
залеће се к Маркову соколу
да му отме утву златокрилу;
али Марков соко јогуница,
као што је и његов господар:
он не даде утве златокриле,
већ сокола шчепа везирева,
па му просу оно сиво перје.
Кад то виђе Мурате везире,
врло му се жао учинило,
пак он узе Маркова сокола,
те га уд'ри о јелу зелену
и преби му оно десно крило,
па обрну кроз гору зелену
са својијех дванаест делија.
Стаде писка Маркова сокола
као љуте у камену гује;
Марко узе својега сокола,
пак му стаде завијати крило
и с љутитим гласом говорити:
„Тешко мене и тебе, соколе,
лов ловећи с Турци без Србаља,
лов ловећи, криво дијелећи!"
Кад соколу он завио крило,
тада скочи Шарцу на рамена,
пак поћера преко горе чарне.
Шарац иде као горска вила,
брзо иде, далеко одмиче,
одмах бише накрај горе чарне,
и угл'аше у пољу везира
с његовијех дванаест делија.
Обазре се Мурате везире,
па кад виђе Краљевића Марка,
он говори својим делијама:
„Ђецо моја, дванаест делија,
видите ли онај прамен магле,
прамен магле испод горе чарне?
У магли је Краљевићу Марко,
гле како је наљутио Шарца!
Нека бог зна, добра бити неће".
У том стиже Краљевићу Марко,
пак потрже сабљу од бедрице,
и окупи Мурата везира:
побјегоше по пољу делије
као врапци од копца по трњу;
стиже Марко Мурата везира
и русу му одсијече главу;
а од младих дванаест делија
он начини двадест и четири.
Стаде Марко мисли размишљати:
ил' ће ићи цару у Једрене,
ил' у Прилип свом бијелу двору;
све мислио, пак је говорио:
„Боље ићи цару у Једрене,
да му кажем шта сам учинио,
него да ме Турци њему туже".
Када Марко у Једрене дође
и на диван пред цара изиђе,
очи му се бјеху узмутиле
ко у гладна у гори курјака:
кад погледа, канда муња сине.
Пита њега царе господине:
„Мој посинко, Краљевићу Марко,
што си ми се тако ражљутио?
Да ти није нестануло блага?"
Стаде Марко цару казивати;
све му каза каконо је било.
Кад је царе саслушао Марка,
тад се царе гротом насмијао,
пак је Марку био бесједио:
„Бе аферим, мој посинко Марко!
Да нијеси тако учинио,
ја те не бих више сином звао:
свако Туре може везир бити,
а јунака нема као Марко".
Пак се маши у џепе свилене
и извади хиљаду дуката,
те их даје Краљевићу Марку:
„Нај то тебе, мој посинко Марко,
пак ти иди те се напиј вина".
Марко узе хиљаду дуката
и отиде с царева дивана;
ал' цар Марку дукате не даје
да он иде пити рујно вино,
већ да му се скине са очију;
јер се Марко врло ражљутио.

Славу слави Краљевићу Марко,
славу слави светога Ђорђија.
У Марка су млоге узавнице:
двјеста попа, триста калуђера,
и дванаест српскијех владика,
и четири старе патријаре,
од осталих ни броја не има.
Свему доста пива и јестива;
ал' говори стари калуђере:
„Хвала тебе, Краљевићу Марко!
Свега имаш у бијелу двору,
још да имаш рибе од Орида!"
Мучно бјеше Краљевићу Марку,
па дозива слугу Богосава,
додаје му чашу и матару:
„Точи вино, Богосаве слуго!
Редом чаше око совре даји,
немој кога прескочити, слуго!"
Па он оде низ бијелу кулу,
те опрема Шарца од мејдана.
За њим стара пристанула мајка,
па је Марку тихо бесједила:
„Ја мој синко, Краљевићу Марко,
немој носит ништа од оружја,
ти се јеси крви научио,
учинићеш крвцу о празнику".
Нуто Марку велике невоље!
Мучно му је ићи без оружја,
а још горе не послушат мајке:
не шће узет ништа од оружја,
већ посједе Шарца од мејдана,
окрену га низ поље зелено,
оде право бијелу Ориду.
Кад је био води на ћуприју,
ал' ето ти једнога јунака,
на дорату ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке;
божју помоћ називаше Марку,
лијепо му Марко прихватио.
Вели јунак од Прилипа Марку:
„Ој, бога ти, незнана делијо,
нијеси ли отуд од Прилипа,
од оџака Краљевића Марка?
Је ли Марко код бијела двора?
Има л' Марко доста узавница?"
'Вели њему Краљевићу Марко:
„Ој, бога ти, незнани јуначе,
ја сам јутрос од Прилипа бела,
код двора је Краљевићу Марко,
слави Марко свога светитеља;
има Марко доста узавница".
Вели њему незнан добар јунак:
,,Нека има, незнана делијо;
ако бог да и срећа јуначка,
совра ће му у крв огрезнути,
бога ми ћу њега објесити
баш о вратим' бијела Прилипа;
давно ми је брата погубио,
погубио Мусу Кесеџију".
Па окрену коња доратаста,
оста јадан Марко гледајући.
Свакојако мисли и премишља:
да би му се казивао Марко,
хоће њега Туре погубити,
јер не има ништа од оружја;
да га пусти бијелу Прилипу,
хоће исјећ млоге узавнице
а тражећи по оџаку Марка.
Све мислио, на једно смислио,
па он викну из грла бијела:
„Куд ћеш тамо, Ђемо Брђанине?
Ево, море, Краљевића Марка!"
Поврати се Ђемо Брђанине.
Поузда се Краљевићу Марко
да ће утећ на своме Шарину,
па побјеже пољем широкијем,
за њиме се Ђемо натурио.
Брз је Шарац, утећи му шћаше,
ал' потеже Ђемо топузину,
па заљуља покрај себе њоме,
јадна Марка међу плећи живе,
паде Марко у зелену траву.
Марко паде, а Ђемо допаде,
свеза Марку наопако руке,
па извади синџир из егбета,
окова га све у гвожђе љуто:
а на ноге двоје букагије,
а на руке двоје белензуке,
а на грло синџир, гвожђе тешко;
на посједе његова Шарина,
а дората води у поводу,
привезао Марка за дората,
оде право бијелу Ориду,
под Оридом вјешала огради
да објеси Краљевића Марка.
Моли му се господа хришћанска:
„Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три товара блага".
Узе Ђемо три товара блага,
води Марка граду Вучитрну,
па под градом вјешала огради,
хоће Ђемо да објеси Марка.
Моли му се господа хришћанска:
,,Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три товара блага".
Узе Ђемо три товара блага,
гони Марка бијелу Звечану,
и ту Ђемо вјешала огради
да објеси Краљевића Марка.
Моли му се господа звечанска:
,,Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три-товара блага".
Узе Ђемо три товара блага.
Отале се Ђемо подигао
кроз некакву Јањину планину.
Тешко Ђемо ожедњео бјеше,
дели-Марку тихо говораше:
„Знаш ли, Марко, воде ја механе?
Тешко ме је освојила жеђа".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Тако, Ђемо, не раде јунаци,
већ закољу коња ја сокола,
напију се крви од гроца".
Вели њему Ђемо Брђанине:
Нит' ћу заклат коња ни сокола,
већ ћу заклат тебе Краљевића,
па се напит крви од гроца".
Па потеже сабљу оковану
да закоље Краљевића Марка,
Вели њему Краљевићу Марко:
„Има, Ђемо, бијела механа
и проклета крчмарица Јања,
сад ће ми се осветити Јања:
доста сам јој вина потрошио,
а нијесам дао ни динара".
То је Ђемо једва дочекао.
У то доба пали пред механу,
а испаде крчмарица Јања.
Кад сагледа крчмарица Јања.
Кад сагледа савезана Марка,
Марко на њу очим' преваљује,
насмеја се крчмарица Јања:
,,Бе аферим, јунак од јунака!
Боже мили, на свему ти хвала,
кад ја виђех савезана Марка!
Појићу те, Брђанине Ђемо,
без бијеле паре и динара,
баш ак'хоћеш три бијела дана".
Па под Ђемом коња ухватила,
одведе га у механу билу,
донесе му вина и ракије.
Пије вино Брђанине Ђемо,
а наздравља Краљевићу Марку,
наздравља му, али му не даје.
Кад се Ђемо накитио вина,
донесе му крчмарица Јања
рујна вина од седам година,
меће у њег биље свакојако.
Паде Ђемо главом без узглавља,
скочи Јања на ноге лагане,
на свом побру гвожђе отвараше,
а на Ђема Марко удараше.
Кад удари синџир, гвожђе тешко,
па засједе пити рујно вино,
удари га чизмом и мамузом:
„Устан', Ђемо, да пијемо вино!"
Кад погледа Ђемо Брђанине
више себе Марка Краљевића,
а на врату синџир, гвожђе тешко,
скочи Ђемо на ноге лагане;
синџир гвожђе земљи притезаше,
он потеже рукам и ногама,
попуцују руке из рамена,
попуцују ноге из кољена;
ал' се тврдо гвожђе ухватило.
Сједе Ђемо на земљицу црну,
Марко сједе пити мрко вино,
а наздравља Ђему Брђанину,
наздравља му, али му не даје.
Кад се Марко накитио вина,
онда Шарца свеза за дората,
а за Шарца Ђема Брђанина,
па усједе Ђемова дората,
оде право граду Вучитрну.
Изилази господа хришћанска:
,,Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".
Марко њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину,
па он оде бијелу Звечану.
Ту господа српска излазила:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".
Марко њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину.
Оде Марко бијелу Ориду.
Ту излази господа хришћанска:
,,Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".
Марко неће да узима блага,
већ он њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину.
Код Орида начини вјешала,
и објеси Ђема Брђанина;
па он узе рибе од Орида,
оде право бијелу Прилипу,
те он слави свога светитеља.

Марко Краљевић и 12 арапа

Шатор пење Краљевићу Марко
на арапској покрајини љутој,
под шатором седе пити вино.
Јоште Марко чаше не попио,
ал' допаде робиња девојка
под шатора Краљевића Марка.
Стаде Марка богом братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
вишњим богом и светим Јованом!
Опрости ме данас од Арапа!
У троје сам допадала руке,
ево данас, брате, у четврте,
међ' дванаест браће Арапчади;
не држе ме ко се држи робље
већ ме бију троструком канцијом"
А Марко је прихвати за руку,
посади је до десна колена,
огрте је коластом аздијом,
а у руке даде чашу вина:
„На, девојко, те се напиј вина,
данас те је огрејало сунце,
кад си дошла к мене под шатора".
да отимљеш робље од Арапа?"
А смеје се Краљевићу Марко:
„Ид'т' одатле, децо Арапчади,
да ја о вас не огрешим душе!"
Ал' срдити дванаест Арапа,
свих дванаест сабље потргоше,
те над Марком шатор оборише;
на шатору исекли конопце,
паде шатор на сокола Марка
и на његов крсташ алај-барјак
и на Шарца, коња великога.
Када виде Краљевићу Марко
оборена свилена шатора,
плану Марко као ватра жива,
пак он скочи на ноге лагане,
дохвати се Шарца великога,
за се баци богом посестриму;
три пута је опаса појасом,
а четвртом од сабље кајасом;
пак потеже сабљу оковану,
те потера дванаест Арапа;
не сече их по грлу бијелу,
већ их сече по свилену пасу;
од једнога двојица падају,
од дванаест Марко начинио,
од дванаест двадест и четири.
Пак се ману преко поља равна
кано звезда преко ведра неба,
оде право ка Прилипу граду,
ка својему двору бијеломе,
пак дозивље Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја стара мајко,
моја мајко, моја слатка рано,
ево мати, богом посестриме,
хран' је, мајко, мене каконо си,
удоми је кано чедо своје,
да би', мајко, стекли пријатеље.
Хранила је Јевросима стара,
хранила је и удомила је
у Рудника, града бијелога,
у велику кућу Диздарића,
међу милих девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
одлазио често посестрими
као својој сестрици рођеној,
и често се вина напијао.

Марко Краљевић и Мина од Костура

Сједе Марко с мајком вечерати
сува хлеба и црвена вина;
али Марку три књиге дођоше:
једна књига од Стамбола града;
од онога цара Појазета;
друга књига од Будима града,
од онога краља будимскога;
трећа књига од Сибиња града,
од војводе Сибињанин-Јанка.
Која књига од Стамбола града,
цар га у њој на војску позива,
на арапску љуту покрајину;
која књига од Будима града,
краљ га у њој у сватове зове,
у сватове на кумство вјенчано,
да га вјенча с госпођом краљицом;
која књига од Сибиња града,
Јанко у њој на кумство зазива,
да му крсти два нејака сина.
Марко пита своју стару мајку:
„Сјетуј мене, моја стара мајко,
куда ми је сад ићи најпрече:
ил' ћу ићи на цареву војску,
ил' ћу ићи краљу у сватове,
да га венчам с госпођом краљицом;
ил' ћу ићи Сибињанин-Јанку,
да му крстим два нејака сина?"
Вели мајка Краљевићу Марку:
„Ој мој синко, Краљевићу Марко,
у свате се иде на весеље,
на кумство се иде по закону,
на војску се иде од невоље:
иди, синко, на цареву војску;
и бог ће нам, синко, опростити,
а Турци нам неће разумети".
То је Марко послушао мајку,
па се спреми на цареву војску,
с собом води слугу Голубана;
на походу мајци наручује:
,,Чу ли мене, моја стара мајко!
Граду врата рано затварајте,
а ујутро доцкан отварајте,
јера сам ти, мајко, у завади
с проклетијем Мином од Костура,
па се бојим, моја стара мајко,
да ми б'јеле не похара дворе".
Оде Марко на цареву војску
са својијем слугом Голубаном.
Кад су били на трећем конаку,
сједе Марко вечер' вечерати,
Голубан му рујно вино служи:
узе чашу Краљевићу Марко,
чашу узе, у сан се занесе,
и испусти чашу на трпезу,
чаша паде, вино се не просу,
Буди њега слуга Голубане:
„Господару, Краљевићу Марко,
и досад си на војску ишао,
ал' нијеси тако дријемао,
ни из руке чашу испуштао!
А Марко се трже иза санка,
па говори слуги Голубану:
,,Голубане, моја вјерна слуго,
мало тренух, чудан санак усних,
чудан санак а у чудан часак,
ђе се прамен магле запођеде
од Костура, града бијелога,
пак се сави около Прилипа,
у тој магли Мина од Костура,
он похара моје б'јеле дворе,
све похара и огњем попали,
стару мајку с коњма прегазио,
зароби ми моју вјерну љубу,
одведе ми коње из арова,
и однесе из ризнице благо".
Вели њему слуга Голубане:
„А не бој се, Краљевићу Марко!
Добар јунак добар сан уснио:
сан је лажа, а бог је истина".
Кад дођоше граду Цариграду,
диже царе силовиту војску,
отидоше преко мора сињег
на арапску љуту покрајину,
те узимљу по мору градове,
четрдесет и четири града.
Кад дођоше под Кара-Окана,
Окан бише три године дана,"
Окан бише, узет не могоше;.
Марко с'јече арапске јунаке,
па све главе пред цара износи,
а цар Марку бакшише поклања.
То Турцима врло мучно било,
па говоре цару честитоме:
„Господине царе Појазете,
Марко није јунак николико,
веће мртве одсијеца главе
и пред тебе на бакшиш доноси".
То зачуо Краљевићу Марко,
па се моли цару честитоме:
,,Господине, царе поочиме,
мене јесте сутра крсно име,
крено име лијеп данак Ђурђев;
већ ме пусти, царе поочиме,
да прославим моје крсно име
по закону и по обичају;
и дај мене побра Алил-агу,
да се с миром понапијем вина",
Од ина се цару не могаше,
веће посла Краљевића Марка
да он слави своје крсно име,
и даде му побра Алил-агу.
Оде Марко у гору зелену
подалеко од војске цареве,
па разапе бијела шатора,
под њим сједе пити мрко вино
са својијем побром Алил-агом.
Кад ујутру јутро освануло,
одмах позна стража од Арапа
да у војсци не имаде Марка,
па повика стража од Арапа:
„Сад навали, љута Арапијо!
Нема оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".
Тад навали љута Арапија,
оде цару триест хиљад' војске.
Онда царе Марку књигу пише:
„Брже ходи, мој посинко Марко!
Пропаде ми триест хиљад' војске"
Али Марко цару одговара:
,,Када брже, царе поочиме!
Још се нисам вина напојио,
а камоли у славу устао!"
Кад је друго јутро освануло,
опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!
Нема оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".
А Арапи јуриш учинише,
оде цару шесет хиљад' војске.
Опет царе Марку књигу пише:
„Ходи брже, мој посинко Марко!
Пропаде ми шесет хиљад' војске".
Али Марко цару одговара:
,,Чекај мало, царе поочиме!
Још се нисам добро почастио
с кумовима и с пријатељима".
Кад је треће јутро освануло,
опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!
Нема оног доброга јунака
на шарену коњу великоме".
А Арапи јуриш учинише,
оде цару сто хиљада војске.
Онда царе Марку књигу пише:
„Брже да си, мој посинко Марко!
Брже да си, мој побогу синко!
Арапи ми шатор оборише".
Онда Марко усједе на Шарца,
пак он оде у цареву војску.
Кад ујутру бијел дан освану,
и двије се ударише војске,
опази га стража од Арапа,
пак повика из грла бијела:
„Сад уступи, љута Арапијо!
Ето оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".
Онда Марко уд'ри међ' Арапе,
на три стране војску рашћерао:
једну војску сабљом исјекао,
другу војску Шарцем погазио,
трећу војску пред цара догнао;
ал' се Марко љуто изранио:
седамдесет рана допануо,
седамдесет рана од Арапа;
пак он цару паде преко крила;
пита њега царе господине:
„Мој посинко, Краљевићу Марко,
јесу ли ти ране од самрти?
Можеш ли ми, синко, пребољети,
да ти тражим мелем и хећиме?"
Вели њему Краљевићу Марко:
„Господине царе поочиме,
нијесу ми ране од самрти,
чини ми се могу пребољети".
Цар се маши руком у џепове,
те му даје хиљаду дуката
да он иде грдне ране видат,
за њим посла двије вјерне слуге
да гледају да не умре Марко;
али Марко не тражи хећима,
већ он иде из крчме у крчму,
те он тражи ђе је боље вино.
Тек се Марко вина понапио,
и грдне му ране зарастоше,
али њему ситна књига дође
да су њему двори похарани,
похарани, огњем попаљени,
стара мајка с коњма прегажена,
вјерна му је љуба заробљена.
Тад протужи Краљевићу Марко
уз кољено цару поочиму:
„Господине, царе поочиме,
Б'јели су ми двори похарани,
вјерна ми је љуба заробљена,
стара мајка с коњма прегажена,
из ризнице однесено благо,
однио га Мина од Костура".
Њега тјеши царе господине:
„Не бој ми се, мој посинко Марко!
Ако су ти двори изгорели,
љепше ћу ти дворе начинити
поред мојих' кo и моји што су;
ако ти је благо однесено,
да т' учиним агом харачлинским,
пак ћеш више блага сакупити;
ако ти је љуба одведена,
бољом ћу те љубом оженити".
Ал' говори Краљевићу Марко:
„Фала тебе, царе поочиме!
Кад ти станеш мене дворе градит,
мене хоће сиротиња клети:
„Гле крвника Краљевића Марка!
Они су му двори изгорели,
а ови му пусти останули!"
Да м' учиниш агом харачлинским,
ја харача покупит не могу
док не свежем ништа и убога,
па ће мене сиротиња клети:
„Гле крвника Краљевића Марка!
Оно му је благо однесено,
а ово му остануло пусто!"
А што ћеш ме женит другом љубом,
кад је моја љуба у животу?
Већ дај мени триста јаничара,
покуј њима криве косијере,
и дај њима лагане мотике,
ја ћу ићи бијелу Костуру,
не би л' своју повратио љубу".
Цар му даде триста јаничара,
покова им криве косијере,
и даде им лагане мотике.
Јаничаре сјетовао Марко:
„Браћо моја, триста јаничара,
ви идите бијелу Костуру.
Кад дођете ка Костуру граду,
вама ће се Грци радовати:
,,Благо нама, ево нам аргата!
Јевтино ће радит винограде".
Ви немојте, браћо моја драга,
већ падните под Костуром градом,
пијте вино и бистру ракију,
докле и ја у Костур не дођем".
Отидоше триста јаничара,
отидоше бијелу Костуру,
Марко оде Светој Гори славној,
причести се и исповједи се,
јер је многу крвцу учинио;
па обуче рухо калуђерско,
пусти црну браду до појаса,
а на главу капу камилавку;
па се баци Шарцу на рамена,
оде право бијелу Костуру.
Када дође Мини од Костура,
ал' он сједи, рујно пије вино,
а Маркова служи му га љуба
Пита њега Мина од Костура:
„Ој, бога ти, црни калуђере,
откуд тебе тај шарени коњиц?"
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Ој, бога ми, Мина господару,
ја сам био у царевој војсци
на арапској љутој покрајини,
тамо бјеше једна будалина
по имену Краљевићу Марко,
и он тамо јесте погинуо:
и ја њега јесам сахранио
по закону и по обичају,
дадоше ми коња од подушја".
Кад то зачу Мина од Костура,
од радости на ноге скочио,
па говори Краљевићу Марку:
„Бе аферим, црни калуђере,
ево има девет годин' дана
како чекам ја такове гласе:
Маркове сам похарао дворе,
похарао, огњем попалио,
вјерну сам му љубу заробио,
још је за се нијесам вјенчао;
све сам чеко док погине Марко,
а сад ћеш ме ти вјенчати с њоме".
Узе књигу Краљевићу Марко,
књигу узе, те Мину вјенчава,
да са киме, већ са својом љубом!
Па сједоше рујно пити вино,
вино пити и веселити се
ал' говори Мина од Костура:
„Чујеш, Јело, и срце и душо!
Досад си се Марковица звала,
а одсада Минина госпођа.
Иди, душо, у ризнице доње,
те донеси три купе дуката,
да дарујем црна калуђера".
Оде Јела у ризнице доње,
те донесе три купе дуката;
не носи их од Минина блага,
већ их носи од Маркова блага;
и донесе сабљу зарђалу,
па је даје црном калуђеру:
„На ти и то, црни калуђере,
од подушја Краљевићу Марку".
Узе сабљу Краљевићу Марко,
сабљу узе, па је загледује,
па говори Мини од Костура:
„Господару, Мина од Костура,
је л' слободно на весељу твоме
поиграти ситно калуђерски?"
Вели њему Мина од Костура:
„Јест слободно, црни калуђере,
јест слободно, зашто не би било?"
Скочи Марко на ноге лагане,
обрну се и два и три пута,
сав се чардак из темеља тресе;
па потеже сабљу зарђалу,
ману сабљом здесна на лијево,
те он Мини одсијече главу,
па повика из грла бијела:
„Сад навал'те, моја аргатијо!
Нема вама Мине од Костура",
Навалише триста јаничара
у дворове Мине од Костура,
бијеле му дворе похараше,
похараше, огњем попалише;
Марко узе своју вјерну љубу
и Минино он покупи благо,
па отиде бијелу Прилипу
пјевајући и поп'јевајући.

Марко Краљевић и Муса Кесеџија

Вино пије Муса Арбанаса
у Стамболу у крчми бијелој.
Кад се Муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
,,Ево има девет годиница
како дворим цара у Стамболу,
ни издворих коња ни оружја,
ни доламе нове ни половне;
ал' тако ми моје вјере тврде,
одврћ ћу се у равно приморје,
затворићу скеле око мора
и друмове около приморја,
начинићу кулу у приморју,
око куле гвоздене ченгеле,
вјешаћу му хоце и хаџије".
Што гођ Туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвара скеле око мора
и друмове около приморја,
куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је Муса себе уставио;
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.
Када цару тужбе додијаше,
посла на њега Ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске.
Кад дођоше у равно приморје
све поломи Муса по приморју
и ухвати Ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
а свеза му ноге испод коња,
па га посла цару у Стамбола.
Стаде царе мејданџије тражит,
обећава небројено благо
тко погуби Мусу Кесеџију.
Како који тамо одлазаше,
већ Стамболу он не долазаше.
То се царе љуто забринуо;
ал' му вели хоџа Ћуприлићу:
,,Господине, царе од Стамбола,
да је сада Краљевићу Марко,
згубио би Мусу Кесеџију".
Погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!
Јер помињеш Краљевића Марка?
И кости су њему иструнуле;
има пуно три године дана
како сам га врго у тавницу,
нијесам је више отворио".
Вели њему хоџа Ћуприлићу:
„На милости, царе господине!
Шта би дао ономе јунаку
који би ти жива казо Марка?"
Вели њему царе господине:
„Дао бих му на Босни везирство
без промјене за девет година
да не тражим паре ни динара".
Скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе Краљевића Марка,
изведе га пред цара честитог:
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мого;
убила га мемла од камена,
поцрнио као камен сињи.
Вели царе Краљевићу Марку:
,,Јеси л' ђегод у животу, Марко?"
„Јесам, царе, али у рђаву".
Сједе царе казивати Марку
шта је њему Муса починио;
па он пита Краљевића Марка:
„Можеш ли се, Марко, поуздати
да отидеш у приморје равно,
да погубиш Мусу Кесеџију?
Даћу блага колико ти драго".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Аја, богме, царе господине!
Убила ме мемла од камена,
ја не могу ни очима гледат,
камол' с Мусом мејдан дијелит!
Намјести ме ђегод у механу,
примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана".
Цар добави три бербера млада:
један мије, други Марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу;
примаче му вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога.
Сједе Марко три месеца дана,
док је живот мало повратио.
Пита царе Краљевића Марка:
„Можеш ли се веће поуздати?
Досади ми љута сиротиња
све тужећи на Мусу проклетог".
Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити".
Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал' из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време".
Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.
Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.
Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв'је капље воде искочише.
Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана".
Па он оде Новаку ковачу:
,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,
какву ниси прије саковао!"
Даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три-четири дана,
пак пошета опет до Новака:
,,Јеси л', Ново, сабљу саковао?"
Изнесе му сабљу саковану.
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Је ли добра, Новаче ковачу?"
Новак Марку тихо говорио:
„Ето сабље, а ето наковња,
ти огледај сабљу каква ти је".
Ману сабљом по наковњу Марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита Новака ковача:
„Ој, бога ти, Новаче ковачу,
јеси л' икад бољу саковао?"
Вели њему Новаче ковачу:
„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,
јесам једну бољу саковао,
бољу сабљу, а бољем јунаку:
кад с' одврже Муса у приморје,
што сам њему сабљу саковао,
кад удари њоме по наковњу,
ни трупина здрава на остаде".
Ражљути се Краљевићу Марко,
па говори Новаку ковачу:
„Пружи руку, Новаче ковачу!
Пружи руку, да ти сабљу платим"
Превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом Краљевићу Марко,
одс'јече му руку до рамена:
,,Ето сада, Новаче ковачу,
да не кујеш ни боље ни горе;
а нај теби стотину дуката,
те се храни за живота твога".
Даде њему стотину дуката,
пак посједе Шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за Мусу пита.
Једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда Качаника,
ал' ето ти Мусе Кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.
Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон' ми се с пута,
Ал' говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил' одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т' и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута".
Кад то зачу од Прилипа Марко,
он тад пушћа своје бојно копље
своме Шарцу између ушију,
дели Муси у прси јуначке.
На топуз га Муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље
да удари Краљевића Марка.
На топуз га Марко дочекао,
пребио га на три половине.
Потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом Краљевићу Марко,
дели Муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари Марка Краљевића,
ал' подбаци топузину Марко,
и изби му сабљу из балчака.
Потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован'ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.
Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит' се даде Муса оборити.
Носише се љетни дан до подне:
Мусу б'јела пјена попанула,
Краљевића б'јела и крвава.
Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!
Омахује Краљевићу Марко,
ал' не може ништа да учини.
Тад оману Муса Кесеџија,
уд'ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.
Ал' процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?
Ђе си данас? Ниђе те не било!
Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?"
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?
Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?"
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал' у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било".
Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!"
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.
Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра' на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господине!
Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?"
Цар му даде три товара блага.
Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.

Марко Краљевић и орао

Лежи Марко крај друма царева,
покрио се зеленом доламом,
по образу срмајли-марамом,
чело главе копље ударио,
за копље је Шарац коњиц свезан,
на копљу је сура тица орле,
шири крила, Марку чини хлада,
а у кљуну носи воде хладне,
те запаја рањена јунака.
Ал' беседи из горице вила:
„О, бога ти, сура тицо орле,
што је теби добра учинио,
учинио Краљевићу Марко,
шириш крила те му чиниш хлада,
и у кљуну носиш воде хладне
те запајаш рањена јунака?"
Ал' беседи сура тица орле:
„Мучи вило, муком се замукла!
Како м' није добра учинио,
учинио Краљевићу Марко?
Можеш знати и паметовати
кад изгибе војска на Косову
И обадва цара погинуше,
цар Мурате и кнеже Лазаре,
паде крвца коњу до стрмашца
и јунаку до свил'на појаса,
по њој плове коњи и јунаци,
коњ до коња, јунак до јунака?
А ми тице долетисмо гладне,
долетисмо и гладне и жедне,
људскога се нахранисмо меса
и крви се људске напојисмо,
а моја се крила заквасише;
плану сунце из неба ведрога,
те се моја крила окореше,
ја не могох с крил'ма полетити,
а моје је друштво одлетило,
ја остадох насред поља равна,
те ме газе коњи и јунаци.
Бог донесе Краљевића Марка,
узе мене из крви јуначке,
однесе ме у гору зелену,
па ме метну на јелову грану.
Из небеса ситан дажд удари,
те се моја крила поопраше,
и ја могох с крил'ма полетити.
полетити по гори зеленој,
састадох се с мојом дружбиницом.
Друго ми је добро учинио,
учинио Краљевићу Марко:
можеш знати и паметовати,
кад изгоре варош на Косову
и изгоре кула Аџагина?
Онде били моји орлушићи,
па их скупи Краљевићу Марко,
он их скупи у свил'на недарца,
однесе их двору бијеломе,
па их храни читав месец дана,
читав месец и недељу више,
па их пусти у гору зелену,
састадох се с моји орлушићи;
то је мени учинио Марко".
Спомиње се Краљевићу Марко
као добар данак у години.

Марко Краљевић укида свадбарину

Поранио Краљевићу Марко,
поранио низ Косово равно.
Кад је био на води Сервани,
сукоби га Косовка девојка,
божју помоћ назива јој Марко:
„Божја помоћ, Косовко девојко!"
Девојка се до земље поклања:
„Здраво да си, делијо незнана!
Ал' јој Марко поче беседити:
„Драга сестро, Косовко девојко,
лепа ти си, секо, млађа била!
Красна ти си стаса и узраста,
руменила, господска погледа!
Ал' те, секо, коса покварила;
јер си тако, секо, оседила?
С ког си млада срећу изгубила?
Ил' са себе, ил' са своје мајке,
или са свог стара родитеља?"
Проли сузе Косовка девојка,
па говори Краљевићу Марку:
„Драги брато, делијо незнана,
с себе срећу изгубила нисам,
ни са себе, ни са своје мајке,
ни са свога стара родитеља;
већ сам јадна срећу изгубила:
ево има девет годин' дана
како дође Арап прекоморац,
па од цара Косово закупи,
и наметну зулум на Косово:
Косово га и поји и храни.
Па је други зулум наметнуо:
ко с' удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири.
Који има те толико даде,
тај се јунак може оженити
и девојка млада удомити;
а у мене браћа сиромашна,
нема блага да Арапу даду,
у томе сам јадна заостала,
те се нисам млада удомила;
са тога сам срећу изгубила.
Па још за то не бих ни жалила,
што нам с' не да младим удавати
и јунаком младим оженити;
него ево и веће невоље,
још је већи зулум наметнуо:
на ноћ иште младу и девојку,
па девојку Арапине љуби,
а невесту слуге Арапове.
Обреди се све Косово редом:
даваше му младе и девојке,
ево мени тужној реда дође
да довече одем Арапину,
да му ноћас, јадна, будем љуба,
па ја мислим и размишљам:
мили боже, што ћу и како ћу?
Ил' ћу јадна у воду скочити,
или ћу се млада обесити?
Волим, брате, изгубити главу
нег' љубити свој земљи душмана"
Ал' беседи Краљевићу Марко:
„Драга сестро, Косовко девојко,
не шали се, у воду не скачи,
немој себи смрти учинити,
немој, секо, душе огрешити!
Већ ми кажи Арапове дворе,
,гди су двори Арапина црна?
Имам речи беседити с њиме".
Девојка му поче беседити:
„Драги брато, незнана делијо,
а што питаш Арапове дворе?
Што их питаш? Остали му пусти!
Може да си нашао девојку,
пак му идеш, носиш свадбарину;
а можда си јединац у мајке,
па ћеш, брате, тамо погинути,
па што ће ти самохрана мајка?"
Марко с' маши руком у џепове,
те извади тридесет дуката.
па их даје Косовки девојки:
„На, ти, секо, тридесет дуката,
пак ти иди своме белом двору,
пак се храни док ти с' срећа јави;
само кажи Арапове дворе,
ја ћу платит свадбарину за те.
Зашто би ме Арап погубио,
кад ја имам, сестро, доста блага,
мого б' платит све Косово равно,
камол' не бих за се свадбарину?"
Девојка му поче беседити:
„Нису двори, већ шатори пусти.
Погледајде доле низ Косово:
гди се онај свилен барјак вије,
онде ј' шатор црног Арапина,
око њега зелена авлија,
сва авлија главам' накићена:
ево нема још недеља дана
како ј' проклет Арап исекао
седамдесет и седам јунака,
Косоваца тужних ђувегија.
Арап има четрдесет слугу,
што чувају стражу око њега"
А кад Марко саслушао речи,
крену Шарца, оде низ Косово,
добра Шарца врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже.
Срдит Марко језди низ Косово,
рони сузе низ јуначко лице,
а кроз сузе гњевно проговара:
„Ој давори, ти Косово равно!
Што си данас дочекало, тужно,
после нашег кнеза честитога,
да Арапи сад по теби суде!
Ја срамоте поднети не могу,
ни жалости велике трпити,
да Арапи таки зулум чине
и да љубе младе и девојке
Данас ћу вас, браћо, осветити,
осветити, или погинути".
Оде Марко право пред шаторе,
угледа га Арапова стража,
па казује црну Арапину:
„Господине, Арап-прекоморче,
чудан јунак језди низ Косово
на витезу коњу шареноме,
добра коња врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже;
хоће јунак на нас у.дарити".
Ал' беседи Арапине црни:
„Децо моја, четрдесет слугу,
не сме јунак на нас ударити,
ваљада је нашао девојку,
па нам иде, носи свадбарину,
жао му је што ће дати благо,
са тога се врло расрдио;
већ изид'те пред нашу авлију,
па јунака дочекајте лепо,
пред њиме се смерно поклоните,
под њим добра коња прихватите,
примите му коња и оружје,
пустите га мени под шаторе:
нећу блага, узећу му главу,
да добијем коња према себи".
Испадоше Арапове слуге
да под Марком добра коња приме,
а кад близу угледаше Марка,
не смедоше пред Марка изићи;
беже слуге под шатор Арапу,
па се крију за Арапа слуге,
покривају сабље јапунџети,
да им Марко не види сабаља.
И сам Марко у авлију уђе;
пред шатором одседнуо Шарца,
своме Шарцу тако беседио:
„Ходај, Шаро, и сам по авлији,
а ја идем под шатор Арапу,
находи се шатору на врати,
ако б' мени до невоље било".
Пак се Марко под шатора шеће:
Арап седи, пије вино хладно,
служи му га млада и девојка.
Божју помоћ називао Марко:
„Божја помоћ, драги господине!"
Арап њему лепше одговара:
„Здрав, јуначе, делијо незнана!
Ход', јуначе, да пијемо вина,
па ми кажи што си ми дошао".
Ал" беседи Краљевићу Марко:
„Немам каде с тобом пити вина,
а добро сам до тебе дошао,
врло добро, боље бит не може:
ја испросих лепоту девојку,
осташе ми на друму сватови,
дошао сам, доно свадбарину,
да дам благо, да водим девојку,
да ми нико на пута не стане;
кажи мени што је свадбарине?"
Арап лепо Марку проговара:
,,Та ти за то и одавно знадеш:
ко с' удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири;
ти се видиш јунак од мејдана,
није квара да стотину дадеш!"
Марко с' маши руком у џепове,
пред Арапа три дуката баци:
„Веруј мени, више немам блага,
већ кад би ме хтео причекати
док се вратим с лепотом девојком,
тамо ће ме даривати лепо,
све ћу теби поклонити даре,
теби даре, а мени девојка".
Цикну Арап као змија љута:
„У мен', кујо, вересије нема!
Не даш блага, са мном се подсмеваш!
Па потрже тешка буздована,
те удара Краљевића Марка,
удари га три-четири пута.
Насмеја се Краљевићу Марко:
„О јуначе, Арапине црни,
ил' се шалиш, ил' од збиље бијеш?"
Цичи Арап као змија љута:
„Не шалим се, већ од збиље бијем".
Али Марко поче беседити:
„А ја мислим да се шалиш, тужан;
а кад, море, ти од збиље бијеш,
и ја имам нешто буздована,
да те куцнем три-четири пута;
колико си мене ударио,
толико ћу тебе ударити,
па ћем' онда на поље изићи
и изнова мејдан започети".
Трже Марко буздована свога,
пак удари Арапина црна.
Како га је лако ударио,
искиде му из рамена главу!
Насмеја се Краљевићу Марко:
„Боже мили, на свем теби хвала,
кад брж' оде са јунака глава!
Канда није на њему ни била!"
Трже Марко сабљу од појаса,
пак зареди Арапове слуге,
исече му четрдесет слугу,
а четири не хте погубити,
већ их Марко остави за правду,
кој' ће сваком право казивати
како ј' било Арапу и Марку.
Све с авлије поскидао главе,
па је главе сахранио лепо,
да ј' не кљују орли и гаврани,
па авлију пусту накитио,
накити је арапским главама.
Арапово благо покупио;
а четири слуге Арапове,
које није хтео погубити,
оправи их по Косову Марко,
оправи их на четири стране,
те телале по Косову слуге:
„Гди девојка има за удају,
нека тражи себи господара,
нек с' удаје док је за младости;
а гди јунак има за женидбу,
нек се жени, нека љубу тражи;
одсад више нема свадбарине,
Марко за све свадбарину плати".
Све повика мало и велико:
,,Бог да живи Краљевића Марка,
који земљу од зла избавио,
који сатре земљи зулумћара;
проста м' била и душа и тело!"